За време
мога службовања на парохији у Лапову,
1924. године, разболи се тешко од туберкулозе плућа јединица кћер мога парохијана Миладина Прешића. Иако није био
богат, већ средњег имовног стања, отац није жалио средства, само да спасе своју
јединицу, тек удату.
После дужег лечења у санаториумума, отпуштена је
као неизлечива. Отац је и код куће позивао лекаре, из места и околине: Раче,
Свилајнца, Крагујевца, али све је било узалуд. Једног дана нашла су се поред
болеснице четири лекара и заједнички констатовала да је свака нада на
оздрављење изгубљена, да ће смрт наступити најдаље за 24 часа. Они више ништа не могу да учине.
Родитељима друго не преостаје него да спремају што им треба за сахрану.
Болесница је лежала као мртвац. Кад су лекари отишли, она је по цртама лица
својих родитеља приметила губитак наде и њихово очајање. Једва чујним гласом
позвала је оца и саопштила му жељу да се исповеди и причести. То јој је
последња нада, пошто су је лекари напустили. Отац је похитао да јој испуни
предсмртну жељу, не верујући да причешће може помоћи онде где лекари нису
могли. Ја сам успут до куће уверавао да Бог може, ако је Његова воља, и мртвога
да васкрсне, а камоли да исцели болесника. Треба веровати, молити се и надати у
милост Његову. Јер Бог најчешће интервенише онде где је нада у људску помоћ
изгубљена. Али сва моја уверавања остала су без утицаја: он се држао онога што
су лекари закључили. У томе смо стигли његовој кући, која није била далеко од
цркве. Пошто се болесница исповедила и причестила, ја сам остао још неколико
минута поред њене постеље. Она је убрзо заспала, што је мени био знак да ће
Господ пројавити милост своју. Њени родитељи и ја повукли смо се у другу собу,
да јој својим разговором не реметимо сан. Ја сам поседео још читав сат и за то
време им уливао наду на исцељење. При растанку од родитеља, замолио сам оца
болеснице да ме сутрадан обавести како јој је. ''Кад би она сутрашњи дан
дочекала, ја не знам шта бих дао Богу'', рече отац, гушећи се у сузама.
Господ је
пројавио своју милост. Она је сутрашњи дан дочекала не само жива него и здрава!
То ми је њен отац кроз сузе радоснице сутрадан саопштио.
После мог
одласка, отац и мати ушли су нечујно у собу болеснице и стали поред њеног
кревета. Она је спавала мирно и дубоко. За то време њено мртвачко лице почело
је да оживљава и добија румену, животну боју. Обадвоје су нетремице гледали
како се живот полако враћа у полумртво тело. Кад се болесница, после два сата
спавања разбудила, дубоко је уздахнула и рекла родитељима да је ништа не боли и
да би могла устати са постеље. Задивљени родитељи били су пресрећни. Низ њихова
лица потекли су потоци суза захвалница Богу на Његовој чудесној милости.
Болесница је сутрадан устала са постеље и за кратко време потпуно се опоравила.
Да је у њеном случају Бог натприродно интервенисао, то ми је касније признао и
месни лекар који ју је највише лечио и био у броју оне четворице који су
заједнички изјавили да болесница сутрашњи дан неће дочекати, јер је смрт
увелико почела да наступа. ''Није то једини случај Божје интервенције у мојој
лекарској пракси, рече ми он. Било ух је више. И обично се то догађа онде где
ми лекари дамо категоричну дијагнозу да болеснику нема шивота. Нека виша сила
изненеда умеша се и као да нам довикне: ''Бришите ви то! Ја сам ту!'' И наше
дијагнозе уступају пред том вишом силом, која је Бог. Зато ја дубоко верујем у
Бога, јер Га осећам свуда око себе. Због оваквих случајева ја избегавам тако
категоричке дијагнозе, и где ја и медицина не можемо да помогнемо, ја упућујем
болесника да тражи помоћ од Бога'' – рече ми месни лекар, сада покојни, Антон
Длабач, Чех по народности.
Преузето из књиге:
Најбољи васпитач, збирка васпитних примера од Протојереја Живана Маринковића
(ректора Призренске богословије), Београд, 1968. г. стр. 256-258.
