У новембру
1950. године, управо после нашег доласка, догодило се да су три монахиње стигле
до логора, будући осуђене на тежак рад. Хиљаде жена-затвореница у Вортуку нису
радиле у руднику, него су биле осуђене на друге тешке послове, док су монахиње
упућене у фабрику која је правила цигле, намењене грађевинским пословима за цео
арктички део Русије.
Када су
монахиње одвели у циглану, оне су предраднику најпре рекле да било какав рад за
комунистички режим сматрају радом за ђавола и да, будући слушкиње Божије а не
сатанине, не намеравају да се приклоне наредбама својих предрадника, без обзира
на претње које би ови могли да им упуте.
Иако су биле
лишене своје монашке одеће, монахињама је вера служила као оклоп. Биле су
спремне да се суоче са свим и свачим да би сачувале своју заклетву: живим
сведочанством велике храбрости оне су се суочиле са својом казном. Данима су их
држали на кажњеничким следовањима, која су се састојала од црног хлеба и ужегле
супе. Међутим, свакога јутра, када би им наредили да пођу у циглану, у глинене
јаме или на неки други, претешки рад, оне би то одбиле. Ово одбијање је,
наравно, значило да су осуђене да прођу кроз још тежа искушења. Гневећи се због
њихове тврдоглавости и плашећи се њиховог утицаја на остале принудне раднике,
командир је наредио да им обуку тзв. лудачке кошуље. Руке су им биле завезане
на леђима, а онда је конопац, којим су им руке биле везане, пролазио око ножних
чланака и на том месту био добро стегнут. На овај начин су им стопала била
повучена уназад, а рамена повијена и спуштена, што је изазивало ужасан бол.
Монахиње су
се превијале у агонији, али се није могао чути ниједан глас негодовања. Када
је, пак, командант наредио да се по њима поспе вода како би се памучни
материјал лудачке кошуље скупио, очекивао је да ће почети да вриште услед овог
притиска на њихова измучена тела; оне су, међутим, само тихо стењале и падале у
несвест. Након тога су им попустили окове и освестили их; у догледно време
поново су их утегнули, и поново их је обузело блажено олакшање несвести. У овом
стању су их држали више од два сата. Чувари се нису усуђивали да дозволе да се
мучење настави, јер им је била прекинута циркулација крви, због чега су се
монахиње нашле на ивици смрти. Комунистички режим је хтео робове, а не костуре.
Они људе нису превозили све до Воркута само зато да би их тамо убијали.
Совјетска влада је хтела да се копа угаљ. Робовска радна снага је, наравно,
била потрошна роба, али тек пошто су из ње биле ишчупане године рада.
Командантов циљ је, дакле, био да мучи монахиње све док не пристану на рад.
Коначно је,
међутим, командант одлучио да је доста: или ће монахиње радити, или ће морати
да их убије. Наредио је да се опет упуте на вањски рад, и да, ако опет одбију,
буду одведене на један брежуљак где ће, под ударима ветра љуте, ране арктичке
зиме, читавог дана бити остављене да непомично стоје и гледају друге жене како
раде. Биле су почаствоване и овим мучењем. Када је коначно заблистала бледа
светлост кратког арктичког дана, угледали су их како клече. Пришли су им чувари
очекујући да ће их наћи смрзнуте, али оне су изгледале опуштено и било им је
топло.
Командир је
затим наредио да им поскидају рукавице и капе, како би биле потпуно изложене
бесу ветра. Оне су, пак, за све време осмочасовног радног дана, клечале у
молитви, на ветровитом брежуљку. Испод њих су жене, које су ломиле блато за
циглене рерне, тешко страдале од хладноће. Многе су се жалиле да им се ноге
мрзну упркос наводно топлим чизмама које су носиле. Када су увече други чувари
отишли до брежуљка по монахиње намеравајући да их врате у бараке, очекивали су
да ће их затећи са промрзлим ушима, шакама и удовима. Изгледало је, међутим, да
нису претрпеле баш никакве повреде. Сутрадан су поново клечале осам сати на
ветру, не носећи ни капе ни рукавице, на температури која је била далеко испод
нуле. Ни те ноћи нису претрпеле никакве озбиљне промрзлине, остајући одлучне у
свом одбијању да раде. Извели су их и трећега дана, а овога пута одузели су им
и мараме.
У то време,
вест о томе већ се проширила по свим логорима у области Воркута. Када су пред
крај трећег дана, далеко хладнијег од свих које смо доживели те зимске сезоне,
довели гологлаве монахиње на којима ни овога пута није било ни најмањих трагова
промрзлина, сви су говоркали да је Бог заиста учинио да се деси чудо. У целој
Воркути није се говорило ни о чему другом. Чак су и окорели људи МВД-а из
других логора налазили оправдања да би дошли до циглане, а затим кришом бацили
поглед на три прилике на брежуљку. Жене у јамама испод брежуљка крстиле су се и
нервозно мумлале молитве. Чак је и командир био крајње узнемирен. Иако није био
религиозан, он је бар донекле био сујеверан и био је довољно свестан да се пред
његовим очима појавила рука Силе која није од овога света!
Четвртог
дана су се и сами чувари уплашили неземаљске силе коју су, по свему судећи, ове
жене поседовале: због тога су глатко одбили да их се дотичу или да било шта
имају са њима. И сам командант се плашио да оде и наредио је да их ослободе
казне на брежуљку. Након тога нису их више ометали у њиховим молитвама, а
ослобођене су и казнених следовања. Када сам ја, четири године касније,
напустио Воркуту, те монахиње су још увек биле у логору циглане, и ниједна није
имала ни један дан производног рада за комунистички режим. Чували су их са
страхопоштовањем. Чуварима је било наређено да их не дирају и не узнемиравају.
Саме су припремале храну, а саме су чак правиле и одећу за себе. Молиле су се и
деловале спокојно. Иако затворене, биле су духовно слободне. Нико у Совјетском
Савезу није имао такву слободу богослужења као оне.
О томе, пак,
шта је њихов пример урадио да усади веру у хиљаде затвореника и чувара тамо у
Воркути, не могу ни почети да говорим. Касније, када сам као чувар свлачионице
за људе МВД-а имао прилику да са неким од окорелих руских комуниста попричам о
религији, ниједан није пропустио да помене чудо ових монахиња (Џон Нобл, „Нашао
сам Бога у совјетској Русији,” Зондерван, Мич. 1971, стр. 112–117).
Из књиге
"Светитељи руских катакомби", издавач: "Романов" Бања Лука.
