Данас, у самом срцу крешева последње ноћне битке Великог Рата Светлости и Таме, немогуће је достојно славити Победу Православља, на коју нас Црква опет и опет подсећа. И мада је Победа Вером извесна, не може се славити док се све руши и гори око нас, и тоне у крви, и плотској и духовној. Али се можемо макар мало утешити и укрепити обећањем Истине.
Владика
Николај изрекао је и записао једну беседу о „верном народу и неверним
старешинама“. У њој он каже како во времја Оно, о Првом Доласку Христовом „они
који бејаху први у власти и части, бејаху последњи у вери“. А „они
који немаху никакву част ни власт бејаху први у вери“.
И као што је
моменат изласка сунца физички налик моменту његовог заласка, аналогично и
логично је да слично буде и о Другом Доласку Господњем, у смирају дана
овога века и истовремено у новом незалазном изласку Сунца Правде, којем
се као у бунилу бауљајући приближавамо. Они који у црквама првенствују у власти
и части, најништији су у Вери – Благочестију и Богочестију.
Ко су данас
– у највишој нашој стварности, Цркви – водећи учитељи лажи?
Ко су кључни
агенти раздељења Цркве (=Лаоса, Народа Божјег)?
Ко су
најмоћнији (најауторитативнији) конзерватори безакоња?
Ко су
највиши покровитељи неправде (они који је покривају својом влашћу)?
Ко су полуге
силе уништитељске, сасуди безумља и проводници воље Лукавога у Тело Христово и
у сву умну Васељену?
Ко су
„провајдери“ и дистрибутери Зла?
Као и у
време Оно – они који имају власт у цркви. И као што се у оно време ти поглавари
старозаветне цркве, власт имајући првосвештеници, садукеји, фарисеји,
законици и књижевници, легитимни, „канонски“ чувари Закона и служитељи Олтара,
„испунише безумља“ (Лука 6:11) пред Христом, Истином, тако се и данас безумљем
испунише „канонски“ поглавари Цркве (цркава), пред Христом, Истином, Који
је ту, пред вратима.
У младој
Цркви, када се формирало њено првобитно устројство (време првих постапостолских
мужева, Игњатија Богоносца, „оца еклесиологије“...), брзо умножени верни Народ
почео је да губи кохезиону силу, православност (под утицајем властољубивих и
користољубивих лажних учитеља и учитеља лажи...), и кренуо да се полако дели.
Тада се искристалисала институција епископа као симбол и гарант Ортодоксије и
жижа, свеза Јединства.
Данас,
епископи су ти који су изгубили православност (екуменизам, сергијанизам, уније,
новаторства-модернизам, качење канона Цркве „мачку о реп“, мењање Предања...) и
који су почели да се деле и уносе не раздељења, него потпуни распад у Цркви (https://nasaverapravoslavna.blogspot.com).
А верни Народ је (п)остао носилац и гарант Ортодоксије и Јединства у
Истини (по догматској дефиницији Посланице православних Патријараха 1848.). И
Ортоетике, да, јер изгубивши духовни разум, главари су у себи погубили и
изгубили и образ људски, и чојство које је са јунаштвом Србима
од искона својствено било (па тако данашњи црни патријарх српски физички ликом
више сличи на необријаног Саи Бабу него на неког Србина, а морално је
још и нижи – Саи Баба се као ревносни монах никад није вуцарао по Лас Вегасу,
„Престоници Греха“, и никад није пољубио руку поглавару „црне
интернационале“, папи римском...). Закономерно, јер
хришћански морал не може да надживи смрт (пад) хришћанске догматске
вере.
Преостаје
још само да му – Народу – то неко објасни, да га пробуди из хипнозе
(омађијаности), развеже му видљиве и невидљиве свезе које га преко синова
Сатаниних (Јован 8:44), безброј црних лилипутанаца, везују са Сатаном самим, да
се од-једини од Зла и да стане сам на своје ноге – да устане. Онда ће већ сам
схватити колика је његова сила и његова власт. И тада његовом Царству неће
бити краја.
Востани,
Народе Христов!
Евсевије П.
О Недељи Православља 2023.
