Још кад је био дете, једном човеку бака је увек говорила: „Дечко мој, ето, када велики порастеш и кад ти буде тешко на души – ти иди у храм, тамо ће ти увек бити боље”.
Кад човек порасте, живот му постаде потпуно неподношљив, сети се тада савета
своје баке и пође у један храм.
И ту му неко приђе:
– „Немој руке тако да држиш!”
Друга дотрча:
– „Немој ту да стојиш!”
Трећа га помери:
– „Не можеш тако да се облачиш!”
Иза њега га опомињу:
– „Не крстиш се како треба!”
Тада му приђе једна жена и рече:
– „Човече, боље је да изађеш из храма, да купиш себи књижицу о томе како овде
треба да се понашаш, а онда дођи.”
Изађе човек из храма, седе на клупу и горко заплака.
Одједном зачу глас:
– „Дете моје, зашто плачеш?”
Подиже човек своје уплакано лице и угледа Христа.
– „Господе! Не пуштају ме у храм!” – рече.
Исус га загрли:
– „Не плачи, они у храм ни Мене не пуштају.”
