Свети Јефрем Сирин: Покајање

Покај се пре но што смрт затвори врата твога живота и отвори врата Суда. Покај се пре смрти, а пошто не знаш час смрти, то покај се данас и сад, и престани понављати грех свој. Овако се моли Богу св. Јефрем Сирин:

Пре неголи се точак времена заустави у моме животу, – помилуј ме. Пре неголи дуне ветар смрти, и на телу моме појаве се болести, весници смрти, – помилуј ме. 

Пре неголи величанствено сунце на висини помркне за мене, – помилуј ме; и нека сијне за мене светлост Твоја свише и растера страшну таму ума мојега. 

Пре него се земља врати у земљу и постане трулеж, и пре пропасти свих црта красоте њене, – помилуј.  Пре неголи греси моји предваре ме на Суду и посраме пред Судијом, – помилуј, Господе , испуњени благошћу. Пре него воинства изађу, предходећи Сину Цареву, да саберу бедни род наш пред престо Судије, – помилуј. Пре неголи зазвучи глас трубе пред пришествијем Твојим, поштеди слуге Твоје и помилуј, Господе наш Исусе. Пре неголи заклучаш двер Твоју преда мном, Сине Божји, и пре него ја постанем храном неугасивог огња пакленог, – помилуј ме.
„Нема покоја на земљи онима који желе спасење“, борба је непрестана,… А кад дође спасење дође и покој“

У једној својој молитви обраћа се Свети Јефрем Сирин Богу с овим речима: У онај страшни и ужасни дан рећи ћеш Tи нама грешнима, Господе – ви људи добро знате, шта сам Ја претрпео за вас… Шта сте ви претрпели за Мене? Шта ћу на ово рећи ја непокајани, лукави, грешни, скверни? Мученици ће тада указати на ране своје, на мучења, на одсечене делове тела свога, и на трпљење своје до краја. Подвижници ће указати на своје подвижништво, на дуги пост, на бдења, на несреброљубље, на сузе и на трпљење своје до краја. А ја, лењиви и грешни, безакони, на што ћу ја указати?… Поштеди, Господе! Поштеди, Милостиви! Поштеди, Човекољубче!

О једном чуду Светог Николаја Мириликијског Чудотворца

Један млад брачни пар био је толико сиромашан да су, да би преживели, почели да распродају све што су имали из куће. На крају су морали да продају и иконе. Међу њима је била једна посебна икона светог Николе. Купац је био један крупни Турчин, коме су рекли да икони требају само свеће и уље да би била задовољна. Овај Турчин је мислио да би било добро да има икону за заштиту своје куће, када би одлазио у кафану да пије.

Пошто је купио икону, отишао је увече у кафану и рекао пријатељима да његову кућу чува икона и да више не мора да закључава врата. Пријатељи су му се насмејали и одлучили су да га науче да иконе немају никакву силу. Док је он пио, отишли су до његове куће и украли неке вредне ствари из ње. Враћајући се те ноћи кући, човек је видео да је опљачкан. Пришао је икони и рекао: „Свети Никола, дао сам велики новац за тебе, а ти ниси заштитио моју кућу. Зар ти нисам сипао довољно уља у кандило? Запалићу ти још једну свећу.“ Тако је запалио још једну свећу и долио још уља.
Следеће ноћи је опет изашао да пије. Чим су га видели, пријатељи су га питали да ли је свети Никола заштитио његову кућу. Одговорио је да није дао довољно свећа и уља икони, али да ће од сада све бити у реду. Тако су се пријатељи, док је Турчин пио, опет искрали и поново му опљачкали кућу. Турчин се вратио кући и поново оптужио свеца да не обавља своју дужност и упалио је још више свећа.

Следеће ноћи, док је пио са пријатељима, неки од њих су одлучили да провале у његову кућу и украду саму икону. Ушли су у његову кућу и први је посегнуо да скине икону Светог Николе са зида, али руке су му се залепиле за њу и он није могао да се помери. Други је покушао да га повуче, али није могао да се помакне од тренутка кад је додирнуо свог пријатеља. Била су четворица пријатеља и сви су били закачени за икону. Кад се Турчин вратио кући, затекао је своје пријатеље у крађи. Уплашивши се веома рекли су му да ће му вратити све што су украли и још много тога додати. Али он их је тукао цео дан. И коначно, кад се уморио, рекао је: „Свети Никола, уморио сам се од бијања својих пријатеља. Отпусти их. Обећали су да ће ми вратити оно што су узели и дати још много тога.“ Тако их је икона пустила да падну на под и вратили су оно што су украли и још много тога другог додали. А Турчин је постао хришћанин.

Свети Јован Златоусти о заблудама Јевреја

 Свети Јован Златоусти - Тумачење талмудског јудаизма

Светог Јована Златоуста Свети Оци називају: уста Христова,
 светило све-светско, васељенски учитељ.

Овај велики учитељ Цркве даје тачно православно богословско тумачење талмудског јудаизма, засновано на текстовима Светог Писма:

„Не чудите се, што сам ја Јудеје назвао јаднима. Заиста су јадни и несрећни они, који су намерно одгурнули и одбацали толико добара, са неба допалих у њихове руке. Засијало им је јутарње Сунце правде: они су одбацили Његову светлост и седе у тами, а ми, који смо живели у тами, привукли смо себи светлост и избавили се од мрака заблуде. Они су били гране светог корена, али су се одломили (од светог стабла): а ми нисмо припадали корену, и донели смо плод благочестија (побожности). Они су од малена читали пророке, и разапели су Онога, о Коме су објављивали пророци: ми нисмо слушали божанске глаголе (речи), и Ономе, о Коме је предсказано у њима, одали смо поклоњење. Ето, зашто су они јадни: јер док су други грабили и усвајали себи добра, послана Јудејима, сами они су одбацили њих (добра). Они, будући позвани на усиновљење, пали су до сродства са псима, а ми, будући раније пси, успели смо по благодати Божијој да одложимо претходну неразумност и да се узвисимо до почасти синова Божијих…

Нема ничег јаднијег Јудеја: они увек иду против сопственог спасења. Кад је требало чувати закон, они су га газили; а сада, кад је закон (Мојсијев) престао да дејствује, они су упорни да га чувају. Шта може бити јадније од тих људи, који раздражују Бога (љуте), не само преступањем закона, него и чувањем њега (Мојсијевог закона)?…

Наравно (Јудеји) ће рећи, да се и они клањају Богу. Али то се не може рећи; нико од Јудеја не клања се Богу. Ко то говори? Син Божији. „Кад бисте Оца Мога знали, – говори Он, – и Мене бисте знали: (а сада) нити Мене знате, нити Оца Мога“ (Јн.8,19). Какво ми још сведочанство можете навести веродостојније од овога? И тако, ако они не знају Оца, разапели су Сина, одбацили су помоћ Духа; онда ко не може смело рећи, да то место (синагога) јесте станиште демона (жилиште)? Тамо се не клањају Богу, не; тамо је место идолослужења… Синагога је бешчаснија од сваке крчме (кафане), зато што служи за уточиште не просто за разбојнике и трговце, него за демоне; тачније рећи, не само синагоге, него и саме душе Јудеја јесу станишта демона (жилишта).

А пошто неки сматрају синагогу местом достојним поштовања, онда ваља рећи (нешто) и против њих. Зашто ви поштујете то место, док њега ваља презирати, гнушати се и бежати (од синагога)? У њему, казаћете, лежи закон и пророчке књиге. И шта је с тим? Зар ће, где буду те књиге, тамо и место бити свето? Уопште не. Ја управо (зато) посебно мрзим синагогу и гнушам се ње, што имајући пророке Јудеји не верују пророцима, што читајући писмо не примају сведочанства његова; а то је својствено људима, који су у највећем степену злобни (изузетно злобни).

Тако расуђуј и о синагоги. Јудеји су увели тамо са собом Мојсија и пророке не ради тога, да би (их) поштовали, него да би их вређали и бешчестили… Заправо, ако ти поштујеш све јудејско, онда шта имаш заједничко са нама? Ако је јудејско важно и достојно поштовања, то значи да је наше лажно. Али ако је наше истинито, а оно је заиста истинито, онда је јудејско пуно обмана. Говорим о нечестију (безбожности) и садашњем безумљу Јудеја. Демони живе у самим душама Јудеја, а садашњи су још љући од претходних. И с правом: зато што су раније они вређали пророке, а сада се ругају над самим Владиком (Господом) пророка.

Како се ви сабирате на једно место са људима (Јудејима) опседнутим демонима, који имају у себи толико нечистих духова, васпитаних у смрти и убиствима – и не ужасавате се? Следује ли уопште размењивати поздраве са њима и разговарати простим речима? Напротив, зар се не треба одвраћати од њих као од свеопште заразе и ране за целу васељену?

Фото: aljazeera.net

Какво зло они нису учинили? Какав злочин, какво безакоње они нису засенили својим гнусним убиствима? Они су клали на жртву демонима своје синове и кћери… Чему се најпре чудити код њих? Да ли нечестију (безбожности), или окрутности и нечовечности? О чему још да вам кажем? О отимању, о лихоимству (о сувишном добитку), о угњетавању сиромашних, о крађи, о крчмарењу? Али за говор о томе није довољан ни цео дан.

Ако би неко убио твог сина, кажи ми, зар би ти могао да гледаш таквог човека, да слушаш његов разговор? Зар не би побегао ти од њега као од злог демона, као од самог ђавола? Јудеји су умртвили Сина твога Владике (Господа), а ти се усуђујеш да се састајеш са њима на једном истом месту?…

Опет ћу ја питати сваког од Јудеја: Зар ви нисте често изговарали хулу на Бога? Зар нисте учинили сваку врсту нечестија и греха? Због чега се, кажи ми, Бог потпуно одвратио од вас? Ако се ви стидите да кажете разлог, ја ћу рећи право, или тачније – не ја, него сама права Истина. Зато што сте ви убили Христа, зато што сте подигли руке на Владику (Господа), зато што сте пролили драгоцену крв – ето, зашто вама нема опроштаја, нема извињења… Раније сте ви вређали пророке – Мојсија, Исаију и Јеремију, раније још није учињено главно зло. А сада сте ви засенили сва своја претходна безакоња, и после злочина против Христа за вас већ нема већег преступа (злочина)…

А ви, браћа моја хришћани, да се нисте заситили већ борбе са Јудејима? Знајте ово: ко се не засићује љубављу према Христу, тај се никад неће заситити ни ратом против непријатеља Његових…“

Свети Јован Златоусти – „Против Јудеја“ (одломак)

отац Јустин Ћелијски: Верник се мора борити против власти која се одродила од Богa

Власт је у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола

То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светиња, мерило над мерилима.

То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичним режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима. Најмање са отвореним црквоборцима и црквогонитељима и црквоуништитељима.

„Покоравати се Богу већма него људима“ – то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве: Дела Апостолска 5, 29; а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога и Божијих закона. Но чим иступе против Бога и Његових закона, Црква им се мора одупрети и супротставити. Не ради ли тако, зар је Црква? И представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове.

Црква је вечност у времену, у временском свету. Свет се мења, али се Црква не мења; не мења се њена вечна Божанска Истина, њена вечна Божанска Правда, њено вечно Божанско Еванђеље, њена вечна Божанска средства. Не мења се, јер се не мења Господ Христос који је и чини таквом. Еванђелска је истина и стварност: „Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек“ (Јевр. 13, 8). Црквом је вечност присутна у времену, да би се време освећивало њоме, обнављало њоме, овечнило њоме, и равњало према њој. Не она према времену, ни према духу времена, већ време према њој као Вечној, и дух времена према њој као носиоцу Духа Вечности, Духа Богочовечности. Јер она је увек света, увек апостолска, увек саборна, увек божанска, зато не сме никада жртвовати Вечно временском, Божје људском, Небеско земаљском. Нити се прилагођавати духу времена. Напротив, њено је: прилагођавати време Вечности, временско Вечном, човечје Богочовечјем. Њен је вечити пут кроз овај свет: прво Бог, па онда човек; напред Бог, а за њим човек: „Господ Христос да буде у свему први“ (Кол. 1,8).

Власт је у начелу од Бога (Рим. 13, 1—6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.

Властима се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су „слуге Божије“, и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити. Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога Истинога и против Његовог Еванђеља.

Власт је у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола. Тако, ми хришћани знамо и тајну власти и тајну насиља: власт је благословена Богом, насиље је проклето Богом. Све што је од Бога – добро је, чим се злоупотреби – од ђавола је. Злоупотреба Божјег – то је ђаво, и сав ђаволизам свих светова, па и човечанског. Власт је од Бога; и док се држи у Богу и под Богом и са Богом – она је благословена. Чим напусти Бога, она постаје насиље, и тиме преноси себе под власт противбога – ђавола.

Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? – Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици. Нарочито Свети Мученици, почевши од Светог првомученика Стефана, па све до нашег Светог ђакона Авакума и осталих Светих Мученика данашњих. Сви су они страдали за Господа Христа, махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били. Сваки Свети Мученик, сваки Свети Исповедник вере Христове живо је оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: „Богу се већма покоравати него људима“. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља. И зато су сви они и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.

ЕВО ИЗВЕСТАН БРOJ од тих безбројних светих и бесмртних сведока:

1) Свети Мученик Гликерије, презвитер (+ 303. год.), говорио је цару Максимијану у Никомидијском храму, препуном хришћана, које цар хоће да спали заједно са храмом – што је и учинио – ако се не одрекну Христа: „Царе, ми нити желимо дарове које нам обећаваш, нити се бојимо твојих претњи; јер све што је у свету за нас је као сан, а сматрамо за казну и губитак не претрпети најљуће муке за Христа … Не бојимо се ми ни најмање твога гоњења, јер имамо оружје од Небеског Цара; Његовим оружјем ми се наоружавамо, и Његовим оружјеносцима ми смо ограђени, као што си ти сада ограђен својим оружјеносцима. И чврсто се надамо да ћемо ми, борећи се с тобом, однети чудесну победу: јер ми бијени надвлађујемо, и падајући побеђујемо“.

2) Свети Мученик Јаков Персијанац (+ 421. год.) и цар Издигерд. Цар Мученику: „Знај, осуђујем те на смрт. Али те нећу погубити мачем, да не умреш одмах, него ћу те дуго мучити мукама, да горком смрћу умреш“. – Свети Јаков одговара: „Царе, чини одмах то што се хвалиш да ћеш чинити. Јер знај: мене неће уплашити твоје речи, које су што и ветар који дува на камен; нити ће ме твоја претња застрашити; ја се не бојим смрти, знајући да времена смрт није смрт већ сан: јер ће при страшном доласку Христа мог сви људи устати из гробова као из сна“ (васкрснути).

3) Свети Мученик Тивуртије (+ 230. год.) царском епарху у Риму Фавијану: „Претиш нам мукама. Али, зар је нама хришћанима страшно страдати за Бога нашег? Претиш мачем? Та он ће нас од тамнице тела ослободити, и ми ћемо небеску слободу добити. Претиш огњем? Но ми угасисмо велики пламен похоте у телу нашем, па зар да се овога огња бојимо? Претиш прогонством? Али, Бог наш је свуда, и ма где се налазиш са нашим Богом, тамо је и место наше“.

4) Свети Мученик Мина (+ 304. год.) и царски доглавник Ермоген, мучитељ хришћана. – Ермоген захтева од светог Мине да извршује царска наређења; Свети Мина одговара: „Света је ствар поштовати цареве, због власти и поретка. Али кад цареви неправилно и непобожно почитују Бога, који је врховна власт, нити Му указују дужно поштовање, онда њих не треба поштовати“.

5) Царски намесник Агрипин упозорава Светог Мученика Платона (+ 306. год.) и прети му да испуни царева наређења. А свети Платон му одговара: „Ја знам наредбе Бога мог, и поступам како ми наређују Његове свете и животворне заповести“.

6) Свети Мученици: епископ Акепсим, презвитер Јосиф и ђакон Аитал (пострадали око 376. год.), и њихов мучитељ кнез персијских мага. Мученицима које муче кнез говори: „Не противите се царевој вољи“. – А они му одговарају: „Сваки који испуњује вољу безаконог цара вашег, противи се Богу“.

7) Свети Мученик Трофим (+ око 300. год.) и судија Атик. Царски намесник. Судија Атик пита Мученика: „Јеси ли читао царске наредбе односно хришћана?“ – Светитељ одговара: „Прочитао сам. Но шта су оне за нас? Између вере и демонске заблуде постоји таква разлика, као између дана и ноћи“.

8) Свети Преподобномученик Андреј Критски (+ 767. год.) одговара цару Константину Копрониму: „Не дај Боже, да се ја одрекнем Христа мог … Ти царе, боље је да се бавиш војним стварима и да управљаш народом, него да Христа и слуге Његове гониш“.

9) Света Великомученица Ефимија и са њом четрдесет осам Мученика (+ 304. год.) и царски намесник Приск. – Приск их пита: „Ви ли се противите наређењу царевом и нашем, ниподаштавајући приношење жртава великоме богу Ареју?“ – Мученици одговорише: „Царевом или твом наређењу, царски намесниче, треба се повињавати, ако оно није противно Небеском Богу; а ако је противно Богу, онда му се не само не треба повињавати, него му се ваља супротити. Када бисте нам наредили оно у чему смо ми дужни покоравати се властима, ми бисмо онда дали ћесарево ћесару (Мт. 22, 21). Али пошто је ваше наређење богопротивно и богомрско, јер ви наређујете: поштовати твар више него Творца, поклонити се и принети жртву демону а не Богу Вишњем – то ми ово наређење ваше никада нећемо послушати, јер смо истински поклоници Бога Истинога који на небесима живи“.

10) Света Мученица Нимфодора, и њене свете сестре Минодора и Митродора (пострадале око 305-311. год.), говоре њиховом мучитељу кнезу Фронтону, велможи цара Максимијана: „Зар ти мислиш да нас уплашиш мучењима и љутим ранама? Сабери овде из целе васељене справе за мучење, мачеве, колце, гвоздене нокте; сазови све мучитеље из целога света; споји све врсте мучења и сручи их на слабо тело наше, па ћеш видети да ће се пре сва та оруђа поломити, и свима мучитељима руке уморити, и све врсте мучења исцрпсти, него што ћемо се ми одрећи Христа нашег, за кога ће нам горке муке бити слатким рајем, а времена смрти вечним животом“.

11) Свети Свештеномученик Филип, епископ (+ 304. год.), одговара царском намеснику Јустину: „Ја сам хришћанин, и немогу извршити то што ти захтеваш; ти ме можеш мучити, али ме не можеш победити“.

После седам месеци исти намесник пита истог Светитеља: „Зашто се ти тако неразумно противиш царевој вољи?“ – а он му одговара: „Не поступам ја неразумно, него испуњујем вољу Бога, Творца и Судије свију. Свето Писмо каже: „Подајте Богу Божје и цару царево“. То ја и испуњујем. Правичним наредбама царева ја сам се увек покоравао“.

12) Смејући се кнезу мучитељу и мукама којима га он мучи, Свети Мученик Калиник (+ 250. год.) му громко довикује: „Претио си ми великим мукама, а налажеш на мене веома мале. Задај ми веће ране, нанеси ми најљуће мучење: јер се ја ни огња не бојим ни мача не плашим, и смејем се смрти, чекајући да од Господа мог добијем живот вечни“.

13) Свети Великомученик Пантелејмон (+ 305. год.) одговара цару Максимијану који га љуто мучи:„Царе, који год умреше за Христа, нису погинули него су се обрели у вечном животу … Ја сматрам да је мени губитак не умрети за Христа, а добитак – умрети за Њега“.

14) Свете Мученице, монахиње девственице (око 305. год), одговарају архимагу који их мучи: „Ми се клањамо Господу нашем Исусу Христу, а царева наређења не слушамо; чини с нама што хоћеш“.

15) Свети Свештеномученик Антипа, епископ Пергамски (ученик Св. Ап. Јована Богослова, пострадао крајем 1. века), одговара царевом војводи: „Војводо, знај ово: хришћанин сам, и зато се безумном и безбожном наређењу царевом нећу покорити“.

16) Царски намесник Евпсихије пита Светог Мученика Теодула (око 300. год): „Не знаш ли да је праведно послушати наређење царева који владају васељеном?“ – Свети Теодул одговара: „Ваистину је праведно и побожно послушати и на делу испунити оно што наређује Господар неба и земље, а наређења привремених царева добро је послушати ако су праведна и непротивна небеском Творцу; ако су пак неправедна, онда их ни у ком случају не треба послушати“.

17) Севастијан, војвода римског цара Антонина, саопштава Светом Мученику Виктору, војнику (око 150. год): „Добисмо од цара наређење којим наређује да ви хришћани принесете жртве нашим боговима; ко не послуша, ставити га на тешке муке“. –Свети Виктор одговара: „То безбожно наређење смртнога цара ја послушати нећу, нити ћу извршити вољу његову, јер имам Бесмртнога Цара и Спаса мога Исуса, Његово је Царство бесконачно, и који твори вољу Његову добиће живот вечни; а смртног цара вашег и царство је привремено, и који творе безбожну вољу његову погинуће занавек“.

18) Света Мученица Јулијана (око 275. год.) одговара цару Аврелијану: „Ја се ни мучења твојих не бојим, нити марим од твојих претњи. Јер на небу постоји Бог, који нас може избавити из твојих безбожничких руку. Сва мучења којим располажеш наложи на мене, да би по томе познао помоћ Господа мог Исуса Христа“.

19) Свет Мученик Кодрат Никомидијски (+ 250. год.) и царски намесник Переније. – Переније наређује Светом Кодрату: „Покори се законима царским а не Христовим!“ – Светитељ одговара: „Покоравам се законима Небеског Цара, а не безумном наређењу људи који не знају Бога“.

20) Свети Свештеномученик Власије, епископ Севастијски (4-316. год.), говори царском игемону Агриколају: „Ја се не бојим твојих претњи; мучи ме како хоћеш. Ево, за Христа мога предајем теби тело моје, а Бог има власти над душом мојом“.

21) Војвода Неронов, Свети Мученик Виктор (око 64. год), говори кнезу Нероновом Севастијану: „Ја ћу чинити вољу Небеског и Бесмртног Цара Христа, а за наредбу земаљског цара Нерона да гоним хришћане, нећу ни да чујем“.

22) Свети Свештеномученик Климент Анкирски, епископ (+312. год), говори царском намеснику Домицијану: „Царски намесниче, ваше поклоне сматрамо за штету, ваша одликовања – за срамоту, и велики положај – за заробљеничку работу; а ружења, претње, муке сматрамо за насладу и утеху, па штавише – помоћу њих се сједињујемо с Богом. Знајући то, не надај се да ћеш нас ичим одвратити од вере. То нећеш постићи ни обећавајући одликовања и поклоне, ни претећи мукама“.

23) Царском епарху Аквилину, који мучи Светог Трифуна (+ 250. год.) и предлаже му да се поклони царевом кипу, Свети Мученик каже: „Ја самог цара презрех, и безумне наредбе његове попљувах, зар да се бездахном кипу његовом поклоним?“

24) Царском намеснику Кинтијану, који Светој Мученици Агатији (+ 302. год.) у тамници обећава слободу, она вели: „Нама је слобода – служити Христу“. Затим на суду, исти намесник тражи од ње да се покори царевом наређењу, а она му одговара на то: „Све су речи твоје ништавне, и наређење твога цара неправедно; оно и сам ваздух скрнави“.

25) Епарху цара Трајана Тертилу Свети Апостол Онисим (+ у 1. веку) каже: „Сва мучења на која ме будеш стављао, неће ме моћи устрашити, макар и најстраховитија, јер утешаван очекивањем будућих блага и укрепљаван силом Христа мога, ја ћу их лако поднети“.

26) Светим Мученицима: Евтропију, Клеонику и Василиску (+ 308. год), јавља се Господ и вели им: „Када вас мучаху ја тамо стајах крај вас, посматрајући ваше трпљење. И пошто почетак мучења јуначки поднесте, ја ћу вам бити помоћник док не завршите подвиг свој. Имена ваша биће записана у књигу живота“.

27) Свети Преподобномученик Конон (+ око 275. год.) каже војводи цара Аврелијана Дометијану: „Умрети за Христа није смрт него обретање вечнога живота“.

28) Свети Свештеномученик Зиновије, епископ (+ око 303. год), говори Лицију, царском намеснику Диоклецијановом: „Живот временски без Христа, није живот но смрт; а смрт Христа ради није смрт но живот бесмртни“.

29) Од Светог Великомученика Теодора Тирона (+ 306. год.) царски намесник Публије захтева да изврши царево богопротивно наређење и прети му, а он одговара: „Не бојим се ни тебе ни твојих мучења, макар била и најстрашнија. Хајде, чини шта хоћеш. Јер очекивање будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца исплетеног ми од Бога … Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је крај мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Њега не видиш, пошто су ти очи ума слепе“.

30) Свети Свештеномученик Садок, епископ Персијски (+ око 343. год), и цар Сапор. Свети Садок и са њим сто двадесет осам Мученика, приморавани и мучени да испуне богопротивну заповест цареву, то неће да учине. И Свети Садок говори: „Ми смо хришћани, и клањамо се јединоме Богу, Творцу неба и земље; и Њему служимо свом душом и свом снагом својом; а сунцу које је Он створио, не клањамо се, нити обожавамо огањ, јер их је Бог створио да служе људима. Зато нећемо послушати цареву наредбу о томе, и нећемо да будемо отступници од Бога нашег. Не бојимо се смрти, која нас из овог привременог и сујетног живота преводи у живот вечни. Стога не одлажите ни за тренутак, него нас одмах поубијајте! Немојте штедети крв нашу, која ће се лити пред вашим очима!“

Тада сам цар говори Мученицима: „Ако наредбу моју не послушате, и не испуните вољу моју, онда је ево настао страшни час ваше погибије“. – На то Свети Мученици као једним устима одговорише: „Нећемо ми погинути због нашег Бога, нити ћемо умрети у Христу Његовом, јер нас Он оживљује блаженим и вечним животом, и даје нам у наслеђе и одмор бесмртно царство. Хајде, предај нас брзо смрти, јер смо свим срцем готови да умремо за Бога нашег, али се сунцу и огњу нећемо поклонити, нити послушати безбожне наредбе царске, које су пуне смрти и погибли“.

31) Цару Антонину Пију и Римском сенату Свети Мученик Јустин философ (+ 157. год.), први философ који је постао хришћанин, пише у својој знаменитој Апологији и ово: „Ви нас можете убијати, али нам не можете нашкодити“.

32) Царским изасланицима – великашима, и међу њима епископу Теодосију, Св. Максим Исповедник, игуман (+ 662. год.), изјављује: „Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу и не шкоди вечном спасењу душе“.

33) Свети Теодор Студит, игуман (упокојио се 826. год.), говори цару Лаву Јерменину: „Бог даде Цркви једне апостоле, а једне пророке, а једне еванђелисте, а једне пастире и учитеље, на усавршење светих“ (Еф. 4,11 -12). Апостол није рекао: и цареве. Теби је, царе, поверено да управљаш световним пословима, градским делима и војном силом. О томе се ти старај, а црквене послове остави пастирима и учитељима, како то Апостол учи. Ако не, онда знај, ми нећемо послушати учење супротно нашој Православној вери, макар га донео анђео с неба, а камоли да послушамо тебе земљаног, трошног човека“.

Исти Свети Теодор Студит говори истоме цару у царској палати пред великашима и епископима: „Царе, схвати и добро чуј: није твоје да црквена правила претресаш и испитујеш; твојој власти припада да световне ствари расправљаш и њима управљаш, а црквени послови припадају епископима и учитељима црквеним; теби пак је наређено да им следујеш и да им се покораваш. Тако је Свети Апостол рекао: „Бог постави у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље“ (1 Кор. 12, 29), а не цареве. И на другим местима Свето Писмо наређује да црквеним пословима управљају црквени учитељи, а не цареви“.

34) Цар Лав V Јерменин, гонитељ Цркве Православне, шаље изасланике Светом Теофану Сигријану, Исповеднику (+ 818. год), и преко њих тражи од њега обећањима и претњама да стане уз њега, цара иконоборца. Свети Исповедник одговара: „Зашто ме цар плаши претњом, као мало дете прутом? Нека спреми за мене свакојаке муке, нека распали огањ, и ја ћу, иако, као што видите, не могу сам да идем, ипак скочити у огањ за Православље“.

Исти Свети Исповедник пише из тамнице цару: „Твоје је, царе, да ратујеш против иноплеменика. Црквене пак догмате и законе треба да разматрају Свети Оци а не цареви“.

35) Свети Михаил Исповедник, епископ Синадски (+ 818. год.), говори цару Лаву V Јерменину: „Ја поштујем свете иконе Спаситеља мог Исуса Христа и Пречисте Дјеве, Матере Његове и клањам им се, а твоје наређење презирем и ниушта не сматрам“.

36) Неустрашиви исповедник Истине, учитељ васељене, Свети Јован Златоуст (+407. год.) говори изасланицима царице Евдоксије: „Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов“.

37) Сунчани стуб Цркве Православне, Свети Василије Велики (+ 379. год.), говори царском намеснику Модесту, који му прети: „Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш ни себе обогатити, ни мене осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моје вете хаљине и нешто књига, које сачињавају сво моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва земља Божја. На муке и не гледам, јер ће ме одвести жељеном крају, и тиме ћеш ми учинити добро, јер ћеш ме брже послати Богу моме“.

Модест на то рече: „Нико ми није тако смело говорио“. Светитељ одговори: „Јер ти се није десило да разговараш са епископом. Ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога“.

Најзад Модест рече: „Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење“. – Свети Василије одговори: „Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи“.

38) Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне вере, пресвето око Цркве Православне, Свети Симеон Нови Богослов, игуман (преминуо 1020. год.), говори у очи своме надлежном епископу, патријарху Цариградском, који га је послао у прогонство и који га гони подмукло и лукаво: „Пристани да нас учиш сагласно Светоме Писму, следећи ранијим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо ти земља, и прах под твојим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротонију. И не само то него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти. Али, ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим наредбама, … у том случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: „Већма се треба покоравати Богу него људима“ (Д. Ап. 5,29).

+ + +

Такав је став, такав пут, таква истина Православне Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те истине, не смеју се правити ни уступци, ни компромиси, ни отступања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.

Порфиријева екуменистичка и србомрзачка браћа Македонците скрнаве наше светиње

На линку који постављам видите нешто што се кличе “манастир-хотел“(ОВДЕ). Да, добро сте прочитали – манастир и хотел у исто време!

Порфиријева екуменистичка и србомрзачка браћа Македонците су од ове задужбине Св. краља Милутина (ктиторисао главни манастирски храм) направили хотел-мотел-бордел. Монаха нема, али зато хотел-манастир каже у линку да се гостима нуди следеће:

“Hotel Manastir Sv. Joakim Osogovski se nalazi u Krivoj Palanci i nudi vrt. Sadržaji ovog objekta uključuju restoran, recepciju koja radi non-stop, dečji klub i besplatan WiFi u svim prostorijama. Objekat raspolaže besplatnim privatnim parkingom, a usluga prevoza od/do aerodroma je dostupna uz doplatu.

Sve hotelske sobe sadrže radni sto, flat-screen TV i sopstveno kupatilo. Smeštajne jedinice poseduju garderober.

Gosti hotela Manastir Sv. Joakim Osogovski mogu uživati u à-la-carte doručku.

Ćustendil se nalazi na 38 km od smeštajnog objekta. Najbliži aerodrom je Međunarodni aerodrom Skoplje, udaljen 67 km od hotela Manastir Sv. Joakim Osogovski.

Parovima se posebno svidela lokacija – ocenili su je sa 9,5 za boravak udvoje.

Hotel Manastir Sv. Joakim Osogovski toplo dočekuje Booking.com goste od 1. avg. 2016.“

Ето, тако на пример православним светињама (и то српским светињама!) управљају они којима су Порфирије и екуменисти и правно уступили све наше светиње “на управу“. И није овај српски манастир код Криве Паланке једини који је претворен у бордел, мислим да их има бар десетак. Сулуди “архиепископ“ Стефан кога Порфирије признаје за сабрата и саслужитеља аминује сав тај сатанизам.

Да, јер оно што Македонците раде са овим и многим другим храмовима, нимало се не разликује од онога како би отворени сатанисти радили.

Оно у Дојрану са рејв психоделијом је такође скандалозно и говори о свињарском карактеру лажне браће из “МПЦ“, али је далеко од најскандалознијег, јер као што видите, ако тај у Дојрану није никада био део СПЦ, манастир Св. Јоакима Осоговског и многи други јесу, а тамо се одвија незапамћено светогрђе.

Порфирије се након свега овога почеше по глави и каже: “Човече, како наш брат Македонац Стефан домаћински управља свим тим храмовима, па нема поузданијег човека од њега у православној Васељени да му предамо на управу све наше светиње из средњег века у Македонији! Стефане, Стефане, заиста си аксиос!“.

А “црквени“ Кмери попут лажног оца Ивана Цветковића, Бошка Козарског, Бокана и ко зна кога све не, покушавају нама да деле пацке како смо неуки и бесловесни ако се дрзнемо да критикујемо Порфирија.

Господо Кмери, ви заједно са Порфиријем учествујете у скрнављењу српских светиња по Македонији и у претварању немањићких светиња у борделе. Срам вас било и срамота сваког ко вам поверује макар јоту!

Аутор: Марко Пејковић

Свети Тихон Задонски: Како Хришћанин да се сачува од световног духа?

Постоји удаљење од света телом – то је удаљење у пустињу; али се може удаљити од света и остајући у свету, – то је удаљење од њега начином живота. Прво није за све умесно и није свима у моћи; а друго је обавезно за све и сви треба то да чине. Томе нас и позива у своме канону свети Андреј Критски, када саветује удаљење у пустињу благозаконијем.

Одбаци обичаје света, и сваки твој рад и сваки корак извршуј тако, како наређује благи јеванђелски закон – и живећеш у свету, као у пустињи. Међу тобом и светом то благозаконије постаће као стена, иза које нећеш видети свет. Свет нека живи на свој начин, а ти живи на свој начин: он ће поћи у позориште, а ти у цркву; он ће играти, а ти чини поклоне; он ће поћи у шетњу, а ти остани код своје куће, у самоћи; он ће се упражњавати – вежбати у празним разговорима и смејању, а ти у ћутању и хваљењу Бога; свет ће проводити време у насладама, а ти у мукама; они у читању беззначајних романа, а ти у читању речи Божије и свето-отачких списа; свет ће се забављати на баловима, а ти остани у разговору са својим једно-мишљеницима, или са духовним оцем; свет ће се гушити у користољубљу, а ти се удуби у богомислију. Постави у свему себи правила и начин живота, супротан обичајима света, и бићеш у свету – као изван света, у пустињи, нити ћеш се ти видети у свету, нити свет у теби. На тај начин и у свету бићеш пустињак…

Свети Игњатије Брјанчанинов: Подвижници нових времена

Узалудна је ваша жеља да се нађете у потпуном послушању код искусног наставника. Овај подвиг није дат нашем времену. Њега нема не само унутар хришћанског света, њега нема чак ни у манастирима. Умртвљење разума и воље не може да оствари човек душеван, макар био добар и благочестив. За то је неопходан духоносни отац. Само пред духоносцем може бити отворена душа ученика; само он може да примети одакле полазе и куда се упућују душевни покрети онога кога поучава.

Ученик је дужан да ради чистоте своје савести тачно и подробно исповеда своје помисли, но наставник не мора да се руководи том исповешћу приликом суђења о душевном стању  ученика.

Он треба да духовним опажањем проникне у њега, да га одмери и открије му невидиво стање душе његове. Тако су поступали Пахомије Велики, Теодор Освећени и остали свети учитењи инока. Теодору Освећеном говорили су ученици: „Оче, разоткриј ме“, и он би покретан Светим Духом, објављивао свакоме у њему скривене душевне болести. Ови велики Оци ценили су „послушност монашку“ као посебан дар Светога Духа: тако приповеда њима савремени писац, преподобни Касијан. Послушност је  „чудо вере“.

Може га испунити  само Бог, а испунили су га и они људи којима је овај дар био дан одозго, од Бога. Али када људи зажеле да сопственим трудом достигну оно што даје једино Бог, тада су њихови напори штетни и узалудни, тада су они као зидари куле, који започињу зидање без средстава да га доврше. Сви који пролазе, то јест зли дуси и страсти, подсмевају им се јер они наизглед чине добро дело, а у суштини се налазе у горкој обмани, заслепљености и самозаваравању, и, потчињени страстима својим, испуњавају вољу злих духова. И многи су намеравали да прођу кроз послушање, али на делу се показало да су испуњавали своје прохтеве и били обузети распаљеношћу. Срећан је онај ко у старости својој стигне да пусти сузу покајања због заноса младости своје. О слепим вођама и онима које они воде рекао је Господ: „А слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти“ (Мт. 15,14). Нашем времену дат је други подвиг, скопчан са многим тешкоћама и препрекама. Ми смо принуђени да не путујемо дању, по јасној сунчевој светлости, него ноћу, при бледој светлости ме-сеца и звезда. Нама је дано за руковођење свештено и свето Писмо: ово отворено говоре Свети Оци новијих времена. При руковођењу Писмом користан је и савет ближњих, и то оних који се и сами руководе списима Отаца… Немојте мислити да је наш подвиг лишен жалости и венаца. Не, он је скопчан са мучеништвом. Ово мучеништво слично је муци Лота у Содому: душа праведникова патила је због појаве непрестаног и необузданог блуда и прељубе. И ми се мучимо, одасвуд окружени умовима који су нарушили верност истини, који су ступили у блудну везу са лажју, који су заражени мржњом према богонадахнутом Писму и наоружани против њега хулом, клеветом и поругом адском. Наш подвиг има цену пред Богом: на ваги Његовој измерени су и немоћ наша и средства наша, и прилике, и само доба. Један велики Отац имао је следеће виђење: пред њим се земаљски живот човеков приказао као море. Он је видео да су подвижницима првих времена монаштва била дана крила огњена и да су се они као муња преносили преко мора страсти. Подвижницима најновијих времена нису дана крила: они су стали да плачу на обали мора. Тада су им била дарована крила, али не огњена, већ некаква слаба: они су полетели преко мора. На путу своме, због слабости крила они су често тонули у море; с муком узлетајући са њега, изнова су започињали пут и, најзад, после многих напора и невоља, прелетали море.

Не клонимо духом, немојмо неразумно стремити ка блиста-вим подвизима који премашују наше моћи, примимо са страхом Божјим смирени подвиг, који у свему одговара немоћи нашој, као да је видиво предан руком Божјом. Извршимо овај подвиг са верношћу светој Истини и усред света, хучне, многољудне гомиле, која јури широким, пространим путем за својевољним рацио-нализмом, пређимо ка Богу уском стазом послушности Цркви и Светим Оцима. Не иде их много овом стазом? Шта нас се тиче! Рекао је Спаситељ: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оиа вашега да вам даде Царство. Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“ (Лк. 12, 32; Мт. 7,13 -14). 

Свети Игњатије Брјанчанинов: О читању духовних књига које одговарају нашем стању

Настојте да читате књиге Светих Отаца које одговарају Вашем начину живота, да бисте могли не само да се дивите отачким списима и да се наслађујете читајући их, но и да би сте могли да их примењујете у стварности. Хришћанин који живи у свету треба да чита дела великих светитеља који су писали за народ, који су учили световним врлинама хришћанским што пристоје онима који проводе живот занимајући се материјалним стварима. Другачије је штиво за иноке у општежићу: они треба да читају Свете Оце који су написали поуке за тај начин живота. А већ је другачије читање за безмолвнике (молитвене тиховатеље) и отшелнике. Учење врлина које не одговарају начину живота чини живот бесплодним. И живот се траћи узалуд, а врлине пропадају, душа не може дуго да их задржи код себе, мора ускоро да их напусти, јер оне не одговарају његовим могућностима. Такво упражњавање узвишених врлина које превазилазе снаге и способности неретко повређује душу неисцеливо, растројава је за дуже време, понекад за сав живот, чини је неспособном за подвиг побожности. Господ је заповедио да се „вино ново“‘, то јест узвишене врлине и подвизи, „уливају у мехове нове“, то јест да се препуштају подвижницима који су већ сазрели у побожном подвигу, који су обновљени и просвећени благодаћу. Он је забранио да се улива вино ново у мехове старе, да се поправља стара хаљина новом закрпом. Немојте мислити да ће Вам узвишени подвиг, за који Ваша душа још није сазрела, помоћи. Не, он ће Вас пре растројити. Треба да га оставите, а у души Вашој ће се јавити униније, безнађе, помраченост, окорелост. У таквом расположењу Ви ћете себи допустити већа нарушавања закона Божјег, него што су била она у која сте западали раније. „Нико не меће нову закрпу на стару хаљину, јер ће од тога гора рупа бити„.

И за све иноке уопште и за хришћане који живе у свету, најкорисније штиво је Нови завет, а нарочито Јеванђеље. Али њега треба читати са смирењем, не дозвољавајући себи сопствена тумачења, већ се руководећи тумачењем Цркве.

Замке вражје. Пут живота

Пребивајте у пристаништу истине. Непријатељ спасења човечијег труди се да измами мисао нашу из пристаништа истине различитим сенкама истине. Он зна моћ те замке. Та замка изгледа ништавна неискусном погледу, ум се прилепљује за њу радозналошћу, високопарним, светим називом којим је обично прикривена провалија… Тако лаковерни славуј, изузетно љубопитљива птичица, бива примамљиван храном разбацаном под мрежом и свагда запада у тешку невољу. Погубна мисао је лажна: она уводи душу у помрачење, самообману, чини је сужњем господара овога света. „Истина ће вас ослободити„, рекао је Спаси-тељ, а очигледно је да нас лаж лишава слободе и потчињава власти кнеза овога века и света. Желим да будете слободни, да вид душе Ваше буд чист и непомрачен, да разум Ваш буде прожет светлошћу истине и да излива светлост благодатни на сав живот Ваш, на сва дела Ваша. „Ако око твоје буде здраво, – рекао је Господ, – све ће тело твоје светло бити„. Треба чувати ум, настојати да он непрестано пребива у истини. Желим Вам то најискреније од срца. Желим Вам то од срца које болно страда. Оно болно страда зато што сада ретки, веома ретки остају верни истини, то су они који су погнули ум и срце благом његовом јарму и бремену лаком, који су се потчинили, са свом простотом и покорношћу, Христу и Светој Његовој Цркви. „Спасавајте се„, говори свети апостол Петар, „од овога поквареног рода„. Клоните се пута широког, по коме скоро сви корачају. Изаберите за себе невоље, које Вам шаље Промисао Божји, заволите тескобе, по којима је премудри Промисао, Промисао Божји који Вас спасава, прокрчио стазу за земаљско Ваше странствовање. А невоље и тескобе Ваше и стазу трновиту живота земаљског учините себи пријатним, сладосним. На који начин то учинити? Предајући се вољи Божјој, славословећи Промисао Божји, увиђајући ту вољу и тај Промисао у свему што се догоди са Вама, благодарећи Богу за све што Вам се деси и жалосно, и радосно. Време је да се започне живљење истински хришћанско, скопчано са распињањем свих осећања, жеља и мисли на крсту заповести и учења Христових. Ускоро, док удариш дланом о длан прохујаће земаљски живот, већ је спремна за сваког човека вечна плата његова за кратковремени живот његов, за дела његова, за начин мишљења његов, за осећања његова.

Невоље су од Господа ради нашег исправљања 

Човек је као трава, и треба ли много да буде покошен? Један тренутак може сасвим да скрха његово здравље и обори тело или у гроб, или на одар мучне и дуготрајне болести. Јеванђеље нас учи да нас никаква невоља не може снаћи без воље Божје, учи нас да благодаримо Богу за све невоље које нам долазе на Његов миг. Са болесничког одра приносите благодарење Богу, као што га је приносио са хрпе смећа смрдљивим крастама прекривени Јов. Благодарењем се ублажава љутина болести. Благодарењем се болеснику пружа духовна утеха. Упућено и наслађено благодарењем, срце се обнавља силом живе вере. Оза-рен изненада светлошћу вере, ум почиње да сазерцава чудесни Промисао Божји, неуморно бдијући над свом над свиме што је створено. Такво сазерцање доводи до духовног усхићења: душа почиње обилно да благодари, да славослови Бога, почиње да велича Његов Свети Промисао, да предаје себе Његовој светој вољи. Одар болести често бива место Богопознања и самопознања. Страдања тела често бивају узрок духовних наслада, а одар болести орошава се сузама покајања и сузама радости у Богу. За време болести испрва ваља себе принудити на благодарење Богу, а када душа окуси сладост и спокој који јој је пружен благодарењем, сама хита у њега, као у пристаниште. Хита она тамо, бежећи од тешких валова роптања, малодушности, туге.

„Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије„. Кога Господ заволи, томе шаље невоље, а оне умртвљују срце изабраника Божјег за овај свет, навикавају га да се свија уз Бога. У свим невољама, а између осталих и у болести, следећа средства исцељења доносе душевну корист и олакшање: преданост вољи Божјој, благодарење Богу, прекоревање себе и сматрање себе дастојним наказања (поучне казне) Божјег, сећање да су сви свети испунили пут земаљског живота непрестаним и љутим страдањима, да су жалости чаша Христова. Онај ко се није причестио  том чашом није способан да наследи вечно блаженство 

Кратак је човечији живот. Једино корисно занимање на земљи јесте познање Христа

У осами наилазе чудне мисли. „Ухо безмолвника чује“, рекао је један свети пустиножитељ. И у мојој ништавној усамљености наилазе ми мисли, које снажно делују на ум својом живом истином.. Недавно сам размишљао о краткоћи земаљског живота човековог. Изненада живот ми се учинио већ тако кратким, да ми се остало време мог земаљског живота учинило као већ прошло. Још ћу живети и шта ћу угледати на земљи? Ништа: исте оне врлине и исте оне страсти које су се до сада јављале преда мном у разноликим костимима и чиновима, појављиваће се и убудуће.  Тако исто врлина ће се тихо пробијати између људи, непримећивана, прогањана од њих. Тако исто порок ће се прикривати безбројним маскама, обмањиваће људе и господарити међу њима. Двогодишњи живот и столетни живот подједнако су мали, ништавни пред вечношћу. Обично се људима само будуће време  чини као дуготрајно, а прошло им изгледа тако кратко, магновено, као сан минуле ноћи. Усамљеност, заједно са пажњом унутар себе, чини и будуће време краткотрајним. Краткотрајна прошлост, краткотрајна будућност. Па шта је земаљски живот? Пут ка вечности, који треба искористити, али на коме не ваља погледати у страну. Овај пут ваља савршавати умом и срцем, не бројем дана и година. Ум, озарујући се учењем истине, може да сачува срце у миру, кротости, благости, трпљењу, укратко, у својствима Новог човека. За то су и пустиња, и безмолвије, и манастири, за то је и душепоучни разговор, и духовни савет, за то је читање Светих Отаца, за то су молитве. Сви хришћани су дужни да тако живе, мада тако живе крајње ретки. Ако не можете тако да живите у потпуности, живите тако донекле, недостаци се могу исцељивати самоосуђивањем и покајањем. Кад видите у себи недостатке, не треба да клонете духом. Напротив, треба да се трудите у смирењу. Прекрасно је рекао преподобни Исаија Отшелник: „Слава Светих слична је блистању звезда, од којих једна светли веома јарко, друга слабије, трећа једва приметно, али све те звезде су на једном небу“.

Колико нараштаја се сменило на лицу земље, а они као да никада нису ни били на њој. Нису ли се недавно чула међу нама гласовита имена? А сада су она заборављена. Није ли недавно наш нараштај ступио на поприште грађанског живота, а сада већ ступа на то поприште ново поколење и потискује нас из широког поља делатности у скромно ћоше, као оне који су остарели и одслужили своје. Нараштаји човечији на земљи као да су лишће на дрвету сада једно, ускоро друго; сатире их и врућина и мраз, и само време, разноси их ветар, бивају згажени од путника.

Гледам из осаме своје на бучни и метежни свет, говорим сам себи и пријатељима својим: једно (једино) занимање може се сматрати занимањем истински корисном за време краткотрајног земаљског живота, све док се наш дрворед подмлађује листањем  познање Христа, Који је и давалац вечног блаженог живота и пут ка том животу.  

Свети Тихон Задонски: Поуке о спасењу

Свето писмо је реч Божија. Оно ти говори, као што говори и сваком човеку. Оно ти је дано ради задобијања вечног спасења: зато тражи твоје спасење у Речи Божијој – Светом Писму. Остави се радозналости, и онога шта се догађа на једном или другом месту; побрини се да сазнаш, уз помоћ речи Божије, шта се дешава у твојој души, ком завршном крају ти идеш, да ли пропасти или спасењу, на ком се путу налазиш, да ли на путу праведних или на путу безбожних (нечестивих)?

У Светом Писму је изображен, виши од сваког изображења Бог, да би ми познали Њега колико и како нам је Он даровао да Га познамо; у Светом Писму је изложена је свесвета воља Божија, да би је ми испунили; у Светом Писму је описан стари и нови човек, или онај који гине и онај који се спасава; показани су пут, који води ка спасењу, и пут, који води ка пропасти. У Светом Писму ће видети, шта мора сусрести сваког човека после његове смрти, у вечности.
Прво и најнужније дело за сваког хришћанина јесте стицање вечног спасења. У време нашег земног странствовања потребни су нам одећа, јело, пиће, обитавалиште, и друге сличне потребе; али спасење је нужније од свега: оно је толико неопходно, да је све привремено у поређењу са спасењем – ништа. Све има онај, ко је стекао спасење; ништа нема онај који није стекао спасење, иако би му сав свет припадао. „Јер каква је корист човеку ако са свет задобије а души својој науди?“ (Мт. 16:26). Спасење јесте једино на потребу! Спасење јесте онај добри део, који се неће одузети од душе, која га је стекла (Лк. 10:42). Све материјално, што год имали, што год задобили у време нашег земног живота, све ћемо оставити у дан наше смрти: оставићемо у дан смрти, оставићемо заувек рођаке, другове, богатство, почасти, оставимо само тело наше. Вечно спасење или вечна пропаст, једино они, биће наше наслеђе, кренуће са нама у вечност, тамо ће задобити пуно развиће, дајући нам или бесконачно блаженство или бесконачну несрећу.

Најглавније дело, најглавнија брига за сваког хришћанина треба да буде дело спасења, брига о задобијању спасења. Онај који се брине о спасењу из таквог срдачног расположења спасиће се: зато што ће му Свемогући Бог благодаћу Својојм помоћи да се спаси.  

Увери себе, да је Бог присутан на сваком месту. Он види свако дело,  подухват и помисао твоју, слуша сваку реч твоју. Он исписује подробно и са тачношћу у књигу Своју све поступке твоје, које ће ти објавити у дан суда твога и дати ти према делима твојим. „Обличићу те“, говори Он кроз пророка, „метнућу ти пред очи грех твоје“ (Пс. 50:21). Засади то у твоје сећање, и обнављаћеш се свакога дана. Ми морамо да на силу усвајамо најосновније и очигледније истине: отровани смо грехом; налазио се у стању погубне самообмане, отуђили смо се од спасавајуће истине.

Увери себе да ће вечној муци бити подвргнути безбожници и непокајани грешници, да ће вечно блаженство наследити праведници и покајани грешници.

Увери себе, да ћеш умрети, да ћеш неизоставно умрети. Видиш, како твоју упокојену браћу износе из њихових обиталишта, износе их исто тако из смирених колиба, као из најраскошнијег дворца, једнако их предају земљи. То ће се неизоставно догодити и са тобом: „јер си прах и у прах ћеш се вратити“ (1 Мојс. 3:19). Сви мртваци су оставили све што су поседовали; оставићеш и ти. Када су се приближили часу смрти, тада су схватили да је све у овом свету сујета, то јест сујета у најјачем значењу те речи. И ти ћеш то схватити то по неопходности, када наступи твој час смрти. Боље је схватити то на време, и у складу са тим схватањем усмерити своју делатност! При доласку смрти, нико и ништа не може да укаже помоћ ономе, коме је она дошла – ни домаћи, ни другови, ни високи чин, ни звучна титула, ни мноштво потчињених, ни мноштво богатства. Смрт је неумољива и немилосрдна. Ближњи не желе да напусте онога који умире и он не жели да остави њих и све земаљско, према чему је стекао пристрашће и сродио се дугом навиком, али воља и рука смрти јесу моћнији од његове воље и напора, воље и напора сви људи: насупрот вољи својој и вољи својих ближњих, онај који умире оставља све и сва, бива повучен насилно у неизвесну вечност. Сујетне су сузе! Сујетна су ридања! Сујетни су вапаји! Сујетни су јецаји и кидања! Тако су умрли сви упокојени: тако ћеш умрети и ти. При наступу смртног часа, у сећању умирућег јавља се целокупан протекли живот његов; за њега је спреман суд нелицемерни, који ће решити његов удео у вечности; страшан трепет и недоумица га обузимају. Такав ће бити и твој положај, кад, окончавши своје земно лутање, ступиш на границу, која дели пролазно од вечног, трулежно од нетрулежног.

„Благо мртвима који умиру у Господу“ (Откр. 14:13): када он при смрти оставља све, тада бива преизобилно сједињен са Господом, Извором и Ризницом свих добара, зато што је у време земног живота остављао све да би задобио Бога. Од сада угађај Богу, као што пажљиво угађа роб свом господару, да би при одвајању душе твоје од тела, Он тебе признао слугом Својим, да би пружио ка теби Свемогућу Своју десницу, да би избавио душу твоју од непријатеља твојих – демона, који ће се устремити на тебе, слично бесним зверима, да би те ухватили и свукли у тамнице и огањ паклени.

Љубљени! Непрестано се сећај, постојано памти час смрти твоје. Тај час није страшан само за грешнике, већ и за Свете. Светитељи су цео свој живот проводили у размишљању о смрти; погледи ума и срца њиховог су били час устремљени у врата вечности, у необухватно пространство, која почиње иза тих врата, час су се обраћали ка својој греховности, гледали тамо, као у мрачни бездан; из срца скрушеног, из срца које страда, проливали су најтоплије и непрестане молитве Богу за помиловање.

Обрати се од сујете и самообмане, обрати се истини! Обрати се од греха и света ка Богу! Обрати се од пролазног ка вечном! Одбаци сва сујетна занимања и насладе, приступи речи Божијој, држи се те спасавајуће, животворне речи; она ће те просветити и руководиће те ка вечном блаженству.

Схвати и убеди се да раскош, забаве, весеља, игре, расејани живот, речју, све оно што носи име сујете и света, што брине и захвата цео човеков живот, сво време његово, све силе и способности душе и тела, није ништа друго, до обмана и замка сатане, измишљена и направљена ради обмањивања људи. Ако не схватиш то и убедиш се у то добровољно из речи Божије: познаћеш и убедићеш се невољно при наступу смрти. Ко нешто не изучава, тај то и не познаје. Ко се о великом мало или уопште не брине: тај то велико сматра безначајним, малозначајним, ништавним. Не познају хришћани хришћанство због тога што га не изучавају; не обраћају они никакву пажњу на искупљење човечанства Богом који се очовечио, газе то велико дело Божије, зато што се не брину и не мисле о свом спасењу. Занемарујући велике дарове Божије, они свецело себе предају сујети, која је – прелест, у којој нема ничег суштинског. Разгореће се гнев Божији на такве хришћане! Лакше ће бити идолопоклоницима и муслиманима у дан Суда Божијег, него таквим хришћанима!

Ако хоћеш, да би вечно спасење било твоје главно дело: буди посред овог света као странац и дошљак.  

Пред Потопом људи су јели, пили, женили се, богатили се и све помисли њихове су биле устремљене на угађање њиховим телесним жељама; изненадно је надошла вода и погубила све. Тако и сада људи пију, једу, шетају, жене се, богате, дали су се у најразличитије расејаности, не обраћајући пажњу на дела Господња и судове Његове. И изненада ће се огласити труба Архангела: долази Судија, устаните мртви, идите на суд (Мт. 24). По том безбрижном и телесном начину живота закључујемо да је дан Господњи близу.

Не обмањуј се богопознањем и богопоштовањем данашњих хришћана, код којих је на језику исповедање Бога, а у срцу безбожје. Показуј богопоштовање делима својим, а не само речима (2 Тим. 3 и даље).

Свет – није ништа друго, до похота телесна, похота очију и гордост световна; све то се закључује у срце. Потребно је све то избацити из срца, да би се оно просветило, јер су свет и духовно просвећење срца противни једни другоме. Потребно је да једно изађе напоље, да би се сместило друго, и што више буде излазио свет, више ће се срце просвећивати.

Да би познао Бога, потребно је откровење свише. Реч Божија проповеда Бога, али без Бога, не можемо познати Бога. Слеп је и мрачан наш разум: потребно му је просвећење од Самог Онога, Који из таме ствара светлост. И зато треба пазити на реч Божију, али просвећење молити од Самог Бога. Таму је потребно прогнати натприродном светлошћу. Свето Писмо јесветилник, али само откривено, унутрашње око, може да види светлост тог светилника. Слепи не види светлост: треба имати отворене очи. Из тог разлога пророк се моли: „Отвори очи моје, да бих видео чудеса закона Твог“ (Пс. 119:18).

Онај који се одрекао света иако не зна ни азбуку, бива мудрији, Божијом просветљујућом светлошћу, од оних, који и сво Писмо знају, али траже да се прославе у овом свету. Свето Писмо нам је дано од Бога ради нашег спасења и прослављања имена Божијег: ради тога је неопходно читати га, и поучавати се и пазити. А када га ради православља нашега читамо, и упињемо се да га знамо: онда оно не само да није на корист, већ ће нам бити и на штету.

Сваки дар Божији обраћа се у штету, када од њега не тражимо Божију, већ своју славу.  

Запамти: Бога без Бога не можемо познати, и што више човек познаје Бога, тим се више смирује, боји Га се и љуби Га.

Мисли и постојано држи у сећању да је Бог твој Бог, Творац, Господ, Цар и Промислитељ; иако је Он Бог свих, и иако свима једнако заповеда се уклањају од зла, и да чине добро, али схватај као да се та заповест тиче само тебе. Тада ће се уз помоћ Божију у теби родити нови покрет и нови дух: и што чешће будеш био у том размишљању и више се будеш поучавао том поуком, из дана у дан ћеш у себи осећати већу ревност према богопоштовању и побожности унутар тебе. Али молитва је увек неопходна: ми без Бога и размишљати о Богу не можемо како треба.

Безаконо и безбрижно живљење јесте знак безбожности која се крије унутар срца. Так говори у срцу свом: нема Бога (Пс. 13:1). Такви „говоре да познају Бога, а делима Га се одричу“ (Тит 1:16).

Људи, који желе да чине безакоње, траже скривена места: блудници и лопови траже ноћ и таму; лихвари и зеленаши узимају исплату тајно; лукави, препредени, ласкавци, лицемери и злобници унутар себе скривају зло своје; и сва мрачна дела њихови извршиоци врше у тами, као синови таме. „Јер сваки који зло чини мрзи на видело и не иде к виделу да не покарају дела његова, јер су зла“ (Јн. 3:20). Сви такви људи желе да се сакрију, али се обмањују, несрећници.

Ко жели да прими Христа у срце своје, потребно му је да се очисти истинским покајањем: потребно је да од закона Божијег позна грехе своје и да их очисти покајањем, жалошћу и скрушеношћу срца, а највише да моли њихово очишћење од Бога и тада ће к њему прићи Христос, Син Божији, са Својим Јеванђељем и даће му се утеха не овога света, већ таква, коју свет не може примити… Покајмо се и ми, и признајмо себе као недостојне било каквих дарова: и Христос Бог, као Човекољубац, удостојиће нас милости Своје: Он гледа на смирене и дарује им благодат Своју.

Срце човеково је једно: када трага за пролазним, тада заборавља на вечно; када се обраћа ка вечном и удубљује се у њега, тада заборавља на пролазно и не брине се о њему. Двоструких брига, о пролазном и вечном – двоструке љубави, према пролазном и вечном, не може бити у срцу. Неизоставно ће срцем овладати једно од двога: или пролазно или вечно.

Смрт невидљиво иде за човеком. Она га стиже где је он уопште није чекао; стиже га тада, када је не очекује; стиже га тако, како никада није ни претпостављао. Буди увек онакав каквим желиш да будеш на свом крају. Размишљај о томе, пази на себе, и нећеш зажелети ни част, ни славу, ни богатство, ни неке друге користи и насладе овога света. Мисли да ћеш умрети данас или сутра: тада ће сва сујета ишчезнути из твог срца. Шта има у части, слави, богатству и користи онај ко се налази на крају? Предлажи му царство, златне шуме – он неће обратити икакву пажњу на те предлоге. Једна мисао је код њега, једна брига: како да одавде оде са надом на спасење и блаженство. Стичи од сада такво расположење и ти: сваки дан свог живота сматрај последњим, и очекуј да ће те Господ твој призвати. При таквом расположењу ништа у овом свету ти се неће чинити привлачним, и ако будеш постојано стајао на тој стражи и бдео, скончаћеш како треба.

Сада, у време земног живота, често силази умом у ад, да не би сишао тамо заувек душом и телом.

Свети Инокентије Херсонски: Како живети за време рата?

Тешко време. Осим што се навикавамо, умор се такође постепено акумулира. Не остављамо наду да ће се све ускоро завршити, али, авај, наше искуство говори другачије.

Чак и најгора ситуација увек може донети нешто позитивно. Очигледно је да ова позитива не лежи на површини, већ се добија трудом и зависи не од спољашњих околности, већ од нашег унутрашњег расположења. Пронаћи бар нешто добро у низу искушења је веома тешко, али постоје људи чије искуство вреди послушати. Један од ових дивних светитеља је и Свети Инокентије Херсонски, чији празник Православна Црква прославља 7. јуна.

Његово име је многима од нас добро познато, само ретки знају да је он, са својом паством и свештенством, морао да преживи поморску блокаду и бомбардовање Одесе током Кримског рата. Све је почело чињеницом да се 1854. године на обали катедралног града Светог Инокентија појавила комбинована англо-француска ескадрила. У својој речи изговореној овом приликом, он скреће пажњу слушаоца на Христа. Овде је, изгледа, очигледна радња, али погледајте како то ради светац.

Кукавица се одмах збуни, а све зато што нема ослонца у себи.

У овако тешкој ситуацији, чак и у храму је тешко размишљати о Богу, све наше мисли прогутају надолазеће туге. Међутим, они догађаји који нас доводе у омамљеност истовремено су и тренутак проналажења недостајуће основе. Ако желите да се утешите, да нађете наду, онда обратите пажњу на охрабрујуће речи Христове: „Нека се не узнемирује срце ваше: верујте у Бога и верујте у Мене… охрабрите се: Ја ћу победити свет!“ (Јован 14:1; 16:33)

Не стиди се, него чврсто веруј у Бога и у Спаситеља свога, веруј и покажи веру своју по осећањима и делима, тада ће се страх и срамота сами од себе удаљити од тебе, јер ће се у теби открити сила Свевишњега. , и помоћ Господња ће се видети на теби. Свемогући Отац неће оставити свог љубљеног Сина ни сада, као што Га није оставио ни на Голготи: и Син љубећи неће оставити нас, који верујемо у име Његово.

Испитивања су одсекла од нас нечисте и безбожне идоле којима смо се клањали. Свако има своје идоле: некоме су то компјутерске игрице или друштвене мреже, некоме порнографија, некоме укусна храна, алкохол, блаженство, лењост итд. Не волимо да се ограничавамо, да „стежемо каиш“, али у тужним, тешким условима то морамо да чинимо. То је као са постом – изузетно је тешко добровољно преузети чак и само ограничења у исхрани, али ако сви хришћани у околини посте, ако црквена повеља то обавезује, онда је лакше. Лаке и приступачне промене могу бити само на горе, али свака позитивна и квалитативна промена је увек болна.

У условима када смо инертни у питањима духовног живота, туга је управо катализатор који помаже да се крене ка стицању блага, недоступног било каквом уништењу: „Може бити у то време када се наш плотски човек подвргне лишавању и страдању да ће оживети унутрашњи, ми васкрсавамо Духом, почињемо нови живот по Богу и престаћемо да се убијамо крајњом страшћу за временско и плотско – својим словом подстиче нас на дејство владика.

Англо-француска флота је на Велику суботу отворила бомбардовање одеске луке, баш у тренутку када је у храмовима обављен обред изношења Плаштанице. Свети Инокентије је у томе видео промисаоно дејство Божије, дајући наду у наизглед безизлазној ситуацији. Страхови и искуства Одесана тог времена данас су нам врло јасни, а у тако тешкој ситуацији, Владика каже да је рат бледа сенка пакла, и ако хришћанин који стоји код Гроба Светог не треба да се плаши пакла. , онда бомбардовање није разлог за суморну срамоту и малодушност.

Узимајући у обзир ову идеју, можемо рећи да нас Господ у свакој тешкој и жалосној ситуацији „очврсне“ од паклених мука, да нас њихов зјапећи понор не уплаши и не прогута, да би, наишли на ослонац у Богу овде на земљу, га не губимо и после смрти. Са изреченим се лако може сложити само ако се упутства светог Инокентија не прихватају умом, већ срцем. Када не савладају само страх или збуњеност, већ бол од гледања околног уништења, од невоља, од губитка најмилијих, биће изузетно тешко не очврснути. Али ипак треба да запамтите да мржња није само ћорсокак, већ пут самоуништења. Биће тешко у сваком случају, бол ће болети, духовне ране се неће потпуно зацелити овде на земљи, али вера, сусрет са Богом дају не само наду, већ уверење да ће патња престати, дати снагу да се иде даље, ствара и помаже другима.

Утехе је већ много, али Господ ће дати не само њу. Он лечи. Остаје само да се учини тако тежак, али тако неопходан корак ка Њему. „Не бојте се, љубљени, таквог самопожртвовања и сејања духовних висина“, узвикује свети Инокентије пред Одесанима приликом најезде непријатељске флоте, „у овоме нико ништа неће изгубити, а свако може добити. Јер када се, презревши све земаљско, свом снагом душе ухватимо за живот вечни, тада ће се Господ, видећи нашу веру и љубав, сам побринути за нас и наш привремени живот.

Кривокапић: Амфилохије је регистровао Православну цркву у Црној Гори

Ранко Кривокапић је навео да је „покојни митрополит црногорско-приморски Амфилохије регистровао Цркву у Црној Гори као Православну цркву у Црној Гори“.

„Понављам - Православна црква у Црној Гори. Прихватам, од сад па заувек, да се тако зове наша црква у Црној Гори. То као православац кажем. Нема ’црногорска’ у називу, као што видите. Битно је да се овај народ помири, и да има једну цркву, у коју ће ићи неко као Србин, неко као Црногорац, и где ће културно-историјска добра бити само наша“, рекао је министар Кривокапић.

Извор: "Спутњик"

Ајмо, Џомићу и београдски другови, шта је следеће?!

Абазовић: Разбио сам ту пропаганду, не говори се о континуитету СПЦ, него о хришћанској цркви

Д. Абазовић је изјавио да је успешно кориговао ранију дефиницију која је била договорена са владом Здравка Кривокапића:

више се не говори о 800 година континуитета СПЦ, већ о 800 година континуитета хришћанства, а ту се броје и католици – каже Абазовић. Надмудрио блесаве Србе мисли (оправдано) г. Абазовић!

Београдски »мајстори« (идиотлука) одрадише посао!

Ajмо даље Џомићу и другови, шта је следеће?

>>Абазовић се осврнуо на 800 година континуитета које се признају СПЦ, те поручио да је разбио ту пропаганду, наводећи да се не говори о континуитету СПЦ, него о хришћанској цркви.

„У преамбули 3 и 4, то је некада био један члан. Да не би било лоших интерпретација успели смо да га одвојимо и имамо два члана. Тај члан уопште не говори о СПЦ него о хришћанској цркви. Зар није и католичка црква хришћанска“, оценио је Абазовић.<<

Извор: https://rs.n1info.com/region/abazovic-

Цео текст нацрта Темељног уговора Црне Горе и СПЦ

Радне групе Владе Црне Горе и Српске православне цркве начелно су ускладиле радну верзију Темељног уговора која ће даље бити прослеђена радним телима владе у складу са уобичајеном процедуром, саопштила је црногорска влада.

Радну верзију Темељног уговора преносимо у целости:

Темељни уговор између Црне Горе и Српске православне цркве

Црна Гора коју заступа Влада Црне Горе и Српска православна црква, коју заступа Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве (у даљем тексту: стране уговорнице).

У намјери да уреде правни оквир међусобних односа,

Позивајући се на међународно право и Уставом Црне Горе, зајемчену слободу вјероисповијести и начело одвојености државе и Цркве, на православно канонско право, Устав Српске Православне Цркве (у даљем тексту: Устав СПЦ) и црквено устројство од оснивања Жичке Архиепископије, Пећке Патријаршије, односно Српске Православне Цркве,

Полазећи од чињенице да је Хришћанска Црква на простору Црне Горе присутна од апостолских времена и њеног континуитета-мисије кроз историјско православно и црквено устројство од оснивања Зетске, Будимљанске и Хумске Епископије Жичке Архиепископије (1219-1220г.),

Уважавајући допринос Српске Православне Цркве у друштвеном, културном и образовном развоју Црне Горе и историјску улогу Митрополије Црногорско-Приморске за вријеме црногорских митрополита/господара,

Констатујући да Српску Православну Цркву у Црној Гори чине, као њен органски дио, Митрополија Црногорско-Приморска и Епархија Будимљанско-Никшићка, Милешевска и Захумско-Херцеговачка и Приморска (или: Захумско-Херцеговачка)

Споразумјеле су се о сљедећем:

Члан 1

Стране уговорнице потврђују да су Српска Православна Црква (у даљем тексту: Црква) и Црна Гора (у даљем тексту: Држава), свака у свом пољу дјеловања, независне и самосталне и обавезују се да ће у међусобним односима у потпуности поштовати то начело.

Стране уговорнице се обавезују да ће међусобно сарађивати у циљу цјеловитог духовног и материјалног развоја човјека и друштва и унапређивања општег добра.

Члан 2

Држава признаје континуитет правног субјективитета и у складу са својим Уставом јемчи Цркви и њеним црквено-правним лицима (епархијама, црквеним општинама, манастирима, задужбинама, самосталним установама и фондовима и, према црквеној намјени, појединим храмовима) вршење јавноправних овлашћења у Црној Гори у складу са православним канонским правом и Уставом СПЦ.

Надлежна црквена власт има право да самостално уређује њезину унутрашњу организацију и да оснива, мијења, укида или признаје црквено-правна лица према одредбама православног канонског права и Устава СПЦ.

Надлежна црквена власт о тим одлукама обавјештава орган државне управе ради евидентирања црквено-правних лица у складу са државним прописима.

Надлежни државни орган је дужан да поступи по пријави надлежних црквених власти.

Члан 3

Држава јемчи Цркви, црквено-правним лицима, свештенству, монаштву и вјерницима слободу одржавања духовних и административних веза, сагласно православном канонском праву и Уставу СПЦ, са својим највишим црквеним тијелима, са другим помјесним православним црквама, као и са и вјерским заједницама.

Члан 4

Поштујући слободу вјероисповијести, Држава признаје Цркви слободу вршења њене апостолске јеванђелске мисије, посебно у погледу богослужења, устројства, црквене управе, просвјете и вјерске проповиједи.

Члан 5

Црква има искључиво и неотуђиво право да слободно, у складу са потребама и на основу православног канонског права и Устава СПЦ, у Црној Гори уређује сопствено црквено устројство, као и да оснива, мијења и укида архијерејска намјесништва, црквене општине, парохије, манастире и друге организационе јединице.

Члан 6

Црква је надлежна за сва црквена именовања, премјештаје, смјене, додјелу и одузимање црквених служби, у складу са православним канонским правом и Уставом СПЦ.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је као највиша црквена власт искључиво надлежан за избор, хиротонију и постављење архијереја у епархијама у Црној Гори, као и за оснивање, мијењање и укидање епархија у складу са православним канонским правом и Уставом СПЦ.

Надлежне црквене власти имају право да у складу са православним канонским поретком и одговарајућим црквеним прописима доносе одлуке духовне и дисциплинске природе без икаквог уплитања државне власти.

Члан 7

Држава јемчи Цркви слободу богослужења, вјерских обреда и осталих вјерских и хуманитарних дјелатности.

Богослужење, вјерски обреди и остале вјерске дјелатности се обављају у храмовима, другим зградама, на гробљима и просторима у црквеној својини, као и на јавним мјестима, отвореним просторима и мјестима везаним за значајне историјске догађаје или личности.

Држава јемчи Цркви неповредивост права својине и државине над манастирима, храмовима, зградама и другим непокретностима и просторима у њеном власништву, у складу са правним поретком Државе.

Држава се обавезује да, у складу са сопственим правним поретком, изврши укњижбу свих неуписаних непокретности у власништво Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Епархије милешевске, Епархије захумско-херцеговачке и њихових црквено-правних лица којима припадају.

Само због изузетних разлога и са изричитим пристанком црквених власти објекти и простори из става 3 овог члана могу бити коришћени у друге сврхе.

У објектима и просторима из става 3 овог члана државни органи не могу предузимати безбједносне мјере без претходног одобрења надлежних црквених органа, осим у случајевима када то налажу разлози хитности заштите живота и здравља људи.

Приликом одржавања богослужења или вјерских обреда на јавним мјестима и отвореним просторима (литије, ходочашћа и слични црквени обреди), надлежне црквене власти ће благовремено обавијестити државне органе који ће осигурати јавни ред и безбједност људи и имовине.

Члан 8

У случају покретања кривичног или прекршајног поступка против клирика или вјерских службеника Цркве, државни орган који води поступак ће о томе обавијестити надлежног архијереја.

Члан 9

Тајна исповијести је у потпуности и увијек неповредива.

Члан 10

Као нерадни дани за православне хришћане у Црној Гори су предвиђене недјеље и сљедећи вјерски празници:

Бадњи дан (24. децембар по јулијанском/ 6. јануар по грегоријанском календару),

Божић и Сабор Пресвете Богородице (25. и 26. децембар по јулијанском/ 7. и 8. јануар по грегоријанском календару),

Велики Петак,

Васкрсни Понедјељак,

Први дан Крсне славе.

Стране уговорнице су сагласне да ће запосленима код послодавца омогућити у складу са актима послодавца коришћење одмора у току радног времена на вјерске празнике: Свети Сава, први архиепископ српски (14. јануар по јулијанском/ 27. јануар по грегоријанском календару), Свети Василије Острошки (29. април по јулијанском/ 12. мај по грегоријанском календару) и Свети Петар Цетињски (18. октобар по јулијанском/ 31. октобар по грегоријанском календару), ради учествовања у вјерском обреду.

Стране уговорнице се могу договорити о евентуалним промјенама нерадних дана уколико се за то укаже обострана потреба.

Члан 11

Црква и црквено-правна лица имају право да насљеђују, купују, посједују, користе и отуђују покретна и непокретна добра, као и да стичу и отуђују имовину, обављају привредне и друге дјелатности према одредбама православног канонског права и Устава СПЦ, а у складу са правним поретком Државе.

У случајевима премјештања, изношења из државе или отуђења добара који представљају културну баштину Државе, а на којима право својине има Црква, примјењују се одредбе закона којим се уређује заштита културних добара.

Црква може оснивати задужбине и фондације према одредбама православног канонског права и Устава СПЦ, а у складу са правним поретком Државе.

Члан 12

Реституција покретних и непокретних црквених добара, одузетих или национализованих без правичне накнаде, биће извршена у складу са законом који ће уређивати материју реституцује у Црној Гори уз претходни договор са надлежним црквеним властима.

Стране уговорнице су сагласне да је питање из става 1 овог члана потребно регулисати у разумном року.

Непокретну и покретну имовину која треба да буде враћена Цркви у власништво или за коју ће држава обезбиједити правичну накнаду утврдиће Мјешовита комисија састављена од представника страна уговорница.

Члан 13

Црква има право да гради храмове и црквене објекте, као и да проширује и преуређује постојеће, а у складу са правним поретком Државе.

Држава се обавезује да омогући Цркви сарадњу са надлежним државним органима приликом израде просторно-планских докумената у циљу стварања услова за изградњу вјерских објеката.

Надлежни архијереј доноси одлуку о изградњи црквеног објекта у складу са православним канонским правом и Уставом СПЦ и предлаже локацију за изградњу објеката, а надлежне власти Црне Горе ће прихватити предлог уколико не постоје противни објективни разлози јавног интереса.

Надлежне власти у Црној Гори неће разматрати захтјеве за изградњу вјерских објеката Цркве који немају писмено одобрење надлежног епархијског Архијереја.

Држава финансијски помаже Цркву, нарочито обнову и очување православних вјерских објеката који имају културно-историјску вриједност.

Члан 14

Држава јемчи Цркви слободу вршења просвјетне, културне, научне, информативне, издавачке и других дјелатности које су повезане са њезином духовном мисијом, а у складу са правним поретком Државе.

Држава јемчи Цркви право да посједује, штампа и издаје књиге, новине, часописе и аудио-визуелне материјале вјерског, просвјетног, културног и научног садржаја.

Црква има такође приступ и средствима јавног информисања (новине, радио, телевизија, интернет).

Црква има право да оснива и уређује радио и телевизијске станице, а у складу са важећим законодавством Црне Горе.

Члан 15

Црква има право да у складу са Уставом СПЦ оснива вјерске образовне установе за средње и високо образовање свештеника и вјерских службеника.

Оснивање других образовних институција од стране Цркве регулише се законом.

Црква има право да оснива и уређује установе културе у складу са Уставом СПЦ и правним поретком Државе.

Финансирање просвјетних и културних установа у Црној Гори, чији је оснивач Црква, као и статус њиховог особља и корисника (лица која их похађају), ближе ће се уредити посебним споразумом у складу са правним поретком Државе.

Члан 16

Држава јемчи право родитељима и стараоцима да својој дјеци обезбиједе вјерско образовање у складу са сопственим увјерењима.

Православна вјерска настава у јавним школама може се регулисати, у складу са правним поретком Државе.

Члан 17

Црна Гора јемчи Цркви право на пастирску бригу о православним вјерницима у оружаним снагама и полицијским службама, као и онима који се налазе у затворима, јавним здравственим установама, сиротиштима и свим установама за здравствену и социјалну заштиту јавног и приватног типа.

Надлежни државни органи обезбјеђују, у договору са надлежним црквеним властима, услове да се православним вјерницима омогући остваривање слободе вјероисповијести, као и богослужбени простор и посну храну за православне вјернике у болницама, затворима, војсци, полицији, ђачким, студентским и старачким домовима.

Члан 18

Црква има право да оснива добротворне и социјалне установе и организације у складу са правним поретком Државе.

Установе из става 1 овог члана своју унутрашњу организацију и начин рада регулишу статутима одобреним од стране надлежне црквене власти, и имају исти правни положај као и државне установе исте намјене.

Стране уговорнице могу закључити посебне уговоре о међусобној сарадњи државних и црквених добротворних, социјалних, здравствених, образовних и сличних установа.

Члан 19

У циљу праћења примјене Уговора и унапређења сарадње између страна уговорница образоваће се Мјешовита комисија са једнаким бројем представника.

Мјешовита комисија се састаје по потреби, а најмање једном у шест мјесеци.

Уговор се закључује на неодређено вријеме, а може се мијењати сагласношћу страна уговорница.

Члан 20

Уговор је сачињен у четири истовјетна примјерка од којих се по два налазе код сваке стране уговорнице.

Уговор ступа на снагу даном потписивања.

Уговор ће се објавити у ”Службеном листу Црне Горе” и „Гласнику“ – Службеном листу Српске Православне Цркве.

Извор: "Спутњик"