Свети Василије Острошки Чудотворац

Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих, но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте, оде у требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје беспрестаним и топлим молитвама својим. Представи се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу светог Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцељења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.

Тропар (глас 4):

От јуности тојеја себе Господеви отдал јеси, пребиваја в молитвах, трудјех и постјех оче богоносне; образ бил јеси добродјетељи својему стаду; сего ради видја Бог твоје благоје произвољеније, постављајет тја својеј церкви пастира и добљаго архијереја, и по престављенији твојем собљуде, свјатоје твоје тјело нерушимо, свјатитељу Василије: тјемже јако имјеја дерзновеније молисја Христу Богу спастисја душам нашим.

Житије Светог Василија Острошког Чудотворца

+++

Свети Василије Острошки је велики чудотворац чија су чудотворна дела позната и изван граница Србије.Његове свете мошти у целости почивају у острошкој испосници, неподложне закону труљења,ево већ више од триста година.Црквица у којој леже мошти Острошког Свеца испуњена је пријатним миомирисом, који задивљује сваког поклоника.
Чињеница нетљености тела овог великог светитеља, представља феномен за себе, који ми истинити православни хришћани називамо – чудом. Овај се феномен једино може схватити и објаснити светим животом Острошког Свеца. А живот Светог Василија био је заиста живот у Богу, живот сазидан по Христу, у коме све и сва беше Христос.
Још веће чудо и доказ светитељства Светог Василија јесте чудотворна моћ његовог нетљеног тела. Он, који је у свом земаљском животу више личио на анђела него на човека, уздигао је свој дух до престола Божијег, а своје тело обесмртио. То свето тело било је за време земаљског живљења храм Духа Светога, а после растанка са својом богочежњивом душом постало је ризница благодати Божије.
Светог Василија је помоћник и исцелитељ свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божијем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божију и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и телом. Не могу се избројати разна чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, ревнитеља свете православне вјере, Василија Острошког, по чудима познатог широм васељене.

+++

Молитва Светом Василију Острошком

Свети Василије, велики угодниче Божји, помози свима, па и мени. Велики бранитељу вере православне, одбрани и нас који твоју свету веру држимо, и с надом теби приступамо. Велики архијереју Божји, помоли се Богу Сведржитељу за све људе твоје, па на послетку и за мене недостојног и последњег. Тврдошки витеже и Острошки подвижниче, спасавај нас од беда видовних и невидовних. Запалила те је србска земља као вечну свећу пред престолом Бога живога, па нам сада осветли путеве и разагнај тугу. Молитвама и сузама загревао си хладну пештеру Острошку, па загревај сада Божјим духом и срца наша да се спасемо и прославимо Бога свевишњега и тебе свеца Божјега. Са свих страна света притицали су ћивоту твоме болни и невољни, и ти си им помагао: демоне одгонио, везе ђавоље раскидао, и здравље душевно и телесно људима даривао. Тако и сада помози, крштеним и некрштеним, као и увек, свима, па и мени. Измиритељ си био завађене браће, измири и сада све завађене, збратими разбраћене, овесели тужне, укроти самовољне, исцели болне. Свети Василије Чудотворче и оче наш духовни у Христу Исусу Господу нашем. Амин.

Акатист Светом Василију,Острошком Чудотворцу

Молитве пре читања акатиста

Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару

Пошто свето тело Светог Саве би пренето из Трнова из Бугарске у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243 г.), синовца Светога Саве. У време турске тираније народ србски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је србској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је србској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ. Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти србског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости србској. У њему србски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених србских душа, и србског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна србске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је србске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне. Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести србске, слободарске душе србске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614 г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико "истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у србској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи". Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода србског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали. На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело СветогСаве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе србске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: "Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа србске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .". Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-"Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал' не спали славе, нити спомен Саве!" - Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов.

Заборављено древно место чуда

Мошти светих ратника и великомученика Прокопија Јерусалимског и Георгија Победоносца из Кападокије почивају у цркви у Прокупљу, најстаријем српском православном храму после цркве Светих апостола Петра и Павла у Расу.

Прича о судбини непроцењивих реликвија се као неуништива нит провлачи кроз ткање повести о успону и паду средњовековне српске државе, сеобама и васкрсу Србије.
Мошти Светог Прокопија донете су из Ниша у Прокупље 1386. непосредно уочи битке на Плочнику.
– Кивот светог ратника је спасаван од турске инвазије, али је вероватно имао и функцију „заветног ковчега“ који је требао да помогне српској војсци. То је био морални подстрек ратницима кнеза Лазара, који су тешко поразили Муратову војску у бици на Плочнику код Прокупља – каже археолог Јулка Кузмановић Цветковић, директор Народног музеја Топлице.
О значају моштију Светог Прокопија сведочи чињеница да је после битке на Косову дозидан читав тајни брод цркве где су оне скривене. Мошти Светог Георгија, ратног заштитника Немањића, превалиле су дуг пут до Прокупља из Старог Раса, из Немањине задужбине Ђурђевих ступова. Манстир су Турци разрушили 1689. године и веровало се да су реликвије уништене, све до 1880. кад је у прокупачку цркву дошао Миле Пешић, родом из села Лопижње код Сјенице. Он је донео ковчежић обложен пурпурним брокатом, богато извезен златним концем и у њему кошчице шаке Светог Ђорђа воштане боје и део коже главе са плавим увојцима.
Пешић је испричао да су мошти биле скривене у црквици Светог Ђорђа у Лопижи. Кад су Турци спалили храм, Пешићи су преузели реликвију на чување.
– Пешићи су заветовани су да мошти предају најближој цркви чим се Србија ослободи од Турака. Сава Пешић је пред турским зулумом отишао из Лопижње и доселио се у Претрешњу код Блаца. Завет је пренео на сина Милета који је донео мошти у цркву у Прокупљу – наводи протонамесник Никола Илић, старешина цркве Светог Прокопија.
Тако се затворио круг дугог путовања моштију Светог Георгија у Топлици, у првом Немањином кнежевству из кога је кренуо у стварање велике средњовековне српске државе.
– Нажалост, Србија не зна какве светиње има у цркви Светог Прокопија. Судбина је одредила да у ратничкој Топлици почивају мошти двојице светих ратника Прокопија и Георгија, који су били војводе цара Диоклецијана и обојица су страдали због хришћанске вере исте 303. године – каже прота Никола.

Срамна историја

Недалеко од цркве Светог Прокопија налази се мала Југ-Богданова црква, окружена остацима зидова великог римског храма посвећеног Херкулу на чијим је темељима подигнута византијска базилика.
– Храм је за време комунизма био педестак година без крова и служио као јавни нужник. Треба добро запамтити то време кад је Србија победила саму себе – каже прота Никола.
Научници се слажу да је црква Светог Прокопија, по коме Прокупље носи име, невероватан али заборављен драгуљ.
– Сматра да црква освећена 934. али су ископавања показала да је неколико векова старија. Првобитна базилика подигнута је око петог века вероватно над гробом значајног хришћанског мученика – каже Јулка Кузмановић.
У црквеном дворишту недавно су откривени су остаци још једне велике ранохришћанске цркве, направљене презиђивањем античких терми.
– Величина тог објекта указују да је римски Хамеум, претходник данашњег Прокупља, у првом и другом веку био велики град. После озваничења хришћанства терме се често претварају у цркве, а то се десило и у Хамеуму, касније названим Топлица. Кад су у град донете мошти Светог Прокопија он добија име Прокупље – објашњава наша саговорница.

Према постојећим сведочанствима, изглед сличан данашњем прокупачка црква добија почетком 10. века.
– У то време је подигнут велики централни брод цркве посвећене Покрову Мајке Божије. У част великог догађаја 911. кад се у цариградској цркви Влахерни јавила Богородица топлички хришћани, тада већ Срби, сазидали су велику тробродну базилику на темељима старог храма импозантних димензија. Ово је стара катедрална епископска црква, у којој је вероватно проповедао и неки од апостола – каже прота Илић.
Данашња висина црквеног брода од 6,3 метра мања од стварне, јер је на поду још нанос земље од једног метра, заостао из времена кад су Турци забрањивали да црква буде већа од џамије, па је насипана земља и око зграде и у њој.
– У крипту је долазио народ из свих српских земаља, редови су били као испред Светог Василија Острошког, јер су се над моштима Светог Прокопија дешавала многа исцељења – каже "прота" Никола.

+++

Житије и чудеса Светог великомученика Георгија

Свети великомученик Георгије
Пренос моштију Светог великомученика Георгија - Ђурђиц
Чудеса Светог великомученика Георгија
Чуда Светог великомученика Георгија од времена 7. до 8. века
О пропалом покушају турака да манастир Дечане претворе у џамију
Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара

О пропалом покушају турака да манастир Дечане претворе у џамију

Многа чуда везана су за Светог великомученика Георгија, међу којима је и пропали покушај Турака да Дечане претворе у џамију.

Пошто су неке србске цркве већ претворили у своје џамије, хтели су то да учине и са дечанском манастирском црквом. За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника са њиховим поглаваром, да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба,Турци су распоредили своју војску око манастира и донели доста муниције, коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима смести се у најбоље одаје конака и онда позва игумане и монахе и предложи им да се потурче, у противном да одмах напусте манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помагало. Турци их истераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира. Чим су дошли, Турци поставише на кулу звонару над капијом свој полумесец са звездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истеривању калуђера, остао је у манастиру само још свети краљ на кога Турци нису рачунали.

По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију требало је да отпочне пред главним улазом у цркву. “Цео простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедник војске Татарин и остали великодстојници. За главног верског старешину одређено је место пред главним вратима са јужне стране. Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту.” Према сачуваном предању, у том часу догодило се право чудо:

“Земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог великомученика Георгија откину се, паде на главу верског старешине и размрска је.
Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега. Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима светог краља и свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке, који су стајали уза зид црквени.

Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата. Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу.”

У тој катастрофи настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира. Али и он је платио главом, када је бежећи из Дечана улазио у Пећ, где га је, по предању, убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да дечански манастир претвори у џамију.

Турци су га прогласили за свога “свеца”, ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу. Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године.

+++

Житије и чудеса Светог великомученика Георгија
Свети великомученик Георгије
Пренос моштију Светог великомученика Георгија - Ђурђиц
Чудеса Светог великомученика Георгија
Чуда Светог великомученика Георгија од времена 7. до 8. века
Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара
Заборављено древно место чуда

Чуда Светог великомученика Георгија од времена 7. до 8. века

О чудима Светог великомученика Георгија из времена од 7. до 8. века сведочи и текст о његовом одласку из Фануиловог манастира код Лиде у старој Сирији (Палестини) и долазак у манастир Зограф на Светој гори.
Једнога дана, по сведочењу игумана тог светог манастира Јевстратија, забележеном у светогорском манастиру Зограф, лик светога Георгија одвојио се од даске за иконописање, одигао у висину и ишчезао.

Приповеда се да су ужаснута манастирска браћа са сузама молили Бога да јој открије где се од њих сакрио образ Победоношчев. И Бог услиши једнодушну молитву монаха и игуману Јевстратију посла самога светога Георгија да му се јави.
Светац рече: “Не тугујте због мене, јер себи нађох манастир у Богородичном врту на Светој гори. Ако желите, похитајте и ви тамо, јер гнев Божји надолази на Палестину и на готово читаву васељену због греха хришћана!”
Игуман сабере браћу и исприча им шта је видео. Позове потом и старешине града Лиде, па и њима исприча овај догађај. Препоручи им да чувају манастир, пошто он са монасима одлази у Јерусалим да се поклоне гробу Господњем.

Са сузама напусте манастир и, отишавши за Јопу, укрцају се на брод. После неколико дана путовања стигну, Богом руковођени, на Свету гору. Обилазећи манастире, стигну и до манастира Зографа, скривеног у шумовитој долини на југоистоку полуострва. “Овај манастир”, како је записано, “основаше у 10. веку, у доба цара Лава Мудрог, три брата – Мојсеј, Арон и Јован, из околине Охрида, који на простору потоње обитељи подигну три колибе, у којима се подвизаваху као отшелници и састајући се једино недељом. Како изађоше на глас својим подвижништвом, саберу се око њих монаси и најзад сазидаше и цркву. Али, браћа се не могаше договорити око тога коме да посвете храм: да ли светоме Николи или светоме Клименту Охридскоме, своме саотачанственику. Да би ствар разрешили по љубави, одлуче да се из срца помоле Богу да им открије коме да посвете богомољу и чији лик да иконопишу на припремљеној дасци. Свако стане на молитву у својој келији и док се мољаху, необична светлост, блиставија од сунчеве, разлије се из њихове нове цркве по околним висовима.

Збуњени и уплашени, они наставише да се моле читаве ноћи. Када следећега јутра сиђоше, имадоше шта видети: на дасци припремљеној за иконописање беше већ насликан лик светог великомученика и победоносца Георгија.
“Када, дакле, сиријски монаси, предвођени игуманом Јевстратијем, стигоше у Зограф, на своје запрепашћење препознају у тој нерукотвореној зографској икони светитељевој фануиловски лик светога Георгија, који их бејаше оставио у старој обитељи у Сирији. Они припадоше икони и стадоше ридати: ‘Зашто нас ражалости, доселивши се овде, великомучениче Георгије?’ Домаћини их запиташе за разлог толике туге, а ови им исприповедају о свему. Тада заједно прославе Господа и његовог слугу Георгија, а поменутог сиријског игумана поставе за игумана манастира Зографа, који се прочу надалеко по овој светињи, смештеној данас на ступцу десне певнице храма.”

*Чудотворна икона Светог великомученика Георгија Победоносца из манастира Зограф са Свете Горе

+++

Житије и чудеса Светог великомученика Георгија
Свети великомученик Георгије
Пренос моштију Светог великомученика Георгија - Ђурђиц
Чудеса Светог великомученика Георгија
О пропалом покушају турака да манастир Дечане претворе у џамију
Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара
Заборављено древно место чуда

Чудеса Светог великомученика Георгија

У сиријском граду Рамелу зидала се црква од камена у име светог великомученика Георгија. Али пошто у том крају не беше камена од кога би се могли правити црквени стубови, то се такав камен довозио морем из далеких прекоморских земаља. Зато многи богољубиви грађани рамелски одоше у прекоморске земље, да купе камене стубове за цркву. А оде и једна благочестива удовица, пуна усрђа и вере према светом великомученику Георгију, желећи да од своје сиротиње купи један стуб светитељу. И у једној прекоморској земљи она купи изврстан стуб, Довезе га на морску обалу, где рамелски градоначелник, богат човек, утовариваше у лађу неколико стубова које беше купио, и срдачно мољаше градоначелника да и њен стуб прими на лађу и одвезе цркви светог мученика. Али он не услиши њену молбу и не прими њен стуб, већ само своје стубове утовари у лађу и отплови. Тада жена паде ничице на земљу плачући од жалости, и призиваше у помоћ светог великомученика да он како зна учини да њен стуб буде однесен у Рамел у цркву његову. Тако тугујући и плачући жена заспа, и јави јој се у сну свети великомученик Георгије као војвода на коњу, подиже је са земље и рече јој: Што тугујеш, жено, кажи ми. Она му исприча разлог своје туге, и виде како светитељ сиђе с коња и упита је: Где желиш да поставиш стуб? Она му одговори: На десној страни цркве. И светитељ тог часа написа својим прстом на стубу ово: Овај удовичин стуб да буде постављен на десној страни цркве иза првог стуба, да би био други. Написавши то, он рече жени: Помози ми ти сама. И кад се обоје ухватише за стуб, камен постаде лак, и они га бацише у море.

Такав сан виде жена. И кад се пробуди од сна, не нађе стуб на оном месту. И положивши наду на Бога и на његовог слугу светог Георгија она крену на пут дому свом. Но пре њеног доласка у град Рамел, и пре нeго што доплови лађа, њен стуб се одмах сутрадан по њеном сновиђењу обрете на обали пристаништа у Рамелу. И када градоначелник са својим стубовима стиже лађом и искрца се на обалу, он угледа удовичин стуб и на њему речи које светитељ прстом својим исписа, а које се беху урезале у тврдом камену као да су у иловачу уписане, и веома се зачуди. И схвативши чудо које учини свети великомученик, и познавши свој грех, он се кајаше што одбаци удовичину молбу и многим молитвама просаше од светитеља опроштај. И доби опроштај од светог Георгија који му се јави у виђењу. И стуб удовичин би постављен на оном месту које беше одредио светитељ по жељи жениној.

После много година Сиријом завладаше Сарацени, и у граду Рамелу, у споменутој цркви светог великомученика Георгија догоди се следеће чудо. Један угледни Сарацен уђе са другим Сараценима у цркву за време богослужења и видевши икону светог Георгија и свештеника како се пред њом моли и чита молитве, рече пријатељима својим на сараценском језику: Видите ли шта овај безумник ради? Моли се дасци. Хајде, донесите ми лук и стрелу да прострелим ту даску. И донесоше му одмах. Стојећи иза свију осталих он затеже лук и пусти стрелу на мученикову икону. Но стрела полете не према икони већ увис, па се онда спусти и зари у руку тог Сарацена и рани је. Он одмах напусти цркву и оде својој кући. Рука га је све јаче и јаче болела, и тако силно отече да је личила на мех. А он горко кукаше од смртоносних болова. Но како у кући имађаше неке робиње које беху хришћанске вере, дозва их и рече им: Бејах у цркви вашег бога Георгија и хтедох да прострелим његову икону, али пошто нисам добро стрељао, стрела се поврати и зари ми се у руку, и ето умирем од неподношљивих болова. А оне га упиташе: Сматраш ли да си добро урадио дрзнувши се да пустиш стрелу на икону светог мученика. Сарацен одговори: Еда ли она икона има силу да учини да се ја овако разболим? Робиње одговорише: Ми нисмо учене и не знамо шта да ти одговоримо, него дозови свештеника па ће ти он казати о томе што нас питаш.

Варварин послуша савет својих робиња и посла по свештеника. Кад овај дође, он га упита: Хоћу да знам, какву силу има она даска или икона којој си се молио и клањао? Свештеник одговори: Ја се нисам клањао дасци већ Богу моме, Саздатељу свих, а молио сам светог великомученика Георгија, изображеног на дасци, да буде мој посредник пред Богом. Варварин га упита: А шта је тај Георгије ако није ваш Бог? Свештеник одговори: Свети Георгије није Бог већ слуга Бога и Господа нашег Исуса Христа. Он је био човек као и ми, само је претрпео многе муке од незнабожаца који су га приморавали да се одрекне Христа. Пошто је све те муке јуначки претрпео и славно исповедао име Христово, он доби од Бога благодат да чини чудеса и знамења. Ми пак волећи га, поштујемо његову икону, и као у њега самог гледајући ми јој се клањамо, грлимо је и целивамо. Тако и ти радиш после смрти својих родитеља и миле браће; износиш њихово одело преда се, плачеш, целиваш га, као да њих саме пред очима својим имаш. И ми дакле поштујемо свете иконе, не као богове, - не било тога! -, већ као изображења слугу Божјих који преко икона својих чудотворе. Ето, и теби се догодило те си познао силу светог мученика када си се дрзнуо да стрелу пустиш на његову икону. А то се догодило за поуку другима.

Чувши то, Сарацен рече: Шта да радим? Видиш моју отечену руку, имам неподношљиве болове, и већ сам близу смрти. Свештеник му рече: Ако желиш да оздравиш и останеш жив, реци да ти се донесе икона светог великомученика Георгија, постави је изнад свога одра, намести кандило пред њом, припали га, па нека сву ноћ гори, а изјутра узми јелеј из кандила, помажи болесну руку своју, притом веруј да ћеш оздравити, и биће ти тако. - Сарацен одмах замоли свештеника да му донесе икону светог Георгија. Свештеник је донесе; Сарацен је с радошћу прими и учини све онако како га свештеник научи. И када сутрадан изјутра помаза руку своју јелејем из кандила, одмах престадоше болови и рука му оздрави.

Задивљен и обрадован оваквим чудом, овај Сарацен упита свештеника, да ли у његовим књигама има што писано о светом Георгију. Свештеник донесе Житије и страдање светог великомученика Георгија, и читаше му. А он, слушајући пажљиво, држаше у рукама мученикову икону, и светитељу изображеном на икони говораше са сузама као живоме: О свети Георгије! ти си млад, али си био паметан; ја сам стар, али сам безуман. Ти млад - мио си Богу, а ја стар - лишен сам Бога. Молим те, моли за мене Бога твог, да и ја постанем слуга његов. - Затим, грлећи колена свештенику, мољаше га да га удостоји светог крштења. А свештеник не хоћаше, јер се бојаше Сарацена. Али кад виде његову веру и искрену молбу, он га тајно крсти ноћу из страха од Сарацена. А кад свану, новокрштени Сарацен изађе из своје куће, оде усред града, и на очиглед свима стаде са великом слободом велегласно проповедати Христа, истинитог Бога, а сараценску веру проклињати. И одмах се слеже око њега мноштво Сарацена. Но пошто се испунише гнева и јарости, они као дивље звери навалише на њега и ножевима га на комаде исекоше. И тако, овај Сарацен за кратко време изврши добри подвиг исповедништва и доби мученички венац, помаган молитвама светог великомученика Георгија.

На острву Митилини бејаше славна и огромна црква светог великомученика Георгија. У житеља тога острва беше обичај да се сваке године о празнику светог Георгија скупљају у ту цркву и свечано прослављају светитељев празник. За то дознаше Агарјани на острву Криту, и једне године нападоше увече на цркву: они људи који беху око цркве разбегоше се и умакоше од Агарјана, а оне што затекоше у цркви, Агарјани похваташе, везаше, и у ропство одведоше. Међу заробљенима бејаше и један младић. Њега поклонише кнезу агарјанском на Криту.

Када прође година и настаде празник светог Георгија, родитељи овог младића, иако лишени сина, ипак не напустише обичај: сваке године о празнику светитељевом одлазити у његову цркву, и у дому свом приређивати изобилан обед у част и спомен светог Георгија. И када званице стадоше долазити на обед, мајка заробљеног младића опет тркну до цркве која није била далеко, и паде ничице на земљу плачући и молећи светитеља да јој како зна спасе сина из ропства. И би услишена од брзог помоћника, Јер после завршене молитве она се врати дому свом; званице беху за трпезом; њен муж најпре призва име светог великомученика Георгија, величајући његову помоћ и заступништво пред Богом; затим стаде гостити званице, и послуга са вином стајаше готова; у том тренутку и син њихов, спасен из ропства светим Георгијем, појави се пред њима, држећи у руци чашу са вином и пружајући је мајци. Јер тог тренутка он је на Криту дворио кнеза агарјанског за трпезом; и таман беше налио вино у чашу, и био готов да је пружи господару свом, он се, пренесен, тог часа обрете у Митилини у дому свом са чашом пуном вина. А кад га угледаше званице што беху за трпезом, запрепастише се, и питаху га, где је био, и откуда је дошао, и како се обрете међу њима. Он им одговори: ову чашу напуних вином, да је пружим кнезу, али ме у том часу дохвати један пресветли човек који је био на коњу, посади ме поред себе на коња, и ја једном руком држах чашу а другом се држах за његов појас, и обретох се овде, као што видите.

Чувши то, сви се пренеразише дивећи се овом преславном чуду. И уставши, одадоше благодарност Богу и његовом угоднику, светом великомученику Георгију. Чудо, слично горњем чуду, казује монах Козма. У дане грчког цара Василија, вели монах Козма, кад ја бејах млад, цар одреди војводу, мога господара код кога сам службовао, да иде на острво Кипар. Када стигосмо на Кипар, чусмо за чудо светог великомученика Георгија, које се о његовом празнику догодило у његовој цркви. Тамошњи житељи испричаше нам како је син свештеника, који је служио при цркви светог Георгија, био од Сарацена одведен у ропство, па се сада, на сам празник светог Георгија, обрео поред свога оца у цркви за време литургије. Војвода онда позва к себи свештеника и његовог сина, и распитиваше сина на који је начин дошао од Сарацена. Јуноша онда стаде причати овако: Како је Бог хтео, тако ме је свети Георгије ослободио. Ја пак не знам на који начин дођох; само знам да сам био у ропству ево трећа година. А заробљен сам био на овај начин: отац мој посла ме ради неке куповине лађом, на којој су били и други људи, но на нас нападоше Сарацени и све нас заробише. Мене онда одведоше у Палестину, која је у то време била сва под Сараценима. Тамо служих господару мом, Сарацену, три године. И ево данас је осамнаести дан откако ми господар мој нареди да му однесем купаћи прибор у опште купатило, пошто је желео да се тако окупа. Окупавши се он ме упита: Ниси ли ми донео опсим да пијем? Ја му одговорих: Нисам, донео, господару. - Он онда полете да ме бије, а ја умакох, дотрчах дома код госпође, узех опсим од госпође, и похитах у купатило код господара. Пут је водио поред хришћанске цркве, у којој се у то време служила света литургија. Ја чух где се у цркви пева после Входа кондак светом Георгију: Воздјелан од Бога показалсја јеси... А беше празник светог Георгија. Чувши то појање, ја горко заплаках: Свети великомучениче Георгије, зар не би пријатан Богу и теби ниједан уздах слуге твога, оца мога? Зашто си презрео његове сузе и молитве, које ти он приноси у твојој цркви за мене, да ме спасеш овог заробљеништва и робовања?

Говорећи тако, ја дотрчах у купатило. А кад ме господар мој виде уплакана, стаде ме љутито тући, и рече ми: Налиј! И ја налих опсим у чашу. А господар нареди: Долиј топле воде! И кад узех суд са топлом водом да долијем у чашу, ја престадох видети господара мог, и повиках: Господару, не видим! - И нека ме сила подиже са земље, и ја више не чух шта говори мој господар, већ чух где се пева песма: Једин свјат, једин Господ Исус Христос, во славу Бога Отца, амин. И угледах себе у олтару, и оца мог како држи свети путир и говори црквењацима: Дајте теплоту (тојест топлу воду). И гле ја, стојећи пред њим са сасудом топле воде, хтедох да налијем топлу воду у свети путир. Јер се ја изненада обретох у олтару стојећи пред оцем који је литургисао као што стајах у купатилу пред Сараценом, држећи у једној руци чашу са опсимом а у другој сасуд са топлом водом. А мој отац, угледавши ме, упита црквењаке: Ко је овај младић? Они му зачуђени одговорише: Не знамо ко је то и откуда је. - А ја бејах ошишан и у сараценском оделу, и рекох оцу: Не познајеш ли ме, оче? Ја сам твој син Филотеј. На то ми отац рече: А зашто је чаша и тај сасуд у твојим рукама, и шта се налази у њима? Ја му одговорих: У чаши је опсим а у сасуду топла вода. Јер ја се налажах са господарем мојим у купатилу близу Јерусалима, и кад хтедох да му пружим ово пиће, ја се тог тренутка обретох крај тебе у цркви.

Отац мој уздрхта од запрепашћења, и замало не испусти из руке свети путир, толико се беше заборавио. А ја испустих на земљу чашу и сасуд с топлом водом, па ухватих оца за руку и рекох: Не узнемиравај се, оче, већ заврши службу. Онда отац мој метну путир на свету трпезу, и подигавши к небу руке узнесе благодарност Богу и одаде хвалу светом Георгију. А чаша коју испустих на мермер не разби се нити се проли; исто тако и суд са топлом водом. И пошто отац заврши службу, загрли ме и целива са сузама, па одосмо дома. А кад се чу да сам дошао, сабраше се у нашем дому сви наши рођаци и суседи, и видевши ме радоваху се и прослављаху Бога и Његовог слугу светог Георгија, који ме у трен ока избави од Сарацена.

Чувши овакву повест свештениковог сина, војвода и сви што беху с њим прославише Бога и светог Георгија, и пошто дадоше њему и његовом оцу велике дарове отпустише их.

Слично предњим чудима постоји још једно чудо светог великомученика Георгија. И то ово. У Пафлагонији, у граду Амастриди, живљаше човек по имену Леонтије, са својом супругом Теофаном. Обоје су имали велику веру и усрђе према светом великомученику Георгију. Стално су одлазили у његову цркву, која је била недалеко крај реке зване Партениос, због чега и црква светог мученика би прозвана партенија. Ту цркву они украшаваху сваковрсним украсима од своје имовине из своје љубави према светом Георгију, кога су сматрали за свог покровитеља, хранитеља и заштитника. Сваке године они су чесно и побожно прослављали спомен мучеников: давали су многе милостиње, приређивали богате обеде ништима и убогима и странцима, а и сродницима и суседима. Па су и свог јединца сина назвали Георгијем, јер су стално с љубављу имали на уму и на језику име светог великомученика.

У то време цароваше код Грка Константин Седми, син Лава Мудрог. И настаде рат између Бугара и Грка. Бугари са Маџарима и Скитима навалише на грчке земље, пустошаху их и плењаху. То би разлог да се грчка војска мобилише. И пошто Леонтије, житељ града Амастриде, бејаше официр, то и њему би наређено да крене у рат. Но Леонтије беше већ стар, а Георгије син његов беше младић у најбољим годинама и храбар. Зато он намисли да уместо себе пошаље у војску свог сина. Али најпре он и Теофана одведоше њега у гореспоменуту цркву, и молећи се пред иконом светог великомученика Георгија они говораху: Теби, о свети великомучениче Георгије, препоручујемо нашег милог јединца, кога из љубави према теби назвасмо твојим именом. Ти му буди путовођ, и чувар у рату, и врати нам га читава и здрава, да би, имајући твоје доброчинство као плод вере наше према теби, свагда многам доброчинствима прослављали твоје старање о нама и твоју заштиту.

Помоливши се тако, они послаше сина у рат. А кад поче борба, Грци најпре победише Бугаре, потом се Бугари прибраше и стадоше побеђивати Грке, пошто Бог допусти то због грехова. И би страховита сеча, и сила грчка подлеже оштрици противничког мача, да једва ко умаче из те битке. Тада један Бугарин ухвати жива Леонтијевог сина Георгија, и молитвама светог Георгија он би сачуван од смрти. Јер тај Бугарин, видећи да је Георгије млад и диван, поштеде га и одведе у своју земљу. Тамо му Георгије служаше као заробљеник.

Леонтије и Теофана, када чуше да је грчка војска побеђена и када видеше да им се син не враћа, плакаху и кукаху неутешно, држећи да им је син погинуо у рату. И падајући пред иконом светог великомученика у његовој цркви они вапијаху: Зар са таквом надом, мучениче Христов, ми поверисмо теби наше премило јединче, да га разнесу птице небеске и звери земаљске? Зар си тако услишио наше свакодневне молитве и уздахе? Ако за нас старе ниси имао милосрђе, могао си се бар смиловати на његову расцветану младост. Зашто си, угодниче Божји, презрео нашу кукавност?

Тако наричући са потресном кукњавом и јаукањем, они су расплакивали све присутне. Нарочито је мајка непрестано сваки дан горко плакала и нарицала.

Та победа над Грцима догодила се у месецу августу. Пошто прође јесен и зима, настаде април и приближаваше се спомен и празник светог великомученика Георгија. Леонтије и његова супруга, иако беху очајни због свог сина, јер су сматрали да је погинуо у рату, ипак не напустише своје усрђе према светом мученику Георгију, већ по свом обичају припремише богату трпезу. И после службе Божје у цркви, они позваше к себи многе госте: ближње и даљне, странце и ниште. Сви они бише посађени за трпезу, и за време обеда разговарало се само о Георгију који се није вратио из рата. Родитељи често удараху у плач, а гости их тешаху, нарочито ојађену мајку која је много ридала. Син пак њихов Георгије у ропству вршио је дужност кувара код свог господара. И тог дана кувајући јела он се сећаше родитеља својих на дому, и њиховог празновања; сећаше се сродника, пријатеља и суседа, и говораше у себи: Какве су сада трпезе у дому родитеља мојих? Ко је све за трпезом? Какво ли је сећање на мене? Сматрају ли ме за живог или погинулог?

Помишљајући то у себи, он ридаше горко. А кад дође време обеда, требало је да сам Георгије однесе пред господара неко јело са грнцем. Обрисавши сузе, он узе са ватре врео грнац и понесе. И тог тренутка он се обрете у дому родитеља својих стојећи пред лицем свих званица. О чуда. Сви се запрепастише гледајући изненада пред собом Леонтијевог сина Георгија са врелим грнцем у рукама. А родитељи помислише да виде привиђење. Но кад увидеше да је то стварност а не привиђење, радосно полетеше к сину, и стадоше га грлити и љубити, плачући од неизмерне и неочекиване радости. Тако исто и сви присутни плакаху од радости. И распитиваху Георгија, како остаде жив у рату, и где је био, и како изненада дође дома. А он подробно исприча све о себи; а о своме изненадном избављењу из ропства каза ово: Овога часа рађах у кујни мога господара, и би ми наређено да однесем са грнцем ово јело господару. Ја га узех и понесох, и кад уђох у собу у којој господар мој обедаше и учиних неколико корака, изненада угледах једног војника на коњу; сав је блистао неком неисказаном светлошћу; и он ме узе са овим грнцем, и не знам како ме постави овде пред вама. Кад то чуше, сви, а нарочито родитељи, узношаху велику благодарност Богу и светом великомученику Георгију. А сви једоше и од тог јела. И догоди се друго чудо: јер уколико јеђаху из оног грнца, утолико се умножаваше јело у њему; а грнац беше мали, таман за један оброк једноме човеку; званица пак бејаше врло много, и сви једоше довоље, хвалећи Бога и говорећи: Ето, свети великомученик Георгије посла нам о свом празнику из Бугарске изврсно јело. Затим онај грнац дадоше цркви светог великомученика Георгија са многом благодарношћу и приносима. И чуваше се грнац тај међу свештеним сасудима црквеним, као успомена на то преславно чудо светог великомученика Георгија.

Та стародревна црква светог великомученика Георгија беше од почетка веома мала, и са временом толико орону, да је била склона паду. И не беше никога ко би је оправио и обновио или нову сазидао. Јер тамошњи житељи беху веома сиромашни. И тако та црква опусте. Но у њој се догоди следеће чудо. Тамо су се скупљала деца и играла се, а међу њима беше једно дете, које су остала деца стално побеђивала у играма и исмевала. Додија то малишану и он погледа према цркви светог Георгија и рече: Свети Георгије, помози ми да и ја победим у играма, па ћу ти донети у цркву добар колач. - И одмах тај малишан победи осталу децу у играма; и то не једанпут, већ и други пут, па и много пута. Затим оде својој мајци и каза јој да је светом Георгију обећао као дар колач, и мољаше је да спреми колач, како би испунио своје обећање светом Георгију. А мајка чедољубива, и још више мученикољубива, ускоро спреми диван колач и даде га сину. Он га онако врућ однесе у цркву, положи пред олтаром, и поклонивши се оде.

У то време четири трговца, пролазећи поред цркве, свратише у цркву да се поклоне светом Георгију, и угледаше изванредан колач, који се онако врућ још пријатно пушио. Тада трговци рекоше између себе: Ово светитељ не требује, поједимо ми то, а место тога приложићемо тамјан. - И кад колач поједоше и пођоше да изађу из цркве, не могаху наћи црквена врата, јер им врата изгледаху као зид, и не могаху изаћи. Онда приложише по један сребрник, али опет не могаху изаћи. Затим приложише један златник, и помолише се светитељу да им допусти да изађу, али не могаху изаћи, јер их још држаше слепило. Тада сва четворица приложише по златник, и усрдно се помолише. И допусти им се излазак, јер нађоше црквена врата отворена, те изиђоше несметано. А ти златници и сребро послужише као почетни прилог за обнову те цркве, јер се глас о том чуду пронесе широм целе земље оне, и многи благочестиви људи приложише потребно злато и сребро, те се сазида нова велика црква од камена, и украси сваком лепотом, и снабде потребним стварима- И збиваху се у тој цркви преславна чудеса у славу Христа Бога, а на похвалу светог великомученика Георгија.

Записано је још и оно чудо светог великомученика Георгија које учини над младићем, смртоносно уједеним од змије. То чудо саопштио је богоугодни монах, ава Георгије. Он је казивао: Када сам једном ишао путем у гору и носио крст у руци, срете ме један стари монах. И пошто узе од мене крст, он пође испред мене, и после кратког времена он сврну с пута на једну путању, а ја иђах за њим. И гле, показа се стадо оваца, а младић који их је пасао лежаше на самрти од уједа змије. У близини пак беше извор, и старац ми рече: Захвати воду да омијемо крст. - Пошто то урадисмо, ми отворисмо уста младићу и сипасмо му воду којом омисмо крст, и старац рече: У име пресвете Тројице исцељује те слуга Божји свети великомученик Георгије. - И подигнувши се, младић поврати из себе смртоносни отров, и устаде.

Старац упита младића: Испричај ми, како си се јуче клео убогој удовици, чију си овцу, коју ти је она дала да је пасеш, продао за три сребрника? А њој си рекао да је вук појео овцу. Младић одговори: Да, оче, тако је. Него, како си ти то дознао? Старац рече: Док сам седео у својој келији, дојезди к мени човек на белом коњу и рече ми: Софроније, устани и иди брзо до извора што је одавде с десне стране на југ. Тамо ћеш наћи младића кога је змија ујела. А срешћеш тамо монаха који носи дрвени крст. Узми тај крст, омиј га водом, па ту воду дај младићу да пије, и притом говори овако: У име Оца и Сина и Светога Духа исцељује те слуга Божји мученик Георгије. И реци: отсада се не куни именом Божјим, ни светима његовим, нити чини коме кривду, и врати овцу убогој удовици, да ти се што горе не деси.

Када младић чу то од старца, паде му пред ноге, говорећи: Опрости ми, оче, јер је тако; ја сам продао овцу оне жене за три сребрника, и јуче сам је слагао да ју је појео вук. А та жена ме упита: Је ли то истина или лаж? Ја јој се на то заклех: Тако ми Бога истинитог! - И рече ми жена: Не знаш ли да сам убога, и како можеш тако да чиниш? Али тражиће од тебе Бог и свети Георгије, јер ту овцу обећах светом Георгију за убоге о његовом празнику. Ја се дакле, настави јуноша, преварих и сагреших, него молим твоје богољубље, оче, помоли се за мене Богу и светом Георгију, да ми се опрости тај грех. А ја ћу сада дати оној жени три овна за празник светог Георгија. И до краја свога живота даваћу убогима о празнику тога светитеља десетак од мога стада.

И тако исцељени јуноша, пошто измоли од тог блаженог старца опроштај и молитву, отиде на свој посао, благодарећи Бога и његовог угодника светог великомученика Георгија.

Не треба прећутати оно знаменито чудо које учини свети великомученик Георгије убивши аждају у Сирофиникији крај града Вирита, покрај мора, недалеко од града Лиде, где би погребено тело овог светог великомученика. То чудо изображено је разним иконома старим. А путницима који путују у Палестину показују место где се то чудо догодило. А оно се догодило на следећи начин. Крај града Вирита бејаше врло велико језеро, у коме живљаше огромна аждаја, страшан погубитељ. Излазећи из језера, она је многе људе грабила, у језеро одвлачила, и тамо их прождирала. И народ који је много пута ишао у хајку на њу, она је разгонила и побеђивала. Јер прилазећи градским зидинама она је дисањем својим испуњавала ваздух смртоносним отровом, од кога су се многи разбољевали и умирали. И беше невоља и туга и вапај и плач велики непрестано у том граду, у коме су живели незнабошци. Сви житељи, и сам цар, беху идолопоклоници.

Једнога дана сабраше се житељи града Вирита, одоше код свога цара и упиташе га: Шта ћемо чинити, јер гинемо од оне аждаје? А он им одговори: Оно што ми открију богови, то ћу вам препоручити. - И он путем откривења доби од живећих у идиолима демона, тих убица душа људских, савет који саопшти житељима града. Савет овај: Да не би сви изгинули, треба сваки дан да редом дају своју децу, сина или кћер, оној аждаји за храну. Притом изјави: А кад дође ред на мене, онда ћу и ја дати своју кћер, иако ми је јединица.

Грађани прихватише овај царев савет, или боље савет демона, и одлучише да сви, и старешине и обични грађани, сваког дана дају децу своју за храну аждаји. И то на овај начин: сваки дан се имао остављати на обали језера нечији син или кћер, красно окићени. - И тако су радили, иако су много жалили и плакали за децом својом. А аждаја је излазила и јела децу. Пошто се обредише сви грађани у давању деце, дође ред и на цара. Грађани дођоше код цара и рекоше му: Ето, царе, ми смо сви по твоме савету и одлуци дали децу своју аждаји, шта сада наређујеш да чинимо? Цар им одговори: И ја ћу дати своју једину кћер, а потом ћу вам јавити што нам богови буду опет открили.

Онда цар дозва своју кћер и нареди јој да се најлепше украси. И жаљаше за њом и плакаше силно са целим домом својим, али није могао да наруши одлуку, тобож божанску, а уствари демонску, о приношењу деце на жртву. И он даде своју кћер да је одведу аждаји, као жртву богу адског бездана. А он сам са својима сузним очима посматраше из палате како је воде. И одведоше девојку на одређено место на обали језера, на коме се приносила жртва аждаји. И она стајаше ридајући и очекујући смртни час, у који је аждаја имала изаћи из језера и појести је.

И гле, по промислу Божјем, који хоће да се сви спасу и да се град тај избави и од телесне и од душевне погибли, наиђе тамо свети великомученик Георгије, војник Небеског Цара, јездећи на коњу и држећи у руци копље. И видевши девојку где стоји крај језера и силно плаче, он је упита због чега ту стоји и тако плаче. Она му одговори: Добри младићу, бежи брзо одавде са коњем својим, да не би заједно са мном погинуо. Светитељ јој на то рече: Не бој се, девојко, већ ми кажи шта ишчекујеш, док те народ издалека посматра? Девојка му одговори: О изврсни младићу, видим да си јуначан и храбар, но зашто желиш да умреш са мном? Бежи брзо са овог места. Светитељ јој онда рече: Нећу отићи док ми не кажеш истину, због чега овде стојиш и плачеш, и кога очекујеш.

Девојка му онда исприча све редом о аждаји и о себи. На то јој свети Георгије рече: Не бој се, девојко, јер ћу те ја у име Господа мог, Бога истинитог, избавити од аждаје. Она одговори: Добри војниче, не жели да погинеш са мном него бежи, и избави себе од горке смрти; доста је да ја сама овде погинем, јер и мене нећеш избавити од аждаје, и сам ћеш погинути.

Док девојка говораше то светитељу, гле, појави се из језера она страшна аждаја, и стаде се приближавати својој уобичајеној жртви. Видевши аждају, девојка крикну силно: Бежи, човече, ево аждаја долази! - Свети Георгије се прекрсти, и призивајући Господа рекавши: У име Оца и Сина и Светога Духа, полете са коњем на аждају, снажно јој зари копље у грло, пригњечи је уз земљу, а коњ је ногама гажаше. Затим свети Георгије нареди девојци да својим појасем веже аждају и води је у град као кротког пса. А народ са запрепашћењем посматрајући где девојка води аждају, стаде бежати од страха- Онда им свети Георгије рече: Не бојте се, него се уздајте у Господа Исуса Христа, и верујте у Њега који ме посла к вама да вас избавим од аждаје.

И свети Георгије уби аждају мачем усред града, а људи извукоше њен труп изван града и огњем спалише. Тада цар тога града и сав народ повероваше у Христа и примише свето крштење. И би крштено тада двадесет и пет хиљада људи осим жена и деце. И на том месту потом би подигнута велика и прекрасна црква у име Пречисте Дјеве Богородице, кћери Небеског Цара Бога Оца, и мајке Сина Његовог, а невесте Духа Светог, у име светог победоносца Георгија, пошто је избавио ону девојку од видљиве аждаје. Он исто тако чува непорочну цркву Христову, и сваку душу православну помоћу својом од невидљивог прождиратеља у бездану ада, и од греха као од змије смртоносне.

Но овде се додаде и друго чудо: када се потом освећивала та црква, подигнута у име Пречисте Дјеве Богородице, и у част светог победоносца Георгија, онда у знак изливене благодати божанске, потече из олтара извор воде живе, исцељујући сваку болест код свих који с вером прибегавају, у славу Онога који је извор Живота, самог Цара славе, Бога у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, хваљеног вавек у светима Његовим, амин.

+++

Житије и чудеса Светог великомученика Георгија
Свети великомученик Георгије
Пренос моштију Светог великомученика Георгија - Ђурђиц
Чудеса Светог великомученика Георгија
Чуда Светог великомученика Георгија од времена 7. до 8. века
О пропалом покушају турака да манастир Дечане претворе у џамију
Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара
Заборављено древно место чуда

Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара

Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара

На Кипру мироточи икона Светог великомученика Георгија

Мироточење се догидило на празник Светог великомученика Георгија по Јулијанском календару, иако се Кипарска Православна Црква придржава папског – Григоријанског календара

У храму Светог Георгија Победоносца у општини Камбија – Фармакас на Кипру, 23. априла / 6. маја замироточила је икона покровитеља храма, известила је „Седмица.ру“.

За време Свете Литургије парохијани су приметили да из иконе овог Светитеља истиче густа миомирисна течност.

О догађају је обавештен надлежни епархијски архијереј – митрополит Тамасоски и Оринијски Исаија, који је одмах дошао у храм заједно са позваним експертима. Они су потврдили одсуство природних узрока мироточења.

Икона Великомученика Георгија живописана је у XV веку а рестаурирана пре 12 година. Парохијани су запазили још једну необичну појаву: икона је постала много тежа. За време литије морала су је носити шесторица људи, што се раније никада није догодило.

Интересантно је што се мироточење десило на дан Светог Георгија, али по Јулијанском календару, а не по Григоријанском, кога се придржава Кипарска Црква.

По материјалу са „Седмица.ру“

+++

На Кипру мироточи још једна икона светог Георгија

Још једна икона светог Георгија је промироточила на Кипру, овај пут у граду Ларнака. Како преноси информативна агенција Ромфеа, фреска светог великомученика Георгија из 1853-4. у саборном храму Манастира светог Георгија надомак града, је почела да точи миро.

Ово чудо је открио Митрополит Китиона Хризостом, који је у недељу 12. маја, након обнове манастира, служио поводом празника светог Георгија, који је пренесен на овај датум.

Његово Високопреосвештенство је испричао да се осјетио снажан мирис у цркви који је био толико интензиван, да су били приморани да отворе прозоре. Затим је, након испитивања, примјећено да мирис долази из фреске и да се виде три тачке из којих тече миро.

Како је раније саопштено, у цркви светог Георгија у општини Камбија-Фармакас на Кипру 6. маја је замиротичила икона светог покровитеља храма из 15. вијека. По свједочанству очевидаца, икона је током литије толико отежала, да је морало носити шест људи.

Извор: Радио Светигора

+++

Житије и чудеса Светог великомученика Георгија
Свети великомученик Георгије
Пренос моштију Светог великомученика Георгија - Ђурђиц
Чудеса Светог великомученика Георгија
Чуда Светог великомученика Георгија од времена 7. до 8. века
О пропалом покушају турака да манастир Дечане претворе у џамију
Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара
Заборављено древно место чуда

Свети великомученик Георгије

Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.

Тропар, глас 4: Јако пљених свободитељ, и нишчих зашчититељ немошчствујушчих врач, цареј поборниче, побједоносче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

+++

   

Молитва прва светом великомученику Георгију Победоносцу

О, свеславни, свети великомучениче и чудотворче Георгије погледај на нас брзом помоћу својом, и умоли човекољупца Бога, да нас грешне не осуди по безакоњима нашим, него да поступи с нама по великој милости својој. Не презри мољење наше, него нам испроси од Христа Бога нашег тих и богоугодан живот, душевно и телесно здравље, плодност земље иизобиље у свему, и да блага дарована нам од свемилосрдног Бога преко Тебе, не окренемо на зло него на славу светог имена Његовог и на прослављање моћног заступништва Твог; да Господ да православним хришћанима победу над непријатељима; да их укрепи непоколебљивим миром и благословом; нарочито пак да нас окружи војском светих Анђела Својих, како би смо се, по изласку нашем из овог живота, избавили од замке лукавога и страшних ваздушних митарстава његових, и неосуђени предстали престолу Господа славе. Услиши нас, страдалче Христов Георгије и непрестано моли за нас Триипостасног Владатеља свих Бога, да Његовом благодаћу и човекољубљем, а Твојом помоћу и посредовањем, обретемо милост; да са Анђелима и Арханђелима и свима Светима станемо с десне стране праведнога Судије, и да Га увек славимо са Оцем и Светим Духом, сада и свагда и кроза све векове. Амин!

Молитва друга светом великомученику Георгију Победоносцу

Свети, славни и свехвални великомучениче Георгије! Сабрани у храму Твом и приклоњени пред светом иконом Твојом, ми молимо Тебе познатог посредника наших жеља: Моли с нама и за нас милосрдног Господа; да нас по неизмерној доброти Својој милостиво услиши; да не превиди наше молитве односно нашег спасења и живота, и да нам дарује победу над видљивим и невидљивим непријатељима вере наше и спасења нашег. И опет припадајући Теби, свети победоношче ми Те молимо: даном Ти благодаћу укрепи у борбама православне хришћане; разруши силу насрнулих непријатеља; нека се постиде и посраме, и безочност њихова нека се сломи; нека познаду да ми имамо божанску помоћ; свима што су у невољама и опасностима укажи своју многомоћну заштиту; и умоли Господа Бога, свих твари Саздатеља, да нас избави од вечних мука, да бисмо, исповедајући Твоје заступништво, једнако прослављали Оца и Сина и Светога Духа, сада и свагда и кроза све векове. Амин!

+++

                                    

Гроб Светог великомученика Георгија Победоносца у Лиди Палестинској

Кивот са делићем Светих моштију Светог великомученика Георгија Победоносца

     Ланци којима је био везан Свети великомученик Георгије Победоносац

+++

Житије и чудеса Светог великомученика Георгија
Пренос моштију Светог великомученика Георгија - Ђурђиц
Чудеса Светог великомученика Георгија
Чуда Светог великомученика Георгија од времена 7. до 8. века
Заборављено древно место чуда
О пропалом покушају турака да манастир Дечане претворе у џамију
Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара

Свети новомученик Георгије

Новомученик Христов Георгије беше са Кипра: млад по годинама, леп по спољашњости, мудар по уму, целомудрен по владању. Оставивши свој завичај, он оде у Птолемаиду (у Палестини), и тамо ступи на службу као слуга код једног европског конзула. За кућу свога господара Георгије је куповао јаја код једне сиромашне Туркиње, која имаше одраслу кћер. На томе позавидеше њене комшинице Туркиње. И једнога дана када Георгије по обичају свом оде код те Туркиње да купи јаја, он затече њену кћер саму код куће. Комшинице Туркиње искористише ту прилику, дотрчаше и нададоше вику, оптужујући Георгија како је тобож обећао да се потурчи и узме за жену себи ту девојку. На њихову вику слеже се много агарјана, дохватише младог Георгија и одведоше у судницу, вичући што и жене и лажно оптужујући светог младића. Упитан од судије је ли истина то што на њега говоре, Георги је одговори слободно и јасно: Ја никада тако нешто не само нисам рекао него ни помислио; а ови ме из пакости клеветају; ја сам се родио хришћанин, и хришћанин хоћу да умрем.

Тада му стадоше обећавати огромне дарове, и почасти, и славу, али им све беше узалуд. Онда употребише разна мучења, али ни тиме не могаху придобити младог хришћанина, јер он беше чврст у вери Христовој. Због тога судија изрече против Георгија смртну пресуду. Тај дан беше петак. А из џамије што је крај мора, многи Турци беху изашли и стајаху разговарајући међу собом. Утом наиђоше са окованим у синџире светим мучеником, и прочиташе смртну пресуду пред овим Турцима. Они стадоше ласкама и обећањима наговарати младог мученика да се потурчи. Но млади мученик их храбро изобличи. А Турци, увидевши да је Георгије непоколебљив у својој хришћанској вери, окружише га, и многи са откоченим пиштољима у рукама, викаху сложно: или да их послуша или ће на лицу место бити убијен. Међутим, храбри мученик Христов, подигнувши к небу усинџирене руке своје, узвикну громким гласом: Господе Исусе Христе, прими дух мој и удостоји ме Царства Твога!

Чувши то, Турци опалише пиштоље на мученика, и он се сруши на земљу. Онда Турци потегоше ножеве и сво тело мучениково избодоше. Утом изненада настаде страховита бура на мору и олуја; огромни таласи запљуснуше бедеме на којима лежаше тело светог мученика, и спраше свету крв његову; а престрављени Турци отрчаше и позваше хришћане, те ови дођоше и с побожношћу узеше свето тело мучениково, однесоше у цркву и тамо чесно погребоше. И бура престаде, пошто као слушкиња послужи светом мученику. А после погреба чесног тела мученикова, Господ прослави светог мученика, и због његове божанствене вере учини и ово чудо: у току три ноћи појављиваше се огњени стуб који се пружаше од неба до светитељева гроба, и сав се град сијаше од преслатке светлости што се лила из тог огњеног стуба. И многа чудеса збиваху се, и збивају се, на гробу светог новомученика Георгија, у славу Оца и Сина и Светога Духа, једног Божанства и Царства, коме приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све вемове. Амин.


Свети Георгије пострада у Птолемаиди 1752 године.

Окретање славског колача без свештеника

Шире објашњење обичаја резања Славског колача погледајте на сајту светосавље.

Овде ћу Вам написати могући начин окретања Славског колача када је истинити православни свештеник далеко од Вас, а нисте на дан ваше Крсне Славе у могућности да путујете до парохије,да присуствујете на Светој Литургији и да резање Славског колача буде обављено од стране свештеника.

Почетак: 

Молитвама светих отаца наших Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас.

Царе Небесни, Утешитељу, Душе Истине, Који си свуда и све испуњаваш; Ризницо добара и даваоче живота, приђи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоће, и спаси, Благи, душе наше.

Свети Боже, Свети Крепки (Моћни), Свети Бесмртни, помилуј нас. (трипут)

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.

Пресвета Тројице, помилуј нас; Господе очисти грехе наше; Владико, опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше, имена Твога ради.

Господе помилуј. (трипут)

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.

Оче наш који си на небесима, да се свети Име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде Воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од лукавога.

Затим читате или још боље отпевате тропар и кондак Празника (Славе). За време читања тропара кадите колач, жито и укућане. 
Домаћин закрсти ножем колач (У име Оца и Сина и Светога Духа) и засече га унакрсно са доње стране.

Затим одмах подижете колач и са укућанима вртите павајући или читајући:

1. " Cвјати Мученици, иже добрје страдалчествовавше и вјенчавшесја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим''. ("Свети Мученици који добро пострадасте и овенчасте се, молите се Господу да помилује душе наше").

2. "Слава Тебје, Христе Боже, Апостолов похвало, Мучеников радованије, ихже проповјед Тројица Јединосушнаја''

3. "Исаије ликуј, Дјева имје во чревје и роди синв Емануила, Бога же и человјека; восток имја јему, јегоже величајушче Дјеву ублажајем''

Колач преузима домаћин, прелива вином колач унакрсно ( овде може одмах прелити и жито) по разрезаном месту, и са братом или старијим  сином (или домаћицом ако су женска чељад),  ломи колач тако да једна половина остане једном у рукама а другоме друга. Састављају половине 

и љубећи свако свој крај кажу Домаћин: Христос посреди нас; Други: И јесте и биће
онда окрену крајеве и понове а затим и трећи пут исто. Затим домаћин каже још једном исто и целивају сви укућани који славе говорећи и И јесте и биће...

Онда се пева или чита:
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу:  Молитвами Свјатаго (име Славе Светог или Преподобног или Мученика ), Милостиве очисти множества согрешениј наших.

И ниње и присно и во вјеки вјеков амин: Молитвами Богородици Милостиве  очисти множества согрешениј наших.

Помилуј нас Боже по велицеј милости Твојеј и по множеству шчедрот Твојих очисти безаконија наша.

Днес благодат Свајтаго Духа нас собра,вси взем крест Твој глагољем,благословен градиј во имја Господње,осана во вишњих.

Затим Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова.Амин.Господе помилуј
( 3Х). Молитвама Пресвете Богородице,Светога (име славе) и Свих Светих,Господе Исусе Христе Боже наш,помилуј и спаси нас!
На спасење Крсна Слава,покров часном дому овом,и свим гостима срећан празник светога (име славе).

Напомињем да се за Славски ручак обавезно помолите Оче наш, а на крају Славе обичај је да се са комадићем Славског колача умоченог у вино које је остало од преливања угаси Славска свећа...разни су обичаји, један од тих је овде написан. Наравно молитва после јела је на крају дана обавезна.