Свети Јован Златоусти - Поприште подвига је свуда око нас

Свети Јован Златоусти
Поприште подвига је свуда око нас

За грешника нема веће користи од свагдашњег држања на уму и пред очима грехова својих, од што чешћег скрушавања и преиспитивања себе. Ништа није толико кадро умилостивити гнев Божији: ни постови, ни бдења, нити било шта слично. Да бисмо били љубљени Божији, морамо развијати красоту душевну, свакодневно спирајући сваку нечистоту читањем Писма, молитвама, милостињом, једномислијем међу собом. Ономе ко жели да угађа Богу, да пребива у врлини и чистоти, насушно је потребно да не води миран, пријатан и безбрижан, него тегобан живот, многим трудовима и подвизима испуњен.

Зашто световна жалост изазива смрт? Из разлога што прекомерна жалост обично доводи или до сумње, или до погубног богохулства.

Желиш ли да се начиниш једнаким апостолима, знај да ти ништа не стоји на путу: довољно ти је да макар испуниш врлину милостиње, па да ни у чему не заостајеш за њима. Без девствености се може угледати Царство Небеско, а без милостиње нема никакве могућности за то. И живећи у граду може се подражавати мудрољубље пустиножитеља; и удата жена, и породична жена може да се моли, да пости, да у умиљење доспева…

Каква је уистину корист од земаљских наслада? Данас оне јесу, а сутра нису; данас прелепи цвет, сутра расејани прах; данас разбуктали огањ, сутра охлађени пепео.

Стараш ли се за своје спасење, немој то доказивати речима, већ делима својим.

Зато се потруди да исправиш живот свој, јер ће те неверник упитати: „Како да знам шта је Бог заповедио и шта се може чинити? Јер гле, ти, хришћанин већ по рођењу и човек васпитан у тој изванредној вери, ништа ваљано не чиниш.“ А шта ћеш ти рећи? Нема сумње, понудићеш овакав одговор: „Показаћу ти друге људе, који се по заповестима владају: монахе, оне што у пустињама обитавају, и Свете.“ Али зар те није срамота да, сматрајући се хришћанином, указујеш на друге, као да не можеш да докажеш да и сам чиниш дела хришћанска? Неверник ће ти истога трена узвратити: „Зашто бих морао одлазити у горе високе и пустиње? Ако није могуће у градовима у мудрољубљу пребивати, то може бити велика оптужба против хришћанског живљења за чије остварење је потребно напустити градове и бежати у пустиње.“

Чини све због покоравања Господу и као да све предузимаш Њега ради. Ово је довољно да не допустиш да те обузме било каква саблазан или да у твоме животу завлада неред. У телу Бога прославља онај ко се не одаје блуду, ко не чини прељубе, ко се не преједа и не опија, ко о себи показује само онолико старање колико је неопходно ради здравља, не брине за спољашње украшавање и ко је задовољан изгледом датим му од Бога и не домеће му ништа неприродно.

На многаја љета,владико свети!

Архиепископу атинском и све јеладе Стефану желим срећан имендан,на радост и спасење душе.И да уз помоћ Божију и помоћ Светог првомученика и архиђакона Стефана води стадо Цркве Христове ка спасењу,храбро се борећи са свима онима који Цркву нападају.На многаја љета,владико свети!

Мир Божји,Христос се роди!

                                                         Мир Божји, Христос се роди!

Рождество Исуса Христа би по обручењу Преблагословене Матере Његове, Пречисте Дјеве Марије, Јосифу, човеку праведном и већ старом, коме беше осамдесет година. Пречиста Дјева би дата њему, по сведочанству Светог Григорија Ниског и Светог Епифанија Кипарског, под видом супружанства, да он чува Њено девство и да се стара о њој. А још пре него што стадоше живети заједно нађе се да је Она трудна од Духа Светога. Јер Јосиф бејаше привидни муж Маријин, а у ствари чувар посвећене Богу девичанске чистоте Њене, и очевидац и сведок беспрекорног живота Њеног. Јер Господу би угодно да утаји од ђавола тајну Свога оваплоћења од Пречисте Дјеве, покривши супружанством девство Своје Пресвете Матере, да враг не би дознао да је то она Дјева за коју пророк Исаија рече: Ето, девојка ће затруднети (Мт. 1, 23; Ис. 7, 14).

О томе сведочи Свети Атанасије, архиепископ Александријски, говорећи:
"Јосиф беше дужан послужити тајни, да би се Дјева, као имајући мужа, славила, и да би сама ствар остала сакривена од ђавола, те да он не би сазнао на који ће начин Бог благоволети боравити с људима".

И Свети Василије Велики вели:
"Обручење с Јосифом би извршено, да би се од кнеза овога света, ђавола, сакрило оваплоћење Сина Божија".

То исто каже и Свети Јован Дамаскин:
"Јосиф се обручује Марији као муж, да би ђаво, не знајући о безмужном рођењу Христовом од Дјеве, одступио, тојест престао побуђивати Ирода и подстицати Јевреје на завист. Јер ђаво, још од времена када прорече Исаија: "ето, девојка ће затруднети и родити", будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка. Божји промисао устроји обручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса".

Свима указуј поштовање као образу Божијем

И слепом, и губавом, и умно поремећеном, и детету на грудима, и разбојнику, и незнабожцу укажи поштовање као образу Божијем. Шта се тебе тичу њихове слабости и недостаци! Пази на себе, како ти не би имао недостатак у љубави.
Свети Игњатије Брјанчанинов

О литургијском помињању на проскомидији

Колико је важно литургијско помињање на проскомидији те пошто неко може почети да тврди како помињање јеретика није од суштинског значаја, навешћу и следећи случај који је описан у књизи „Атонски подвижници 19. века” у опису живота великог подвижника Илариона Грузина на страни 251. (Хиландарско издање). 

„Негде око 1861. године у Светопавловски манастир је дошао енглески посланик. Треба рећи да су сви монаси тог манастира били родом са Јонских острва која су тада још увек била у енглеском поседу. Посланик је замолио да га помињу у молитвама, и јеромонах који је служио чинио је то не само на јектенијама, него и на проскомидији.Али је касније, поколебавши се, отишао код духовника и рекао му своју сумњу. Духовник га је изгрдио за то што је помињао јеретика и рекао да три године не сме да служи Литургију. Јеромонах није био убеђен да је то исправно, па је отишао до оца Илариона, а овај запрепастивши се када је чуо, одлучно је рекао да не треба да служи читавог живота! После повратка у манастир јеромонах је одбијао да служи. Игуман је тражио да сазна у чему је ствар. И када је чуо да су му оба духовника забранили, почео је да грди обојицу, називајући их људима неразумним, јер због таквих ситница као што је помињање протестанта одлучују од служења. Али, Богу се не можеш наругати без последица. После Литургије јеромонаху је ударила крв на нос, и ничим се није дала зауставити, и он је на уразумљење многих умро. То се прочуло по целој Светој Гори.”

+++

Песудопатријарх Павле је иначе признао за екуменистичку агенцију ЕНИ(информациони орган свесветског(свејеретичког) ССЦ) да на свакој "литургији" вади честицу за здравље архијеретика папе Јована Павла II!

Препоручујем вам да преслушате беседу псеудопатријарха Павла пред Францисканцима("монашким" редом прелешћеног и демонизованог Фрање Асишког кога Павле назива "праведником и истинитим слугом Божијим") у саборној цркви у Београду.

О двојици браће,кујунџија из Сирије

Авва Теодор, игуман Старе Лавре, нам је испричао о двојици браће, пореклом из Сирије, који су у Константинопољу били кујунџије. Једног дана, старији брат рече млађему:
„Хајде да одемо у Сирију да узмемо нашу очевину.”
Млађи му одговори:
„Зашто бисмо обојица напуштали наш посао? Дакле или ти отиди, а ја да останем, или ја да одем, а ти да останеш.”
Онда су се договорили да млађи отпутује. А кад је отпутовао, после кратког времена, брату који је остао у Константинопољу јави се у сну један чесни старац и рече му:
 „Знаш ли ти да ти је брат пао у блуд са женом неког крчмара?”
А овај, када се пробуди, ражалости се веома и помисли да је он узрок братовљевог пада, зато што га је оставио самог.
После извесног времена, опет му се јави онај исти старац са истим речима:
„Знаш ли да ти је брат пао у блуд са крчмаревом женом?”
Брат се опет ражалости. А после кратког времена онај старац му се јави по трећи пут и рече: „Зар не знаш да је твој брат изгубио своју слободу и да се затворио са супругом оног крчмара?” Онда је брат из Константинопља написао брату у Сирију:
„Остави све и одмах, овог тренутка, враћај се у Визант.”
А овај, чим прими писмо, остави све и одмах се врати брату своме. Брат га одмах одведе у Велику Цркву(1) и са великом тугом поче да га заклиње и да му говори: „Зар си морао да блудничиш са крчмаревом женом?” Када је други брат ово чуо, он поче да се заклиње у Бога Сведржитеља говорећи: „Нити знам о чему говориш, нити сам блудничио, нити сам у греху познао другу жену, сем своје законите.” Чим је ово саслушао старији брат рече: „А да ли си можда учинио нешто још горе?” „Не мислим да сам учинио ништа нечасно, сем што сам у нашем селу срео монахе који следе Севирову догму, па сам се, и не мислећи да је то неко зло, причешћивао код њих. Не мислим да сам било шта друго починио.”
Тада је старији брат разумео да је управо ово било братово блудничење, јер је напустио Свету Саборну Цркву и пао у Севирову јерес. Севир је у ствари онај крчмар, који је покушао да упрља и постиди узвишеност Православне вере.

+++

(Ево најречитије потврде још из старих времена како само молитвено општење – а које означава прељубу – тог момента по сагрешењу чини преступника самоотсеченим од Цркве и то без икаквог црквеног суда. Сваки је грешник – а посебно јеретик – осуђен од Бога већ у моменту сагрешења, тако да се узалуд савремени јеретици екуменисти позивају на неопходност црквеног суда како би неко наводно дефинитивно био искључен из Цркве тек тим саборним актом. Саборни суд – свих Васељенских Сабора – просто потврђује факт нечијег отпаништва од Цркве, а не да је тек тада, тј. од пресуде људи – такав ван Ње) (1)Света Софија Цариградска.

Извор: Духовни Луг(Лимонар) Преподобног Јована Мосха

Светоотачко учење о јеретицима и расколницима

Свети Оци јасно уче(за разлику од "ревнитеља изнутра" и разних других јеретика и расколника који,као што рекох, проповедају тзв. јерес кипријанизма "да јеретици бивају одсечени од Цркве тек после Саборне Осуде"...) о томе да они који су јеретици и расколници безблагодатни и ван Цркве:

Јеретик, вршећи смртни грех, отпада од Цркве као мистичког тела Христа и сједињује се с ђаволом, извором сваке лажи и греха. Црквени чин и његова пратећа благодатна дејства пружа и подржава Свети Дух. А јеретик је по својој суштини богоборац и зато благодатни дарови Светог Духа од њега одлазе. Ћутање приликом јереси и помињање јересијарха на црквеним службама значи мистичко сједињавање с богоборцем, што значи отпадање од Цркве и губитак дарова Светог Духа.Пошто ниједан ,,епископ светског православља" није иступио са разобличавањем јеретика унутар њега(што је свако од њих требао да учини пре скоро једног века!) и није се одвојио се од истих,никако их не сматрајући "црквом,благодатнима",што се данас може чути као "расуђивање" појединих лажних ревнитеља,онда су сви они,укључујући и такве "ревнитеље" који по Јеванђелским речима нису ни студени ни врући (Знам дела твоја да ниси ни студен (ψυχρος) ни врућ (ξεστος). О, да си студен или врућ! (Откр. 3:15) ), према правилима црквених сабора (1), рашчињени.Тако да када је у питању ,,светско православље" ту нема ни говора о Цркви.Јер такви су се одавно по (не)делима познали!

Такође,такви "ревнитељи" негирању само Светоотачко учење о томе да јеретици и расколници немају благодати Духа Светога,а самим тим ни Свете Тајне,сматрајући се ,,мудријима од Светих Отаца".

Овако о истоме кажу древни Оци: „Ниједан јеретик не даје освећење кроз тајне“ (Папа Лав). „Ко има општење са јеретицима, отуђује себе од Саборне Цркве“ (Јован Златоуст).
Овако најдревнији и најауторитативнији писани Устав Цркве, Правила Светих Апостола: “Заповедамо да се епископ, или презвитер, који призна тајне јеретика (крштење или евхаристију) свргне. Јер које је сагласје Христа са Велијаром, или који удео верноме са неверним?“, а исто и онај „који не крсти оскврњеног од нечестивих (крштеног њиховим лажним крштењем), као не разликујући свештенике од лажних свештеника (Канон 46. и 47. Светих Апостола)
А овако о томе говори Господ: „Еда ли се бере са трна грожђе и са чичка смоква?“ (Мт. 7:16) А Оци толкују ту Реч (Јован Златоуст): „Чичак и трње су јеретици, слуге ђавола, и то трње и чичак никада не могу дати плодове Цркве“.

+++

(1)Свети Григорије Палама у "Опровргавању посланице Игнатија Антиохијског" директно негира достојанство епископа, кад овај не следи Истину: "Јер Цркви Христовој припадају само они који прихватају истину Цркве, а они, који су непослушни овој истини, ни на који начин не могу да чине Цркву, немају никакве везе с њом. Такви људи се баве самообманом, чак и ако се називају јерејима или архијерејима. Хришћанство, право и истинско, не карактерише се и не одређује личностима, већ неоспоривом истином и непоколобљивошћу у вери: И они, који су од Цркве Христове, су од истине, а они, који нису од истине, ти нису ни од Цркве Христове, колико год они ширили лажи о себи, називајући сами себе светим пастирима и архипастирима, и колоко год их тако називали и други. Па сећамо се да се хришћанство не одређује спољашњим изгледом, већ истинитошћу и тачношћу вере."

*На фотографији су приказни архијеретик Франциско и псеудопатријарх константинопољски Вартоломеј