Свети Јован Златоусти
Поприште подвига је свуда око нас
За грешника нема веће користи од свагдашњег држања на уму и пред очима грехова својих, од што чешћег скрушавања и преиспитивања себе. Ништа није толико кадро умилостивити гнев Божији: ни постови, ни бдења, нити било шта слично. Да бисмо били љубљени Божији, морамо развијати красоту душевну, свакодневно спирајући сваку нечистоту читањем Писма, молитвама, милостињом, једномислијем међу собом. Ономе ко жели да угађа Богу, да пребива у врлини и чистоти, насушно је потребно да не води миран, пријатан и безбрижан, него тегобан живот, многим трудовима и подвизима испуњен.
Зашто световна жалост изазива смрт? Из разлога што прекомерна жалост обично доводи или до сумње, или до погубног богохулства.
Желиш ли да се начиниш једнаким апостолима, знај да ти ништа не стоји на путу: довољно ти је да макар испуниш врлину милостиње, па да ни у чему не заостајеш за њима. Без девствености се може угледати Царство Небеско, а без милостиње нема никакве могућности за то. И живећи у граду може се подражавати мудрољубље пустиножитеља; и удата жена, и породична жена може да се моли, да пости, да у умиљење доспева…
Каква је уистину корист од земаљских наслада? Данас оне јесу, а сутра нису; данас прелепи цвет, сутра расејани прах; данас разбуктали огањ, сутра охлађени пепео.
Стараш ли се за своје спасење, немој то доказивати речима, већ делима својим.
Зато се потруди да исправиш живот свој, јер ће те неверник упитати: „Како да знам шта је Бог заповедио и шта се може чинити? Јер гле, ти, хришћанин већ по рођењу и човек васпитан у тој изванредној вери, ништа ваљано не чиниш.“ А шта ћеш ти рећи? Нема сумње, понудићеш овакав одговор: „Показаћу ти друге људе, који се по заповестима владају: монахе, оне што у пустињама обитавају, и Свете.“ Али зар те није срамота да, сматрајући се хришћанином, указујеш на друге, као да не можеш да докажеш да и сам чиниш дела хришћанска? Неверник ће ти истога трена узвратити: „Зашто бих морао одлазити у горе високе и пустиње? Ако није могуће у градовима у мудрољубљу пребивати, то може бити велика оптужба против хришћанског живљења за чије остварење је потребно напустити градове и бежати у пустиње.“
Чини све због покоравања Господу и као да све предузимаш Њега ради. Ово је довољно да не допустиш да те обузме било каква саблазан или да у твоме животу завлада неред. У телу Бога прославља онај ко се не одаје блуду, ко не чини прељубе, ко се не преједа и не опија, ко о себи показује само онолико старање колико је неопходно ради здравља, не брине за спољашње украшавање и ко је задовољан изгледом датим му од Бога и не домеће му ништа неприродно.
