Свети Нифонт Цариградски: Одговор о последњим временима

 

1. Неки брат упитао светог Нифонта: реци ми оче мој, поуку на корист, како да се спасем?

Свети Нифонт му одговори: Сине мој, ако ти хоћеш да живиш међу људима, онда си дужан да испуњаваш следеће: од сада никога не кори, не осуђуј, не гневи се, никога не понижавај, такође не помишљај у себи, да си учинио какво било добро дело, и чувај се да говориш: тај живи рђаво, а онај неуздржљиво, јер то значи: не судите (Мат. 7:1), него на све гледај једним оком, са једним срдачним расположењем, са једним помислима у простоти срца, и примај све, као самога Христа.

Не приклањај ухо твоје човеку, који клевета ближњега, и не наслађуј се разговором са њим, него чувај уста твоја у великом ћутању, будући спор на разговор, а брз на молитву. Не укоравај никаквог клеветника или неког другог, који чини безакоње, него увек гледај на своје недостатке, укоревај и понижавај себе сваки дан.

2. Брат рече: То је, оче мој, могуће само савршеним подвижницима.

Свети одговори: Сине мој, младост када има смирење, то јој је доста, јер Бог ништа тако не тражи од младога, као чистоту и смирење. Ти сине мој, буди кротак и смирен, састрадалан и милостив, сматрај себе за горег од свих људи и заиста ћеш живети са Богом. Подвизавај се на томе, да не машташ ο себи: ја сам достигао у меру тог и тог светога, него себи увек говори овако: знаш ли душо моја, да смо ми гресима превазишли и ђавола и добра дела нисмо никада чинили Бога ради, и тешко нама, који се нисмо понизили, шта ћемо чинити у дан Суда? Кроз сав живот свој, сине мој, моли се као грешник, говорећи непрестано: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме! И: Боже, очисти ме грешнога! Понављај увек и ове речи: Од тајнијех мојих очисти ме, и од будућих поштеди слугу Твога (Пс. 18:13-14). Знај и то, да се не треба задовољавати својим добрим делима, и не надати се у њих, зато што не знамо, да ли су она угодна Богу, или нису. Зато је боље надај се на Бога, и на силу Његову, себе сматрајући за прашину бескорисну. Одавде почиње исправљање.

3. Брат опет рече: оче мој, којим начином човек може да победи свако искушење, које наилази на њега од непријатеља?

Свети одговори: сине мој, ако наиђе на тебе било какво искушење, победа твоја састоји се у ћутању, смирењу и у томе да говориш: оче благослови! Јер сва дела смиренога угодна су Богу и похвална пред светим анђелима Његовим, а грозна и страшна бесовима. И тако сине мој, буди смирен и веома скрушен срцем, да би Дух Свети пожелео да се усели у тебе, и Он ће ти дати силу да одбациш од себе сваку животну бригу.

4. Брат упита још: сада су се свети умножили у целоме свету, хоће ли бити тако, и при крају овога света?

Свети му одговори: сине мој, до самога краја света неће оскудевати пророка у Господа Бога, исто као и слугу ђавољих. Уосталом у последња времена, они који буду истинито служили Богу, благовремено ће себе сакрити од људи, и неће међу људима чинити знамења и чудеса, као у садашње време, него ће ићи путем делања раствореног смирењем, и у царству небеском показаће се већим од отаца, који су се прославили чудесима, зато што тада нико неће чинити чудеса пред очима људи, која би запалила људе и побудила их на усрдна стремљења за подвиге. Свештеници ће у целоме свету бити уопште неискусни и неће познавати добре врлине. Такви ће бити и представници монаха, јер ће сви бити оборени стомакоугађањем и сујетом, и више ће људима служити на саблазан, него за пример, зато ће врлине бити још више пренебрегаване; тада ће среброљубље царовати, и тешко монасима, који сакупљају новац, јер ће такви бити на хулу Господу Богу и неће видети лица Бога живога. Монаси или световњаци, који дају новац свој на камату, и не одступе од таквог лихварства, биће бачени у дубину пакла, зато што нису пожелели да свој новац принесу на жртву Богу кроз делање милостиње. Зато сине мој, како сам ја већ рекао, многи опхрвани незнањем, падаће у пропаст, лутајући по ширини животног пута пропасти.

5. Брат упита још: кажи ми оче мој, због чега неки изнуривши тела своја уздржањем, али страсти царују у њима, гнев, свађа, злопамћење, завист и горе од свих немилосрђе и тврдичлук; а неки од великих једу и пију вино, а у њума не видимо никаквих грехова. Шта то значи?

Свети одговори: многи који посте а не исправљају се, како мислим сине мој, трпе то од уста својих, јер онај, који не чува увек уста своја, ако и целу годину пости, не добија никакве користи. И тако ако те ђаво раздражује на гнев, ти не говори ништа, и одржаћеш победу над страшћу. Опет ако враг побуђује на завист, не клеветај, и ти ћеш победити лукавога, јер плод зависти је оговарање. Ако те мами да те превари на блуд, не отварај уста своја за разговор са женскињем, такође не дозволи себи изобиље у храни и пићу, и ти ћеш се оснажити против њега; притом узми прут и посеци себе, и бол ће отерати борбу, јер по Светом Писму, боље ће за тебе бити, ако погине један од удова твојих, него цело твоје тело да буде бачено у огањ паклени (Мат. 5:29). Ако те дивљи вепар побуђује са жељом на скупоцена јела, онда отиђи у заходно место, и сазнаћеш смрад његов. Ако те ко укори, или осуди, или назове безумним, ти смири помисли твоје и осуђуј себе као грешника (опомени се да је Христос Син Божији, био шамаран, исмеван од грешника, тучен трском по глави, зато сматрај себе недостојним и да живиш). Ο оним врлинским, који једу и пију, знај, да су они добри војници, и управитељи, који су добили од Бога дар бестрашћа. Они су најпре живећи подвижнички у подвизима, достигли на крају циљ који су желели. Уосталом, радећи тако пред људима, а живећи усамљено у безмолвију, подвизавају се у уздржању, надокнађујући у келији постом то, чиме су се лишили разрешењем пред људима.

Виђење оца Николаја Турка

Схимонах Николај звао се у свету Николај Абрулах. Из његовог сведочанства о завршеној духовној школи у Херсонесу види се да је он бивши мухамеданац, који се звао Јусуф Огли, некада турски поданик, родом из Мале Азије. Служио је као официр у турској гарди. Када је пожелео да се крсти и пређе у Веру Православну и почео о томе да говори својим сродницима Турцима, они су га због тога тако омрзли да му нису хтели дати као "ћаурину" храну. Затим су га бацили на муке, одсецали су комаде са тела његова... На крају, он ипак некако успе да побегне у Русију.

Крштење је примио у Одеси, у Карантиној цркви, октобра 1874.г. и добио је име Николај, кумовао му је сам одески градоначелник, тајни саветник Николај Иванович Бухарин. Затим се у Казану уписао у еснаф занатлија. 18. јула 1891. са 63 године ступио је у скит Оптине Пустиње. Господ га је удостојио својих духовних утеха: био је вазнесен у рај, где се наслађивао сагледањем неизрецивих рајских красота. Одликовао се кротошћу, смерношћу (смирењем) и братољубљем. Његова келија била је поред келије монаха Мартирија (потоњег јерођакона). Умро је 18. августа 1893., у 65-ој години живота. Ево његовог сведочанства:

Виђење огња

У четвртак 13.маја 1893., у три сата ујутру почео сам да читам акатист светом Николају Чудотворцу. Господ ми је током читања дао такву благодат да ми је цео молитвеник био оквашен сузама. По завршетку читања јутрења, почео сам да читам псалам 50-и "Помилуј ме, Боже...", а после њега Символ Вере, и када сам овај завршио, тек што сам изговорио "и живот будућега века. Амин", у том тренутку невидива рука узела је моје руке и сложила их крстообразно на моје груди, а моју главу са свих је страна огањ, бојама сличан дуги. Тај огањ је, не опаљујући ме, испунио све биће моје неисказаном радошћу, која ми је дотада била савршено непозната и страна моме искуству. Ту радост немогуће је упоредити са било каквом земаљском радошћу... И ту се ја не сећам и када сам угледао себе пренесеног у неки дивотно-прекрасни предео, испуњен светлошћу. Тамо нисам видео никакве земаљске предмете, видео сам само једно бесконачно и безгранично море светлости.

 

Виђење Господа и Његових Светих

У исто време видео сам око себе како ми са леве стране стоје два човека, од којих је један изгледом био младић, а други старац. У срцу ми је било дано да знам да је један од њих свети Андреј Христа ради Јуродиви, а други ученик његов - свети Епифаније. Обојица су стајала ћутећи. И ту сам видео пред собом као неку завесу тамне маслинасте боје. И погледавши увис, изнад завесе угледах Господа Исуса Христа, како седи на престолу, обучен у скупоцене одежде, сличне Архијерејским. На његовој глави налазила се митра, такође слична Архијерејској. Са десне стране Господу стајала је Мајка Божија, а са леве свети Јован Крститељ. Њихове одежде личиле су на оне у којима се обично сликају на иконама. Свети Јован Крститељ држао је у једној руци знамење Крста Господњег. Са стране од Господа стајала су два светлоносна младића дивотне лепоте, који су у рукама држали пламено оружје. Моје срце било је преиспуњено неисказаном радошћу. Гледао сам Спаситеља и неописиво се наслађивао сагледањем Божанственог Његовог лика. Господу је, судећи по изгледу, било 30 година. И ту се у мени јави свест да, ето, ја јесам највећи грешник, хуђи од свакога пса, и да сам, изненада, од Господа удостојен тако велике милости, да стојим пред Престолом Његове Неисказане Славе. Господ ме је кротко гледао и као да ме је ободравао. Тако кротко гледали су ме и Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Ни од Господа ни од Пречисте Његове Мајке ни од Крститеља Господњег нисам се удостојио да чујем иједну реч. У то видех пред Господом схимонаха нашега скита Николаја (Лопатина), који се преставио у подне 10. маја и још није био погребен, зато што се очекивао долазак његовог рођеног брата из Москве, Отац Николај чинио је пред Господом земни поклон: али на њему није било схиме, био је одевен као послушник, са бројаницама у рукама и непокривене главе.

После тога погледао сам и, гле, са десне стране видео велико мноштво људи, који су ми се приближавали, Што су се више приближавали, почео сам да чујем појање, али речи нисам могао да разумем. Међу њима сам видео и лица у архијерејским хаљинама и у иночким мантијама, у рукама су држали гране. У чину ових Светих препознао сам многе, по њиховим изображењима на светим иконама; пророка Мојсеја, који је у рукама држао плоче закона, пророка и цара Давида, који је држао у руци нешто налик китари, што је одавало најкрасније звуке. Видео сам и Ангела свога, светога Николаја. Међу тим великим Божијим угодницима видео сам и наше почивше Старце - Лава, Макарија и Амвросија, а такође и неке од отаца нашега скита који су још на земљи живи. Цело то велико сабрање посматрало ме је са љубављу...

 

Виђење ада

Одједном, видех пред собом, између себе и завесе, видех неизмерно велику провалију, испуњену мраком, и у томе мраку на страшној дубини, самога кнеза таме, у оном виду у коме је он изображен на свештеним сликама. На рукама сатаниним седео је Јуда, који је у рукама држао нешто налик на врећу. Поред кнеза таме стајао је лажни пророк Мухамед, у до пода дугој хаљини зелене боје, са чалмом исте такве боје. Око сатане, који је представљао центар провалије, на свим њеним безграничним пространствима видео сам такође мноштво људи сваког сталежа, пола и узраста, али међу њима нисам приметио иког познатог. Из провалије је до мене допирао вапај очајања и неизразивог ужаса, који се не може предочити никаквим речима. И на томе се виђење овога окончало.

 

На месту светлом...

После тога био сам изненада премештен на друго место. То место било је испуњено таквом лучезарном светлошћу, истом онаквом каква ми се показала у виђењу на оном првоме месту. Светога Андреја и Епифанија са мном више није било. Шта сам видео тамо, тешко је пренети речима. И како људским језиком земнородних представити небеске красоте неизрециве, предивне, уистину неисказане!?

Све је тамо бескрајно прекрасније од нашега овде. Видео сам тамо као нека велика, предивна дрвета, отежала од плодова. Та су дрвета била распоређена као у алеје, којима није било краја. Врхови њихови сплитали су се међусобно, птице из тропских предела, само што су их бескрајно надилазиле својом лепотом. Лепота и хармонија њиховог поја није у стању да предочи никаква земаљска музика - тако је сладостан био.

Овим вртом протицала је река! Прозирност њене воде превазилази свако описивање. Међу дрветима у врту видео сам дивна обиталишта, као дворце, који личе на оне које сам видео у Константинопољу, али су неупоредиво изванреднији и красотнији. Боја њихових зидова била је као малинова, бојом и сјајем личили су на рубин. И ја сам знао да је то место - рај. Распоред кућица подсећао ме је делимично на Оптински скит, у коме иночке келије стоје такође међусобно одвојене, раздвојене воћњацима. Рај је био окружен зидом који сам видео само са јужне стране. На томе зиду прочитао сам имена 12 Апостола. И видeо сам у рају некога мужа, обученог у блиставу одећу, где седи на престолу белом као снег. Судећи по изгледу томе мужу било је 65 година, али лице његово, без обзира на седине, било је као у младића. Око њега укруг стајало је мноштво ништих, којима је он нешто раздавао. И унутарњи глас говорио ми је: "То је Филарет Милостиви!"

После њега, нисам се удостојио да видим ниједног више од праведних обитатеља раја. Посред рајскога врта угледао сам још Животворни Крст са Распетим на Њему Господом. Невидива рука указала ми је да Му се поклоним, што сам и учинио. И када сам се ја пред Њим приклонио, у томе трену неизречена велика радост, слична пламену, напојила је моје срце и прожела све биће моје.

После тога видео сам велико здање, изгледом слично осталима у рају, али које је сва остала надилазило својом лепотом. Његов врх, налик на исполинску куполу цркве узносио се у бескрајну висину и такорећи се у њој губила. У том обиталишту приметио сам нешто налик на терасу и на њој богато украшени трон а на трону Царицу Небеску. Око Ње стајало је велико мноштво прекрасних младића у блиставо-белим одеждама, који су у рукама држали нешто налик на оружје, али шта нисам видео. Одежда на Мајци Божијој била је онаква каква се обично изображава на светим иконама, само разнобојнија. На глави јој је била круна налик на царску. Царица Небеска милостиво је гледала на мене, али да чујем речи од Ње нисам био удостојен. .

После тога као у ваздуху удостојио сам се да видим Пресвету Тројицу, Оца, Сина и Духа Светога, у подобију изображаваном на светим Њеним иконама: Бога Оца у виду светловидног Старца, Бога Сина у виду Мужа (зрелог Човека), Који је у десници Својој држао Часни и животворни Крст, и Бога Духа Светога у виду Голуба.

И учинило ми се да сам дуго ходио кроз рај, сагледајући дивне красоте његове, које превасходе сваку представу о њима.

Када сам се из тог виђења пробудио, дуго нисам могао к себи доћи од те велике и неизрециве утехе и цео тај дан био сам као ван себе од радости, која ми је испуњавала срце. Ништа подобно том радовању нисам никада дотад био искусио...    

Кратка правила за читање духовне литературе

 

Читање духовне литературе представља (често потцењени) духовни подвиг. Као и сваки други подвиг, он доноси плода само када је праћен расуђивањем. Правила која можете прочитати у наставку вам могу помоћи да систематизујете овај важан део свог црквеног живота (синоним за духовни живот јер без Цркве нема ни духовности).

• Читање Светог Писма немојте почети од почетка, већ од Новог Завета. Након систематског изучавања Новог Завета, пређите на Стари Завет.
• Почните и завршите читање са молитвом.
• Здрави људи не треба да читају Библију лежећи, њу треба читати са поштовањем и без журбе.
• Свето Писмо није обична књига која се једном прочита, оно се чита свакодневно. Христос је говорио: „Истражујете Писма“ (Јн. 5:39), зато, заједно са побожним читањем, Свето Писмо се изучава.
• Изучавање Библије се заснива на темељу тумачења светих Отаца.
• Тумачења Светог Писма која су заснована на протестантским предањима и сопственим фантазијама, најбоље је избегавати. Њихови аутори не морају бити само протестанти, већ и православни аутори. Обично се они прикладно, али и неприкладно позивају на „савремене научнике“, „последња открића“, желећи да импресионирају слушаоце оригиналношћу материјала који предају.
• Важна врлина је расуђивање. Неопходно је умеће да се правилно и целовито сагледа прочитано. Увек је лакше прихватити неку крајност.
• Корисно је записивати стихове који посебно дотакну срце и учити напамет неке од њих.
• Читање Светог Писма и светоотачке литературе представља труд. Као и сваки други, он не може увек бити само лак и пријатан. Понекада је потребно принудити себе, памтећи да и непријатељ људског спасења може да се противи оваквом читању: на пример, да наводи досаду, умор, отежалост.
• Боље је почињати читање духовне литературе са делима која су једноставнија, „делатна“, а онда постепено усходити до узвишенијих. Неки људи читају много, али без плода. Зашто? Зато што бирају књиге које им не приличе. На пример, људи који су тек ушли у Цркву често стреме да се што пре упознају са таквим узвишеним књигама као што су дела светог Исаака Сирина, Симеона Новог Богослова, Макарија Египатског. А дешава се и обрнуто, када људи који су направили одређени напредак у молитви, читају само најједноставнија житија, брошуре и често губе оно што су стекли. Важно је читати књиге које одговарају духовном узрасту читаоца.
• Неопходно је да читање духовних књига буде пажљиво, најбоље по два, некада чак и три пута, одвајајући свакодневно одређено време за то.
• Не треба читати неколико књига истовремено. Боље је узето једну и њу пажљиво прочитати.
• Потребно је имати опрезан однос према делима савремених западних аутора од којих су многи заражени идејама толерантности и либерализма. Има смисла да се обрати пажња и на издавачке куће јер се неке од њих фокусирају управо на преводе таквих дела.
• Најбоље је учити се пракси од практичара, или од писаца који систематизују искуство подвижника.
• Разматрајући цитате, руководите се принципом: ко је, када, коме и којим поводом нешто рекао. На ту тему постоји одличан текст: „ТРЕБА ЛИ УБИЈАТИ КРТИЦЕ, ИЛИ КАКО НЕ ИСПАСТИ БУДАЛА ПРИЛИКОМ ЧИТАЊА САВРЕМЕНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЛИТЕРАТУРЕ“.

Преузето са: "Тврђава истине"

Света Тајна свештенства по Светом Јовану Златоусту

 

Света Тајна свештенства

То је Једна од седам Црквених Тајни, у којој се даје Божанска Благодат за важно служење људима кроз свештенство. Она се свршава искључиво у олтару, тако да жене немају право да учествују у њој (у свештенству).

Хиротонија је Света Тајна, у којој се врши полагање руку архиепископа или патријарха на човека, који се спрема да прими свештени чин. Хиротонија бива: у чтеца; у ипођакона; у ђакона; у свештеника; у архиепископа.

Рукополагати у све чинове, осим архиепископа, може епископ, митрополит или патријарх. Архиепископску хиротонију врши само патријарх. Једнаки свештени чин не може вршити хиротонију, него само виши чин. По Канонима и по нужди: најмање два епископа рукополажу трећега.

Тајна потиче још од апостолских времена. У Јеванђељу је описан случај насићења неколико хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Овде је аналогија са евхаристијом (причешћем), где су апостоли прототип свештеника, који раздају причешће верницима.

Апостоли су били први свештенослужитељи.

Захтеви за рукоположење свештеника

Да би неко постао свештеник, треба да прође све хиротоније, почевши од рукоположења за чтеца. Апостол Павле у посланици пише, какав треба да буде човек, који жели да постане свештеник, епископ и ђакон. На основу тога су састављена апостолска правила, која се узимају у обзир пред рукоположење.

Ко жели да постане ђакон или свештеник треба да буде: једном жењен; трезвен; целомудрен; честит (поштен); не склон пијанству; не среброљубац (љубитељ новца); гостољубив (који воли да прима странце); мирољубив; не убица; који добро управља својим домом (јер ко не може да управља својом породицом, не може да управља ни црквом).

Ко не може бити свештеник: жена; човек млађи од 18 и старији од 75 година; који има физичке недостатке (мане) за служење (епилепсија, глувоћа, немост, слепило, недостатак прстију на рукама); ко је склон пијанству и наркоманији (дроги); ђавоимани; самовољно ушкопљени (кастрирани); новообраћени; маловерни; ко има смртне грехе: убиство, полну изопаченост, прељубу, блуд, јерес, итд. Ко је ожењен по други пут; ко је ожењен блудницом, удовицом, разведеном, глумицом, неверујућом, рођаком; ко је у ропству; ко није одслужио војни рок; ко је затворен у тамници; ко заузима важну државну службу; ко има дугове или кредите.

Овако строга ограничења налажу се на свештенике, јер они треба да постану пример осталим верницима. На свештеничком напрсном крсту исписане су следеће речи: „Буди образ (пример) верницима чистотом, вером и животом (житијем)“.

Ако чтец згреши блудом (интимним животом пре брака) или другим смртним гресима, по апостолским правилима, не може постати ни ипођакон, ни ђакон, ни свештеник. Исто важи и за ипођакона и ђакона. Могу да се жене само чтеци и ипођакони. Ђакони и свештеници више не треба да ступају у брак.

Како се одвија свештеничка хиротонија?

Све хиротоније бивају у различито време на Божанској Литургији. Свештеничка хиротонија врши се после појања Херувимске песме. Два ђакона узимају новога, који се налази пред Царским дверима, под руке и оглашавају: „Заповеди. Заповедите!”

Сва тројица улазе у олтар кроз Царске двери и прилазе Престолу. Архиепископ у то време седи испред Престола. За време певања венчавних тропара („Свјати Мученици, иже добре страдалчествовавшии“ и „Слава Тебје, Христе Боже“ и „Исаије ликуј“) сва тројица обилазе три пута око Престола. При том нови прави земне поклоне пред олтаром и пред епископом, и целива Престо. То се понавља три пута. Затим нови клекне на колена пред Престолом, а архиепископ чита посебну молитву, положивши на њега руке.

Венчавни тропари се певају у знак да као бива венчање свештеника са црквом. То је образ (слика) тога, да он сада не припада својој породици, већ је дужан да служи Богу и верницима на спасење. У потврду тога он скида бурму са своје руке и више је никад не ставља. То симболично значи, да је свештеник венчан са црквом и убудуће као да није венчан са својом женом.

Приликом рукоположења свештеника говори се у цркви: „Божанска благодат, свагда немоћно лечећи и оскудно допуњујући, поставља (име рећи) најпобожнијег ипођакона за ђакона (или најпобожнијег ђакона за свештеника, или најпобожнијег свештеника за епископа); зато се помолимо за њега, да сиђе на њега благодат Светога Духа“. Епископ призива Божанску благодат, „која немоћно исцељује и оскудно надопуњује“. То значи, да ће од тог тренутка Сам Бог давати свештенику силе да служи Цркви.

После прочитане молитве архиепископ изводи новопеченог свештеника кроз Царске двери на амвон. Питајући народ: „аксиос?“, што значи: „(да ли је) достојан?“, он ставља на њега редом елементе свештеничке одежде (епитрахиљ, наруквице, фелон), напрсни крст и даје у руке служебеник. При том хор,заправо народ у цркви, треба три пута да одговори „аксиос“, иначе ће се сматрати неважећим рукоположење.

Затим архијереј говори ново рукоположеном свештенику: „Христос посреди нас“ и целива га три пута братским целивом. Одежда новог свештеника треба да буде само беле боје. То је знак чистоте и светости. Архиепископ у олтару поздравља рукоположеног свештеника и даје му упутства за предстојећу службу. Свештеник стоји цели остали део литургије покрај олтара и моли се. Затим обично он излази да прочита заамвону молитву (иза амвона). Од тог тренутка презвитер може да врши све Свете Тајне, осим Хиротоније.

 

Свети Златоуст о свештенству

Пред револуционарни писац Гладкиј В.: Учење Св. Јована Златоуста о пастирској служби на основу његових беседа и писама. Први број патрологијског одељења часописа „Православни сабеседник“, Казањ, 1898. С. 3.

Св. Јован Златоусти много говори о величини свештенства као посебног вида служења Богу и Цркви. Хришћански свештеници су виши од старозаветних, ближи су пастви него родитељи, јер рађају кроз Крштење за живот вечни и хране Телом и Крвљу Христовом, њима је дана власт да везују и дреше грехе, која је виша од царске (власти), они постају посредници између Бога и људи и помиритељи људи са Богом итд. (Св. Јован Златоусти. О свештенству 3, 5 – 6.) Шта се може сравнити са таквом чашћу, - пита св. Јован Златоусти. - Која власт може бити већа од ове? Свештенство је толико више од (сваке) власти, колико дух превасходи плот (тело).

У беседама на другу посланицу Солуњанима (402 г.), може се рећи, већ са висине искуства петогодишње архијерејске службе у престоници, Златоуст одједном примећује: „Не мислим да има много свештеника, који се спашавају. Напротив, много је више свештеника, који гину, и управо зато, што то дело (свештеничко) захтева велику душу.“ (беседе на Дела Апостолска, беседа 3, 4.) У чему је ствар? Шта свештенике излаже таквој опасности, од које су они сами позвани да ослобађају друге? Настојаћемо да нађемо одговоре на ова питања код самог Златоуста.

1. Властољубиве жеље

Као са жаљењем говори Златоуст у Беседама на Дела Апостолска (400) о мотивацији неких да теже ка епископском степену: „Али ја ћу рећи, због чега је то дело постало предмет грабљења. Разлог је, што се ми грабимо за њега, не као за дужност да управљамо другима и да се бринемо о браћи, него као за част и спокојни живот... И тако, ако би сви тежили ка епископству као дужности да се брину о другима, онда се нико не би скоро одлучио да прихвати њега. Али ми трчимо за њим исто тако као за световним дужностима. Због тога, да би били у слави, да би достигли почасти код људи, ми гинемо пред очима Божијим. И каква је корист од почасти? Као што је јасно доказано, да је она ништавна!

2. Одговорност за примање свештеничког чина кад је неко неспреман и неспособан за њега

Као што говори Златоуст: „Само свештенство ће нас с правом осудити, што смо њиме располагали неправилно. Али, није оно узрок зала, која сам ја навео, него ми сами оцрњујемо њега, колико можемо, без расуђивања поверавајући њега таквим људима који, не познавајући унапред своје душе и не гледајући на тежину тог дела, својевољно прихватају што им је предложено, па кад приступе к делу, тада по неискуству сами остају у мраку и на повереним њима народ навлаче многа зла. ... Због чега, кажи ми, по твом мишљењу, бивају такве смутње у црквама? Ја мислим, ни због чега другог него због тога, што се избори и именовања предстојника свршавају без расуђивања и како се догоди.“

(О свештенству 3, 10.)

Хиротоније неспособних или неспремних људи за свештену службу по Златоусту не одражавају се само на њихову конкретну паству, већ и на целину – на целу Помесну Цркву. „Кад се управљање делима поверава или онима, којима она уопште нису својствена, или онима, чије силе она много премашују, тада се Црква ни по чему не разликује од Еврипа (бурног мореуза између континенталне Грчке и острва Евбеја, прим. Ј.Д.). А они, који се представљају као да су се одрекли од свега, не поступају ништа боље од светских начелника.“

Наставак овог зла поштовања недостојних јесте, по Златоусту, одбацивање достојних: „Као да је потребно са обе стране рушити зграду Цркве. По мом мишљењу, подједнако је преступно удаљавати корисне људи и допуштати бескорисне. И то се чини, да стадо Христово ни у чему не би могло да нађе утеху и одмор. Зар то није достојно хиљаду муња и геене најужасније, него ово што прети нама?“ (О свештенству 3, 15.)

При томе Златоуст подвлачи одговорност не само неспремних за свештенство, радо прихватајућих понуђени свештени чин, већ и оних, који то нису хтели, али нису могли да одбију упорне понуде: „Видиш, да не само они, који грабе свештенство, већ и они, који га примају по настојању других, не могу ничим да се оправдају за своје преступе. Нама, који смо тако далеко од његовог савршенства, једва да ће наћи довољно оправдање наша свест, да ми уопште нисмо тражили себи ту власт, поготово кад многи од тих избора свештенства не бивају по Божанској благодати, већ по старању људи“ (О свештенству 4, 1.)

С тим у вези Златоуст, наравно, помиње и одговорност оних, који су рукоположили, тј. одговорност епископа: „Ако они буду изобличени, да су свесно прихватили недостојнога под неким изговором, онда ће они бити подвргнути истој казни са онима, који су изабрали неспособнога, а можда још и већој казни. Ко повери власт човеку штетном за Цркву, тај ће бити крив за дрске поступке његове. Ако зидар, који је протраћио дрва и камење, неће имати никакве могућности да избегне казну, онда онај, који погубљује душе и немарно их изграђује, како може мислити да ће му принуда од других помоћи да избегне казну? Казна ће бити огањ неугасиви, црв неумирући, шкргут зуба, тама најкрајња, посечење и погибија заједно са лицемерима (Мт.25,30)“ (О свештенству 4, 2.) А у „Беседама на Дела Апостолска“ (400) додаје: „Не говори ми згрешио је презвитер или ђакон. Кривица свих њих пада на главу оних који су их рукоположили (тј. на епископе)“ (Беседе на Дела Апостолска. Беседа 3, 4.)

 

3. Неумешно или недостојно старање над душама стада (напасаног)

Св. Јован Златоусти говори: „Ако градски начелници, кад нису много разборити и делатни, излажући градове разарању, погубљују и себе саме, онда свештеник, који се обавезао да украшава Невесту Христову, колико мислиш, да мора имати силе и своје и свише послате одозго, да не би погрешио?“ (О свештенству 3, 6.)

„Највећу казну заслужиће они који, пошто достигну ту власт сопственим напорима, буду лоше обављали ову службу, или из немарности, или из непобожности, или из неискуства. Али за то неће бити опроштаја ни онима, који нису тражили власт, па ипак су пристали да је прихвате без обзира на своју недостојност. И они неће имати никаквог оправдања.“ (О свештенству 4, 1.)

По мишљењу Златоуста, од спасења или погибије некога из пастве зависи спасење или погибија самог свештеника: „Коме су поверени људи, то разумно стадо Христово, тај погибијом таквих оваца наноси штету не имовини, већ души својој“ (О свештенству 2, 2.)

Ову опасност Златоуст изражава у односу на себе самога: „Ја се бојим да примивши стадо Христово здраво и снажно, и потом из непажње наневши њему штету, да ја не прогневим Бога против себе.“ (О свештенству 2, 4.)

 

4. Знатно је већа казна за свештенике за исте грехе у поређењу са мирјанима

Разлог је тај, што ће Бог на Суду различито испитивати епископа, свештеника и мирјанина за исте грехе. Како пише Гладкиј: „Пастир ће дати одговор пред Богом по свој строгости, која одговара изузетно високом положају пастира на земљи и дарованим њему пуномоћима за спасење људских душа с једне стране, и достојанству ових последњих с друге стране“ (Гладкиј В. Учење Св. Јована Златоустог о пастирској служби на основу његових беседа и писама. Први број патрологијског одељења часописа Православни сабеседник“. Казањ, 1898. П. 13.)

Златоуст пише: „Ако ти сагрешиш просто као човек, ти нећеш претрпети ништа слично. Али ако сагрешиш будући да си свештеник, ти си погинуо.“ (Св. Јован Златоусти, беседе на Дела Апостолска, беседа 3, 5.) „Греси свештеника подлежу много већој казни него греси обичних људи. Они бивају тежи не по својој природи, него по достојанству свештеника, који чини те грехе" (О свештенству 4, 11.) „Ако је неки свештеник учинио блуд сада, то је већ посебно врхунац свих зала.“ (Беседе на светог јеванђелиста Матеја. Беседа 75, 5.)

Златоуст ставља Јуду као негативан пример двоструке одговорности: „Бог је изабрао Јуду, и укључио га у свети лик Христових ученика и дао му заједно са осталима апостолско достојанство и чак му је дао нешто више од других – располагање новцем. И шта је било? Кад је и једно и друго злоупотребио, - и издао је Тога, Кога је требало да проповеда, и лоше је употребио оно што му је поверено да управља на добро, онда да ли је избегао казну? Тиме је он још повећао своју казну, и то сасвим оправдано, јер Богом дароване предности не треба употребљавати на вређање Бога, него на угађање Богу.“ (О свештенству 4, 1.)

Разлог за различити захтев лежи у две тачке: у величини дарова свештенства за разлику од пастве, о чему смо већ раније рекли, а такође и у моралном примеру греха начелника, који се показује као образац (узор) за подражавање другима. Како пише Златоуст: „Видиш ли, са каквом силом Бог указује теби, да начелник заслужује много већу казну, него потчињени? Зато што штета није ограничена само на самог начелника, већ погубљује и душе слабијих људи, који гледају на њега.“ (О свештенству 4, 12.)

О себи самом Златоуст пише овако у расправи „О свештенству“, а тада још није постао свештеник: „Ја сам уверен, да ме сада чека таква казна, какву захтева тежина мојих грехова, а по прихватању власти (свештенства) – не двострука и не трострука казна, већ вишеструка због саблазни многих и због увреде Бога, Који ме је удостојио веће части.“ (О свештенству 4, 10.)

Поводом другога Гладкиј наставља: ​​„Таква делотворност примера открива се и на негативан начин, путем утицаја лоших примера, чија је сила, можда, чак и много већа од силе добрих примера. Сила речи, којом пастир хоће да засија, макар и са добрим циљем да би дејствовала на вољу слушалаца, неће имати одговарајуће дејство у односу на људе, који знају лош живот пастира. Откуда ће такав пастир узети потребну за себе апостолску ревност и смелост да буде учитељ морала? Ако он проповеда закон, који сам нарушава, и хвали врлине, које сам нема, и осуђује грехе, које сам чини, онда је његова реч осуда, коју он изриче самом себи.“ (Гладкиј В. Учење Св. Јована Златоустог о пастирској служби на основу његових беседа и писама. Први број патрологијског одељења часописа Православни сабеседник. Казањ, 1898. стр. 46 – 47.)

 

5. Свештенство подразумева одговорност пред Богом не само за личне грехе свештеника, већ и за грехе његове пастве

У расправи „О свештенству“, још док је био ђакон, Златоуст, одбијајући свештеничку или чак епископску службу, говори: „Како ћемо ми поднети оно што ће се догодити тада, кад морамо дати одговор за свакога од поверених нама људи? Тамо се казна неће ограничити само на стид, већ предстоји вечно мучење. Јер шта ће претрпети и какву ће казну добити они, који су погубили не једног, двоје или троје, већ толико мноштво људи? Они се не могу оправдати неискуством, прибегавати незнању, извињавати се нуждом и принудом, да би се оправдали у гресима других људи.“ (Св. Јован Златоусти. О свештенству 4, 1.) „А каква погибија и какав огањ ће пасти на његову несрећну главу за свакога од оних погинулих, о томе не треба да ти говорим: све то и ти сам добро знаш.“ (О свештенству 4, 9.)

 

6. Одговорност за допуштање на Свето Причешће неспремних и непокајаних људи

Златоуст у беседама на Јеванђеље по Матеју обраћа се својој сабраћи свештеницима овако: „Не мала казна очекује вас ако, признавши некога нечестивим (недостојним), дозволите њему да се причести од ове трпезе. Његова крв ће се тражити из ваших руку. Макар неко био пуковник над војском, макар био и највиши начелник, макар био и сам цар, носећи дијадему (круну), али ако приступа недостојно, онда му забрани. Ти имаш више власти, него он. Али сада ти је поверен извор не воде, него крви и Духа, - и ти, видећи неке који имају грех, који је гори од земље и прљавштине, и они приступају овом извору, па зашто не негодујеш, зашто не спречаваш? Какав опроштај можеш добити? Ради тога је Бог удостојио вас ове части, да би ви расуђивали таква дела (такве ствари). У томе је ваше достојанство, ваша важност, ваш венац, а не у томе, да се обучете у белу и блиставу одећу. Али ако би неко и по неразумности пришао да се причести, забрани му – не бој се. Бој се Бога, а не човека. Ако се будеш бојао човека, бићеш од Бога поништен, а ако се будеш бојао Бога, бићеш од људи поштован. Ако ти сам не смеш да му забраниш, онда га доведи к мени, ја му нећу дозволити такву дрскост. Пре ћу дати душу своју, него што ћу причестити Крвљу Господњом недостојнога. Пре ћу пролити сопствену крв, него што ћу причестити толико страшном Крвљу некога, кога не би требало.“ (Беседе на светог јеванђелиста Матеја. Беседа 82, 6.)

„И напротив, непричешћивање некога од својих, који прелази у други свет (тј. који је на самрти), такође повлачи за собом претњу вечном животу оне душе и одговорност пастира: Ако и само један оде из овог живота без посвећења у Тајне (тј. без причешћа), зар тиме нећеш срушити сво његово спасење? Јер погибија и једне душе представља такав губитак, који не може изразити никаква реч. Ако њено спасење има толику цену, да је и Син Божији због тога постао човек и толико претрпео, онда помисли, какву казну повлачи за собом њена погибија!“ (Беседе на Дела Апостолска. Беседа 3, 4.)

7. Борба против јереси

„Он (свештеник) је дужан знати све ђавоље сплетке, да би изградио неприступне зидове, који штите вернике од његових лукавстава. Каква је корист ако се он добро бори против незнабожаца, али га опустоше јудејци? Или он побеђује и једне и друге, али га разграбе манихејци? Или после победе над њима, они који шире учење о судби стану да убијају овце, које су унутар њега? Ако пастир не уме добро да одбија све ове јереси, онда вук може и помоћу једне јереси да прождере мноштво оваца“, - говори светитељ.

Схватајући истовремено да не треба захтевати од сваког свештеника вештину речи Исократа, силу Демостенову, важност Тукидида и висину Платона, Свети говори: „Нека неко буде оскудан у речима и састав његовог говора прост и невешт, само да он не буде незналица у познавању и правилном разумевању догмата“. Јер ако свештеник буде поражен у спору (у расправи), онда ће његова паства за тај пораз кривити не његову слабост, него непостојаност самог учења. Због неискуства једнога многи људи ће се подвргнути крајњој погибији.“

8. Закључак

Али објављени и остварени идеал епископа и свештеника од Св. Јована Златоуста у свом животу нису увек схватали и прихватали сви његови савременици (сабраћа епископи). И као што је он рекао у свом 14-том писму већ у старим годинама у изгнанству: „На крају крајева, ја се никога тако не бојим као епископа, искључујући мало њих.“ (Писмо 14, 4.) И како додаје поводом тога св. мученик Јован Попов: „И заиста, његови најжешћи непријатељи били су управо епископи: Акакије Веријски, Антиох Птолемаидски, Северијан Габалски и Теофил Александријски" (Попов И.В. Јован Златоусти и његови непријатељи // Попов И.В. Радови на патрологији. Т. 1. Сергијев Посад, 2004. П. 385.) И после прилично дугог описа разних непријатних чињеница из живота ових епископа, који су одиграли злу улогу у животу Златоуста, св. мученик Јован Попов с правом закључује: „Такви су били непријатељи великог епископа Златоуста. Они представљају, такорећи, мрачну позадину, на којој се тим јасније (као контраст) истиче изузетна личност великог епископа (Златоуста)." (Попов И.В. Јован Златоусти и његови непријатељи. П. 389.) И то је парадокс, али само на први поглед. То је стварност палог света, који је тек у процесу преображаја у земаљској Цркви, као промисао, мада и нехотице за себе дајући за вечност нове велике свете подвижнике и представнике управо самог овог света.

Есхатолошка одговорност свештенства (тј. одговорност на Божијем Суду) подразумева се не само за грехе самог свештеника или за неквалитетно старање за душе пастве, већ за погибију душа пастве, осуђених „на бездан огњени, и очекује их смрт, не која одваја душу од тела, него која отправља душу са телом на вечне муке“ (Св. Јован Златоусти. О свештенству 3, 7.) „Ако ми, помишљајући на одговор за сопствене грехе, стрепимо, не надајући се да ћемо избећи вечни огањ; онда какво мучно ишчекивање мора постојати за некога, ко ће одговарати за толико много људи?“ (О свештенству 3, 17.) „Казна ће бити огањ неугасиви, црв неумирући, шкргут зуба, тама најкрајња, посечење и погибија заједно са лицемерима (Мт.25:30)“ (О свештенству 4, 2.) „Како ћемо поднети оно што ће бити тада, кад морамо дати одговор за свакога од поверених нама? Тамо се казна неће ограничити на стид, већ предстоји вечно мучење.“ (О свештенству 4, 1.)

При том желим да напоменем да Златоуст не изгледа као мистик-видовњак (тајно-видац) у овим питањима, већ се заснива на разумевању података (писања) Светог Писма. Према томе, ми код њега нећемо наћи систематска размишљања и прозрења о Небеској Цркви и о томе како и куда у њу прелазе представници црквене јерархије из земаљске Цркве и у каквом стању они тамо пребивају, као што налазимо код преп. Симеона Новог Богослова, преп. Никите Стифата, Климента Александријског и неких других аутора. Он пре говори о вечним наградама и казнама, и о степенима првих и других, за разлику од положаја власти, који заузимају у црквеној хијерархији, али их не прецизира.

И тако, ми смо размотрили погледе (ставове) св. Јована Златоустог о одговорности свештенства. Завршимо наш извештај речима пред-револуционарног писца В. Гладкога: „Позната јеванђељска истина говори: коме је много дано, много ће се и тражити од њега (Лк.12, 48). И што су већи таленти, које Господ дарује човеку, што је већа власт, која је везана за његов чин и положај, тим је већа, тим је тежа одговорност тога (свештеника), коме су поверени. Са ове тачке гледишта, највише од достојанства човека то је свештеничко и то је највише одговорно.“ (Гладкиј В. Учење Св. Јована Златоустог о пастирској служби на основу његових беседа и писама. Први број патрологијског одељења часописа Православни сабеседник. Казањ, 1898. П. 12.)

Извор: Московска Сретенска Духовна Академија

Превео и приредио: Јеромонах Дамаскин Светогорац

Мртвих као у светском рату: Такер Карлсон са биологом Вајнстином о ковид вакцини, пакленом плану СЗО

Амерички водитељ Такер Карлсон разговарао је са еволуционим биологом Бретом Вајнстинoм о ковиду-19, фармацеутској индустрији и глобалним променама у управљању и политици јавног здравља.

Према Вајнстину, противљење званичним наративима о ковиду је као борба Давида и Голијата, где су "Давид" стручњаци у различитим областима окупљени у такозвани "тим снова", који су били агресивно цензурисани током пандемије.

"Позивам на борбу против Голијата. Голијат је направио страшну грешку и најтежу током ковида, што значи да је узео све компетентне људе, све храбре људе и избацио их из институција. И тако је створио 'Тим снова'. Створио је сваког играча кога бисте могли пожелети у свом тиму да води неку историјску битку против ужасног зла", рекао је Вајнстин, сугеришући да је тим квалификован да се бори против оних чији је одговор на пандемију имао смртоносне последице.

Вајнстин је такође разговарао о "демонизацији" алтернативних третмана као што су хидроксихлорокин и ивермектин, и сугерисао да је било 17 милиона смртних случајева од вакцине против ковида 19.

"Дакле, ја нисам математички геније, али једна од осам стотина вакцина помножена са милијардама је много људи... 17 милиона смрти од ковид вакцине", рекао је Карлсон и додао: "Перспективе ради, то је као број погинулих у светском рату".

"Да, апсолутно. Ово је велика трагедија. И још није готова. Мислим, очигледно  још препоручујемо ове ствари за здраву децу", одговорио је Вајнстин.

Вајнстин и Карлсон су такође разговарали о томе шта виде као глобалну промену моћи оркестрирану политиком јавног здравља.

Они су разговарали о плану спремности за пандемију који је предложила Светска здравствена организација (СЗО), изражавајући забринутост због потенцијалног прекорачења и повреде националног суверенитета. Вајнстин је упозорио на "тоталитарну планету по систему кључ у руке", са СЗО у позицији да диктира контролу без преседана над државама и њиховим грађанима.

Извор: "РТ" / "Правда"

Олга Четверикова: Спровођење планова Путиновог "Шваба" Германа Грефа

Путинов „Шваб“ Герман Греф је све рекао крајем јула 2017. током свог говора на Балтичком савезном универзитету. И. Канта (одломак из моје књиге „Трансхуманизам у руском образовању“):

"Суштина онога што је Греф представио своди се на исто што су рекли Ерик Шмит и Збигњев Бжежински: особа ће бити под потпуном дигиталном контролом оних који поседују најновије технологије и неће моћи да је избегне. Ево његових главних мисли.

Информациона ера 2015. године уступила је место дигиталном добу. Револуција се догодила након појаве технологије big data, која је омогућила коришћење практично неограничене количине сирових, необрађених података и којима у Русији рукује „Јандекс“ (Греф је члан управног одбора ове компаније).

Постепено ћете, као реални човек, бити све мање заинтересовани за свет, а вредност вашег дигиталног аватара ће почети да се стално повећава. Сви ће бити заинтересовани за вашу дигиталну копију, која се чува на облацима, а не ви.

Истовремено, сви ћемо бити апсолутно транспарентни за дигитални свет, практично ништа неће бити скривено. „Нису сви спремни да прихвате овакво стање ствари, али ово је кључни тренд за наредне године. Чак и ако желите да нешто сачувате у тајности, уз помоћ посебних аналитичких система то се може учинити експлицитним.

Појављују се фундаментално нови пословни модели, који се могу назвати економијом екосистема. У њеном средишту је клијент, око кога се налазе произвођачи добара и услуга који желе да дођу до њега. Сви се боре за последњу миљу до клијента, која је најскупља, тј.

Конкуренција почиње да постаје диригент екосистема и има приступ клијенту, односно да постаје платформска компанија са високом технологијом и компетентношћу у анализи потреба клијената.

Греф наводи следећи пример контроле: „Чак пре пет до седам година, када сте ви, као клијент наше банке, провукли своју картицу кроз терминал, извршили смо, заправо, само две операције – идентификовали смо вас и утврдили стање на рачуну. Данас тренутно добијамо информације о томе где се налазите и шта купујете...

 „Ситуација је таква да не можете пословати ако немате дигиталну платформу. А ваша кључна компетенција више није у области у којој радите, већ у побољшању дигиталне платформе. Сви ваши процеси ће бити дигитални. Сходно томе, морате бити у могућности да промените све параметре свог пословања променом платформе.”

Горући тренд у последње време је вештачка интелигенција. Њен развој већ доводи до тога да један број професија почиње да изумире. Пример је отпуштање 450 адвоката Сбербанке који су припремали потраживања и замењени су неуронском мрежом. Вештачка интелигенција неће оставити простора за банке; промениће се и пољопривреда, производећи вештачке прехрамбене производе

Греф је исте идеје изнео још раније у свом говору у Јељцин центру, у којем је нагласио да ако су се раније људи сматрали главним богатством, данас су вештачка интелигенција, која „даје много више стабилности и независности“ (једино Греф није прецизирао коме је он тај који га даје). Стога, професије будућности укључују интеракцију између људи и робота. Али вештачка интелигенција је неодвојива од транспарентности.

Наводећи да нас то у великој мери ограничава, да се не осећамо слободнима када нас гледају хиљаде камера и анализира сваки наш корак, Греф је, истовремено, закључио: „Ово није добар и није лош свет – он је просто другачији. Не можеш се сакрити од овога. Немогуће је сакрити се у данашњем свету. Морате се уклопити у то."

Тако је Греф јасно описао будућност Русије, која, заправо, представља слику типичне орвеловске дистопије. Али то је управо оно што нам се данас нуди као национална идеја и званични развојни програм“.

Превод: "Борба за веру"

Извор: "Телеграм" канал Олге Четверикове

Марија Мономенова: Жречеви апокалипсе

    

За наше цењене читаоце смо превели и ексклузивно објављујемо сјајну анализу Марије Мономенове, члана Савеза новинара Русије, о потезима светске кабале ка устоличењу антихриста. Мономенова је повезала све конце глобалне моћи, и раскринкала све лажи глобалиста – од лажи климатских промена до пренасељености планете. Несумњиво је да су ово последња времена рата непомјаника и његових земаљских слугу против Бога и његове творевине. Најтоплије вам препоручујемо на читање текст који следи, како бисмо знали шта се догађа...

+ + +

 Према прогнозама Римског клуба, конклава глобалистичких елита обећава да ће се родити 2024

Глобалистички самит светске владе (World Government Summit WGS) одржава се сваке године у Дубаију (УАЕ). Назив се често преводи као Самит светских влада, али је наш превод тачнији - Самит светске владе. Самит светске владе је прилично млад - састанци су почели 2013. године. Тако препознатљиве теме са мирисом „апокалипсе коју је направио човек“ као што су дигитализација, клима, зелена економија, сузбијање епидемија, вакцинације и вештачка интелигенција, износе се за дискусију. Све заједно, активности WGS -а одражавају план глобалне елите да преузме власт на планети.

Заинтересовани знају да Сличну агенду води и Светски економски форум у Давосу (WEF, Светски економски форум), под покровитељством садо-мазохисте Шваба, који је, наравно, стални учесник суседне WGS -а. Сваки пут када говори у Дубаију, Шваб све отвореније открива планове глобалне елите. Овога пута, млохаво, бесполно чудовиште је прорекло да ће свет бити у власништву онога ко поседује технологије вештачке интелигенције, синтетичке биологије, мета-Универзума и нових свемирских технологија. Ко би сумњао у то...

У очекивању Мошијаха?

Ваистину, WGS и WEF су главни градитељи „врлог новог света“. Али, како и доликује у таквим случајевима, постоји неко ко је изнад њих. Звуци фанфара, бубњеви. Ко је ово? Ко?.. А ово је једноставно старац Фрањо - папа из језуитског реда. Све је ужасно банално, али творце „великог ресетовања” „благословио” је он, римски папа из Римског клуба.

Папине симпатије према Швабу су дугогодишње. Према Фрањиним речима, свет је ушао у мрачна и турбулентна времена, а човечанство мора да верује оснивачу СЕФ-а Клаусу Швабу, који је човек који планира да врати природу на њен примат у светском поретку.

 Ватикан сваке године шаље представнике цркве у СЕФ. Последњих година самиту у Давосу присуствовали су кардинал Питер Турксон и кардинал Мајкл Черни, а једном чак и кардинал државни секретар Пјетро Паролин. У теорији, црквене вође би требало да подстичу политичаре да штите индивидуалне грађанске и верске слободе, а не да воде политику која гура абортус, еутаназију, родну идеологију, феминизам, Велико ресетовање, нову дигиталну економију, системе социјалних кредита и одузимање фосилних горива. Ипак, папа Фрања и Света столица у потпуности подржавају дневни ред СЕФ-а.

Марија Мономенова

Наивно је очекивати да Фрањо разоткрије злочине Давоса, он предано ради супротно, наређујући свим „цивилизованим Швапцима“ да „удвоструче своје обавезе“ и делују, како кажу, засучући рукаве.

Године 2017, у интервјуима за еквадорске новине «El Universo» и англески «The Guardian», Фрањо је позвао на „једну светску владу“, тврдећи да је њено стварање неопходно за борбу против проблема као што су „климатске промене“. Али истина је да стварне климатске кризе нема и да је проблем измишљен. Наука о клими је дегенерисала у дебату засновану на веровањима, а не на здравој, самокритичној науци. Морамо се ослободити наивног уверења да су климатски модели незрели. Нема климатских ванредних ситуација.

Међутим, хајде да се приближимо ствари и откријемо текстуру

Шта мислите да Дарвинова теорија, теорија глобалног загревања и Границе раста имају заједничко? Тако је – масонска алма - матер. Све три теорије су луде, а све три су остварене не због своје научне вредности, већ као резултат употребе манипулативних технологија у идеолошке сврхе.

Тако је од 1999. године Хорхе Марио Бергољо, будући папа, почасни члан Парамасонског Ротари клуба Буенос Ајреса, који му је 2005. доделио Сребрну ловорову награду као Личност године.

А на дан његовог избора за папу 2013. топло му је честитао именовање од великог мајстора аргентинске масонерије Анхел Хорхе Клаверо.

Велики мајстор Великог Оријента Италије, Густаво Рафи, такође је овом приликом издао саопштење у којем се каже: „...са папом Фрањом ништа неће бити као пре... Имао је огромну прилику да покаже свету лице Цркве, која поново мора да уведе ново човечанство, а не да остане институција која брани своје привилегије“.

 У међувремену, званични став Ватикана према масонерији је недвосмислен; забрана да се католици придруже масонским групама није се променила и де факто остаје на снази. Тема Фрањине везе са масонима дуго је остала затворена, али се нешто догодило.

Дакле, уочи WGS-2024 и WEF-2024, који су већ иза угла (испоставило се да је зима врућа), генерални секретар чувеног Римског клуба (масонске ложе, која је од свог оснивања била једна главних пропагандиста малтузијанског мита о пренасељености и радикалним програмима контроле рађања) позван је као почасни гост на годишњу конференцију о животној средини организовану у Ватикану. Није било много информација о догађају, па ево више информација.

  Почетком октобра у Верони (Италија) одржан је VI Форум заједнице Лаудато Си. Догађај је серија састанака посвећених ширењу ставова папе Фрање о „климатском ванредном стању“ и увек претходи познатим глобалистичким самитима, постављајући им тон и означавајући сопствени хијерархијски примат.

Тренутна сесија се звала „Удвостручавање обавеза“ и била је референца на Фрањину нову «Laudate Deum» (лат. „Хвала Богу“), у којој он упозорава човечанство да је смак света близу и каже да традиционалне међународне структуре нису довољне за решавање тренутних криза, било да су то пандемије, ратови или климатске промене, и благосиља – пажња (!) – стварање новог тела за управљање глобалном агендом. „Лаудате Деум“ се већ назива епохалним прогласом Свете столице и предзнаком – и сами схватате кога!

 „Свет у коме живимо се урушава и можда се приближава критичној тачки“, пише Папа. „Нема сумње да ће ефекти климатских промена све више штетити животима и породицама многих људи. Настављајући кроз 73 мукотрпна пасуса, сваки мрачнији од претходног, Фрања обавештава човечанство да је оно... на ивици апокалипсе.

   Исто је речено и у папиној уводној видео поруци учесницима скупа у Верони. У истом хистеричном духу, токсични понтифекс је наставио да се хвали, трагично пророкујући да ће „у року од 30 година свет постати ненастањив“.

„Света столица“ и ционисти су се увек савршено разумели

  Коначно, примећујући да претходне конференције о клими нису имале овлашћења да спроведу своје одлуке, Фрањо је тихо предложио „нови систем глобалне управе за надгледање и контролу приступа енергији и ресурсима...“

Бискуп Доменико Помпили, који је био домаћин догађаја, ескалирао је након папе. Он је нагласио да је Фрањин позив „вапај који изазива велику забринутост јер смо ушли у ситуацију без повратка, где је еколошка катастрофа већ проглашена и заправо већ почела“. Он је позвао да се папин позив схвати озбиљно и да се, коначно, учини бар нешто, и то хитно, почевши директно од приближавања самита Светске владе World Government Summit (WGS). „Проблем је што још увек нема међународне управе, свако је фокусиран на своју државу, али морамо интервенисати са заједничким разумевањем, јер проглашена катастрофа погађа све нас. Морамо представити јединствен фронт: бавити се политиком, бити прави политички актери, играти водећу улогу која се претвара у напредну и свакодневну праксу“, рекао је он.

 Али врхунац програма, наравно, био је генерални секретар Римског масонског клуба Карлос Алварез Переира, који је први пут позван да говори на конференцији коју је спонзорисао Ватикан. Ко је и како дошао на ову луду идеју? Карлос Переира је првосвештеник антихришћанске вере, који је цео свој живот посветио рушењу Католичке цркве и гурању човечанства ка неплодности и депопулацији.

Користећи сасвим званичне изворе (лепо сам приложила све линкове), зарад мојих радозналих читалаца, открићемо не само смокве у папским џеповима, већ и костуре у орманима „свете“ католичке енклаве.

Чињеница је да је Римски клуб банална масонска ложа, основана 1968. године на имању Дејвида Рокфелера у Белађу (Италија). Попут Светског економског форума, али пре неколико деценија, то је скуп богате западне „елите“ помешане са шефовима држава, бирократама УН и пословним лидерима.

 Међутим, за разлику од СЕФ-а, јасно је да је реч о масонској организацији, која је, као што је већ поменуто, била у пореклу малтузијанског мита о пренасељености и радикалним програмима контроле рађања. Да би остварила своје циљеве, Рокфелерова ложа у Риму није оклевала да сеје страх међу становништвом, измишљајући податке и не презирући отворене лажи.

Тако је 1972. године Римски клуб објавио књигу „Границе раста“, која је требало да постане тачка полуге преко које би, према прорачунима „мудраца“, могао да се преврне цео свет. Према студији коју су финансирали Рокфелери и коју је спровела група системских инжењера са Технолошког института у Масачусетсу, свет ће завршити око 2070. ако се настави раст становништва (Медоус Д.Х. ет ал. тх  Границе раста // Извештај за пројекат Римског клупа о тешкоћама човечанства (Њујорк: Universe Books, 1972). У студији су аутори изјавили: „Не постоји други пут до опстанка“ осим радикалног смањења глобалне популације. Показало се да је „контрола становништва“ „једино могуће решење“ за дилему човечанства (Датон Е. Човечанство у пресудном моменту // Други извештај Римском клубу, Њујорк, 1974).

Римски клуб је искористио ово истраживање како би тврдио да се човечанство експоненцијално умножава и да се морају предузети драстични кораци да се заустави ова људска плима. Књига је издата уз велику помпу и продата је у невероватних 30 милиона примерака на 30 језика, неизбрисиво се урезала у светску свест.

Информације у оквиру „граница раста“ представљене су смело и без алтернативе. Већина људи није могла да посумња да ово није ништа друго до псеудонаучна превара, баш као Дарвинова теорија. Подаци су били непотпуни и понекад нетачни, а методологија је била мањкава.

Да би показали колико је истраживање било погрешно, други научници су користили иста правила као у „Границама раста“ да предвиде догађаје у свом изабраном веку (1870–1970), користећи само науку и технологију тог периода. Компјутер је предвидео да ће крај света доћи пре 1970. године, делом због неспособности друштва да се носи са огромним количинама коњског стајњака.

Чини се да је реч „лукавост” синоним за термин „ватиканска политика”

Међутим, упркос отвореним лажима, идеје Римског клуба су, као што видимо, живе и здраве. Током свог говора на Форуму заједнице Лаудато Си у Верони, масонски вођа Алварез Переира је предвидљиво позвао на „Велико ресетовање“ за човечанство. Да би одговарао папином говору, генерални секретар римске ложе дао је све од себе да пожури „високи скуп“: „Ништа се није променило последњих година, док морамо брзо да променимо обрасце свести елита.

У свом најновијем чланку за Светски економски форум, Переира користи исту технику изазивања страха, тврдећи да је тренутни модел развоја неодржив. А у књизи коју је прошле године написао као коаутор под називом „Границе и даље: 50 година од граница раста“, он је поново тврдио да „постизање одрживог економског развоја захтева даље смањење наталитета“.

Још једну ажурирану верзију „Границе раста“ објавио је Римски клуб у облику књиге Јоргена Рандерса 2012. године под насловом 2052: Глобална прогноза за наредних четрдесет година («2052: A Global Forecast for the Next Forty Years»). Илустрације ради, дозволимо себи два цитата који живописно описују изгледе за две класе човечанства: „Живот грађана средње класе ће постајати све виртуелнији. Образовање, забава, путовања, друштвени медији биће унети у дом дигитално у три димензије, пуне боје, звука и мириса. Људи ће прихватити виртуелну реалност као замену за стварни свет – прави туризам, забаву уживо и образовање“. Сасвим препознатљиво.

А сада о „елитама“, и такође, мора се рећи, реално: „Глобална влада ће бити креирана по узору на већ постојеће централне банке, које делују у већини цивилизованих земаља света и доносе одлуке аутономно, без демократска интервенција држава. По угледу на Централну банку, створићемо „Глобалну централну климатску банку“, која ће бити овлашћена да самостално доноси одлуке о важним питањима у вези са регулисањем вађења минерала у свету.

  Да ли се сећате „новог система глобалног управљања за надгледање и контролу приступа енергији и ресурсима...“ о коме је папа говорио на конференцији у Верони? Па, то је апсолутно иста ствар, као копија. Демони су певали...

Да ли желите следеће саопштење? Док интернет не добије глобалну контролу и сви ресурси не буду отворени за све - читајте, проучавајте - идемо на званичну веб страницу „Светског самита влада“ (WGS) и на главној страници читамо: „Одржаће се Самит светске владе 2024. под мотом „Формирање владе будућности“. Манифестација ће се одржати, да подсетим, од 12. до 14. фебруара.

Нешто раније најављена је годишња конклава глобалистичких елита Светског економског форума у ​​Давосу, која ће се одржати крајем овог месеца од 15. до 19. јануара и окупиће, како обећавају организатори, рекордан број ВИП учесници из целог света. У својој поруци СЕФ-у, папа светске масонерије је ту: са извученом сабљом благосиља своје верне тролове: „Све је већ речено, сада делујте! - то је поента." Коначно! Пре само 50 година то се није догодило. Да ли су заиста чекали „кључну фигуру“

Жречеви апокалипсе су већ поставили трибине у подножју планине Кармел, а у случају више силе помели су своје удобне бункере и напунили своје подморнице дизелом. О да, кажу да пет црвених крава узгојених у Масачусетсу за олтар Соломоновог храма имају рок трајања до 2024. године. Дакле, папа с правом заповеда: "цигел-цигел", спремност за оружје је број један...

 Укратко, сведоци смо још једног неуспеха шизофреничара. Али крв се у свету пролива, авај, не за забаву...

Извор: "Борба за веру"