Света Тајна свештенства
То је Једна
од седам Црквених Тајни, у којој се даје Божанска Благодат за важно служење
људима кроз свештенство. Она се свршава искључиво у олтару, тако да жене немају
право да учествују у њој (у свештенству).
Хиротонија
је Света Тајна, у којој се врши полагање руку архиепископа или патријарха на
човека, који се спрема да прими свештени чин. Хиротонија бива: у чтеца; у
ипођакона; у ђакона; у свештеника; у архиепископа.
Рукополагати
у све чинове, осим архиепископа, може епископ, митрополит или патријарх.
Архиепископску хиротонију врши само патријарх. Једнаки свештени чин не може
вршити хиротонију, него само виши чин. По Канонима и по нужди: најмање два
епископа рукополажу трећега.
Тајна потиче
још од апостолских времена. У Јеванђељу је описан случај насићења неколико
хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Овде је аналогија са евхаристијом
(причешћем), где су апостоли прототип свештеника, који раздају причешће
верницима.
Апостоли су били
први свештенослужитељи.
Захтеви
за рукоположење свештеника
Да би неко
постао свештеник, треба да прође све хиротоније, почевши од рукоположења за
чтеца. Апостол Павле у посланици пише, какав треба да буде човек, који жели да
постане свештеник, епископ и ђакон. На основу тога су састављена апостолска
правила, која се узимају у обзир пред рукоположење.
Ко жели да
постане ђакон или свештеник треба да буде: једном жењен; трезвен; целомудрен;
честит (поштен); не склон пијанству; не среброљубац (љубитељ новца); гостољубив
(који воли да прима странце); мирољубив; не убица; који добро управља својим
домом (јер ко не може да управља својом породицом, не може да управља ни
црквом).
Ко не може
бити свештеник: жена; човек млађи од 18 и старији од 75 година; који има
физичке недостатке (мане) за служење (епилепсија, глувоћа, немост, слепило,
недостатак прстију на рукама); ко је склон пијанству и наркоманији (дроги);
ђавоимани; самовољно ушкопљени (кастрирани); новообраћени; маловерни; ко има
смртне грехе: убиство, полну изопаченост, прељубу, блуд, јерес, итд. Ко је
ожењен по други пут; ко је ожењен блудницом, удовицом, разведеном, глумицом,
неверујућом, рођаком; ко је у ропству; ко није одслужио војни рок; ко је
затворен у тамници; ко заузима важну државну службу; ко има дугове или кредите.
Овако строга
ограничења налажу се на свештенике, јер они треба да постану пример осталим
верницима. На свештеничком напрсном крсту исписане су следеће речи: „Буди образ
(пример) верницима чистотом, вером и животом (житијем)“.
Ако чтец
згреши блудом (интимним животом пре брака) или другим смртним гресима, по
апостолским правилима, не може постати ни ипођакон, ни ђакон, ни свештеник.
Исто важи и за ипођакона и ђакона. Могу да се жене само чтеци и ипођакони.
Ђакони и свештеници више не треба да ступају у брак.
Како се
одвија свештеничка хиротонија?
Све
хиротоније бивају у различито време на Божанској Литургији. Свештеничка
хиротонија врши се после појања Херувимске песме. Два ђакона узимају новога,
који се налази пред Царским дверима, под руке и оглашавају: „Заповеди.
Заповедите!”
Сва тројица
улазе у олтар кроз Царске двери и прилазе Престолу. Архиепископ у то време седи
испред Престола. За време певања венчавних тропара („Свјати Мученици, иже добре
страдалчествовавшии“ и „Слава Тебје, Христе Боже“ и „Исаије ликуј“) сва тројица
обилазе три пута око Престола. При том нови прави земне поклоне пред олтаром и
пред епископом, и целива Престо. То се понавља три пута. Затим нови клекне на
колена пред Престолом, а архиепископ чита посебну молитву, положивши на њега
руке.
Венчавни
тропари се певају у знак да као бива венчање свештеника са црквом. То је образ
(слика) тога, да он сада не припада својој породици, већ је дужан да служи Богу
и верницима на спасење. У потврду тога он скида бурму са своје руке и више је
никад не ставља. То симболично значи, да је свештеник венчан са црквом и
убудуће као да није венчан са својом женом.
Приликом
рукоположења свештеника говори се у цркви: „Божанска благодат, свагда немоћно
лечећи и оскудно допуњујући, поставља (име рећи) најпобожнијег ипођакона за
ђакона (или најпобожнијег ђакона за свештеника, или најпобожнијег свештеника за
епископа); зато се помолимо за њега, да сиђе на њега благодат Светога Духа“.
Епископ призива Божанску благодат, „која немоћно исцељује и оскудно
надопуњује“. То значи, да ће од тог тренутка Сам Бог давати свештенику силе да
служи Цркви.
После
прочитане молитве архиепископ изводи новопеченог свештеника кроз Царске двери
на амвон. Питајући народ: „аксиос?“, што значи: „(да ли је) достојан?“, он
ставља на њега редом елементе свештеничке одежде (епитрахиљ, наруквице, фелон),
напрсни крст и даје у руке служебеник. При том хор,заправо народ у цркви, треба
три пута да одговори „аксиос“, иначе ће се сматрати неважећим рукоположење.
Затим
архијереј говори ново рукоположеном свештенику: „Христос посреди нас“ и целива
га три пута братским целивом. Одежда новог свештеника треба да буде само беле
боје. То је знак чистоте и светости. Архиепископ у олтару поздравља
рукоположеног свештеника и даје му упутства за предстојећу службу. Свештеник
стоји цели остали део литургије покрај олтара и моли се. Затим обично он излази
да прочита заамвону молитву (иза амвона). Од тог тренутка презвитер може да
врши све Свете Тајне, осим Хиротоније.
Свети
Златоуст о свештенству
Пред
револуционарни писац Гладкиј В.: Учење Св. Јована Златоуста о
пастирској служби на основу његових беседа и писама. Први број патрологијског
одељења часописа „Православни сабеседник“, Казањ, 1898. С. 3.
Св. Јован
Златоусти много говори о величини свештенства као посебног вида служења Богу и
Цркви. Хришћански свештеници су виши од старозаветних, ближи су пастви него
родитељи, јер рађају кроз Крштење за живот вечни и хране Телом и Крвљу
Христовом, њима је дана власт да везују и дреше грехе, која је виша од царске
(власти), они постају посредници између Бога и људи и помиритељи људи са Богом
итд. (Св. Јован Златоусти. О свештенству 3, 5 – 6.) Шта се може сравнити са
таквом чашћу, - пита св. Јован Златоусти. - Која власт може бити већа од ове?
Свештенство је толико више од (сваке) власти, колико дух превасходи плот
(тело).
У беседама
на другу посланицу Солуњанима (402 г.), може се рећи, већ са висине искуства
петогодишње архијерејске службе у престоници, Златоуст одједном примећује: „Не
мислим да има много свештеника, који се спашавају. Напротив, много је више
свештеника, који гину, и управо зато, што то дело (свештеничко) захтева велику
душу.“ (беседе на Дела Апостолска, беседа 3, 4.) У чему је ствар? Шта
свештенике излаже таквој опасности, од које су они сами позвани да ослобађају
друге? Настојаћемо да нађемо одговоре на ова питања код самог Златоуста.
1.
Властољубиве жеље
Као са
жаљењем говори Златоуст у Беседама на Дела Апостолска (400) о мотивацији неких
да теже ка епископском степену: „Али ја ћу рећи, због чега је то дело постало
предмет грабљења. Разлог је, што се ми грабимо за њега, не као за дужност да
управљамо другима и да се бринемо о браћи, него као за част и спокојни живот...
И тако, ако би сви тежили ка епископству као дужности да се брину о другима,
онда се нико не би скоро одлучио да прихвати њега. Али ми трчимо за њим исто
тако као за световним дужностима. Због тога, да би били у слави, да би достигли
почасти код људи, ми гинемо пред очима Божијим. И каква је корист од почасти?
Као што је јасно доказано, да је она ништавна!
2.
Одговорност за примање свештеничког чина кад је неко неспреман и неспособан за
њега
Као што
говори Златоуст: „Само свештенство ће нас с правом осудити, што смо њиме
располагали неправилно. Али, није оно узрок зала, која сам ја навео, него ми
сами оцрњујемо њега, колико можемо, без расуђивања поверавајући њега таквим људима
који, не познавајући унапред своје душе и не гледајући на тежину тог дела,
својевољно прихватају што им је предложено, па кад приступе к делу, тада по
неискуству сами остају у мраку и на повереним њима народ навлаче многа зла. ...
Због чега, кажи ми, по твом мишљењу, бивају такве смутње у црквама? Ја мислим,
ни због чега другог него због тога, што се избори и именовања предстојника
свршавају без расуђивања и како се догоди.“
(О
свештенству 3, 10.)
Хиротоније
неспособних или неспремних људи за свештену службу по Златоусту не одражавају
се само на њихову конкретну паству, већ и на целину – на целу Помесну Цркву.
„Кад се управљање делима поверава или онима, којима она уопште нису својствена,
или онима, чије силе она много премашују, тада се Црква ни по чему не разликује
од Еврипа (бурног мореуза између континенталне Грчке и острва Евбеја, прим.
Ј.Д.). А они, који се представљају као да су се одрекли од свега, не поступају
ништа боље од светских начелника.“
Наставак
овог зла поштовања недостојних јесте, по Златоусту, одбацивање достојних: „Као
да је потребно са обе стране рушити зграду Цркве. По мом мишљењу, подједнако је
преступно удаљавати корисне људи и допуштати бескорисне. И то се чини, да стадо
Христово ни у чему не би могло да нађе утеху и одмор. Зар то није достојно
хиљаду муња и геене најужасније, него ово што прети нама?“ (О свештенству 3,
15.)
При томе
Златоуст подвлачи одговорност не само неспремних за свештенство, радо
прихватајућих понуђени свештени чин, већ и оних, који то нису хтели, али нису
могли да одбију упорне понуде: „Видиш, да не само они, који грабе свештенство,
већ и они, који га примају по настојању других, не могу ничим да се оправдају
за своје преступе. Нама, који смо тако далеко од његовог савршенства, једва да
ће наћи довољно оправдање наша свест, да ми уопште нисмо тражили себи ту власт,
поготово кад многи од тих избора свештенства не бивају по Божанској благодати,
већ по старању људи“ (О свештенству 4, 1.)
С тим у вези
Златоуст, наравно, помиње и одговорност оних, који су рукоположили, тј.
одговорност епископа: „Ако они буду изобличени, да су свесно прихватили
недостојнога под неким изговором, онда ће они бити подвргнути истој казни са
онима, који су изабрали неспособнога, а можда још и већој казни. Ко повери
власт човеку штетном за Цркву, тај ће бити крив за дрске поступке његове. Ако
зидар, који је протраћио дрва и камење, неће имати никакве могућности да
избегне казну, онда онај, који погубљује душе и немарно их изграђује, како може
мислити да ће му принуда од других помоћи да избегне казну? Казна ће бити огањ
неугасиви, црв неумирући, шкргут зуба, тама најкрајња, посечење и погибија
заједно са лицемерима (Мт.25,30)“ (О свештенству 4, 2.) А у „Беседама на Дела
Апостолска“ (400) додаје: „Не говори ми згрешио је презвитер или ђакон. Кривица
свих њих пада на главу оних који су их рукоположили (тј. на епископе)“ (Беседе
на Дела Апостолска. Беседа 3, 4.)
3.
Неумешно или недостојно старање над душама стада (напасаног)
Св. Јован
Златоусти говори: „Ако градски начелници, кад нису много разборити и делатни,
излажући градове разарању, погубљују и себе саме, онда свештеник, који се
обавезао да украшава Невесту Христову, колико мислиш, да мора имати силе и
своје и свише послате одозго, да не би погрешио?“ (О свештенству 3, 6.)
„Највећу
казну заслужиће они који, пошто достигну ту власт сопственим напорима, буду
лоше обављали ову службу, или из немарности, или из непобожности, или из
неискуства. Али за то неће бити опроштаја ни онима, који нису тражили власт, па
ипак су пристали да је прихвате без обзира на своју недостојност. И они неће
имати никаквог оправдања.“ (О свештенству 4, 1.)
По мишљењу
Златоуста, од спасења или погибије некога из пастве зависи спасење или погибија
самог свештеника: „Коме су поверени људи, то разумно стадо Христово, тај
погибијом таквих оваца наноси штету не имовини, већ души својој“ (О свештенству
2, 2.)
Ову опасност
Златоуст изражава у односу на себе самога: „Ја се бојим да примивши стадо
Христово здраво и снажно, и потом из непажње наневши њему штету, да ја не
прогневим Бога против себе.“ (О свештенству 2, 4.)
4. Знатно
је већа казна за свештенике за исте грехе у поређењу са мирјанима
Разлог је
тај, што ће Бог на Суду различито испитивати епископа, свештеника и мирјанина
за исте грехе. Како пише Гладкиј: „Пастир ће дати одговор пред Богом по свој
строгости, која одговара изузетно високом положају пастира на земљи и дарованим
њему пуномоћима за спасење људских душа с једне стране, и достојанству ових
последњих с друге стране“ (Гладкиј В. Учење Св. Јована Златоустог о
пастирској служби на основу његових беседа и писама. Први број патрологијског
одељења часописа Православни сабеседник“. Казањ, 1898. П. 13.)
Златоуст
пише: „Ако ти сагрешиш просто као човек, ти нећеш претрпети ништа слично. Али
ако сагрешиш будући да си свештеник, ти си погинуо.“ (Св. Јован Златоусти,
беседе на Дела Апостолска, беседа 3, 5.) „Греси свештеника подлежу много већој
казни него греси обичних људи. Они бивају тежи не по својој природи, него по
достојанству свештеника, који чини те грехе" (О свештенству 4, 11.) „Ако
је неки свештеник учинио блуд сада, то је већ посебно врхунац свих зала.“
(Беседе на светог јеванђелиста Матеја. Беседа 75, 5.)
Златоуст
ставља Јуду као негативан пример двоструке одговорности: „Бог је изабрао Јуду,
и укључио га у свети лик Христових ученика и дао му заједно са осталима
апостолско достојанство и чак му је дао нешто више од других – располагање
новцем. И шта је било? Кад је и једно и друго злоупотребио, - и издао је Тога,
Кога је требало да проповеда, и лоше је употребио оно што му је поверено да
управља на добро, онда да ли је избегао казну? Тиме је он још повећао своју
казну, и то сасвим оправдано, јер Богом дароване предности не треба
употребљавати на вређање Бога, него на угађање Богу.“ (О свештенству 4, 1.)
Разлог за
различити захтев лежи у две тачке: у величини дарова свештенства за разлику од
пастве, о чему смо већ раније рекли, а такође и у моралном примеру греха
начелника, који се показује као образац (узор) за подражавање другима. Како
пише Златоуст: „Видиш ли, са каквом силом Бог указује теби, да начелник
заслужује много већу казну, него потчињени? Зато што штета није ограничена само
на самог начелника, већ погубљује и душе слабијих људи, који гледају на њега.“
(О свештенству 4, 12.)
О себи самом
Златоуст пише овако у расправи „О свештенству“, а тада још није постао
свештеник: „Ја сам уверен, да ме сада чека таква казна, какву захтева тежина
мојих грехова, а по прихватању власти (свештенства) – не двострука и не
трострука казна, већ вишеструка због саблазни многих и због увреде Бога, Који
ме је удостојио веће части.“ (О свештенству 4, 10.)
Поводом
другога Гладкиј наставља: „Таква делотворност примера открива се и на
негативан начин, путем утицаја лоших примера, чија је сила, можда, чак и много
већа од силе добрих примера. Сила речи, којом пастир хоће да засија, макар и са
добрим циљем да би дејствовала на вољу слушалаца, неће имати одговарајуће
дејство у односу на људе, који знају лош живот пастира. Откуда ће такав пастир
узети потребну за себе апостолску ревност и смелост да буде учитељ морала? Ако
он проповеда закон, који сам нарушава, и хвали врлине, које сам нема, и осуђује
грехе, које сам чини, онда је његова реч осуда, коју он изриче самом себи.“
(Гладкиј В. Учење Св. Јована Златоустог о пастирској служби на основу
његових беседа и писама. Први број патрологијског одељења часописа Православни
сабеседник. Казањ, 1898. стр. 46 – 47.)
5.
Свештенство подразумева одговорност пред Богом не само за личне грехе
свештеника, већ и за грехе његове пастве
У расправи
„О свештенству“, још док је био ђакон, Златоуст, одбијајући свештеничку или чак
епископску службу, говори: „Како ћемо ми поднети оно што ће се догодити тада,
кад морамо дати одговор за свакога од поверених нама људи? Тамо се казна неће
ограничити само на стид, већ предстоји вечно мучење. Јер шта ће претрпети и
какву ће казну добити они, који су погубили не једног, двоје или троје, већ
толико мноштво људи? Они се не могу оправдати неискуством, прибегавати незнању,
извињавати се нуждом и принудом, да би се оправдали у гресима других људи.“
(Св. Јован Златоусти. О свештенству 4, 1.) „А каква погибија и какав огањ ће
пасти на његову несрећну главу за свакога од оних погинулих, о томе не треба да
ти говорим: све то и ти сам добро знаш.“ (О свештенству 4, 9.)
6.
Одговорност за допуштање на Свето Причешће неспремних и непокајаних људи
Златоуст у
беседама на Јеванђеље по Матеју обраћа се својој сабраћи свештеницима овако:
„Не мала казна очекује вас ако, признавши некога нечестивим (недостојним),
дозволите њему да се причести од ове трпезе. Његова крв ће се тражити из ваших
руку. Макар неко био пуковник над војском, макар био и највиши начелник, макар
био и сам цар, носећи дијадему (круну), али ако приступа недостојно, онда му
забрани. Ти имаш више власти, него он. Али сада ти је поверен извор не воде,
него крви и Духа, - и ти, видећи неке који имају грех, који је гори од земље и
прљавштине, и они приступају овом извору, па зашто не негодујеш, зашто не
спречаваш? Какав опроштај можеш добити? Ради тога је Бог удостојио вас ове
части, да би ви расуђивали таква дела (такве ствари). У томе је ваше
достојанство, ваша важност, ваш венац, а не у томе, да се обучете у белу и
блиставу одећу. Али ако би неко и по неразумности пришао да се причести, забрани
му – не бој се. Бој се Бога, а не човека. Ако се будеш бојао човека, бићеш од
Бога поништен, а ако се будеш бојао Бога, бићеш од људи поштован. Ако ти сам не
смеш да му забраниш, онда га доведи к мени, ја му нећу дозволити такву дрскост.
Пре ћу дати душу своју, него што ћу причестити Крвљу Господњом недостојнога.
Пре ћу пролити сопствену крв, него што ћу причестити толико страшном Крвљу
некога, кога не би требало.“ (Беседе на светог јеванђелиста Матеја. Беседа 82,
6.)
„И напротив,
непричешћивање некога од својих, који прелази у други свет (тј. који је на
самрти), такође повлачи за собом претњу вечном животу оне душе и одговорност
пастира: Ако и само један оде из овог живота без посвећења у Тајне (тј. без
причешћа), зар тиме нећеш срушити сво његово спасење? Јер погибија и једне душе
представља такав губитак, који не може изразити никаква реч. Ако њено спасење
има толику цену, да је и Син Божији због тога постао човек и толико претрпео,
онда помисли, какву казну повлачи за собом њена погибија!“ (Беседе на Дела
Апостолска. Беседа 3, 4.)
7. Борба
против јереси
„Он
(свештеник) је дужан знати све ђавоље сплетке, да би изградио неприступне
зидове, који штите вернике од његових лукавстава. Каква је корист ако се он
добро бори против незнабожаца, али га опустоше јудејци? Или он побеђује и једне
и друге, али га разграбе манихејци? Или после победе над њима, они који шире
учење о судби стану да убијају овце, које су унутар њега? Ако пастир не уме
добро да одбија све ове јереси, онда вук може и помоћу једне јереси да прождере
мноштво оваца“, - говори светитељ.
Схватајући
истовремено да не треба захтевати од сваког свештеника вештину речи Исократа,
силу Демостенову, важност Тукидида и висину Платона, Свети говори: „Нека неко
буде оскудан у речима и састав његовог говора прост и невешт, само да он не
буде незналица у познавању и правилном разумевању догмата“. Јер ако свештеник
буде поражен у спору (у расправи), онда ће његова паства за тај пораз кривити
не његову слабост, него непостојаност самог учења. Због неискуства једнога
многи људи ће се подвргнути крајњој погибији.“
8.
Закључак
Али
објављени и остварени идеал епископа и свештеника од Св. Јована Златоуста у
свом животу нису увек схватали и прихватали сви његови савременици (сабраћа
епископи). И као што је он рекао у свом 14-том писму већ у старим годинама у
изгнанству: „На крају крајева, ја се никога тако не бојим као епископа,
искључујући мало њих.“ (Писмо 14, 4.) И како додаје поводом тога св. мученик
Јован Попов: „И заиста, његови најжешћи непријатељи били су управо епископи:
Акакије Веријски, Антиох Птолемаидски, Северијан Габалски и Теофил
Александријски" (Попов И.В. Јован Златоусти и његови непријатељи //
Попов И.В. Радови на патрологији. Т. 1. Сергијев Посад, 2004. П. 385.) И
после прилично дугог описа разних непријатних чињеница из живота ових епископа,
који су одиграли злу улогу у животу Златоуста, св. мученик Јован Попов с правом
закључује: „Такви су били непријатељи великог епископа Златоуста. Они
представљају, такорећи, мрачну позадину, на којој се тим јасније (као контраст)
истиче изузетна личност великог епископа (Златоуста)." (Попов И.В.
Јован Златоусти и његови непријатељи. П. 389.) И то је парадокс, али само
на први поглед. То је стварност палог света, који је тек у процесу преображаја
у земаљској Цркви, као промисао, мада и нехотице за себе дајући за вечност нове
велике свете подвижнике и представнике управо самог овог света.
Есхатолошка
одговорност свештенства (тј. одговорност на Божијем Суду) подразумева се не
само за грехе самог свештеника или за неквалитетно старање за душе пастве, већ
за погибију душа пастве, осуђених „на бездан огњени, и очекује их смрт, не која
одваја душу од тела, него која отправља душу са телом на вечне муке“ (Св. Јован
Златоусти. О свештенству 3, 7.) „Ако ми, помишљајући на одговор за сопствене
грехе, стрепимо, не надајући се да ћемо избећи вечни огањ; онда какво мучно
ишчекивање мора постојати за некога, ко ће одговарати за толико много људи?“ (О
свештенству 3, 17.) „Казна ће бити огањ неугасиви, црв неумирући, шкргут зуба,
тама најкрајња, посечење и погибија заједно са лицемерима (Мт.25:30)“ (О
свештенству 4, 2.) „Како ћемо поднети оно што ће бити тада, кад морамо дати
одговор за свакога од поверених нама? Тамо се казна неће ограничити на стид,
већ предстоји вечно мучење.“ (О свештенству 4, 1.)
При том
желим да напоменем да Златоуст не изгледа као мистик-видовњак (тајно-видац) у
овим питањима, већ се заснива на разумевању података (писања) Светог Писма.
Према томе, ми код њега нећемо наћи систематска размишљања и прозрења о
Небеској Цркви и о томе како и куда у њу прелазе представници црквене јерархије
из земаљске Цркве и у каквом стању они тамо пребивају, као што налазимо код
преп. Симеона Новог Богослова, преп. Никите Стифата, Климента Александријског и
неких других аутора. Он пре говори о вечним наградама и казнама, и о степенима
првих и других, за разлику од положаја власти, који заузимају у црквеној
хијерархији, али их не прецизира.
И тако, ми смо размотрили погледе (ставове) св. Јована Златоустог о одговорности свештенства. Завршимо наш извештај речима пред-револуционарног писца В. Гладкога: „Позната јеванђељска истина говори: коме је много дано, много ће се и тражити од њега (Лк.12, 48). И што су већи таленти, које Господ дарује човеку, што је већа власт, која је везана за његов чин и положај, тим је већа, тим је тежа одговорност тога (свештеника), коме су поверени. Са ове тачке гледишта, највише од достојанства човека то је свештеничко и то је највише одговорно.“ (Гладкиј В. Учење Св. Јована Златоустог о пастирској служби на основу његових беседа и писама. Први број патрологијског одељења часописа Православни сабеседник. Казањ, 1898. П. 12.)
Извор:
Московска Сретенска Духовна Академија
Превео и
приредио: Јеромонах Дамаскин Светогорац
