Свети Григорије Двојеслов о заповести љубави: Љубити мрзећи и мрзети љубећи

 „Ако неко долази к Мени и не омрзне оца свога и матер, и жену и децу, и браћу и сестре, па и сам живот свој, тај не може бити Мој ученик“ (Лк.14,26).

Има ли противречности у томе, што се заповеда мржња према родитељима и блиским рођацима нама, којима је дата заповест да љубимо чак и непријатеље? И заиста, Истина говори о жени: „Што је Бог спојио, човек да не раставља“ (Мт.19,6). И апостол Павле говори: „Мужеви, љубите своје жене као што је и Христос заволео Цркву“ (Еф.5,25). Ево, ученик заповеда љубити жену, док Учитељ говори: „Ко... не омрзне своју жену... не може бити Мој ученик.“

Да ли овде једно говори Судија, а друго говори проповедник? Или ми можемо уједно и мрзети и љубити? Али ако проникнемо у силу заповести, онда можемо чинити и једно и друго кроз раздељење, тако да ћемо љубити оне, који су нама блиски, а мрзети и избегавати оне, који су нам непријатељи на путу Божијем. Како би кроз мржњу према њима љубили Тога, Кога не слушају они, који мудрују по плоти, кад нам намећу безбожност.

Али да би показао, да Господ производи ову мржњу према ближњима не из душевног расположења, него из љубави, Он је одмах додао: „И сам живот свој.“ И тако, нама се заповеда мржња према ближњима и према души својој. Према томе, тај љубећи, дужан је да мрзи ближњега, кога мрзи тако као самога себе. Јер ми мрзимо своју душу кад не следимо њене жеље, кад се боримо са њеним насладама.

У тако она (душа), као да кроз мржњу бива љубљена, кад будући презрена, усмерава се ка бољем. Управо тако ми смо дужни да изражавамо своју мржњу према ближњима да бисмо и љубили у њима њихову суштину и мрзели оно, чиме нас они спречавају на путу Божијем.

Познато је, да кад је апостол Павле ишао у Јерусалим, пророк Агав је узео његов појас, свезао њиме себи руке и ноге, и рекао: „Мужа, чији је овај појас, тако ће свезати у Јерусалиму“ (ДелаАп.21:10-11). А шта је рекао тај Павле, који је потпуно мрзео душу своју? „Ја не само да хоћу да будем сужањ, него сам спреман да умрем у Јерусалиму за име Господа Исуса (ДелаАп.21:13) и не ценим скупо свој живот“ (ДелаАп.20:24). Ето, како је апостол љубећи мрзео, и мрзећи љубио своју душу, коју је желео да преда смрти за Исуса, да би је васкрсао у живот из смрти греха.

И тако, то схватање о мржњи према себи самима, да пренесемо на мржњу према ближњему.

Треба љубити свакога у овом свету, не искључујући ни непријатеља, али на путу Божијем не треба љубити непријатеља, макар он био и рођак. Јер ко силно жели вечно, тај мора бити на том путу Божијем, на који ступа без оца, без мајке, без жене, без деце, без родбине, без себе самога, да би тим истинитије познао Бога, чим мање памти о било коме у делу угађања Њему. Јер много значи кад плотске страсти расејавају пажњу ума и замагљују његову проницљивост; али ми не трпимо штету од њих, ако их држимо у скученом положају.

И тако, треба љубити ближње, љубав ваља да се простире на све ближње и даљње, па ипак ради те љубави не смемо одступати од љубави према Богу.

Али како треба изражавати ту саму мржњу душе? Истина објашњава даље: „И ко не носи крст свој и не иде за Мном, не може бити Мој ученик“ (Лк.14,27). Зато што се крст тако назива од „крштења“, од распећа на крсту. И ми носимо Крст Господњи на два начина: или умртвљујући плот уздржањем, или сматрајући из саосећања несрећу (беду) ближњега својом сопственом. Јер онај, који изражава жалост због туђе несреће (беде), тај носи крст у души. Али треба знати да има људи, који употребљавају уздржање плоти не ради Бога, него ради сујете (празне славе). И много је таквих, који изражавају саосећање према ближњему не по духу, него по плоти, да би саучествовали њему, да би садејствовали њему не у врлини, него као у кривици.

Такви људи, иако изгледа као да носе крст, ипак не иду за Господом. Због тога та иста сама Истина с правом говори: „И ко не носи крст свој и не иде за Мном, не може бити Мој ученик.“ Јер носити крст и ићи за Господом значи или умртвљивати плот уздржањем, или показивати саосећање према ближњему, према жељи вечног циља. Међутим, ко то чини ради привременог циља, тај иако носи крст, али одбија да иде за Господом, и он не иде за Господом).

Да ли ће твоја љубав опстати?

Невероватно је да је у својој похвалној песми љубави Свети Апостол Павле пева о ономе од чега се љубав уздржава. Почиње речима: „Љубав дуго трпи“, а завршава се: „Љубав све трпи“. У суштини, то је једно те исто. Али за нас би изгледало природније да говоримо о томе шта љубав може учинити, а не о томе шта може да издржи. Зашто не опевати њена звучна дела, препреке које савладава, чуда која чини? Али, ипак је био у праву Свети Апостол Павле.

У мрачном, неприметном, радном путу лежи величина подвига, а подвижнички пут љубави је дуготрпљив. У тренутку ентузијазма, у тренутку одушевљења, спремни смо на сваку жртву. Али није у омамљености ентузијастичног узбуђења, камен темељац љубави. Права љубав ће доказати своју снагу у свакодневном животу, некима и неприметна: у врелим, невидљивим сузама, у жртви принесеној у самоћи, после сурове душевне борбе.

Може ли твоја љубав да издржи мала, свакодневна раздражења? Можете ли да одолите да видите себе несхваћеног, неправедно осуђеног? Хоћеш ли издржати, не добивши одговор, да сусретнеш једно ћутљиво нерасположење? Хоћеш ли остати сам, одбачен од свих? Ако ни тада твоја љубав не умре, онда је заиста достојна похвалне песме апостола Павла.

Извор: „Дан за даном“, 1908 г.

Свети Тихон Задонски: Да ли заиста волимо Бога?

Ни у чему се човек не вара толико као у љубави. Зато, хајде да видимо који су знаци љубави према Богу, како не бисмо имали само лажни сан о љубави, уместо саме љубави.

Знаци ове љубави су:

1. Сам Бог на то указује, говорећи: „Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби” (Јов. 14:21). Јер истински љубитељ Бога сачуваће се од свега што је Богу одбојно и пожуриће да испуни све што је Богу угодно. Зато се он и држи светих Божијих заповести. Из овога следи да хришћани који занемарују заповести, немају љубави према Богу. Такви су злонамерни и они који на било који начин наносе штету другима. Такви су развратници и прељубници. Такви су разбојници, лопови и сви они који неправедно присвајају туђа добра. Такви су клеветници и они који псују друге. Такви су лукави, искривљени, лажљиви, преваранти и лицемери. Такви су врачеви и они који их призивају. Такви су сви зликовци. Такви људи не воле ни Бога, ни Закон Божији, они воле само себе и своје апетите.

2. Очигледан знак љубави према Богу је искрена радост у Богу, јер се радујемо ономе што волимо. Слично томе, тако слатка врлина као што је љубав не може се осетити без радости. Као што нам мед заслади грло кад га окусимо, тако и љубав према Богу обрадује наше срце када окусимо и видимо да је Господ добар. Таква радост у Богу налази се на многим местима у Светом писму, а највише је приказана у светим псалмима. Ова радост је духовна и небеска и наговештава слаткоћу вечног живота.

З. Истински љубитељ Бога презире свет и све што је на свету и тежи Богу, свом најдражем. Он сматра ништавним част, славу, богатство и сву удобност овог света коју траже синови овог доба. За њега је довољан само Бог, нестворено и најомиљеније Добро. Само у Њему налази савршену част, славу, богатство и утеху. За њега је само Бог бисер без цене, због чега све остало сматра малим (безвредним). Такав не жели ништа ни на небу ни на земљи, осим Бога. Таква љубав приказана је у самим речима Псалтира: ”Кога имам на небу? И осим Тебе шта сам желео на земљи? Чезне за Тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мог и део мој довека." Из овога следи да ко воли свет, не воли Бога. Према сведочењу апостола, „не љубите свет ни што је на свету. Ако ко љуби свет, нема љубави Очеве у њему.” (1. Јов. 2:15). Такви су они који уживају само у поносу и помпе овога света, у богатим домовима, у богатим кочијама, у богатим столовима, у богатој одећу, да их сви славе и диве им се. Такви људи воле „телесну пожуду, пожуду очију и понос живота” (1. Јов. 2:16).

4. Истински љубитељ Бога увек има на уму Бога, и Његову љубав према нама и Његова доброчинства. То видимо чак и у људској љубави, јер се често сећамо оних које волимо. Дакле, ко воли Бога, сећа га се, мисли на Њега и налази утеху у Њему, и заробљен је у Њему. "Јер где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше." (Мт. 6:21). За њега је непроцењива и најомиљенија ризница Бог. Стога се и његово срце нераздвојно држи са Њим. Из овога видимо да они који Га заборављају не могу да Га воле, јер је заборав очигледан знак да нема љубави. Љубавник никада не може заборавити своју вољену.

5. Онај ко воли, жели да се никада не одвоји од оног кога воли. Многи хришћани желе да буду са Христом Господом када је Он прослављен, али не желе да буду са њим у срамоти, нити да носе свој крст. Они Га моле да уђу у Царство Његово, али не желе да пате у свету, и тиме показују да у њиховом срцу нема истинске љубави према Христу. И искрено говорећи, они себе воле више од Христа. Из тог разлога Господ каже: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.” (Мт. 10:38). Прави пријатељ познаје се у несрећи. Он је наш прави пријатељ, јер онај који нас воли, ни тада нас не оставља. Слично, онај који истински воли Христа је онај који пребива са Њим на овом свету и прилепи се за Њега у свом срцу, беспоговорно подноси свој крст и жели да буде нераздвојан са Господом и у будућем веку. Такав каже Христу: „Добро је да будем уз Бога”.

6. Знак љубави према Богу је љубав према ближњем. Ко истински воли Бога, воли и свог ближњег. Онај ко некога воли, воли и оно што он воли. Извор љубави према ближњем јесте љубав према Богу. Отуда је очигледно да онај који не воли свог ближњег, не воли ни Бога. Као што апостол учи: ”Ако ко рече: Ја љубим Бога, а мрзи на брата свог, лажа је; јер који не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, кога не види? И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога да љуби и брата свог.”(1. Јов. 4: 20-21). Ово су знаци љубави према Богу скривени у срцу човека.

Драги хришћани, покајмо се и удаљимо се од сујете света и очистимо своја срца покајањем и скрушеношћу, да љубав Божија остане у нама. „Бог је љубав; и ко пребива у љубави, пребива у Богу, и Бог у њему” (1. Јованова 4:16).

Зашто треба да волимо Бога?

Бог је врховно добро, из кога извире свако добро и сваки благослов који постоји и који ће заувек бити.

Без Бога је свако блаженство проклетство и јад, живот је смрт, радост и сласт су горчина. Живети са Богом је срећа у несрећи, богатство сиромаштвом, слава у срамоти и утеха у тузи. Без Бога не може бити истинског одмора, мира и утехе.

Зато Га љубите као своје највеће добро и благослов, волите Га изнад сваког створења, изнад оца и мајке, изнад жене и деце и изнад себе. Прикључите се Њему јединоме у свом срцу, и изнад свега, само Њега пожелите јер је Он ваше вечно добро и благослов без кога нема ни живота ни благослова у овом или следећем добу.

Свако створење Божје је добро, али је њихов Творац неупоредиво бољи. Љубав, дакле, жеља за оним добрим какво постоји, без почетка, без краја, увек постојећи и без промене, од Кога су сва створења добра.

Дивна љубавна прича о Стани и Петру

Била једном једна Стана. Био једном један Петар.
Било је то пре сто година. Али Стану нису наменили Петру. Наменили су је њени другом. Милован се звао. И дође дан да се Стана уда за Милована. Пуче пушка. Наточи се вино. Запеваше сватови, поједоше, попише и паде ноћ. Она прва, брачна, најлепша.
Милован се скинуо и легао. Легао је и чека Стану која још увек седи на столици.

• Дођи. – рече. Али Стана гледа у под. Тишина.
  „Можда је с неким згрешила“, помислио је Милован. „Али ћу јој опростити. Нико неће ни знати.“
• Дођи слободно. – поновио је.
• Не могу. – одговори млада.
• Била си већ с неким?
• Не. Не…
• У чему је онда проблем? – упита младожења.
• Ја волим другог, – поче да плаче – ал ништа нисам имала с њим. Опрости. Молим те, опрости, морала сам да ти то кажем раније. Али сам мислила да ћу моћи. Сада видим да не могу. Не могу. Срце неће.
• Да дођем к себи… – рекао је Милован. – Када си га упознала?
• Никад нисмо ни реч прозборили. – одговорила је невеста.
• Не разумем…
• Знам само да се зове Петар и да живи у суседном селу. Сваке недеље дође на коњу на пијац. А пијац је испод мог прозора. Већ недељама, у исто време, изађем на балкон и ми се гледамо.
• Само то?
• Довољно… – уздахну Стана и заплака још јаче.
• Добро, – рекао је несрећни Милован. – Спавај, причаћемо кад сване. Разумем те. Све је у реду.
  У зору, кад је први петао најавио дан, Милован је већ узјахао коња. Кренуо је у суседно село, тог срећника Петра да потражи.
• Уђи, седи, само да се умијем… – рекао је човек кога Стана воли, висок, црн и наочит.
  Седели су један преко пута другог. Куцнуше се две чашице.
• Којим добром, пријатељу? – упита Петар.
• Добро није за мене, ал за тебе јесте. И јесам ти пријатељ. – рече Милован, испи, па настави – Ја сам, као што си можда чуо, јуче оженио Стану…
• Чуо сам. – погледа Петар кроз прозор у крошње, низ које се сливала киша. – Али откуд овако рано, по овом невремену, код мене?
• Волиш ли је? – упита Милован.
  Петар уздахну. Још једну насу.
• Не могу да одговорим на то питање. То је твоја жена и готово је сад.
• Ништа није готово. – рекао је Милован. – Нисам је ни пољубио. Као ни ти. Ако је волиш, пођи са мном и води је, нетакнуту.
• Човече… – рече Петар који осети како га облива зној. – Како да је водим… Није поштено. Шта ће рећи свет из оба села?
• Поштено је. А свет нек прича шта хоће. Не би било поштено да она пати. Ни ти да патиш. Ни ја да љубим што ми Бог наменио није. То не би било поштено. Него, волиш ли је?
• Волим.
  Након сат времена, два човека су се на коњима пробијала кроз пљусак и стигла пред кућу Милована. А након два сата, Стана је ушла у нови дом.
• Ко је ово сине? – питала је мајка Петра, гледајући у лепу Стану, покислу, ненаспавану, збуњену и срећну.
• Седите… – рекао је Петар запрепашћеним родитељима и полако испричао све. Сви су ћутали. Мајка је кршила руке. На крају прозбори:
• Тај човек, тај Милован, он није човек. Он је витез, сине мој.
• Јесте, мајко.
• Е сада и ти буди.
• Како, мајко? – упита срећни Петар.
• Имам ли ја три кћери? Имаш ли ти три сестре? Хајд поново на коња, сине мој. Грех је да такав витез остане без жене. Иди и доведи га. Нек бира коју ће.
  Након два сата, два човека, од којих један витез беше, јахала су по сунцу које је грануло изненада. Тако је Милован изабрао лепу Божицу и одвео је у дом, у ком је још увек мирисала постељина, неизгужвана и чиста. И једни и други су живели срећно, до краја живота.
  Ову причу ми је причао мој брат (треће колено) Боро Бошковић, витез из Тивта, инспектор СУП-а, који је одбио, кад се одвојила Црна Гора од нас, да служи режим Мила Ђукановића и свесно остао без посла. Догађај се збио у једном селу код Плава, на северу Црне Горе, одакле је Боров и мој прадеда. А ви, који у љубав не верујете, знајте да ипак постоји. Лутају овим светом унуци и унуке јунака ове приче и можда траже вас.
  
  Из књиге Најлепше приче Недељка Попадића

Свети Козма Етолски: Каква треба да буде наша љубав?

Каква треба да буде наша љубав у сагласности са вољом Божијом? Навешћу вам речи нашег Господа, које су речене у Светом Јеванђељу: „Заповест нову вам дајем, да волите једни друге, као што сам Ја заволео вас“. Чујете ли браћо моја, шта говори Господ? „Као што Ја, који сам родивши се био положен у јасле с бесловесним животињама, који сам био срамоћен, исмејан, пребијен, који Сам гладовао, био наг, прихватио смрт на крсту, пролио крв Своју за вас, да би вас избавио из руке ђавола, из ада, тако и ви морате љубити Бога и своју браћу, и ако је потребно, крв своју пролити ради љубави ка ближњем“.

Има ли кога међу вама, да има такву љубав ка Богу и својој браћи, као наш Христос?

…Савршена љубав се састоји у томе да се прода све своје имање и да се добијени новац раздели као милостиња, да продаш себе у ропство и да сва добијена средства разделиш ништима, не оставивши себи ни једне паре. Можеш ли тако учинити да би био савршен?

Испричаћу вам причу о једном епископу који је живео на Истоку. Из његове провинције је сто људи било одведено у ропство. Продао је све своје имање и ослободио све, осим сина једне сиромашне удовице, јер није имао више новца. Тада је епископ обријао браду, отишао код господара тог детета и предложио да се замени за тог младића. Младића су ослободили, а епископ је постао слуга. Претрепео је велика искушења, а Свеблаги Бог га је удостојио дара чудотворства. На крају, његов господар га је ослободио и он је поново постао архијереј. Бог жели да такву љубав имамо и ми. Ако не можете да испуните ово, урадити другачије: немојте се продавати као робље, продајте само своје ствари и поделите добијен новац као милостињу. Ако вам је и то превише тешко, немојте раздавати читаво своје имање, дајте половину, трећину, једну петину. Ако је и то пуно, дајте осми или десети део. А ако не можете ни ово урадити, онда не узимајте туђе, не гоните и не клевећите браћу своју. Ако вам је и то немогуће извршити, онда нашавши брата свога где лежи у блату, и не желивши да му помогнете, онда му барем не чините зла, оставите га на миру.

А како хоћемо да се спасимо, браћо моја? И ово нам је тешко, и оно нам је тешко… Бог је милосрдан али у исто време и праведан. На крају крајева, Он нас може и казнити.

Преподобни Макарије Оптински: Слово о љубави

Писмо 11.

Слово о љубави је узвишено, па га није лако изразити нашим оскудним умом и још оскуднијим делањем. Ти си код себе приметила да имаш мало љубави, а ако погледаш боље, видећеш да уствари ниси имала ни представу о њој. Хтела би да знаш на који начин да стекнеш ту врлину.

Господ је рекао: Ја Сам пут и истина и живот (Јн. 14,6). Тај пут је – чување заповести Господњих. Који Мене љуби, заповести Моје чува. А заповести Његове су све љубав и смирење. Ми треба да их испуњавамо у сваком случају, колико можемо, и да при томе никако не мислимо да смо нешто већ испунили; ма шта добро да учинимо, нисмо учинили својом снагом, него уз помоћ Божију, јер Он је рекао: без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,5), стога сви треба себе да сматрамо за непотребне слуге, према заповести Божијој: јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). Ти би хтела да видиш како стичеш врлине, али то није могуће, јер бисмо тиме само давали подстицај своме самољубљу. Богу треба да препустимо да оцени наша добра дела, а сами треба да Га молимо: «даруј ми да уочим своја прегрешења», а не врлине, чак и када би их било. Пишеш да ти се догађа да видиш страдалника или убогога, а не будеш у могућности да му пружиш помоћ, па се после испостави да си могла то да учиниш, али ниси. То ти управо и служи за покајање и смирење, како би се убудуће више пазила, а такође привлачи ти помоћ Божију.

Пишеш о крсном знамењу, како данас у свету није уобичајено да се неко прекрсти. На пример, хтела би да се прекрстиш приликом поласка воза, али се плашиш подсмеха; на овакву ситуацију сама дајеш одговор речима: ко се постиди Мене и Мојих речи њега ће се Син Човечији постидети када дође у слави својој  (Лк. 9,26) и тако даље... Постоји још много тога у хришћанском учењу, што се односи на одвраћање од света и његових обичаја: јер не можете служити двојици господара – свету и Богу, и који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4,4). «Свету», то значи обичајима света, који нису у складу са религиозним обичајима. Ђаво се посебно противи осењивању крсним знамењем. Свети Јефрем Сиријац пише: «Тај покварењак стављаће свој печат не на било који телесни уд, него, да би олакшао ствар, на десну руку човекову; а такође и на чело човеково ставиће безбожни жиг, да човек не би имао могућности да десном руком ставља на себе знамење крста Христа Спаситеља нашег, и да тако не би могао да на своме челу изображава без сумње страшно и свето име Господње, и славни и страшни крст Спаситељев. Јер овај нечастиви зна да ће крст Господњи, ако буде на коме изображен, разорити сву силу његову. Зато ће полагати печат на десну руку човекову, јер она запечаћује крстом све наше удове; на сличан начин и чело на своме врху носи Спаситељево знамење, као што свећњак на себи носи извор светлости». Како то ђаво ставља печат на чело и на десну руку? Не другачије но тако што своја лукавства постепено уводи као обичаје света, па се још и вешто скрива са својим делима, убеђујући људе како ђаво не постоји.

Питаш како да се држиш у том случају? По моме мишљењу не треба да повлађујеш свету, јер си се и у много чему другом удаљила од њега, нити треба да се бојиш подсмеха.

Остаје још само питање о четрдесетодневној молитви са бројним мољењима и поклонима, после којих ћеш тобоже добити тражено. Ја на то не могу ништа да ти кажем, јер нигде у отачким правилима и поукама нисам био у прилици да чујем за такву молитву, а не усуђујем се да сам од себе нешто измишљам. Ако они који су ти указали на ово средство имају сведочанство Светог Писма или светоотачке поуке о њему, онда можеш да га прихватиш, а без тога оно није безбедно. Господ је заповедио: иштите, и даће вам се (Мт. 7,7), али није саопштио број молитава које треба произнети за сваку ствар, него нам даје само оно што је корисно, а што није – то и не даје.

Молим за Н. Н., тебе и вашу децу благослов Божији, остајући онај који вам жели здравље и спасење, ваш молитвеник пред Богом, многогрешни јеромонах Макарије.

6. новембар 1859. године