СМРТ
Не треба се плашити смрти као такве, већ
смрти без покајања
Чујем да си узнемирена питањем да ли се то
смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш
вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас назначена од Бога смрт – када ко треба
да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу
није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот. И ми,
као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота
нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански,
безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом
суду”. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да
нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде
само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може
обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас
још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде.
Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт.
Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо
вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса
Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином
Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико
година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога
било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест
покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у
младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не
измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11–12) –
како каже Свето Писмо.
За оне који верују, смрт није вечно
раздвајање него
привремени одлазак
Судове Божије не можемо да искажемо. Свакоме је поставио границе живота које не можемо да пређемо, док вечност нема краја!.. За нас, верне хришћане, смрт није вечно раздвајање, него привремени одлазак. Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо (Рим. 14,8) – вели Апостол, а пред Богом сви смо живи, јер је душа бесмртна и вечна. Овакво расуђивање нека вам пружи утеху у жалости због смрти ваше мајке. Ви се и сада налазите у молитвеном општењу са њом када испуњавате ваш дуг – приносите молитве за упокојење њене душе и на богослужењима чините помене и доброчинства онима који имају потребе. Њена душа од тога има велику корист, а ви налазите утеху.
Смрт је пресељење из времена у вечност
Немој смрт себи да представљаш с лоше
стране, него веруј да она служи као пресељење из времена у вечност; а време
Господ држи у својој власти.
Ти се бојиш смрти: но ко је од нас бесмртан?
Смрт није уништење нашег бића, него прелазак из садашњег краткотрајног и
лошијег у бољи живот. Господ каже: који верује у Мене ако и умре,
живеће (Јн. 11,25), јер Он није Бог мртвих него живих; јер су
Њему сви живи (Лк. 20,38).
Сећању на смрт стран је малодушни страх
Заиста је тужно читати о твојим сталним
болестима… Уз то, постала си тако малодушна и бојиш се смрти. Милостив је
Господ, поживећеш ти још с нама, не плаши се. Истинском сећању на смрт стран је
такав малодушни страх какав видим код тебе, напротив, она подстиче на мудрост и
добар живот.
Од срца жалим што си и даље болесна; а још
више зато што си малодушна – што се бојиш смрти; дај Боже да још много година
будеш здрава; али ако Његова воља буде да некога од нас позове из овог у будући
живот, само нека нам подари хришћански крај, непостидан, миран, уз причешће
Пречистим Тајнама Христовим; како се може упоредити овдашњи живот са оним
вечним, блаженим, који нема краја? Отпуштајући одавде блажено упокојене очеве и
мајке, код нас су у умилењу помешани туга и радост због наде у будући живот.
Расуђујући тако, бићете спокојни и убудуће нећете клонути духом. Ко се појави
помисао да смо грешни – положимо наду на милосрђе нашег Искупитеља, Господа
Исуса Христа, Који је пострадао и пролио Своју пречисту крв за грешнике, и
Заступника пред Оцем Небеским, пуног љубави, који не жели смрт грешника, него
очекује њихово обраћење.
Они који су умрли млади избегли су многе
невоље –
таква је воља Божија
Твоје дете Господ је узео к Себи… јер је Његовој вољи било угодно да је пресели у вечно блаженство у том невином узрасту. Ми не знамо, а Богу је познато и оно што још нисмо учинили: Он зна каква би она била када порасте – или несрећна или шта друго. Зато ју је узео Себи. Зато ни твоја молитва није примљена и испуњена, јер је премудрим Промислом Божијим њој било одређено да сада оде одавде. Речи Светог писма које си навела: колико ће више Отац ваш Небески дати добра онима који му ишту (Мт. 7,11), уопште се не односе на тебе. „Дати добра” (блага) – па зар си ти тражила добра (блага)? Тражила си живот ћерке, но да ли си могла знати хоће ли ти он на крају послужити за утеху или ће ти донети муку? А Богу је све то познато и Он ти је, коначно, дао „добра” тако што је твоју ћерку примио у вечно блаженство. Веруј несумњиво у то и благодари Господу Који све чини за твоју корист.
Жалост која вас је посетила престављењем
ваше вољене ћерке примите као послану од руке Божије. Она не само да ништа није
изгубила због тога што се упокојила у младим годинама, него је још и избегла
многе изопачености и невоље овога века. И све је то део промисла Божијег. Њему
је познато све што би могло са нама да се догоди, а ми не знамо и не схватамо
ништа, и жалостимо се не схватајући Божије промишљање о нама. Молите се Богу за
упокојење њене душе. Вама ће то бити утешно а њој угодно…
Мада је за родитеље и ближње тешко да се у
лише своје наде и утехе, и то у најлепшим годинама, Бог боље предвиђа
њега, како злоба не би изменила разум његов, или лаж прелестила душу
његову (Прем. 4,11); стога му је било угодно да га нетакнутог и
неповређеног пресели у вечност, ради наслађивања вечним и истинским добрима.
Из твог писма видим да си клонула духом и да
тугујеш, да смрт (сина) тешко погађа твоје срце. Мени је веома жао због тога,
тим пре што си ти добар хришћанин, који верује у Бога и Његов свепремудри
Промисао; али твоја вера овде посустаје, и зато подлежеш унинију. Како да не
верујемо у Његову благост, када на сваком кораку видимо Његов очински Промисао?
Ко више воли твог сина, ти или Он? Ми тврдо верујемо, у шта ни ти не сумњаш, да
га је Он примио у вечно блаженство; а да је остао жив, ко зна каквим би
искушењима, саблазнима и греховима могао да се подвргне, као и безбожности. И
да ли би ти могао да га избавиш од свега тога? Поготово не би имао силе ни
разума да га припремиш за Царство Небеско.
Тешко греше они који се предају силној
жалости због умрлих
Апостол Павле нам у Посланици Солуњанима
каже: нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су
уснули, да не бисте туговали као они који немају наде (1. Сол. 4,13).
Погледајте, коме је својствено да се жалости? Онима који немају вере и наде у
будући живот, они се заувек раздвајају са својим ближњима, њима не сија луча
наде из удаљене вечности. Али ми који верујемо имамо наду: ова смрт је само
прелазак у вечни живот, од невоља и болести ка спокоју. Зашто бисте се
препуштали таквој жалости која изједа ваше срце и уништава плодове вере и наде?
Колико год трајао овдашњи живот – то је
ништа у поређењу са будућим, који нема краја. Зато она (ћерка) није умрла, него
је прешла у други, савршени живот. Саветујем вам да се не предајете
неприкладној жалости због ње, као они који немају наду на будући живот. За њих,
тј. за неверујуће, онај ко умире – умире заувек, и њихова је туга неутешна. За
њих у удаљеној вечности не светли луча наде. Ми, који верујемо, имамо наду у
васкрсење мртвих и живот будућег века.
Кроз оно што се у вашем животу догађа, виде
се одређене црте ваше слабости, а пре свега, иако је то било давно, ваша силна
туга за умрлом ћерком. Ви у том случају нисте имали покорност вољи Божијој –
када је Њему било угодно да узме вашу ћерку ради њеног вечног наслађивања у
Царству Небеском; много сте туговали и грешили због тога; јесте ли могли да
знате шта је све у животу очекује? Јер није реткост да видимо родитеље који
много тугују због своје деце, видећи како несрећан живот они воде, па им чак
кажу: «боље би било да се ниси ни родио».
Утеха онима који тугују због умрлих
…Она се одвојила од нас у своју вечну
отаџбину, ка којој и ми морамо да стремимо, само нам време одласка онамо још
није одређено: нама је непознато, али познато је нашем Једином Творцу. Време
боравка овде дато нам је да бисмо се постарали да га употребимо за корист наших
душа и душа наших ближњих. Уколико се будеш предавала непотребној жалости,
сасвим ћеш да се растројиш и изгубићеш здравље. Тако ћеш много да сагрешиш пред
Богом. Мисли о томе да је границе свачијег живота одредио Сам Бог, и нека те то
храбри – другачије и не може да буде. Господ ју је узео баш сада, у
непорочности и чистоти; коликих ли се саблазни она избавила, коликих замки
ђавола, света и тела? Колико је невоља које чекају на животном путу избегла,
невоља које би морала тешко да подноси, а можда би и тешко сагрешила. Но, сада
је то све далеко од ње, и она ће се наслађивати вечним блаженством. Чак и да је
дуго поживела, смрт је ипак не би заобишла. Свето Писмо нас теши, да не бринемо
за мртве, јер то је својствено онима који немају наду, тј. онима који не
верују. За њих заиста нема утехе… за њих онај ко умре, тај је вечно мртав; а
ми, који верујемо и убеђени смо у дејство Промисла Божијег, треба да будемо
тврдо уверени, да је њено пресељене у вечност баш сада, воља Божија, и да је то
на њену велику корист. Ако је и отишла у младости, старост се не огледа
у броју година, и мудрост је – седина људска, а чист живот –
узраст старости (Прем. 4, 8–9)... Закратко испуни лета дуга:
јер угодна беше Господу душа његова, тога ради похита да је узме из зле
средине (Прем. 4,13-14).
...То што се ви, оставши без ње, предајете
туговању, то није по разуму духовном, него дејствују тело и крв; није ли
свеједно – умрла би и да је поживела много лета; али колико би бура, невоља и
преокрета доживела? Они који су плакали нису је жалили у том смислу, него су у
својој машти представљали слику њеног срећног живота; но, то се веома ретко
догађа.
