Наша вера православна: Свети преподобни Серафим Саровски

Свети преподобни Серафим Саровски

Родио се као Прохор Мошњин, не зна се тачно које године,
у граду Курску, родном месту Теодосија Печерског.
Његов отац Исидор био је имућан и градио је храм св. Сергију Радоњешком,
а после његове смрти тај посао је наставила мајка Агатја.
Она је и одгајила будућег подвижника, дајући му добар пример сталне молитве, поста и милосрђа.

Два су се чудесна догађаја десила у детињству св. Серафима.
Једном га је мајка попела на врх недовршеног храма,
он је одатле пао, али се није ни мало повредио.
Други пут, док је био болестан, јавила му се у сну Пресвета Богородица и рекла да ће доћи да га излечи.
Неколико дана касније литија са чудотворном иконом Коренске Мајке Божије пролазила је кроз њихово двориште.
Мајка је изнела болесног Прохора до ње, и он је убрзо оздравио.

Кад је одлучио да се замонаши, мајка га је благословила и даровала бакарним крстом који је носио читавог живота; са њим се и упокојио.

Прозорљивац Доситеј који се подвизавао у Катајевској пустињи
саветовао му је да оде у Саров, што је он и учинио 1778. године,
за време игумана Пахомија.
Скоро осам година је био искушеник.

За то време имао је велико искушење – три године је био надувен од водене болести и добар део тог времена непокретан.
Тада је имао виђење Пресвете Богородице са апостолима Петром и Јованом Богословом.
Она је рекла: «Овај је од нашег рода», дотакла га жезлом и из тог удубљења отекла је сва вода из тела (на том месту остао му је ожиљак).

Замонашен је 13. 08. 1786. са именом Серафим, што значи «пламени»,
а у октобру исте године постао је јерођакон.

На литургији је виђао анђеле и једном Господа Исуса Христа окупаног светлошћу.
Од тога се није погордио, већ се све више смиравао и увећавао труд.

За време велике глади манастирски амбари су се чудесно преко ноћи напунили житом услед молитава старца Серафима и остале братије.

Пошто је 1793. добио чин јеромонаха, испунио је своју давнашњу жељу да оде у пустињу.
Пре тога је умирућем оцу Пахомију обећао да ће се бринути о Дивјејевском женском манастиру.

У самоћи је окопавао башту и гајио пчеле;
недељом је ишао у манастир на литургију.

Виђали су га како храни медведа као да је дресиран.
Да би победио ђавола, 1000 дана се непрекидно молио на камену,
стојећи и клечећи, са кратким паузама због хране и одмора.

12.09.1804. напала су га у шуми три сељака тражећи паре,
а он је пустио да га изубијају јер «ко се маши ножа, од ножа ће погинути».
Једва је преживео. А после им је, хришћански, опростио и заложио се да их не казне.

Када му је 1807. умро духовни вођа, отац Исаија, игуман Саровског манастира, предао се подвигу молчалништва (ћутања и молитвеног тиховања). После више од две године тако проведених, по наредби се вратио у манастир, а онда почео да живи као затворник, не излазећи из келије. Нико га није видео пет година. Једном се удостојио да буде узнесен на небо и види рајске станове. Још је пет година ћутао и није излазио из келије, али су други могли да дођу да га виде. Тек онда је почео да даје духовне савете људима који су му долазили, по наредби Пресвете Богородице, која му се јавила са преподобним Онуфријем Великим и Петром Атонским. Године 1825. поново је почео да иде у шуму, а у близини је Пресвета Дјева ударила жезлом и начинила извор лековите воде.

На крају његових подвига дошло је стараштво. На хиљаде људи свакога дана долазило му је ради савета и помоћи, и он је унапред знао све њихове бољке. Безброј је примера његове прозорљивости: знао је коме је помоћ најпотребнија, одговарао и пре него што су му постављали питања, знао све о гресима и прошлости саговорника; предсказивао догађаје. Био је у духовној вези са другим подвижницима које никад није видео, нпр. послао је поруку затворнику Георгију да не оставља место свог подвига (он је две године био искушаван том помисли). Многим људима је предсказивао шта ће им се десити: ступање у монаштво, брак, број деце, болести, смрт ближњих...Предсказао је у Русији глад, колеру, политичке сукобе. И своју смрт.

Старац Серафим првог је излечио спахију Мантурова који је боловао од тешке болести ногу. Један болесник, који је оздравио, видео је старца како лебди у ваздуху и моли се за њега. Лечио је молитвом, светом водицом и уљем. Помогао је и спахији Мотовилову, који је био непокретан, да прохода (њему је после открио «циљ хришћанског живота»). А и после старчеве смрти људи су лек налазили у извору који је Богородица створила и који се данас зове Серафимов. Силом своје молитве свети старац је чинио да бездетни добију дете. Па чак и да се осуђени покојници помилују. Спахију Мотовилова је удостојио да се заједно с њим нађе у Духу Светом. Пред крај живота је већ очигледно општио са анђелима, Богородицом, небеским становницима.
Старац Серафим се цео живот бринуо за Дивјејевски манастир који је основала врла подвижница Агатја Семјеновна Мељгунова. Све се радило тамо како је он говорио, иако никад у тај манастир није одлазио. Многе је девојке благословио да ту буду монахиње. После његове смрти манастир је доживео много смутњи јер је послушник старца Серафима Иван Тихонович (отац Јоасаф) хтео њиме да влада. Тек 1861. се све средило. Још два манастира помагао је свети старац: Ардатовско-Покровски и Спасо- Зеленогорски. Саровски подвижник бавио се стараштвом 12 година. Небеска Царица му се последњи пут јавила на Благовести задње године његовог живота. Томе је присуствовала и дивјејевска сестра Евдокија Јефремовна. Виђење је трајало четири сата, а били су присутни анђели, св.Јован Крститељ, св. Јован Богослов и 12 девица-мученица.
Старац Серафим, саровски чудотворац, упокојио се 02.01.1833. у клечећем молитвеном положају пред иконом Мајке Божије «Умилење». На земљи је поживео 73 године. Скоро све његове ствари узеле су дивјејевске сестре. Одмах по његовој смрти почело је мноштво народа да долази на његов гроб, умножава портрете, узима предмете који су му припадали. 70 година након блажене кончине саровског старца, отац Серафим проглашен је светитељем. Те исте 1903. године откривене су и његове мошти. Била је присутна царска породица и небројено много поклоника. Од оца Серафима није остало нетљено тело, него само кости, што је многе смућивало, али нису мошти доказ светости, већ безбројна чуда која су се десила. Тако је одредила промисао Божија.Тадашње власти су 1926. склониле светитељеве мошти које су 1990. пронађене у подруму петроградског Музеја религије и атеизма, а 1991. пребачене су у Дивјејевски манастир.Постоји предање да ће он пред крај света васкрснути и заједно са праведницима и Црквом бити узнет право на небо.

Тропар Серафиму, глас 4. От јуности Христа возљубил јеси, блажене и Тому Јединому работати пламене вождељев, непрестаноју молитвоју и трудом в пустињи подвизалсја јеси, умиљеним же сердцем љубов Христову стјажав, избраник возљубљен Божија Матере јавилсја јеси. Сего ради вопијем ти: Спасај нас молитвами твојими, Серафиме, преподобне оче наш.
Кондак Серафиму, глас 2. Мира красоту и јаже в њем тљенаја оставив,преподобне, в Саровскоју обитељ вселилсја јеси; и тамо ангелски пожив, многим пут бил јеси ко спасенију;
сего ради Христос тебе, оче Серафиме, прослави, и даром исцјељениј и чудес обогати. Тјемже вопијем ти: Радујсја, Серафиме, преподобне оче наш.

+++

Мошти Светог преоодобног Серафима Саровског у манастиру Свете Тројице у Дивијеву

+++

Молитва Светом преподобном Серафиму Саровском

О пречудесни оче Серафиме, велики саровски чудотворче, свима који к теби прибегавају брзопослушни помоћниче! У дане земаљског живота свога нико од тебе празан и неутешан не оде, но свима на сладост би виђење лица твога и слаткоубедљиви глас речи твојих. Уз то, још и дар исцељења, дар прозрења и дар излечења душа болесних обилан се у теби јави. Ни када те Бог призва од земаљских трудова к небеском упокојењу, љубав твоја према нама ни онда не преста и немогуће је избројати чудеса твоја која се умножише као звезде небеске: јер се по свим крајевима земље наше људима Божијим јављаш и дарујеш им исцељење. И ми са њима вапијемо ти: О претихи и прекротки угодниче Божији, смели пред Богом молитвениче, који никада не одбацујеш оне који те призивају, узнеси за нас добромоћну молитву своју к Господу Сила, да укрепи земљу нашу, да нам дарује све добропотребно у овом животу и све корисно за спасење душе, да нас огради од падова греховних и научи нас истинитом покајању да без препрека уђемо у вечно Небеско Царство, где ти сада у незалазној слави сијаш, и да тамо певамо са свима Светима Живоначалну Тројицу у векове векова. Амин.

+++
Поуке Светог преподобног Серафима Саровског(из књиге ,,Радости моја,Христос васкрсе")

О БОГУ

Бог је огањ који згрева и разбуктава срца и утробе. Дакле, ако у својим срцима осећамо хладноћу, студ која долази од ђавола, јер је ђаво студен, то призовимо Господа и Он ће доћи и згрејати срце наше не само савршеном љубављу према Њему него и према нашим ближњима. Топлина изгони студ добромрсца.
Оци су написали, када су их питали: тражи Господа, али не испитуј где живи.
Бога не називај Правичном Судијом, вели Преподобни Исаак, јер на твојим делима не види се Његова правосудност. Нека Га је Давид и називао Правосудним и Праведним, но Син Његов показао нам је да је Бог више – добар и милостив. Где је правичност суда Његовог, када смо ми били грешници а Христос је умро за нас (Исаак Сирин, слово 90).
Где је Бог, тамо нема зла. Све што од Бога потиче, одише миром и корисно је души, и приводи човека смирењу и
самоосуђивању.
Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо и прогневљујемо – како дуготрпељиво сноси Он безакоња наша и, када кара, како милостиво кара!
Што је човек савршенији пред Богом, то (верније) ходи Његовим трагом, а у светлости Истине Бог му јавља Лице Своје. Јер, праведници, у мери у којој улазе у сазрцање Бога, виде на овом свету Лик Његов као у огледалу, а тамо виде јављење Истине.
Ако не знаш Бога, немогуће је да се у теби пробуди и љубав према Њему, и Бога не можеш љубити, ако Га не видиш. А виђење Бога долази од богопознања, јер сазрцање Бога не претходи богопознању.
О делима Божијим не треба расуђивати пуна стомака, јер при пуном стомаку нема виђења тајни Божијих.

O РАЗЛОЗИМА ДОЛАСКА ИСУСА ХРИСТА У СВЕТ

Разлози доласка у свет Исуса Христа, Сина Божијег јесу:
а) Љубав Божја према роду људском, јер „Бог тако заволе свет да је Сина Свога Јединородног дао за њега.“ (Јн. 3, 16)
б) Васпостављање у палом човеку лика и подобија Божијег, како о томе пева Света Црква (1. канон на Рождество Господње, песма 1: „Онога који је био по лику Божијем, па је преступљењем пропао, који је отпао од најбољег, божанственог живота, поново обнавља премудри Творац“.
в) Спасење људских душа, јер „не посла Бог Сина Свога у свет да суди свету но да се Њиме свет спасе.“ (Јн. 3, 17)
Дакле, и ми, следујући циљу Искупитеља, Господа нашег Исуса Христа, треба да свој живот проводимо сагласно Његовом божанственом учењу, да тиме задобијемо спасење душа својих.

О ВЕРИ

Пре свега потребно је веровати у Бога, јер „онај ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који Га траже“ (Јевр. 11, 6).
Вера је, по учењу Преподобног Антиоха, почетак нашег сједињавања са Богом: онај ко истински верује, камен је храма Божијег, приправљен за здање Бога Оца, узнесен на висину силом Исуса Христа, тј. крстом, благодаћу Духа Светога.
„Вера, пак, без дела је – мртва“, а дела вере јесу – љубав, мир, дуготрпљење, милост, смирење, одмор од дела својих, као што је Бог од дела починуо, ношење крста и живот по духу. Само таква вера признаје се за истинску. Праве вере нема без дела. Онај ко истински верује, неизоставно има и – дела.

+++

Књиге у пдф формату
(кликните на фотографију да вам се отвори линк преко кога можете скинути књигу)