Управо је то Божић

Окрутност света потиче од демона. Разврат света потиче од тога што је човек постао плот (тело) и само плот. И радост света – бучна и напета радост од које је човеку тешко као од мамурлука је само декорација. То је аналог репродукције слике на зиду која виси само зато да би сакрила рупу на тапетама.

За почетак, свет је празан. После пада у грех је празан као добош; празан је као новчаник који је лопов опељешио. Отуда, из утробе празнине допире управо она спора и заглушујућа туга коју човек ако не познаје неће моћи да схвати и да осети у срцу чему може да се радује за Божић.

Празан је свет и човек се издувао као балон. И ако треба да настави да живи, чак и ако то не жели, али мора, треба нечим да се развесели. Празнина потиче од пада у грех. Бука испразности – од тога што човек не може да седи на једном месту у тишини. Разврат – од гашења духа, од потпуне власти тела и немогућности да јој се човек супротстави. А сама злоба потиче од демона. Посебно лукава злоба у којој се човек осмехује и прави паузу. У којој се рађају замисли и кују планови. У којој свирепост није у налетима, већ је осмишљена, дозвољена и идеолошка.

Шта још има унаоколо, што смо изоставили са списка? Кога нисмо поменули? Управо на ову земљу коју смо описали дошао је Христос. На земљу развраћену због очаја дошао је Син Дјеве Који нема греха. На оглупелу земљу дошла је Премудрост Божија. Тамо где је празнина дошао је Онај у Којем је пуноћа. И пошто је земља због демона постала лукава и окрутна, милосрдног Христа су на земљи очекивале мреже замки у виду речи, повици оних који су Га разапињали и бичевање од стране војника преторије. Он је то знао, али је ипак дошао. Није се одрекао. Није одбио. Клањам Ти се са захвалношћу, Спаситељу мој и Доброчинитељу.

Славимо Божић, господо! Кажем да славимо Божић, другови! Браћо и сестре, мадам и месје, прослављамо Оваплоћење Сина Божијег! Празници нам нису дати да бисмо се сећали догађаја, већ да бисмо срцем учествовали у њима – у истим овим догађајима које прослављамо. По замисли и у идеалном случају ми се не „сећамо“ и не једемо, већ саучествујемо и веселимо се. И ако је празник у стању да учини да човек постане заједничар у радости пастира који су чули анђеоски хор, и мудраца који су донели дарове, Божић је у стању да појача чак и чежњу предхришћанског света у којој је човечанство издисало у чежњи. (Да ли је поново на издисају, само што више није на издисају чекајући Искупитеља, већ одрекавши Га се, због чега је његова кривица већа?)

Претпразнична чежња. Нејасна празнина која из дана у дан разједа срце. Нејасно незадовољство свим уопште, а ничим конкретно. Бунда нас не греје, куповина не теши, виц нам није смешан. Вести нас плаше, а разговори замарају. Да ли вам је то познато? Ако није, чему се радујете за Божић? Књизи су потребне корице, а слици рам. Исто тако је за радост потребан жалосни контраст, зато што је и сама радост одговор Бога на жалост света. Конкретан одговор на конкретну жалост. Не ради се о личној жалости која је код сваког посебна, већ о васељенској жалости којом одишу сви без изузетка. И благодат није она која обрезује удове, већ срце, која човека не чини осетљивим само за покрете Духа, већ и за танану жалост овога света.

То је жалост човека који гине, жалост које је мали број људи свестан, али која несумњиво постоји и која је учинила да Син Божији сиђе с наба. Он се сажалио на нашу беду, на наше гашење, на наше јалово пузање у прашини. Јер није нас са Оцем и Духом створио да бисмо живели онако као што уобичајено живимо. Између тога какви треба да будемо и какви смо постали налази се провалија. И то је требало поправити, али не људском руком. Она је слаба. Ствар је требало поправити Божијом руком. Руком, у прво време – малога детета. Управо то је Божић.

Осећајући чудну радост која није од овога света због тога што је Он дошао, сасвим смо обавезни да обрезаним срцем осећамо и укус трагедије која је довела до оваплоћења, а затим и до крсних страдања Исуса Христа и Његовог васкресења. Неосетљивост на радост је сигурана дијагноза неверја. А сувишна празнична бука је само звучна завеса. Божић жели тишину. Тишину и једноставност. Тишину, једноставност и сузе. Сузе у тишини и радосну језу.

Језа одагнава тугу и доноси смисао. И ако и постоји нешто заиста страховито (не у свакодневном, већ у библијском смислу) то је Истина повијена у пелене којој су пелене одједном скинуте.

Може се говорити много, и распричао сам се, пошто то желим. Али да ли треба? Шта човек да каже кад анђели поју, и то не понаособ, већ у хору! Тако је уобичајен, али сасвим непознат празник. Са мразем, јелкама, украсима и тракама, мучећи приближавањем, заглушујући у доласку. Дошао је Божић. Дошао је Божић. Дошао је…

Извор: Православие.ру 

Духовно значење бадњака: Божићна посланица владике Николаја 1938. године

Јесте ли унели бадњаке у своје куће? Знате да је бадњак први и почетни обичај у венцу божићних обичаја којим наш народ од вајкада украшава божићне празновање. Са свечаним уношењем младог храстовог дрвета у кућу отпочиње код Срба светковање Божића. Храстово дрво најјаче је дрво што даје и најјачу гоплоту. Јесте ли намазали бадњак медом? Јесте ли се јутрос огрејали на њему? Јесте ли се радовали са децом својом његовој светлости и топлоти и роју варница? Дрво среће, дрво сласти, дрво здравља и снаге и младости, дрво живота и љубави.

Да ли постоји дрво среће у свету? Је ли бадњак баш то дрво или само символ и слика тога дрвета? Само символ и слика. А стварно дрво среће јесте Онај који се родио у овај свети дан. Уношење бадњака у кућу означава улазак Христов у овај свет, улазак Христов у ваше домове и ваше душе. Славан обичај и красна слика! Бадњак представља Христа. Као младо и снажно дрво Цар љубави дао се посећи, да мирисом Своје вечне младости подмлади свет, и огњем Своје љубави загреје залеђено човечанство, и пламеном Својих божанских откривења осветли и обрадује невесели род људски, и варницама Својих речи попали лажне идоле на земљи, и крвљу Својом као слатким соком заслади горке воде живота човечјег.

Уневши бадњаке у куће, јесте ли унели Христа у куће своје и у душе своје? Слика је слика, а стварност је стварност. Бадњак је слика, а Христос је стварност. Бадњак је слика дрвета среће, и као слика служи вам за напомену и опомену, да унесете у своје домове и своје душе стварно Дрво Среће, а то је Син Божји Христос Господ. Његова наука, нарочито Беседа о блаженствима, то јест Беседа о срећи, представља устав човечје среће, а Он сам собом представља право и вечно Дрво Среће. Горки су наши дани, чујемо често у ово наше време; живот наш је горка вода, стигла нам је до гуше, давимо се у њој. Да нам је неко слатко дрво, које би могло да заслади горку воду живота. Постоји ли такво слатко дрво?

У старо прастаро време један народ би избављен из ропства мисирског и поведен у земљу слободе. Но пут га вођаше кроз суху и безводну пустињу Сур. Мучен глађу и жеђу, народ поче викати на свога вођу. Чинило се народу, да је боље сито ропство него гладна слобода. Што си нас изводио из Мисира? Боље да смо остали робови фараонови него да у пустињи помремо од глади и жеђи. Тако је роптао народ. Ми Срби смо запамтили једну велику реч једног великог нашег човека из Светског рата. Ломећи се низ кршеве албанске и патећи се са осталим ратним народом он је изјавио: Боље као слободан умрети него као роб живети. Но онај некрштени народ у старо време обратно је мислио. Догоди се најзад да тај народ наиђе на неку јаку воду, те појури да утоли своју жеђ. Али вода беше горка и непитка. То изазва још јаче негодовање против вође. Не знајући шта да чини, вођ завапи у молитви Богу за помоћ. И Господ му показа неко дрво, које он метну у воду и вода поста слатка (II Мојс. 15, 23). И оно се место прозва Мери, што значи Горка Вода.

Ова прича није бајка за децу него историјски догађај, описан у Светом Писму Божјем. Свети Оци православне Цркве, истинити тумачи Књиге живота, протумачили су, да је оно дрво у Мери, које је пре творило горку воду у слатку, символ или слика Христа Спаситеља. Дрво сласти, дакле, које је наш небесни Отац ставио у горку воду живота људског јесте Син Божји Господ Исус Христос, чији рођендан данас прослављамо. Јесте ли ви, браћо, ставили ово Дрво сласти у горку воду свога живота? Многи наши савременици жале се на овај живот као на горку воду. Многи који су у браку говоре о горчини брака; развод брака ту горчину не умањује. Многи се жале на горчину сиромаштине; обогаћење земљом горчину не ублажује. Многи плачу што због нешколованости морају да пију чашу горчине доњих и задњих редова друштвених; школовани пак више ропћу на живот и чешће насилно прекраћују свој живот. Једнима је горка вода њихов лични живот, другима је горка вода живот национални, трећима је горка вода живот васцелог човечанства. Према томе изгледа, да цела ова планета заслужује да се назове Мери, или Горка Вода.

Дошао нам је овај Божић, да по хиљаду и девет сто тридесет и осми пут опомене људски род на лек од горчине. Лек је у Дрвету Сладости, а Дрво Сладости је Господ Спаситељ. Порука овога Божића као и свакога гласи: Стави, човече, слатко дрво Божје у горку воду твога живота и горчина ће ишчезнути. Као што си ставио бадњак, дрво среће, на огњиште своје, тако стави у загорчану душу своју Дрво Сладости, Спаситеља света. И Спаситељ твој засладиће ти горку воду живота.

 „Ово и није живот“, говоре многи философи. Ово је само један нарочити изглед смрти. Живот је смрт у покрету, и ми смо покретни мртваци. Слични смо песку што га ветар подигне да га мало после опет баци на земљу. Да ли ћемо ми звати непокретни песак мртвим а летећи песак живим, сасвим је свеједно – песак је мртав у оба случаја. Тако је, кажу ови философи, и са животом човечјим.

Али сви здравоумни људи осећају, да је ово мудровање лажно. Жеђ свакога човека за животом је огромна. Борба за што дужи живот силнија је од свих других борби на земљи. А то значи да ми у тајанственим дубинама срца осећамо, да живот и смрт нису исто, и да је бољи живот од смрти. Зато су се људи од памтивека мучили, да открију неко средство за продужење живота; да пронађу неко дрво живота, од кога кад би се јело, живело би се довољно дуго.

Постоји ли дрво живота?

Једна једина књига у свету тврди да заиста постоји дрво живота. У књизи Постања, а то је прва књига Писма Божјега, описује се Рај, који створи Бог, и у који уведе Бог првога човека. А усред Раја бијаше дрво живота. Ко би јео од тог дрвета, био би бесмртан и вечно би живео. Тако пише у Књизи. Апостоли и Оци православне Цркве видели су у том дрвету символ или слику Христа Спаситеља, који и јесте право и стварно Дрво живота: ко од Њега једе, тај не умире. Као што је и Он сам рекао: Ко верује Сина, има живот вечни.- И још је рекао: Ја сам живот.- И још је рекао: Ко верује Мене, ако и умре, живеће.- И још је рекао: Овце Моје слушају глас Мој, и Ја ћу им дати живот вечни.- И још је рекао: Ко Моју реч слуша и верује, има живот вечни.- Па је онда још рекао: Ко једе Моје тело и пије Моју крв (то јест ко се причешћује), има живот вечни.- Никад од постања света ни један човек није овако што о себи тврдио нити је смео тврдити. Овако је могао и смео говорити о себи само Син Свевишњега, који је духовно рођен у вечности од Бога Оца и телесно рођен у времену од Пресвете Деве Марије и Духа Светога. Родио се и јавио као истинско Дрво живота на овој њиви смрти и пролазности. Питомо Дрво усред дивљег растиња. Небесно Дрво усред трњака зла. Да би трње искоренио а дивљину облагородио и добрим родом украсио.

Главни символ и знамење Дрвета живота јесте Крст Господњи. Оци нашег народа и наше народне Цркве то су од почетка сазнали и осетили. Зато су пригрлили крст са љубављу и одушевљењем. Зато су се и борили за крст часни са беспримерним пожртвовањем, које се може наћи само код људи који не верују у моћ смрти. Зато су крстом украсили сву земљу своју стављајући га и на живе и на умрле, и на колевке и на гробове, и на храмове и на домове, и у њиве и у торове, и на свадбене барјаке и на војничке заставе. Пред крстом су се заклињали на истину, верност и слогу. Крстом су се освећивали, чистили, целили; крстом се храбрили, крстом благосиљали. Крстом су општили са небеским светом, са анђелима и светитељима као са сродницима. Да се обистини она реч из црквених песама: Крстом твојим, Христе, сјединио си у једно стадо анђеле и људе.

Па ипак крст је само видљиви символ и знамење, мада најречитије и најсавршеније од свих символа и знамења Христових. Крсно дрво јесте дрво праве среће и духовне насладе и бесмртног живота. Кад то кажемо ми као да кажемо: Христос је наша права срећа, Христос наша духовна наслада, Христос наш бесмртни живот. Није српски народ мислио да бадњаком замени крст – Боже сачувај. Знао је он да је "крст хранитељ целе васељене"; знао је богату символику крста. Али је по своме генију и по својој неизмерној љубави према Спаситељу света хтео бадњаком, као и другим сликовитим обичајима, да на свој начин украси светли празник Његовог Рођења. Да би појимање спасоносног дела Христовог било јасније; да би овај радосни дан био још радоснији. И бадњак и сви остали божићни обичаји јесу народна одлика наше Цркве. Лепо је да држимо све те красне и изразите обичаје, али не смемо остати само на површини њихове сликовитости, да не би и ми заслужили прекор Господа упућен некада формалистима јеврејским: остависте заповести Божије а држите обичаје људске. Него морамо дубоко поронити у смисао и стварност коју ти обичаји изражавају. А смисао и стварност свих тих празничних обичаја увек је сам Господ Спаситељ наш, који се на Божић родио, на Велики Петак на крст распео, на Васкрс васкрсао, на Вазнесење узнео на престо вечне славе, све ради нас и ради нашега спасења. Да би нас избавио испод сатанске власти. Да би нас очистио од греховности и исцелио од трулежи и покварености. Да би нас уздигао изнад животиња и животињства. Да би нас убелио и опрао од сваке душевне прљавштине. Да би нас излечио од сваке немоћи и опасао духовном крепошћу. Да би нас тако Богу приближио, с Богом сјединио и Божјом децом учинио. То је смисао и стварност свих хришћанских символа, то суштина и свих наших верских обичаја. Кад то разумом схватимо и срцем прихватимо, онда нам сви символи или слике и сви наши верски обичаји постају још милији, а радост празнична још већа.

Света Црква ваша позива вас да држите обичаје своје вере али да се владате по суштини вере. А суштина вере је сва у Ономе који се на данашњи дан родио. Света Црква ваша позива вас да се радујете Његовом рођењу непомућеном и чистом радошћу. Црква не може наћи боље речи да вам објави оно што се пре 1938 година догодило у пеђини Витлејемској од речи анђела пастирима: Јављам вам велику радост – данас вам се роди Спас, а то је Христос Господ. Ваша Мајка, Црква Светосавека, трвена но несатрвена, бијена но неубијена, прљана но неупрљана, гоњена но непобеђена, сија се од радости кад вам јавља ову радосну вест о рођењу Оснивача свога, непобедивог Јагњета Божјег. Ако има неких међу вама који се муче тражећи или очекујући неког нарочитог Спаситеља, било за себе лично или за свој народ или за човечанство, таквима Црква шаље ову поруку: Не тражите га, јер се нашао; не измишљајте га, јер је дошао; не очекујте га, јер се родио, – Он, једини прави и истински Месија и Спаситељ свију и свакога. Вера у Њега никога до сада није постидела. Нада у Њега никога до сада није изневерила. Нити је ичија љубав према Њему остала до сада ненаграђена животом, здрављем, радошћу, миром и вечним спасењем. Зато нека се свака душа Њему покори и Њему поклони. У име тога јединог Спаситеља рода човечјег Црква отаца ваших позива све вас на покајање, на лично исправљање, на измирење и свеопште радовање. Дрво среће израсло је. Дрво сладости процветало је. Дрво живота донело је и доноси богате плодове по целој васиони па и у нашој отаџбини. А то благословено Божје Дрво јесте Господ Исус Христос који се у данашњи дан родио у Витлејему, и који нас позива све на спасење и живот вечни у царству небеском.

Божићња посланица епископа Николаја 1938. године

„Мисионар“, јануар 1939.

Извор: "Борба за веру"

Божићна посланица владике Николаја 1930. године

Христос се роди, љубазна браћо и децо!

Где се роди Христос? Не у царским дворовима, да не кажу подвлашћени: Он је с царевима а није с нама!

И не у богаташкој раскоши, да не кажу сиромаси: Он је с богаташима а није с нама!

И не у великом граду, где бедни људи тешко долазе до стана, да се на каже: Стеснио нас је!

И не у топлој соби, да не кажу страдалници по хладним избама: лако је њему!

И уопште не међу људима, да не кажу људи: тежак нам је!

Него се благи Господ родио међу овцама, које му ништа нису замериле. Родио се на месту ничијем, у пећини хладној, између града и села, између својина и присвојених баштина. Родио се на стопи земље ничије, Божије. Ту стопу земље нико није искоришћавао, осим овце, и оне сасвим ретко. И овце му нису замериле, што се родио код њих, на камену застртом сламом.

Ми поклоници православни били смо на том месту о Васкрсу ове године. Нас 65 удостојили смо се спустили се у ону пештеру, у коју се он спустио са престола небеског ради спасења људи.

У ту пештеру не улазе више овце бесловесне него само словесне. Ту је сада олтар, и многа кандила, ту молитве и службе, ту сузе и покајања, ту олакшање душама људским.

Свакога Божића у тој пештери служи Патријарх Јерусалимски врло свечану службу Божју. И ове године на данашњи дан он ће служити и појати са свештеницима и народом: Рођење твоје Христе Боже наш – засија светлост свету! И још ће се у тој пештери понављати као и увек она анђелска песма, коју су ангели певали около пештере оне ноћи када се Господ родио: Слава Богу на висини, мир на земљи, добра воља међу људима.

Певајте и ви ту песму. Њоме је изречен смисао доласка и рођења Сина Божјег на земљи. Цео устав живота нашег. Да се слави Бог, да буде мир на земљи, да се зацари добра воља мећу људима. То је било онда најпотребније. То је данас најпотребније свему роду људском.

Стојећи оборених глава у пећини благословеној ми поклоници дивили смо се, где се велики Господ и Спас наш родио. Родио се на камену ничијем, да свима буде прав, и да свима понуди спасење. Родио се у мраку, као да покаже да је дошао у мрак овога света – Он, велика Светлост.

Па смо се онда питали оборених глава: када се Господ јавио свету? Јавио се у мучно време, када се Бог није славио, када није било мира на земљи, и када је место добре воље владала зловоља мећу људима.

Он се није јавио у време каквога праведнога цара, да се не каже: помагао му је тај цар!

Нити се Он јавио у време поштења и правде мећу људима, да се не каже: лако је било наговорити поштене на поштење и праведне на правду!

Нити се Он јавио у време радости и светлости у срцима људским, да се на каже: што је морао доћи да радује радосне и светли просвећенима!

Него се кротки Господ јавио у време цара крволока у Јерусалиму, и царева тирана по свим народима и племенима.

Јавио се он у време упрљаног поштења и погажене правде мећу људима.

Јавио се усред свеопште жалости и очајања и мрака у душама свију људи.

У то време родио се Син Божји свету, баш у то време када је најпотребнији био свету, и када људима није могао помоћи нико осим Њега.

Зато су Га поздравили добродошлицом и ангели и људи, и сиромашни и богати, цареви и мудраци са Истока.

О, како би Га и ми данас поздравили, да се јави! О, како је он данас потребан завађеним народима, огрубелим људима, отупелим савестима, заслепљеним душама! Као насушни хлеб гладноме, и као изворска вода жедноме!

Народима и људима нашега времена нико није потребнији од Њега. Нико им, уопште, данас није ни потребан осим Њега.

Без Њега су многи заборавили славити Бога на висини. Без Њега су народи вођени из рата у рат, из несреће у несрећу. Без Њега је зловоља узела маха међу људима и распламтила огањ пакости и саможивости.

Он једини је потребан свету. Нико други. О, кад би се Он опет јавио! Но зар се Он не јавља? Зар Он није обећао следбеницима Својим: Ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин.

Амин, Господе! Буди с нама, јер тонемо. Јављај се што чешће и у што више срца људских. Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру Витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.

Простримо душе наше под ноге Његове као сламу. Нека Он гази. Нисмо достојни ни Његовог гажења а камоли љубави Његове. Но, Он и кад би хтео газити газио би да излечи а не да убије. Јер, Он је сав Љубав, сав Милост, сав Разум и чистота. Он нас неће згазити, иако смо то заслужили више него црви под ногама нашим. Он ће нас помиловати, и опростити покајницима. И миловаће, и праштаће, све до Последњега Суда. Но знајте, да је проречено, да ће Дан Суда Христовог гранути изненадно.

Похитајмо стога сви да се покајнички поклонимо Господу, који се јавља. Да, и који ће се на крају јавити у сили и слави великој, да суди свим живим и мртвим. Похитајмо, браћо и децо, да прославимо песмом и правдом Господа Исуса и Његову Свету Матер, Он тиме не добија ништа. Шта би и могао добити Најбогатији од најсиромашнијих? Но тиме ми добијамо све: и живот, и здравље, и мир, и добру вољу, и разум и – царство бесмртно.

Теби Господе, Спаситељу и Препородитељу наш, слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек. Амин.

Спомените, браћо, у молитвама својим православни народ руски. Нека би Господ благи ускоро помиловао тај велики народ и учинио крај његовим тешким страдањима. Многострадални народ руски, и многострадалну цркву руску православну, да помилује и спасе Господ Бог. Амин.

Божићна посланица – Охрид 1930. г.

Извор: "Борба за веру"

Божићна посланица владике Николаја 1928. године

                                                           О измирењу и Измиритељу

Приђите поклонимо се цару нашему Богу!

Приђите поклонимо се Христу цару нашему Богу!

Приђите поклонимо се и припаднемо самоме Христу цару и Богу нашему!

Нека се радује душа наша што ево род људски прославља рођење Христа Спаситеља по хиљаду девет сто двадесет и осми пут. Ово рођење Цара над царевима и господара над господарима прослављано је од поколења и поколења људских у све ширим и ширим круговима, док ови кругови славља нису у наше време достигли све континенте и сва острва земаљска, на којима људи живе. И ово је једини рођендан у свој историји рода људског, који је духовно прослављен на много столећа пре него што се јавио. Прославили су га видовити пророци Божји. А кад се јавио, посведочили су га пастири и мудраци, потврдили пријатељи и непријатељи Божји - сам цар Ирод међу овим последњим, а описали га јеванђелисти и апостоли. На данашњи дан, који нас својим значајем и топлином везује не само за стотине милиона сада живих људских бића, која верују у Христа, него и за многе хиљаде милиона оних, који пре нас живеше на земљи, па чак и за пророке од пре тридесет столећа - на данашњи по свему необични рођендан ја желим да вас подсетим на једно пророчанство пророка Исаије, које се ретко кад тумачи, а које гласи:

И вук ће боравити с јагњетом,

и рис ће почивати с јаретом,

а теле и јунац и лав биће заједно;

и мало дете водиће их. И во

и медвед заједно ће пасти (Ис.11,6).

Овим издвојеним речима не прориче се толико рођење Христа Господа колико стање које ће Он својим рођењем на земљи успоставити. А да је реч о Њему и Његовом доласку у свет, види се из претходећег казивања пророковог, које гласи:

Али ће изаћи шибљика из стабла Јесејева,

и изданак из корена његова изникнуће.

Јесеј је био отац цара Давида, а из цар Давидовог колена родио се Господ Христос. Зато Га пророк назива шибљиком и изданком Јесејевим. За тај изданак вели он још, да ће бити застава народима. Па провиђајући у далекој будућности рођење Спаситеља света Исаија провиђа и стање, које ће се зацарити у свету због Његовог рођења на земљи. Какво ће бити то стање? Вук ће боравити с јагњетом, и рис ће почивати с јаретом, теле и јунац и лав биће заједно, и мало дете водиће их. Какве су ово тајанствене речи? Да се пророк није пребацио? Да се није преварио? Ево прође хиљаду девет сто двадесет и осам година од како се проречени Месија и Спаситељ роди, а ми још не видесмо, да вук с јагњетом борави, нити да рис с јаретом почива, нити да теле живи у пријатељству с лавом, ни во са медведом, нити да их мало дете води! Него видимо оно што је и сам пророк у своје време гледао, на име, да зверови растржу питоме животиње, и да сваки сусрет једних с другим означава непријатељство, крв и смрт.

Ипак, браћо, није се пророк преварио. Не би се лако преварио у овој визији пророк, који се није преварио у свима осталим визијама, као на пример у визији, да ће Господ бити рођен од девице и да ће Му име бити Емануил (Ис. 7, 14); да ће пре Њега изаћи Претеча, глас вапијући у пустињи (40, 3); да ће Господ доћи као јунак, но ипак препун кротости и нежности (42); да ће бити презрен и одбачен, да ће бити мучен и злостављан (53), и у многим другим визијама о појединостима из живота Спаситељева. није могуће да се тако достоверан пророк преварио, него се варају они који мисле, да он овде говори о измирењу животиња а не људи. Гле, мало доцније пророк говори: јер ће земља бити пуна познања Господњега као море воде што је пуно. А не могу ваљда животиње бити пуне познања о Богу него људи. О људима је, дакле, реч а не о животињама, ни дивљим ни питомим. Под дивљим и питомим животињама пророк подразумева дивље и питоме људе. Ћуд је једних људи као ћуд дивљих зверова, а ћуд је других као ћуд  питомих кивбтЈни>а.: Дивљи зверови служе кар символ дивљих људи, а питоме животиње служе као символ питомих људи. Све је у овом видљивом свету симвблично па и то. Пророк узима овде животиње, дивље и питоме, као символе људи, дивљих и питомих.

Кад ово једном знамо, онда се само можемо разумно питати: да ли је ваплоћени Господ на земљи икада успео, да измири људе зверове са људима јагањцима? И да ли је икад "мало дете" водило заједно вука и јагње, риса и јаре, лава и теле, медведа и вола? Јесте, браћо, јесте. Пророк Божји није се ни пребацио, ни преварио, иако је гледао из велике даљине, из даљине од седам стотина година и више. Оно што је он прорекао ми видимо из Јеванђеља и из прошлости Цркве као испуњено. Многи људи и жене, озлобљени грехом, озверени од греха, били су упитомљени и облагорођени благим Христом, и као питоми и благородни увршћени у овце Христове. Те их је тако "мало дете" из Витлејема водило све скупа. Озверена од страсти света Магдалина се обратила у чисту и кротку мироносицу; озверен среброљубљем мали Закхеј обратио се у милосрдног дародавца; озверени самољубљем неколики кнежеви јеврејски, као Никодим и Јосиф, обратили су се у смерне следбенике Христове; озверен грубошћу војничком капетан Лонгин обратио се под Крстом Христовим у несебичног мученика за Христа; озверени мржњом према хришћанима гонитељ Савле обратио се у одушевљеног апостола Павла. Сви су они најпре далеко стајали од тора Христовога, но постепено сви су се придружили стаду Христовом. И вукови су обитавали заједно са јагањцима, и рисови са јарићима, и лавови љути са мирним телићима, и медведи са воловима. Сви су они дошли под нежну, но крепку руку малога детета, рођенога у Витлејему, и "мало дете" их је све скупа водило. Јеванђеље, дакле тврди, да се пророк није преварио у својој визији.

А то што Јеванђеље тврди и што се догодило за живота Христова на земљи продужило се догађати још у већем размеру после Његове чесне смрти и славног васкрсења. Озверени грешници постајали су праведници, и бесрамне грешнице - светитељке. Џелати хришћана обраћали су се у хришћане, мучитељи у бранитеље, ругачи у прослављаче, судије у жртве. Ту наглу промену у људима изводио је дух живога и свесилнога Господа Христа, онога пророкованог "изданка из корена Јесејева", онога "малога детета", рођенога на данашњи дан у Витлејему међу овцама. Зверовидни цар јерменски Тиридат, који је поклао многе хришћане као гладан лав телад, покајао се и обратио у тихог и ревносног слугу Христовог. Мојсеј Мурин и Давид Разбојник убијали су и пљачкали светиње као горски хајдуци, живећи као зверови међу зверовима у шуми, па су се најзад благодатном силом Христовом укротили, замонашили и посветили. И тако су се зверови нашли у једном тору са овцама, разбојници са светитељима. Све силом и дејством и милошћу "малога детета" из Витлејема. Велике грешнице, као: Марија Египћанка, Таиса, Пелагија, Евдокија, Зоја и друге, покајањем су себе очистиле, дух Божји у себе примиле уместо духа демонскога, и у светитељке се прибројале. Опет све силом и дејством и милошћу онога "малога детета", на данашњи дан рођенога у Витлејему.

То што се догађало са појединим личностима, догађало се и са читавим народима и племенима. Идолопоклонички Мисир обратио се у плодну колевку хришћанских светитеља. Крвава Јерменија, сва опојена невином крвљу хришћанских мученика, најзад је клекла пред Крстом Христовим и упитомила се као упитомљена звер. Тако и сва дивља Европа, која је са вучјом ћуди клала хришћане као јагањце, нашла се најзад на истој паши са јагањцима Христовим. Тако и претци наши, рушилачки Словени, који су за хришћанске народе били страх и трепет због свог зверског нагона за рушењем, крстили су се напокон Крстом Христовим и научили се зидати и помагати другима у зидању, како у зидању своје душе тако и у зидању спољашњег живота. И тако редом савлађивани су варварски народи, један по један, од "малог дијетета", и један по један улазили су међу народе мирне и питоме. И опет је вук боравио заједно с јагњетом и рис с јаретом, и лав с телетом и медвед с волом. И "мало дете" водило их је све заједно. "И земља се напунила познања Господњега као море воде што је пуно". И Господ Христос постао је "застава народама", није се, дакле, видовити пророк преварио, него је истину прорекао. И та се истина довољно јавила и јавља сваком ко има очи да види.

Стога је потребно и право, да се на данашњи велики дан, када прослављамо рођење Христа Спаситеља, сетимо великих и чудесних дела Његових кроз све векове и векове и кроз сва крлена и колена. Тако ћемо само разумети надчовечанску величину Онога кога славимо и у кога се надамо. Тако ћемо само и ми, као и претци наши, с победничком радошћу остати под Њим као под "заставом", која не зна за поразе.

Потребно је и право је још, да кад Христа славимо, Христом се и надахнемо. То је наша животворна корист од тога слављења. Да иначе наше славље не би било лаж, и наше празновање беспослица! А надахнуће Његовим духом данас је главна и једина потреба васцелог рода људског, свакога народа и свакога појединца. На све стране данас се чују жалбе на завађеност људи и народа. Измирење се проповеда и од званих и незваних. Али ко ће измирити? Који је тај чудотворац, који ће моћи извести измирење међу вуком и јагњетом, и рисом и јаретом, и лавом и волом? Јер нема сумње, да где год је велика завада и омраза и претња ратом ту је и велики број људи зверова, људи вукова, људи рисова, људи лавова. Ко ће се приближити зверовима и укротити их? Ко ће их повести на пашу заједно с јагањцима? Ваистину нико Други до Онај који је и до сада био највећи и најуспешнији Укротитељ, Измиритељ, Калемар и Препородитељ. Нико други осим "малога детета" из Витлејема. Он једини може, ако људи хоће. Ако људи и народи хоће, Он може и хоће. Јер Он једини има сво троје, чиме се изводи укроћење и измирење: велику мудрост, велику моћ и велику љубав. Много је оних који кроје веште планове за измирење људи, али су без мудрости божанске, без моћи и љубави, због чега сви њихови планови пропадају. А Он има сво троје ово у највећој мери, и Он може, ако људи хоће.

Зато вам препоручујем, браћо, да празнујући данас рођендан Христа Миротворца и Спаситеља помолите се искрено из свег срца за мир свих људи и народа на земљи. Помолите се Господу благом и милостивом, с дубоким покајањем и смирењем, да укроти све оне људе који као зверови мрзе и насрћу на суседе своје. Да се отклоне крвопролића и ратови, за које су данас многи водитељи народа и држава спремнији него за вечеру. Да се праведници сачувају а грешници покају. Да се верни утврде у вери, а неверни обрате у веру. Да се земља опет и опет "испуни познањем Господњим као море воде што је пуно". Да безгрешно Мало Дете из хладне пештере Витлејемске надахне сав род људски Својом животворном мудрошћу, силом и љубављу. Да Оно, по свемоћи Својој божанској, поведе род човечији ка Царству Свом бесмртном.

 

На дан Рождества Христова, у Охриду 1928. године.

Ваш смерни молитвеник  Николај, епископ Охридски

„Mисионар“, јануар 1929.

Извор: "Борба за веру"

Усамљена на Божић

 

На Бадње вече, једном човеку дође до руку слика испод које је писало ”Усамљена на Божић”. На слици снегом завејане кућице, свака светли као звездица, вију се танки трачци дима из димњака. Осећа се радост, весеље и топлина. Празник је. 

Сви су на окупу, само је једна ситна, крхка Жена, племенитог лика, у скромном огртачу, сама. Наслоњена на тарабе гледа пут осветљених прозора. Сиротица, нема нигде никог свог у овој благој ноћи. Загледао се боље и видео танак ореол изнад главе Усамљене Жене. Очи су му се испуниле сузама.

Па то Мати Божја, сама пред вратима, чека да се неко сети Ње и Њеног Сина. Заокупљени овоземаљским добрима, трпезом и обичајима, људи се не сећају шта то они славе. Не сећају се Онога због Кога су се окупили око трпезе, за којом за све има места сем за Њега и Мајку Његову.

Ова слика је повукла бујицу мисли. Ни пре више од две хиљаде година, кад је на земљу дошао Богочовек Христос, Творац и Цар, за Њега није било места. А Пресвета Мајка није имала главу где да склони.

”И роди Сина Својега Првенца, и пови Га, и положи у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 7).

Па зар се ништа није променило за два миленијума?

Подигнути су дивно украшени храмови, осветљени и удешени, где певамо умилне божићне песме. Окитили смо куће бадњаком, јелком и даровима, али на једино место где би Он желео да уђе, нема приступа.

Не пуштамо Га да уђе у наше срце. То би значило да морамо да се одрекнемо неких навика, да почнемо да се мењамо.

И тако Га стално изневеравамо, одлажући све за други дан, други празник, а живот пролази далеко од Бога. Нажалост, на крају тако и прође, јер нико не зна колико му је времена преостало.

Тада је почео да се моли:

”Ти Који си се родио у Витлејему, да би нас оживео и спасао, учини највеће од свих чуда: обнови срца наша! Путевима којима Ти знаш врати нас Себи и избави нас од срамоте неверја. Учини да Те не изгонимо из своје средине ове свете Божићне ноћи, као ни у остале дане нашега живота, него да Ти, Господе, увек владаш у срцима Своје незахвалне деце која Те воле.”

Аутор: Е. Посељанин

Прича преузета из Православног дечјег часописа ”Светосавско Звонце”, број 10/2007.

Владика и сиромах

 

У неком руском граду, после бденија уочи Божића, владика је изашао у припрату храма да по обичају тог времена дарује сиротињу. Сви су од преосвећеног добили обилну помоћ, само за једног од њих није било ничега. Владика није желео да отпусти старца без дара на тако велики дан и позвао га је у своју резиденцију.

Увео је сиромашка у своје одаје, угостио и сервирао му чај. Владика је слушао старог човека, но током разговора закључио је да и он и није неки прост човек, како му се учинило због свог сиромаштва. Да, тако је и било: овај човек је био некад имућни трговац који је осиромашио и спао на просјачки штап.

“Сећам се, владико свети, једне предбожићне ноћи”, рекао је старац. Владика се заинтересовао. “То је било давно, ишао сам на санкама у један далеки град. Ноћ је била хладна, тамна, мећава се управо смирила. Куда погледаш, снег и равница. Около бескрајна тишина, нарушена само звоном прапораца и шкрипом снега под санкама… Одједном, видим ја нешто црно на снегу. Кочијаш ме је убедио да ми се не причињава. Шта то може бити у пољу, усред ноћи, звер или човек? Заповедио сам да станемо и изашао да погледам. То је био дечак, лежао је потрбушке, покривши главу рукама. Није давао знаке живота, очигледно се смрзао.

Узевши га код себе у санке, почео сам да му трљам лице и руке, замотавајући га у моју медвеђу будну. И оживео је, рођени мој. Рекао ми је да је богослов, да је кренуо да са родитељима прослави Божић. Отац му је био свештеник у селу, 50 врста од града. Пошао је пешице уздајући се у своју младост. Стигла га је мећава и он је залутао. Посустао је, промрзао, приспавало му се. И тако би се смрзао, али Бог то није допустио. Одвезао сам га кући и рекао родитељима: Примите вашег сина живог! Како ли су ме благосиљали, како захваљивали! Где ли је сад тај малишан? Шта ли се збило са њим?”

Архијереј је пажљиво слушао причу старца, ничим не одајући узбуђење, само је рука брже пребирала бројанице. Кад се прича завршила, владика је устао, пришао иконама и почео да се моли. А затим, окренувши се старцу, рече: “Ја сам био тај дечак, богослов, кога си спасао. Нека је благословен Бог! А шта се десило с њим? Видиш и сам, Господ ме је удостојио архијерејског чина. А ти си тај, који ме је спасао. Буди благословен!”

И преосвећени и сиромашак су пали на колена пред иконом Рођења Христова и један пред другим. Владика се побринуо за сиромашног старца и као што га је он некад загрејао својом бундом у хладну зимску ноћ, тако га је владика сад загрејао топлотом своје љубави и бриге, и живео је старац код њега док није пошао у крило Аврамово, где се нашао заједно са праведним Лазаром.

Тога Божића Христос је био у нашој кући

 

Био је Бадњи дан. Снега је било мало, али је мраза и магле било напретек. Нас деце пуно. Ја најмлађи. Кућа мала, сељачка. Док сагорева, буковина пуцкета, па је милина бити поред ватре. Јуче смо заклали печеницу. Припремамо је за сутра, кад осване Божић. Бадњак је одсечен још у рану зору.

Кратак зимски дан брзо је прошао и почело се већ смркавати. Столице су све изнесене из куће. Вечерас ваља седети на слами коју ће отац или најстарији брат унети, док ће га мајка или неко од нас посипати пшеницом желећи срећно Бадње вече. Бадњак ће се исећи и наложити. Гореће у штедњаку, али и у другој зградици на огњишту које се с поштовањем чува. Отац ће упалити свеће, ставити жар у кадионицу а ми сви стаћемо испред кућних икона на молитву. Прво ће окадити жене, бадњак и све нас а потом ће однети тамјан да окади стоку у штали и све друге просторије. По завршеној молитви целиваћемо иконе и бадњак а потом поседати по слами. На сламу ће се поставити посна јела уз која ће се обавезно пити кувана ракија.

Врата се отворише, у кућу уђе мајка са Рабасом, који је, тако ми се и сада чини, држао у руци један свој опанак и био полусмрзнут. Рабас је био просјак који је стално лутао по околини и кога смо често виђали. Чобани су га понекад исмевали. Он је све ћутећи подносио.

"Откуд сад њега нађе?" почех да негодујем, "зар да нам поквари расположење?!

"Ех, ђецо моја, ћутите!", рече Маја. Тако смо је звали и ми и сви који су је познавали. "Чујем, кад сам се враћала из штале, како неко тамо, према нашој ливади, нариче. Одмах сам потрчала да видим ко је то и нашла сам га, јадника, овако смрзнутог. Каже да одавно ништа није јео".

Ми смо сви ћутали. Мислим да ни осталој деци није било право, али се, изузев мене, нико није бунио. Тако су нас учили: кад отац или мајка нешто кажу - за нас треба да буде свето.

Очекивао сам да ће мајка сада оставити Рабаса да се мало огреје и одмори а нама ће поставити ту тако очекивану вечеру на слами. Учинила је све супротно. Прво је просјака ставила ближе ватри, скинула му чарапе са промрзлих ногу, обукла му друге чисте и суве и дала му вечеру. Тек кад је њега потпуно намирила, рече му да ће сутра са нама божићковати а после нека пође кад жели. Он је блажено климнуо главом и убрзо утонуо у дубок сан.Окупили смо се пред иконом. После молитве и целивања бадњака, остала је незаборавна та вечера на слами, при светлости петролејке и ватре која букти у пећи.

Освануо је Божић. Сви су рано устали. Маја као да није ни легала. Већ је била припремила чесницу. Као и синоћ, прво молитва и кађење. Пре јела Маја је даривала Рабаса. Рекла је да је он полажајник јер се први на Божић нашао у нашој кући. Рабас је данас ручао са нама и одмах потом зажелео да крене. Маја му спреми у торбу хране и испрати га до капије. Кад се она врати, ја опет приметих: "Баш је све било лепо и синоћ и данас, само да нисмо морали бринути о Рабасу". Маја одговори: "Што се ти буниш? Ти ниси ни бринуо о њему него ја". И додаде: "Ех, ђецо моја, није то ни био Рабас, него Христос. Он је у њему дошао и божићковао са нама. Знате како се у Јеванђељу каже: све што учинисте једном од најмањих мени учинисте".

Све то онда, као дете, нисам могао да схватим. Како сам растао бивало ми је јасније, посебно када сам постао свештеник. Срео сам се са многим људским недаћама и невољама. Лик моје Маје, жене великог срца и јаке вере, у таквим приликама увек се појављивао. Након неколико година моје свештеничке службе, на други дан Духова, читао сам у Јеванђељу: ''Гледајте да не презрете ни једног од моје мале браће. Не знате ли да и њихови Анђели гледају лице Божије". Одмах ми се створила слика оног Божића са Христом - Рабасом, тако да сам самом себи гласно рекао: "Заиста је Христос тада божићковао са нама". Те успомене овлажиле су ми лице сузама. Већ је пет година откако је Маја умрла као монахиња Агапија, у манастиру Никољу и ту сахрањена. Душом, срцем и молитвама сваки дан палим свеће на њеном гробу, иако сам просторно исувише далеко. Молим се да постигнем бар део њеног савршенства у молитви, милостињи и смирености. Није била много писмена. Знала је само да чита. Била је мудра и пуна страха Божијег. Могла је читати Јеванђеље и молитвеник често по целу ноћ. Знам да се молила за све нас. Родила нас је деветоро. Двоје близанаца рано је умрло. И то је за њу, као и све остало, била Божја воља. Такав је био и отац. Радећи доста тешко, умро је релативно млад. Маја је остала да брине о свима и да се моли за све. Захваљујући њој највише, сва деца су одрасла и остала у вери, побожности, поштењу и страху Божијем. Данас, три Мајине кћери су монахиње, син свештеник, двојица унука свештеници. Она је, кад су сва деца била збринута, отишла у манастир, замонашила се и умрла као монахиња Агапија. И сада верујем да смо, само њеним молитвама, пре пет година сви били окупљени око њеног одра. Било је то уочи наше крсне славе Светог Николе. Дошли смо да се опростимо у нади да ће нас њене свете молитве из Царства Небеског пратити и чувати.

Нека ових неколико редова и пред овај Божић, када ће Христос, можда и сада као тада, доћи да вечера са нама, буду израз моје захвалности према Теби, Родитељко, за све оно што си за своју, и не само своју, децу учинила.

Христос се роди, Мајко!

ИЗВОР: Православни брак и породица, Светигора, Цетиње, 1995., стр. 198-201.

Једна Божићна прича

 

Христос се роди!

Када се ово догађало, Јовану је било десет година. До поласка у школу ишао је са дедом сваке недеље у цркву, причешћивао се и сви су мислили да ће бити свештеник. Међутим, иако је у школи ишао и на веронауку, све више је избегавао одлазак у цркву. Мало су га поколебали и неки другови, а мало и његов отац, који је био површно побожан.

Деда је био веома тужан због тога. А када је дошао божићни пост, деда га је питао да ли би желео да се причести за Божић. Иако је волео свога деду, Јован се нећкао, говорећи да му се не иде, а и да Свето Причешће није баш сȃмо тело и крв Христова, како у цркви говоре, него да су то обичан хлеб и вино, у шта су га уверили неки његови другови, а помало и његов отац. Деда је ућутао и ништа му више није говорио. Али, тих дана Јован га је кроз прозор његове собе могао видети како клечи пред иконама и како се сатима моли.

Међутим, деда је био прилично строг и сви су морали да посте последње недеље до самога Божића. Уочи празника деда је после доласка из цркве унео бадњак и целу кућу посуо сламом, упалио кандило и свеће и сви су радосно вечерали. Ипак, тај обичај је веселио малог Јована, а и остале укућане. Са друге стране било му је жао деде, али му се у цркву ипак није ишло.

Али кад је заспао, те ноћи му се у сну нешто необично догодило. Сања како се налази у Витлејемској пећини, оној у којој се родио мали Исус, и гле, у јаслама лежи баш Он, Богомладенац Христос, а поред Њега седи Пресвета Богородица. Када су пастири и мудраци са Истока пришли да Му се поклоне, пође и он да то учини, али ме нека сила не даваше да приђе јаслама. Тад се сети разговора са дедом и поче да плаче, да се гуши у сузама и стаде да моли Исуса за опроштај. Када је дошао мало  себи, гле, нађе се на Голготи и угледа Господа како виси на Крсту и моли Оца свог Небеског да опрости овима што Га разапеше, јер не знају шта раде. Јован пође ка Крсту, али му опет нека сила не даваше. Сузе му поново потекоше низ лице. Кад се затресе земља и настаде тама, он, дошавши себи, нађе се пред једним гробом, који је сијао као сунце. И ту угледа самог Господа Христа, Васкрслог, светлијег и од самог сунца. Он Му се поклони и хтеде да Му приђе, али опет не могаше. Тада он зајеца и рече: Опрости ми, Господе, опрости, погрешио сам. Христос му рече: Праштам ти, Јоване, због молитава твога деде. Он Ме је умолио да ти отворим срце да Ме истински спознаш. Ја, као Бог, са Оцем и Духом Светим, сам из љубави створио овај свет, анђеле и људе и сва остала бића. И само вама, анђелима и људима, смо дали слободу и бесмртност. Ви никада нећете умрети. Али смо хтели да ви вашу љубав према нама, Светој Тројици, слободно узвратите, као што Ми вас волимо. Нажалост, на Небесима се догоди побуна и сатана са многима отпаде од наше љубави, вечно. Али и ви, људи, погрешисте и пресекосте врпцу којом сте били везани за нас. Међутим, вама смо дали још једну шансу. И Адаму и целом потомству његовом. Али, Ја сам као Бог морао да сиђем у свет, обучем људско тело, поживим са вама, поучим вас путу који води ка Мени, да пострадам за вас, да бих вас искупио од сатане и смрти и греха. И ево, сада Ме видиш Васкрслог. Тако ћете и сви ви васкрснути у последњи дан света. И живећете вечно. А да би живели са Мном, а не са сатаном, морате да се крстите у Моје име, да верујете у Мене, да сам Ја ваш Спаситељ, да се држиште заповести које сам вам предао, и што је најважније, да се причешћујете Мојим Телом и Крвљу. Јер у њима се налази нешто без чега нико неће ући у Царство Небеско. То је благодат, благо које Ми, као Света Тројица, дарујемо људима. То је сила која је јача од свега створеног, јер је она нестворена, вечна, и Ми помоћу ње прилазимо сваком човеку, да би нас он из чистог срца заволео и цео свој живот на Земљи се припремао за сусрет са нама у вечности. Веруј, Јоване, да се кроз Свето Причешће, које је заиста Моје тело и крв, човек, кад га са вером прими, мало по мало преображава и постаје сличан Богу. Али Ја никога не терам да то учини, него, ако хоће. Али сам рекао да ко то не буде чинио, неће бити са Мном у вечности. Зато обрадуј свога деду, а и Мене, па дођи сутра на Свету Литургију и причести се. Тада Јован приђе Христу, клече пред Њега и пољуби Му ране на ногама. Од суза радосница није знао да ли је жив или није.

Тога јутра се рано пробудио, срећан, чио и одмах је отрчао у кухињу где је деда кадио иконе и целу кућу. Христос се роди, деда! – ускликну Јован. Ваистину се роди, унуче мој мили! – узврати деда. Знаш, рече Јован радосно, и ја идем са тобом на Свету Литургију. И причестићу се, ако Бог да. Деди ударише сузе из очију. Тихо и нежно га загрљи и пољуби, прошапутавши: Хвала Ти, Боже, што си услишио моје молитве.

Та Божићна Литургија је Јовану била најлепша у животу. Једва је чекао да наступи час Причешћа. Када се исповедио код оца Лазара, стао је у ред пред светим олтаром. Пред њим је било десетак мање деце и он је полако прилазио светом путиру. Срце му је куцало да искочи из груди. И гле чуда, кроз отворене царске двери он угледа на светој проскомидији малог Исуса како лежи као у јаслама. Тада погледа на часну трапезу и виде тог малог Исуса жртвованог за спас човечанства. Сузе му облише лице. Тада угледа како му отац Лазар кашикицом из путира извади нешто светлије од сунца, да је само затворио очи и ускликнуо: Христос се роди, оче Лазаре! Овај му зачуђено одговори: Ваистину се роди, Јоване – и причести га. Такву топлину и радост Јован никада није осетио у себи до тада, да је скоро полетео од среће.

Када је са дедом пошао кући испричао му је шта је ноћас у сну и данас доживео. Деда је плакао од радости. То им је био најлепши Божић у животу.

Артабанови дарови

 

У дане цара Ирода, када се у убогој пештери код Витлејема родио Христос Спас, на Истоку на небеском своду засја огромна, прекрасна звезда, какву нико до тада није видео.

 Та звезда пламтела је јарком, бљештавом светлошћу, крећући се, полако али неодступно, пут далеке Јеврејске земље. Звездочатци, или, како су их у њиховој постојбини звали, мудраци, одмах уочише чудесно светило, и појмише да је то знамење Божије, да се негде родио Велики Цар, Избавитељ од зла, чија је појава давно предсказана у мудрим јеврејским књигама. Неки од мудраца, запаљени чежњом ка правди Божијој на земљи и испуњени тугом због безакоња која се у свему намножише, решише да крену за звездом ка новорођеном Цару, како би му се поклонили и послужили му. А где ће га наћи - то сигурно нису знали; можда ће, мишљаху мудраци, пут бити далек, а у то доба опасно је било путовати. И тако одлучише да се најпре окупе на једном месту, а затим да сви заједно, у каравану, крену онамо куда их звезда поведе, ка новорођеном Великом Цару.

Заједно са другим мудрацима на поклоњење крете и велики персијски мудрац Артабан. Пре но што ће поћи на лут, он продаде сва своја имања, раскошни дом у престоници, и за добијени новац купи три драга камена: сафир, рубин и зрно бисера. Њихова цена је била огромна; читаво богатство платио је Артабан, само да би дошао до тих драгуља неисказане красоте. А како су само били лепи! Сјај једнога камена био је попут плавих небеса у ведрој звезданој ноћи; други је пламтио попут пурпурне зоре, а трећи је бљештавом белином својом надалеко превазишао најчистије снежне планинске висине. То богатство желео је Артабан да остави крај когу новорођенога Цара Истине и Добра, и срце његово испуњаваше се огњеном љубављу и верношћу према њему.

Пре но што ће кренути на далеки пут, Артабан позва к себи пријатеље које је највише љубио и опрости се од њих.

До места на коме ће се сви окупити требало је путовати неколико дана, али Артабана не беше страх да ће закаснити. Оседлао је коња снажног и ватреног, време израчунао тачно, и свакога дана прелазио деоницу коју је унапред себи одредио. Последњег дана остало му је да пређе неколико десетина врста, и он реши да путује читаву ноћ, како би за видела доспео до назначеног места. Бодро је каскао његов верни ат, пирио је прохладан ноћни ветрић, а над главом, у бесконачној даљини небеског свода, пламтела је чудесна звезда, као дивно кандило пред престолом Свевишњега.

"Ето, то је знамење Божије!" - мислио је у себи Артабан, нетремице посматрајући прекрасно светило. - "Велики Цар долази нам с неба, и брзо ћу Те Господе мој, и ја угледати!"  

"Ђиха, ђиха, мој коњићу! Пожури, доро!" - бодрио је Артабан коња, милујући му густу гриву. И коњ је каскао све брже, а бат његових копита одјекивао је палмовом шумом кроз коју га је носио пут. И тако, мало-помало, стаде свитати, зачу се цвркут птица што су се будиле; јутро се приближавало. Наједаред коњ се трже, зарза, хтеде се преплашен вратити. Артабан погледа напред, добро осмотри пут и крај самих коњских ногу спази непомично тело. Он брзо сиђе с коња, приђе човеку и добро га осмотри. Био је то Јеврејин, изнемогао од грознице која га је у туђини задесила. На први поглед, рекло би се да је био мртав, али од невољника допираше слабо, једва чујно јечање, болни уздах отео би се по каткад са његових сувих усана.

Артабан се замисли: да прође поред болесника, да га остави и пожури ка зборном месту - то му савест није допуштала; а да остане поред Јеврејина да би га повратио и дигао на ноге - изгубио би неколико сати, и караван би отишао без њега.  

"Шта ћу, мили Боже, и како ћу"? —помисли Артабан. -"Ма идем!" - рече, и само што се не попе на коња, кад га прену јаук болесника, који предосети да ће остати без помоћи.

"О, Господе Свевишњи!" - поче се усрдно молити Артабан - "Ти знаш колико чезнем да Те угледам. Управи ме сада на пут добра. Осећам у срцу глас љубави - није ли то Твој глас, Боже?! Не могу да тек тако прођем покрај овог несрећника; морам да помогнем сиротом Јеврејину!"

Са тим речима на уснама мудрац приђе невољнику, скиде му одећу, захвати воде из оближњег потока и окваси му лице и усне, пронађе у свом пртљагу некакве лекове које је понео са собом на пут, раствори их у вину и пружи Јеврејину да пије: протрља му прса и руке, пружи му неки мелем да помирише и да се поврати, и тако проведе неколико сати дворећи болесника. Дан је већ добро одмакао, сунце се високо подигло над честаром, ближило се подне. Јеврејин дође себи, придиже се и - просто не знаде како да захвали добром незнанцу.

"Ко си ти? Реци за кога да се моја породица и ја Богу молимо у све дане живота нашег? И зашто си тако тужан? Каква те брига мори?" - распитивао се Јеврејин.

Артабан са великом тугом исприча ко је, куда путује и рече да је сада, по свој прилици, већ закаснио.

"Знам, они су већ отишли, сами, без мене..." - говораше Артабан, - "и ја никада више нећу наћи, нећу видети Цара за којим чезнем."

Јеврејиново лице се озари.

"Не тугуј, добротворе мој. Могу ти се, макар мало, одужити за добро које си ми учинио. У свештепим књигама мога народа писано је да ће Цар Правде. Месија обећан од Бога, бити рођен у јудејском граду Витлејему. Иди тамо, и не обазири се што су пријатељи твоји већ отишли. Ако се Месија ваистину родио, наћи ћеш га тамо, у Витлејему".

Јеврејин још једном заблагодари Артабану, и њих се двојица опростише, кренувши сваки својим путем. Артабан се врати назад; није смео ни да помисли да сам путује кроз пустињу - требало би припремити камиле, окупити слуге које би га пратиле, снабдети се водом и храном. И тако прође недеља дана. Артабан реши да прода један камен да би опремио караван, али га то не ражалости: знао је да су му остала још два драгуља. Најважније је било — не закаснити код Цара; и он пожуриваше слуге да што пре превале ово огромно растојање.

Најзад стигоше и у Витлејем. Уморан, прашњав од пута, али срећан и радостан, Артабан, приближивши се првој кућици, журно уђе и обасу домаћицу питањима:

"Јесу ли се појављивали овде, у Витлејему, дошљаци са Истока? Коме су се обратили? И где се сада налазе?"

Домаћица, млада жена, дојила је детенце; она се најпре препаде кад угледа непознатог човека у кући, а потом се умири и исприча свс по реду. Да су пре неколико дана долазили некакви туђинци из далека, да су нашли Марију из Назарета и да су њеног Младенца богато даривали. Куда су отишли - жена не знаде рећи; али каза да су исте те ноћи Марија и Јосиф са Младенцем кришом побегли из Витлејема. У народу се прича да су се склопили у Египат, јер је Јосифу у сну Господ заповедио да оду одатле.

Док мати ово казиваше, детенце спаваше слатким сном, и чисти осмејак титраше на његовом прекрасном и невином лицу. Али из размишљања шта би сада могао чинити, Артабана нагло прену цика, крици, звекет оружја и лелек жена који параше срце. Полуодевене, неповезане жене са лицима избезумљеним од ужаса трчале су по Витлејему са својим малишанима у недрима, лелечући:

"Спасавајте се, људи! Иродови војници побише нам децу!"

Млада жена пребледе, разрогачи очи, приби уз себе уснуло чедо и сможе снаге само да изусти:

"Спаси моје дете, добри човече, спаси га, Бог ће ти платити!"

Артабан као без душе истрча на капију; пред кућом већ стајаше заповедник одреда, а и мало далље видела су се зверска лица војника који витлаху мачевима окрвављеним од убијања невине одојчади. Артабан се маши кесице за пазухом у којој чуваше драго камење, узе један драгуљ и пружи га заповеднику.

"Узми овај драгуљ и иди одатле; остави ову жену и дете на миру!"

А заповедник никада није видео тако нешто драгоцено. Он похлепно узе драгуљ и брзо оде са својим одредом да на другом месту оконча страшно злодело. Жена паде на колена пред Артабаном и рече гласом који се отимаше право из срца:

"Бог те благословио за моје чедо! Ти тражиш Цара Правде, Љубави и Добра; нека се укаже пред тобом његов лик и нека и он погледа на тебе са таквом љубављу као што те ја сада гледам!"

Артабан јој нежно поможе да устане, а по образима му потекоше сузе и од радости и од туге.

"Боже правде, опрости ми! Ради ове жене и њеиог детета дадох драгуљ који сам Теби наменио. Хоћу ли се удостојити виђења Твога лика? И овамо сам закаснио. Али поћи ћу за Тобом и у Египат!"

И тако сироти мудрац опет крете на пут далеки, да тражи Цара Правде. Многе је земље прошао, и многе народе упознао, а Цара Правде не нађе. Како му је тешко било на души, и како горко ридаше!

"Господе", помишљаше Артабан, "колико је у свету невоља, беда, мука! Хоћеш ли се скоро показати свету, хоћеш ли олакшати живот људима?"

Све што је могао, чинио је Артабан да помогне људима око себе: лечио болне, даривао сироте /од продаје првог драгуља беше му остало доста новца/, тешио невољне, посећивао заробљене, и у тим трудовима године му пролажаху тако брзо, као што чунак на разбоју лети за време ткања. Остао мује још само бисер, који је чувао крај самог срца, надајући се да ће макар тај многоцени дар моћи да принесе Цару када га буде пронашао.

И тако прођоше тридесет и три године откако Артабан остави свој далеки завичај. Погрбио се за то време добри мудрац, оседео, очи изгубиле некадашњи сјај, из руку и ногу ишчилила снага, али у срцу му је још увек пламтела љубав према Ономе кога је давно тражио. И дође до старога мудраца глас да се у Јудеји појавио Велики Божији Посланик, да чуда чини по свету: мртве васкрсава, одбачене грешнике и окореле злочинце оживљава и чини светима.

Радoшћу се испуни уморно Артабаново срце. "Сада ћу Те", помисли, "наћи, напокон ћу бити слуга Твој".
      
Артабан дође у Јудеју, Тада су сви ишли у Јерусалим на празник Пасхе. Тамо је био и пророк Исус, кога је Артабан желео да види. У маси поклоника дође мудрац до светог града и виде на улицама велику гужву.

 Реке људи силовито су навирале, сви су ишли некуда, журно, утркујући се,

"Куда хрли толики свет?" - упита Артабан.

 "На Голготу! То је једно узвишење изван града. Данас ће на Голготи, заједно са двојицом разбојника, бити разапет Исус из Назарета, који себе назива Сином Божијим, и Царем јудејским".

 Артабан паде на земљу и горко зарида.

 "Ох, зар сам опет закаснио! Не да ми се да Те видим, Господе! Није ми се дало да Ти послужим! А можда ипак није касно? Идем његовим мучитељима, даћу им мој бисер, па ће га можда пустити".

 Диже се и журећи, као без душе, упути се на Голготу, онамо, куда је ишао толики свет. На једној раскрсници пресрете га одред војника, који је спроводио девојку ретке и необичне лепоте у тамницу. Сиротица угледа мудраца, по одећи схвати да је Персијанац и грчевито се ухвати риза његових.

 "Сажали се, добри човече, ослободи ме!" - мољаше девојка. "Из исте сам земље као и ти. Отац ми је дошао у Јудеју послом, ради трговине, повео мене, али се разболео и умро. Због његових дугова хоће да ме продају у ропство и да ме осрамоте. Ох, спаси ме, избави ме од срамоте, молим те, спаси!"

 Старина сав задрхта. Опет се у срцу његовом водила иста она борба као у палмовом честару, на путу са Јеврејином, и у Витлејему у доба покоља невине деце: да ли да сачува камен за Великог Цара или да помогне несрећници? Али љубав и саосећање према сиротој девојци били су јачи од свега. Артабан извади бисер и даде га девојци:

 "Узми, кћери моја, откупи очев дуг. Тридесет и три године чувао сам овај драгуљ за мог Цара. Али ваљда нисам достојан да му принесем дар."

 Док је он ово говорио, гле, небо се прекри облацима и тама прекри земљу усред бела дана. Земља као да тешко уздахну, затресе се; загрми гром, бљесну муња са једног краја неба на други. Затресоше се куће, заљуљаше се зидови, камење се одроњаваше попут кишних капи. Један цреп стровали се са крова и паде старцу на главу. Он изгуби свест, побледе, и тако лежаше у крви. Девојка се саже да му помогне. Артабан нешто говораше слабим шапатом; одједном му се очи отворише, у њима заискри радост, по лицу му се разли кротки осмејак. Чинило се да је на самрти некога видео и са неким невидљиво разговарао.
Девојка се нагну тик уз старчеву главу и зачу како слабим шапатом говори:

"Господе! Кад ли Те видех гладнога и нахраних? Када Те видех жеднога и напојих? Када сам Ти дао да под кров мој уђеш, када сам Те оденуо? Тридесет и три године, ходећи по свету, тражио сам Те, и ниједном не видех Твога лика и не могах Ти послужити на земљи, Царе мој".

Старац заћута, прса му се нечујно подизаху. Кроз облаке се проби зрак сунца и осветли му лице. Запири лаки ветрић, лагано мрсећи косу самртника; а у том ветру, чинило се, на његовим крилима, зачу се однекуд са висина тихи глас:

 "Заиста, заиста ти кажем: све што си учинио невољној браћи мојој, мени си учинио".

Артабаново лице се преобрази, печат величанственог душевног мира и најсветлије, чудесне радости одрази се на њему. Он са лакоћом удахну пуним плућима, подиже очи ка небу и усну занавек.

 Дошао је крај дугом путовању старога мудраца. Нашао је најзад Господа Спаситеља, и његови дарови беху примљени.

Свети Јован Златоусти - Беседа на дан рођења нашег Спаситеља Исуса Христа

Што су праоци још давно са болом очекивали, што су пророци предсказивали a праведници желели да виде, то се на данaшњи дан збило и стварно испунило. “И Бог се на земљи јави и с људима поживје” (Вар. 3, 38).

Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује?

Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом.

Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено.

Новим зато што нам је недавно постао познат, а старим или пређашњим, зато што се је с пређашњима равнолетан учинио и узрастао до такве мере да их је достигао. И као што изузетна и плодоносна стабла одмах, пошто се у земљу посаде, увис расту и плодовима изобилују. Тако је и празник овај испрва само био знан онима што на западу живе, а до нас је тек сад и тек пре неколико година, пренесен, а тако је брзо узрастао и велики плод донео да су, као што сви виде, сва црквена дворишта препуна и мноштво народа који се ту скупио црква једва може да прими. За такво ваше усрђе достојну награду од Христа, у телу на данашњи дан рођеног, очекујте и да ће вам он за сав тај труд платити. Јер љубав и ревност која се према овом дану показује управо је знак велике љубави према рођеном.

А ако је потребно да и ја као саслужитељ ваш томе допринесем ту ћу се свим силама потрудити, или боље, оно што ми благост Божија дозволи, на вашу корист ћу проговорити. А шта желите данас да чујете, шта друго осим оно на шта се данашњи дан односи.

Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат.

Допустите дакле да о томе данас беседимо. Јер када ми и сумњајући толику љубав према овом дану показујемо очигледно је да ћемо, пошто га и боље упознамо, и више ревновати и ове поуке ће покренути објашњење у нама и већи труд због њега. Ја имам три доказа да је баш ово време оно у којем се Бог Реч, Господ наш Исус Христос родио.

Од та три доказа први је онај што је празник овај веома брзо посвуда постао прослављен и што је до толике висине узрастао и процветао. Па ћу се и ја усудити да тврдим оно што је тврдио Гамамило о јеванђелској проповеди када је рекао: “јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете” (Д.Ап. 5, 38-39) и применићу је на светковање овог дана, јер тврдо верујем да се светковина ова баш зато изгубила није, него је сваке године све већа и знаменитија постајала зато што је Бог Реч од самога Бога, као што је и проповед за мало година сву васељену обухватила. Па ако су је шаторари, рибари, неуки и прости свуда разносили, ипак простота служилаца ништа јој не сметаше, јер моћ онога што је проповедано, свему одољеваше и препреке уништаваше показујући своје дејство.

А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо.

А који је то доказ?

Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије.

Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?”

А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи.

А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних.

Па каква је она?

Галилеја је предео палестински, а Назарет град галилејски; исто тако, њен део је и Јудеја али тако названа од њених житеља, док је Витлејем град јудејски. О Христу су сви пророци предсказали да ће не из Назарета, но из Витлејема доћи и да ће се тамо родити. Јер је тако и пророк написао: “И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиља” (Мат. 2, 6). На исти су начин у оно време Јудеји од Ирода упитани “где ће се Христос родити” одговорили; а и Христос је Натанаилу, кад је овај на Филипово казивање: “нађосмо Исуса из Назарета” одговорио: “из Назарета може ли бити што добро?”, рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства” (Јн. 1, 45-47).

А зашто га је тако похвалио?

Зато што није поверовао Филипу, јер је добро знао да је Христос не у Назарету, нити у Галилеји, но у Јудеји и Витлејему да се роди као што се и догодило. Па зато што је као искусан познавалац закона знао да Христос неће из Назарета доћи, а о томе Филип није знао, онако је како је у наведеном пророштву речено и одговорио, а зато му је Христос и рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства”. Због тога су и неки Јудеји Никодиму говорили: “Испитај и види да пророк из Галилеје не долази” (Јн. 7, 52), и на другом месту: “Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?” (Јн. 7, 42), а зато што су сви знали да ће Христос доиста отуд, а не из Галилеје доћи.

Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7).

Видиш ли љубљени, како промисао Божији дела своја и кроз верне и кроз неверне руководи тако да и они, што су од благочасти отуђени, познају силу и моћ Божију. И звезда привођаше мудраце с истока, а указ Марију принуђаваше да дође у постојбину о којој су пророци предсказали.

Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27).

Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили.

Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио.

Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него је својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба.

Видиш ли како је небо завесом назвао?

Ван завесе налазио се свећњак и трпеза и мједени жртвеник на који се жртве паљенице полагаху, а унутра беше ковчег златом окован, у који су плоче завета похрањене, златан суд и Аронова пролистала палица као и златни жртвеник али не за жртве и спаљивање но због једног кађења у години. У спољни део беше слободно свима улазити, у унутрашњи пак, само једном првосвештенику. А то ћу вам Павловим речима доказати, који о томе овако говори: “Имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску”. (Под овим: “светиња земаљска подразумева он спољашњу скинију – шатор пошто је било дозвољено свим људима да тамо улазе). “Јер беше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче завјета, А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; А у други једном у години сâм првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања” (Јевр. 9, 2-7).

Видиш ли да само један првосвештеник улази и то једном у току целе године?

Но рећи ће ко: Па у каквој је вези данашњи дан са тим што говориш?

Причекајте мало, немојте се бунити. Од самог дна копамо бунар и трудимо се да на површину дођемо, како би вам све замисливо било. Или боље, да вам се не би и даље и онако нејасна беседа моја неразумљивом чинила, и да не би са наставком приче тешка постала; казаћу вам зашто сам све ово говорио.

Па зашто, одговори?

Марија је тек онда почела зачињати кад је Јелисавета са Јованом већ шест месеци била трудна. Ако пронађемо дакле, који је тај шести месец био, наћи ћемо и то у ком је месецу Марија зачела. А кад се о времену зачећа уверимо, сазнаћемо и време рођења Христовог, бројећи девет месеци од самог зачећа.

А како можемо сазнати који је то шести месец био од кад је Јелисавета затруднела?

Тако, одговарам ја, ако пронађемо у ком је месецу зачела.

А како ћемо то сазнати?

Ако пронађемо у које је време њеном мужу Захарији то зачеће наговештено.

Али баш ово, одакле ћемо сазнати?

Из Светог Писма, и то по томе што Свето Јеванђеље говори да је анђео онда кад је Захарије у “светињу над светињама” ступио, благовестио и о рођењу Јованавом говорио. Ако се дакле Светим Писмом јасно докаже да је првосвештеник у светињу над светињама улазио и то једном, да је један и када и у ком месецу улазио, онда ће нам и време, у ком се то догодило, бити познато.

Да је једном у току године првосвештеник у светињу над светињама улазио, то знамо од Павла, али то исто и Мојсије потврђује кад говори: “И каза Господ Мојсију: реци Арону брату својему да не улази у свако доба у светињу за завјес пред заклопац који је на ковчегу, да не погине”. И даље: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе да чини очишћење у светињи, докле не изађе и сврши очишћење за се и за дом свој и за сав збор Израиљски. А нека изађе к олтару који је пред Господом” (3. Мој. 2-17).

Дакле, да није увек у светињу над светињама улазио, и да док је он улазио унутра нико није смео за њим ићи но споља иза завесе стајати, то сад добро знамо. Но добро то упамтите. Сада нам остаје да докажемо у ком је времену улазио и да је смео то чинити једанпут у години и то само он.

А како ћемо то пронаћи?

Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34).

Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”.

Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника” (Лк. 1, 5-11) Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21)

Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25)

Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”.

Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо.

Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити.

Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио.

А када се то чинило?

У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела.

Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио.

Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити.

Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се изнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити.

Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себи Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини.

А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање бредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора.

Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе.

Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео.

Та како нисте онда и безбројних смрти достојни за оно чиме нас прекоревате и за ваше бешчашће којим не прекидате обешчашћивање? Јер ако је по вашем мишљењу неприлично да Бог у чистом и непорочном телу живи, много је неприличније да се Он у телу врачара, онога који гробове раскопава, разбојника па и мајмуна и пса усели, него у ово свето и пречисто тело које је сада са десне стране Оца. А каква увреда нашем Богу може бити нанесена оваквим мишљењем и какво оскрнављење? Ако сунце ово које има тело чулно, трулежно, па и промени подложно (па нека се и по хиљаду пута незнабошци и манихејци кад ово чују у јарости својој гуше) а и не само сунце, но и земља и море и све видљиве ствари пропадљивости су подложне као што Павле то потврђује говорећи: “Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом” (Рим. 8, 20). А да и разјасни шта је то “покорити се таштини” додаде и ово: “Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије” (Рим. 8, 21) а овим није речено ништа друго него да је свака твар пролазна и пропадљива, јер пропадљивости служити није ништа друго него пропадљив бити. Ако, кажем, сунце као пропадљиво тело своје зраке свуда расипа, па када се и ђубрета и блата и сличних ствари дотакне, ни мало се не каља, но чисте своје зраке у себе, пошто је светлошћу својом сва тела, која су је примила, озарила, натраг скупља, и то тако да се ништа од смрада и бешчашћа тих ствари за њих није прилепила, толико је мање Сунце Правде, бесплатних сила Господ, оскрнављен, зато што је плот нашу на себе примио, а њу саму нaјчистијом и најсветијом учинио!

О свему овоме размишљајући и сећајући се речи: “И ходићу међу вама, и бићу вам Бог” (3. Мој. 26, 12) као и онога што је Павле рекао: “Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?” (1. Кор. 3, 16), злочестивцима бестидна уста затварамо када с њима разговарамо, па веселећи се толиком богатству, прослављајмо оваплоћеног Бога за тако велику снисходљивост његову приносећи му по могућностима својим достојну част и благодарност. И пошто Он никакву другу благодарност од нас не очекује осим спасења наших душа а то значи да добродетељно живимо, а то треба да чинимо да не би неблагодарни према Благодатељу нашем остали, по силама приносимо му веру, љубав, наду, целомудрије, давање милостиње и гостољубље. А сада ћу вам напоменути оно за шта сам вас раније молио.

А шта је то?

Кад страшној и Божанственој Трпези и тајанственој Жртви приступате, онда то са страхом и трепетом чините, са чистом савешћу, постом и молитвом без гунђања и без да један другога гурамо или да ногама с нестрпљењем тупкате, јер је то знак крајњег безумља и не малог презрења, јер такве, који тако поступају, велика мука и казна очекују.

Та помисли човече! Каквој се жртви приближаваш и каквој трпези приступаш, а опомени се и тога да се ти, као земља и пепео, крвљу и телом Христовим причешћујеш. Ти би, када би те један земаљски цар на гозбу звао с поштовањем за столом седео и постављена јела часно и тихо јео, а кад те Бог својој трпези позива и свога Сина поставља, око које анђелске силе са страхом и трепетом стоје, херувими лица своја покривају а серафими с величанственим: “свет, свет, свет Господ” узвикују, ти вичеш и гунђаш? Зар не знаш да је нужно да се у то време при духовној чистоти и душевна тишина тражи?

Највећи мир и тишина овде су потребни, а не гунђање, гнев и гурање, јер све ово каља душу која приступа Светињи. А како би нам се могло опростити, када осим многих греха и у време самог приступања Светом Причешћу нећемо да се ослободимо таквих животињских навика. Од ових тајни ништа корисније не може бити за нас, па шта нас онда тако поробљава да једва чекамо да оно што је духовно оставимо и за телесним пожуримо. Немојмо нипошто, молим вас, гнев Божији на себе навлачити, јер ово што је на Трпезу постављено, то је целебни лек за све наше изопачености, неоскудевајуће богатство и путеводитељ к Царству Небеском. Зато са страхом, благодарношћу, скрушеношћу и са признавањем својих грехова, са сузама и плачем над својим пороцима, усрдну молитву Богу приносећи, приступајмо. И пошто би се тиме очистили Небеском Царству би се приближили, зато приступајмо тихо и са пристојношћу. Када непорочну и свету жртву примамо, љубимо је, очима грлимо и срцем успламтимо да нам скуп наш не би на суд и осуду, но на душевно умудрење, на љубав, добродетељ, и на помирење с Богом као и темељ ненарушивог мира и других безбројних блага био, а тако ћемо и себи самима светост прибавити и ближњима на спасење бити.

Ја често о овоме говорим, али нећу престати да и у будуће о томе говорим. Јер каква вам је корист, ако се узалуд окупљамо а ничему корисноме не привикавамо. А и нама каква би корист била, ако би вам увек беседом нашом угађали?

Кратко је ово време, љубљени! Отрезнимо се и будимо бодри! Пробудимо се и марљиву ревност према свему показујмо и у свему будимо благочестиви. Па било да треба реч Божију да слушамо, било да тајнама треба да приступимо, или нешто друго да учинимо, свагда то са страхом и трепетом чинимо да не би за нерад наш клетву на себе навукли оним што је речено: “Проклет био ко немарно ради дјело Господње” (Јерем.....), пошто гунђање и гнев овој жртви сметају а занемаривање њено, Богу је мрско по оној апостолској речи: “Ако ко разара храм Божији, разориће њега Бог” (1. Кор. 3, 17).

Немојмо дакле уместо опроштаја, Бога срдити, но марљивост и поредак чувајући и безметежну душу имајући, с молитвом и са скрушеним срцем приступајмо, да бисмо владику нашег Исуса Христа умилостивили и да нам да обећана блага ради благодати и човекољубља самога Господа нашега Исуса Христа с којим Оцу заједно са Светим Духом слава, држава, част, сада и свагда и у веке векова, Амин.