Да ли умрли знају ко се моли за њих и када?

 

„Године 1831, када сам се придружио Лаври као игуман, ђакон са добрим, снажним гласом је био додељен да живи са нама. Једног дана, уочи празника, затражио је дозволу да се врати у своје родно село, обећавајући да ће се вратити на време за празничну службу.

Није дошао на Литургију, нити је био на вечери.

Коначно, после Повечерја, појавио се, завршио службу у тишини и... умро.

Наредио сам молитве за њега свуда — пошто сам се сматрао кривим за његову смрт — и сам сам се молио за њега.

Уочи четрдесетог дана, моја келија се изненада осветлила и видео сам ђакона пред собом.

„Дошао сам да вам се захвалим на молитвама за мене“, рекао је.

„Нисам био једини који се молио за вас, оче ђаконе, већ многа браћа у многим манастирима!“, одговорио сам.

 „Пошто су ме једном поменули, заборавили су да забележе помен пуних четрдесет дана“, одговорио је.

„Одакле можете знати тамо ко се моли за вас, а ко вас је заборавио?! - одлучио сам да сазнам.

-„Чак и ако нас закопате тамо, чак и ако нас закопате три хвата дубоко, ми видимо све што сви овде раде, шта мисле, шта желе, за шта се моле! Видимо ко се за кога моли! Колико више Господ види све то!“

- „А како си прошао кроз митарства?“

-„Као муња! Зато што ми је Бог подарио дар да примим Свете Христове Тајне последњег дана!“

Виђење је нестало.

Архимандрит Антоније из Тројице-Сергијеве лавре

Значај помињања упокојених на литургији

Колико је важно помињање умрлих на литургији (проскомидији) показује следећи догађај. Пред откривање моштију св. Теодосија Черниговског (1896.год), свештеник који је обављао пресвлачење моштију је, пошто се уморио, задремао седећи крај моштију и угледао је пред собом светитеља који му је рекао:

“Захваљујем ти што си се око мене потрудио. Још те молим, када будеш вршио литургију, помени родитеље моје” – и изговорио је њихова имена (јереј Никита и Марија). “Како ти, светитељ, од мене молитве тражиш, када си сам крај престола небеског и људима пружаш милост Божију” – питао је свештеник. “Да, то је тачно – одговорио је св. Теодосије – али приношење на литургији јаче је од молитве”.

Зато су корисна покојницима и опела и кућне молитве за упокојене, и добра дела која се чине њима у спомен. Милостиња сиромашнима у име покојника је на другом месту, затим дарови црквама. Најважније за душу умрлог је помињање на Божанској литургији.

Било је много јављања упокојених и других догађаја који потврђују колико је благотворно спомињање покојника. Многи који су умрли кајући се, али нису успели да то покажу за живота, ослободили су се мука и добили су упокојење. У Цркви се увек упућују молитве за упокојење преминулих и чак на дан силаска Светог Духа, у молитвама које се обављају на коленима, на вечерњој служби постоји посебна молитва за “оне што су пакла заточници”. А свако од нас ко жели да покаже своју љубав према преминулима и да им пружи стварну помоћ, најбоље то може да уради кроз молитву за њих, посебно њиховим спомињањем на литургији, када се честице које се узимају за живе и за мртве стављају у Крв Господњу уз речи “Очисти, Господе, грехе овде поменутих Твојом Крвљу пречистом, молитвама светитеља Твојих”.

Ништа више и боље не можемо да учинимо за мртве него да се молимо за њих, дајући им помен на литургији. То им је увек потребно, а посебно у оних четрдесет дана, у којима душа преминулог пролази кроз свој пут до вечног боравишта. Тело тада ништа не осећа, не види ближње који су се окупили, не мирише му гробно цвеће мирис благи, не чују говоре надгробне. Али осећа душа молитве што се за њу упућују, постајући захвална и духовно блиска онима који их творе.

Рођаци и ближњи преминулих! Чините за њих оно што им је потребно и што је у вашој моћи. Не трошите средства на спољашње украшавање ковчега и гроба, него на помоћ онима којима је потребна, у спомен на блиске покојнике, на цркве, где се за њих упућују молитве. Укажите милост преминулом, побрините се за душу његову. Све нас очекује тај пут; како ћемо тада желети да нас помену у молитвама својим! Будимо и сами милосрдни према покојницима. Чим се неко упокоји, одмах зовите или обавестите свештеника да прочита “молитву по изласку душе”, која је одређена да се чита над свим православнима одмах по њиховом крају.

Постарајте се да се, ако постоји могућност, опело изврши у цркви и да се пре опела над покојником чита Псалтир. Опело не мора бити раскошно, али се мора обавити у потпуности, без скраћивања; немојте тада мислити о себи и својим погодностима, него о преминулом, од кога се заувек опраштате. Ако је истовремено у цркви неколико покојника, немојте се противити томе да их заједно опоју. Боље нека опоју двоје или више покојника заједно и још ће усрднија бити молитва свих њихових ближњих који су се окупили, него да опело буде за сваког појединачно и да се, у недостатку снаге и времена, скраћује служба, када је свака реч молитве за преминулога као кап воде жедноме.

Обавезно се одмах побрините да се обави “сорокоуст”, тј. свакодневни помен на литургији током четрдесет дана. Обично се у црквама, у којима се одвија свакодневна служба, преминули који су тамо опојани помињу четрдесет дана и више. А ако је опело у цркви где нема свакодневне службе, ближњи морају сами да се побрину и да закажу “сорокоуст” тамо где постоји свакодневна служба. Добро је такође давати на помен у манастире и у Јерусалим, где је непрекидна молитва на светим местима. Али се “сорокоуст” мора почети одмах после смрти, када је души посебно потребна молитвена помоћ и зато помињање почиње у најближем месту у коме постоји свакодневна служба.

Бринућемо се о онима који на други свет одлазе пре нас, да бисмо за њих учинили све што можемо, сећајући се да су “блажени милостиви, јер ће бити помиловани”.