Историјски тренутак за аутокефалну ЦИПХ Кипра

 

·       Свети синод Аутокефалне Цркве Истинитих Православних Хришћана Кипра добио новог члана

·       Црква Христова на Кипру, упркос искушењима и препрекама, расте и напредује у славу Божију и на сведочење обнове Православља

 

Са православном величанственошћу и црквеним редом, обављена је Епископска хиротонија Високопреосвећеног јеромонаха Андреја, сабрата светог манастира Светог Епифанија Кипарског, Ларнака (Кипар).

Рукоположење је обављено у недељу 15./28. јануара 2024. године у историјском манастиру Преображења Господњег Авдељерос, (Арадипоу Ларнака) основаног од стране блаженопочившег митрополита Китијског, господина Епифанија.

Свечаној Божанској Литургији и чину хиротоније присуствовало је више десетина верника, Братство Светог манастира Свете Монахиње Лампадије, као и Братство Светог манастира Светог Епифанија, коме је нови Епископ прев. Преосвећени професор Андреј, као јеромонах старац Артемије из Светог манастира Вазнесења Господњег две Горе Фтиотиде и двадесет свештенослужитеља.

Посебно, поред Његовог Блаженства Архиепископа Нове Јустинијане и целог Кипра г. Епифанија, Његово Високопреосвештенство Митрополит китијски Господин Севастијан и Његово Преосвештенство Епископ Аматоустоски Господин Лазар (чланови Светог Синода Аутокефалне Цркве ИПХ Кипра), учествовали су испред Светог Синода Цркве Г.О.Х. (ЦИПХ Грчке - п.п.) следећи јерарси: Високопреосвећени митрополити ларисски и тирнавски, господин Игњатије и владика Фтиотидски, господин Пантелејмон, Преосвећени Епископ Никејски господин Павле, главни секретар Светог Синода, отац Фтиотидос) отац Продром) Коцекидис и саслужитељи, наравно, Свето свештенство локалне аутокефалне цркве.

Пан/тос О. Филип је одређен за мајстора церемоније, који је на ефикасан и дискретан начин обављао захтевну службу која му је додељена. Представници Владе и локалних власти (представник председника Републике Кипар, министар просвете и др.) стигли су рано и са поштовањем испратили целу церемонију.

Преосвећени Предстојатељ Цркве на Кипру надахнуто се обратио „ пристиглом “ и „пријављеном“ за хиротонију, док је изабрани нови Епископ успротивио срдачним, искуственим и духовним беседама. Божанствену реч је проповедао Високопреосвећени Митрополит Фтиотидски Господин Пантелејмон.

Посебно значајно и дирљиво, али и суштински духовно, било је очинско обраћање новопреосвећеног, Његовог Високопреосвештенства Митрополита Китијског, Господина Севастијана, приликом отпуста Свете Литургије, који је са нагласком истакао велики значај суштинског духовног односа који је потребно имати са Светим оцима Цркве али и са нашим духовним оцима. [ НАПОМЕНА: Ускоро ћемо овде објавити читаве дотичне говоре . ]

После отпуста, Полихрон Предстојатеља Кипарске Цркве Његовог Блаженства Архиепископа Нове Јустинијане и целог Кипра појао је хор појаца (предвођен јеромонахом о. Севастијаном). Епифанија IV као и новог митрополита киреније и егзарха фамагустског господина Матеја. Уследило је извођење уз појање монахиња химне „Пречиста Дјево“ коју је сачинио Свети Нектарије у част Пресвете Богородице.

Новопреосвећени Епископ је најпре прихватио жеље своје духовне браће и сабраће, својих најчаснијих Родитеља по телу, свештенства, представника власти али и читавог народа коме је поделио, на благослов и спомен извршене хиротоније, грчка верзија Светог манастира (са Богородичиним молитвама).

Потом је братство Светог манастира приредило богату монашку трпезу за све присутне, свештенство, монаштво и мирјане. Сви су били задовољни, јер су имали прилику или боље рећи благослов да учествују у једном ретком, огромном и важном богослужбеном сабрању и обреду за живот Цркве.

За поменутим столом за којим смо седели као гости, замолили смо за благослов дотичног пастира и, подижући чашу, пожелели новопреосвећеном Епископу и митрополиту киренијском егзарху фамагустском, да благодат Божија од њега захтева види историјско седиште своје Епархије, прелепу Киренију, слободну и да делује и у њој и у Фамагусти, које су већ 50 година биле под турском окупацијом, после илегалне војне инвазије 1974. године.

И одавде желимо новом Архијереју Цркве Христове Високопреосвећеном Митрополиту киренијском Господину Матеју да га Господ подари његовој пастви и целој Цркви здравог, поштеног, здравог, дуговечног и поштеног. у речи Истине. Такође, желимо му, као што је Епископском хиротонијем постао престолонаследник, да изађе као заједничар Светих Апостола на славу Божију и на добро Цркве Његове која је тренутно у зимском периоду. Аксиос! (Достојан!) 

Извор: http://epistrofi-sotiria.blogspot.com

+++

Коментар уредништва блога "наша вера православна": Ово је ваистину историјски тренутак за аутокефалну ЦИПХ Кипра, како и сам наслов говори и нема истинитог православног хришћанина, који се неће обрадовати када чује ову дивну вест, да се умножава и јача Црква Христова, да смо добили још једнога правога пастира, за ког и сами можемо рећи: Аксиос! (Достојан!)

Архиепископ Стефан о предлогу закона о ,,истополним браковима" и њиховом ,,праву на усвајање деце"

Став Његовог Блаженства Архиепископа Атинског и све Јеладе Стефана,

Грчке Истински Православне Цркве, по питању предлога закона о гласању

о „браку истополних“ парова и њиховом „праву на усвајање деце“  *

Архиепископ Атински и све Јеладе Стефан

(Цакироглу)

 „ ...Глас Цркве је глас Светог Претече и Крститеља Јована , који је по Јеванђељу окарактерисан као  „глас који виче у пустињи“ (Јн. 1, 23) ,  позивајући људе на покајање, али и разобличавајући, чак и народне владаре када пркосно и јавно крше Закон Божији, са оним страшним  „ неће ти бити “ (Мк. 5,18)!  Тај глас и  духовну контролу Црква Христова упућује и данас намесницима и представницима грчког народа  у Народном парламенту  у циљу спречавања спровођења моралне изопачености и рушења свете институције Породице  кроз успостављање тзв. ,,истополних бракова“ и признавање њиховог права на усвојење („деце”)! 

На жалост,  лоше подражавање страним узорима и поквареност власти погађа народ,  који се обмањује у име такозваног напретка, права и лажне етикете слободе и постепено напушта  „правоживље“ , како наводи Свети Максим Исповедник, а преферира живот по вољи и жељи, односно  по телу, што  није у складу ни са хришћанском вером, ни са грчким образовањем.    

Безобзирно прихватање или равнодушна толеранција  према антијеванђелским, антихришћанским и антицрквеним одлукама и изборима, било да о њима световни господари или верски поглавари одлучују или их намећу, имају последице по људе, друштво и нацију  који показују овакав став... А важно је да више воле напуштање Бога , које прати духовно оштећење и уништење.(...). »

(Одломак из празничне поруке Архиепископа Атинског и све Јеладе Стефана на празник Богојављења 2024.)   

---

* „Равноправност у грађанском браку, измена Грађанског законика и друге одредбе“

Извор: http://epistrofi-sotiria.blogspot.com/

Свети Макарије Велики: О ћутању или општој уздржаности

 

Навикавај себе на ћутање у речима, на уздржаност у делима, а такође и на уздржаност у смеху и ходу. Избегавај сваку прекомерност (претераност). Зато што на тај начин ум – не допуштајући себи да изађе из граница уздржаности – сачуваће се јаким и неће ослабити нити попустити стомакоугађању, а ум ће ослабити услед горуће страсности, ослабиће и због других страсти препуштајући се њима на растрзање (на разграбљивање).

  И тако, да би ум владао страстима, ваља да седи узвишено на престолу ћутања и да гледа ка Богу. Али не буди ни инертан на дела, тром у речима и спор у ходу; тако да добра сразмерност влада у свом твом понашању и тако да сав твој изглед буде достојан поштовања и као духован.

Чувај се и знакова надмености: гордог изгледа и подигнуте главе и извештаченог и гордељивог хода; нека код тебе према свима буду пријатељске речи и љубазно опхођење; а у опхођењу са женама буди стидљив и, говорећи са њима, имај очи спуштене и гледај у земљу; а говори све промишљено и са снагом гласа, сразмерном користи и потреби слушалаца, да би те слушали и да се не деси, ако говориш сувише тихо, да те не слушају присутни, али и не прелази у вику; чувај се да не говориш било када о било чему што претходно ниси проучио и промислио, и не слушај свашта што други говоре, а кад наводиш речи другог човека, не подмећи своје сопствене речи. Ваља по мери слушати и по мери расуђивати сам, сразмерно са временом усклађујући и говор и ћутање. Учи се са задовољством од других и радо се сам учи, никад из осећаја недобре жеље (или зависти) не скривај мудрост од других и не одступај од науке стараца, и чврсто се држи стараца поштујући их као угоднике Божије, као очеве.

У онима, који су млађи од тебе, положи начело мудрости и врлине, и не расправљај се са пријатељима, не ругај се њима и не исмевај их. Одлучно одбаци лаж, превару и грубост, него ти сам великодушно поднеси и надменост и грубост према теби, подносећи то мирно и трпељиво. Нека сва твоја дела и речи имају Бога на уму, а све, што је твоје, припиши Христу, и сваког минута обраћај к Богу душу и посвети своју мисао у потпуности сили Христовој, као умирујући се од сваког говора и дела у пристаништу божанске светлости Спаситеља. А дању, ето, подели своје мисли са људима, али и са Богом буди често у општењу током дана, а нарочито ноћу, да не би дуги сан завладао у твојим молитвама Богу и у свештеним појањима; зато што је (продужени) дуги сан сличан смрти (подобан смрти).

Проведи сваки дан радећи или говорећи људима нешто добро, буди увек причасник (саучесник) Христа, Који обасјава (тебе) с неба божанским сијањем. Нека ти Христос буде непрестана радост и мир, и не слаби напрегнутост душе (бодрост душе) обилним гошћењем и предахом у трудовима, пошто одступиш од задовољстава својствених души, којима се не можеш наситити. Дај телу оно, што му је неопходно, и не једи пре него што је време за вечеру. Нека твоја вечера буде хлеб, и уз њега плодови земље и зрели плодови дрвећа. Односи се према храни лагано и не дивљај (не лудуј) испољавајући стомакоугађање. Не једи месо и не буди љубитељ вина, осим ако ти оно не служи за окрепљење снаге у време болести, него уместо задовољстава, које су у тим стварима, побуђуј себе на радости, које су у божанским речима и свештеним песмама, и на мудрост дарованој теби од Бога. Нека те мисао о небу води ка небу, одбаци бројне бриге о телу, пошто ојачаш надом на Бога, верујући да ће ти Он довољно дати све неопходно: и храну за живот, и одећу за тело, и кров над главом од зимске хладноће, јер цела земља и све што из земље израста, све то припада твоме Цару, и то је Његово дело – да се у највишем степену брине о Својим угодницима као о Својим светињама и храмовима.

  Зато се ни болести превише не плаши, ни очекиваног наступа старости, јер ако то буде угодно твоме Цару, а такође буде и на добро твоје душе, болест твоја ће престати, и старост твоју Он ће покрити као крилима Својом Божанском силом. С обзиром на то, а у вези са тешким душевним болом будући неустрашив - као што неки достојан борац на такмичењу непоколебљиво и храбро подноси труд - не мучи се душом од скорби (невоља). Чак и ако болест буде дуга, не мучи себе. Ако ти се нешто друго деси, не сетуј (не тугуј); него покажи храброст душе, одајући благодарност Богу, иако се налазиш у тешком стању, а то је мудрије него за некога ко размишља по општечовечански, и то није могуће и није лако наћи међу људима. Састрадавај са онима који страдају и пред лицем људи тражи од Бога помоћи, јер Он ће указати милост пријатељу Своме, који се моли, и помоћи ће онима, који страдају, желећи да обзнани људима Своју силу, да би се на основу познања они обратили Богу и окусили вечно блаженство кад дође Син Божији одређујући (дајући) добра праведницима.

Добро је увек бојати се и не веровати себи ни у чему, да се не деси некоме по несрећи да „потоне“; јер може човеку да се покаже како он поступа добро, али у стварности то можда није тако. Боље је увек да човек призива Бога да му Он Сам постане Путеводитељ, и Пут, и Ум, и Решење, и Тумач, до тог времена, док човек не нађе Христа у себи, нека ни на који начин не верује себи. Као онај, који је био у опасности да се удави, он из страха од мора ни о чему другом није бринуо осим да се спаси, тако и хришћанин треба, имајући на уму Бога, увек да се боји и да не буде лакомислен. Ко жели да се спаси, нека се подвизава чинећи оно што жели Бог, јер оно што Бог жели, то и јесте Његова воља. Ко љуби Бога нека принуђава себе да љуби и ближњега свога. Нека буде смирен пред Богом и људима, увек на стражи свим срцем и противећи се злим помислима, и кад је неко пажљив, он треба увек да буде у страху и пун љубави и смирења и да се брине о томе како да угоди Господу и да победи у себи старог човека, а ко је лакомислен и колебљив срцем, тај пребива у „старости“ и чак и не почиње да се подвизава и не уме да се бори.

И тако, добро је увек бити у страху и тражити уразумљење и помоћ од Господа, да би могао човек да се спаси уз помоћ Господа, Коме слава у векове. Амин.

+++

Житије Светог Макарија Великог

Свети Игњатије Брјанчанинов: Како се борити са помислима унинија и туге (малодушности)

Борба са помислима, које доносе скорб (жалост), ма колико те помисли биле сложене, замршене и умне, треба да буде веома проста, као што је проста и цела вера хришћанска, по својој простоти доступна сваком човеку, а која по својој сили задовољава сваког човека.

Борите се против помисли и осећања туге кратким речима: „Господе! Да буде воља Твоја! Благословен је и Свет Бог у свима делима Својим!” Изговарајте ове речи умом, а кад сте сами, изговарајте донекле наглас; изговарајте без журбе, са великом пажњом и страхопоштовањем; понављајте ове кратке речи дотле, док се мисли и осећања туге не смире.

Кад се они поново подигну, и ви поново употребите исто ово оружје против њих. Искуством ћете познати силу овог оружја, толико безначајног на први поглед, гледано споља. А из стања борбе немогуће је друкчије изаћи у стање мира осим победом.

Потчинити се жалости је веома опасно. Kад она ојача у човеку и овлада њиме, може да убије и тело и душу. Не журите се да умрете. И најдужи живот у поређењу са вечношћу је тренутак. Предајте себе и трајање свог земаљског странствовања вољи Божијој, а ви искористите овај период да што боље припремите себе за вечност, да учините што може више вечног добра вашем родитељу.

Не чудите се што сте слаби у духовном подвигу. Разлог те слабости је ваша младост и неискуство. Време ће вас обогатити и искуством и силом. Са сажаљењем гледам на ваше душевно стање. Ви се претапате у љутој скорби (невољи) као у огњу. Претрпите тегобу тог стања, после њега осетићете се као препорођени, видећете себе како сте обогаћени духовним благом, о чијем постојању немају појма људи, чији је земаљски живот био посут једино задовољствима. Тада ћете познати, да је благ Господ и у самим скорбама (невољама) које шаље, зато што привремене скорбе воде ка вечним добрима оне, који прихватају те скорбе како треба.

Свети Игњатије Брјанчанинов: О Царству Божијем

Телесни људи - који су свом својом душом привезани за земаљски живот и Закон Божији познају површно, једино по речима, јер га изучавају само на школски начин, а туђи су Закону Божијем по духу, по срцу, по животу и по делима својим - једном речју фарисеји, упитали су Господа: Када ће доћи Царство Божије (Лк 17:20).

Питање, разуме се, није постављено чиста срца, нити са добрим циљем; постављено је као узгред, из знатижеље да се сазна какав ће бити одговор. Покварени и злобни фарисеји надали су се да ће им Господ пружити повод да Га лако оптуже. Пошто су изградили схватање ο Месији као ο великом цару и моћном освајачу, видећи Месију у лику убогог луталице, који није имао где главу да склони, фарисеји су поставили питање које је прикривало подсмех, и њиме су изразили своје телесно мудровање, туђе и непријатељско разуму Божијем (Рим 8:7).

Господ је дао одговор упућен без изузетка свим телесним људима, везаним за свет, који воде греховни живот окружени светским бригама и материјалним насладама. Богочовек је фарисејима одговорио: Царство Божије не долази на видљив начин - то јест не долази на начин приметан за чулне очи - нити ћe се рећи: ево гa овде, или: ено гa онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17:20-21). Ово значи: треба оставити телесни и греховни живот, а потом посредством покајања и живота по јеванђелским заповестима очистити и украсити душевни храм; када то буде учињено, Дух Свети ће га осенити, обавиће његово коначно очишћење и уредиће га. У такав храм сићи ће Бог и успоставиће у њему Своје духовно и невидљиво, али уједно потпуно опипљиво и спознатљиво Царство. Ко је примио у себе Царство Божије, тај може да има јасну представу ο другом доласку Богочовека, тај може да препозна и избегне антихриста, или да му се супротстави. Α ко није примио у себе Царство Божије, тај неће препознати антихриста, него ће неумитно и не схватајући постати његов следбеник; тај неће препознати приближавање краја света и наступање страшног, другог доласка Христовог, који ће га затећи неспремног. Никакво људско учење, никакво учење речима, није довољно као поука ономе коме је потребна поука у духовној одаји, поука од Самог Бога. Онај ко је стекао Царство Божије унутра у себи, као руководитеља има Духа Светога, Који човека поучава свакој истини (Јн.16:13) не допуштајући му да буде обманут лажју која се, да би лакше заварала, облачи у привиде истине. Сасвим је тачно рекао један блажени инок говорећи ο антихристу: „Многи ће поверовати у антихриста и почеће да га прослављају као силног бога. Они пак који имају Бога свагда у себи и просвећена срца видеће истину чистом вером и спознаће је. Α свима који имају Боговиђење Божије и разум, тада ће бити јасно да је мучитељ дошао. Онима чији је ум стално у стварима овог живота и који љубе земаљско то ће бити несхватљиво, јер су привезани за материјалне ствари. Α ако и чују реч, неће имати вере, него ће пре омрзнути онога ко им то говори".¹ Сматраће га за лудака, који заслужује презир и сажаљење. Помрачен својим телесним мудровањем људски род уопште неће веровати другом доласку Господњем. У последње дане доћи ће ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је са обећањем Доласка његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако oд почетка стварања (2Пет. 3:3-4).

Када су се фарисеји удаљили од Господа, Он је тада рекао Својим ученицима да ће обележје краја света и близине другог доласка Господњег представљати снажан материјални развитак: људи ће заборавити Бога, заборавиће Небо, заборавиће вечност и, у својој заблуди, као да су вечни на земљи, сву пажњу усмериће на земљу, на то да себи на земљи омогуће највеће и постојано благостање. Шта може бити безумније од овакве тежње? Не сведочи ли смрт, која задеси сваког човека, да смо створени за вечност, да смо на земљи само краткотрајни пролазници, и да, због тога, брига за вечност треба да буде наша главна брига, а брига за земљу треба да буде сасвим умерена? Колико год поменута тежња била неразумна, она ће се на земљи појавити као неизбежно испуњење Божанског пророштва. Α ако се појавила, онда, пошто је непријатељски расположена према Речи Божијој, служи нам као један од најјаснијих доказа истинитости Речи Божије. И како беше у дане Нојеве - најавио је Господ - онако ће бити и у дане Сина Човечијега. Данима Сина Човечијег названо је оно време које ће претходити Његовом доласку и које ће се завршити Његовим доласком - почетком вечног, незалазног дана, крајем времена. Време ће се завршити са окончањем оних појава које га означавају: онда када и дан и ноћ и јутро и вече и недеље и месеци и године и столећа буду замењени једним вечним даном. И како беше у дане Нојеве онако ће бити и у дане Сина Човечијега:јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све. Слично као што беше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху (Лк. 17:26-28). Свето Писмо саопштава да су се савременици Нојеви и суграђани Лотови предали безмерном разврату. Разврат се рађа као последица удаљавања од Бога и услед потпуне посвећености земаљским пословима и материјалном развитку. Када да размишља ο Богу, када да ради на свом спасењу човек који је стално и искључиво заузет земаљским пословима и материјалним развитком? Но, сваки човек који занемари познање Бога и старање ο своме спасењу, који се у потпуности посвети уређењу свог привременог положаја по телу и за тело, на несхватљив и неприметан начин развија своју палу природу; своју нематеријалну душу као да чини материјалном; помрачује се и отуђује се од Бога; сав се претвара у грех, сав се претвара у тело; Бог га одбацује јер је у потпуности уништио у себи циљ са којим га је Творац призвао из небића у биће. Неће пребивати Дух Мој у овим људима довека, јер су тело - рекао је Господ за савременике Нојеве (Пост. 6:3). Свеопшти разврат, заједно са небивалим материјалним развитком који га је изазвао, означиће крај света и приближавање страшног суда Христовог. Неће тада господарити само сластољубље! Разврат, у најширем значењу те речи, постаће својствен човеку у последња времена његовог пребивања на земљи. Људи ће бити - говори свети апостол Павле - самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожностиу а силе њезине су се одрекли (2. Тим. 3:2-5). Грех ће достићи свој потпуни развитак, и биће тим страшнији, тим ће његова владавина бити чвршћа, што ће маска побожности више бити сачувана. И ко ће схватити да је у овој, наоко цветајућој побожности, уништена сва њена суштина, сва њена сила? Тако су они били уништени у религији Јудеја у време Христово, што народ никако није могао да схвати, што нису били у стању да схвате чак ни књижевници, ни левити, ни првосвештеници јудејски, који су се гордили својом ученошћу и знањем. Али та ученост и то знање састојали су се једино у изучавању слова Закона Божијег, уз живот супротан Божијим заповестима: такав живот веру је чинио мртвом. Људски род неће видети свој несрећни положај у моралном и духовном погледу; напротив, он ће трубити ο свом напретку, заслепљен развитком у материјалном погледу, у односу на време и на земљу, одбацивши хришћанско напредовање за дух, за вечност, за Бога. Када свет буде објављивао и хвалио своје успехе, успостављање великог благостања и ненарушивог спокојства, тада ћe наићи на њих изненадна погибија (1.Сол. 5:3); тада ће изненада наступити крај света, који људски род, у својој помрачености, у опијености земаљским напредовањем, никако неће очекивати. Услед заслепљености света Дан Господњи ћe доћи као лопов у ноћи (1. Сол. 5:2). Указујући управо на то слепило, Господ је време Свога доласка назвао - ноћ (Лк. 17:34). Зашто да свет даље постоји, сматра Бог, када ће тај свет, то јест људски род, у потпуности одбацити онај циљ ради којега му је од Бога дато да странствује на земљи, и када ће самовољно изабрати други циљ тога странствовања, циљ лишен смисла? Α тај циљ већ је изабран! Уз тај циљ, краткотрајни земаљски живот прихвата се као вечност: све силе душе и тела човек не троши да би се припремио за вечност, него да принесе жртву неостварљивој, бесмисленој машти. Троше се да би се постигло највеће телесно благостање и блаженство у земаљској гостионици, у нашој тамници, као да је тο најсолидније обитавалиште за вечност. Лажна машта жестоко вара своје следбенике: она поступа као нечовечни тиранин, као љути демон. Она и јесте - демон! Ништа не може бити поквареније од ње, ништа не може бити подлије, лажљивије. Она представља исмевање палих духова над људима. Погибељна машта обмањује људе на свим путевима земаљског живота: на крају их издаје, препушта стварности и оставља без ичега. Они ступају у вечност потпуно неприпремљени за њу, уопште је не познајући. И не само то. Ступају у њу усвојивши себи крајње непријатељско расположење према духовним добрима и сопственој користи у вечности. Где је место таквом кукољу иза граница времена? За њих нема и не може бити другог места у васељени, него у адском бездану; тамо треба да буду скривени од погледа васељене.

Монаси Соловјецког манастира преносе одговор преподобног Зосиме, дат старцима-ученицима, који су га упитали како да препознају антихриста када дође. Преподобни је рекао: „Кад чујете да је дошао на земљу или да се јавио на земљи Христос, знајте да је то - антихрист". Најтачнији одговор! Свет, или људски род, неће препознати антихриста: сматраће га за Христа, прогласиће га за Христа. Сходно томе: када се пронесе глас ο доласку Христовом, то ће послужити као поуздани показатељ да се појавио антихрист и да је започео са служењем које му је предодређено и допуштено. Одговор преподобног Зосиме заснован је на Спаситељевим речима. Спаситељ света, упознајући Своје ученике са знацима који ће најавити Његов други долазак, рекао је: Тада ако вам ко рече: Ево, овде је Христос или онде, не верујте. Ако вам, дакле, кажу: Ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама (то јест у некој тајној одаји дома), не верујте. Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24:23-27; Лк. 17:23-24). Неће бити ни потребно ни могуће да људи преносе један другоме вест ο доласку Сина Божијег. Он ће се јавити изненада; јавиће се, по свемоћи Својој, свим људима и читавој земљи у исто време. Примедба научника да је немогуће да се Син Божији јави истовремено пред свим људима, због природног лоптастог облика земље, није основана. Ако је свемогући Бог извукао и земљу и читав свет из ништавила Својом свемогућом и свепремудром заповешћу, и није му било потребно да се претходно посаветује са научницима, зар неће моћи, из истог разлога, по Својој неограниченој моћи и пре-мудрости, да се јави људском роду истовремено, иако би начин на који ће се то остварити био несхватљив, како и треба да буде, за све научнике на земљи? „Господ ће доћи са небеса - рекао је свети Јован Дамаскин - на исти начин као што су га свети апостоли видели да усходи на небо (Дап. 1:11); доћи ће савршени Бог и савршени човек, са славом и силом. Нека Га нико не очекује са земље, него да свак очекује с неба, као што је Он Сам потврдио".²

Господ је учење ο крају света и Свом другом доласку закључио следећом поуком и завештањем: Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцеле земље (Лк. 21:34-35). У овим речима Господа, у овом завештању Господњем, у овом савету, у овој заповести Његовој, забрањује се телесни живот и претеривање у земаљским занимањима, што све заједно претвара човека од духовног у телесног и материјалног, приморава га да заборави на вечност и Бога, и вуче га ка паду у све грехе. У срце које није ограђено и запечаћено сећањем на Бога и страхом Божијим лако улазе све страсти; у њега улази духовни мрак, у њега улази непознавање Бога. За људе који воде телесни, греховни живот, опијене и помрачене њиме, Долазак Господа биће као замка. Та ће замка ухватити читаво човечанство. Нико неће моћи да јој побегне или да се извуче. Знајући то, треба да живимо у непрестаној трезвености. Прибегавајући Богу учесталим, непрестаним молитвама, испуњеним умиљењем и плачем, задобијајући у себи Царство Божије и подржавајући га животом по вољи Божијој, ми ћемо, благодаћу и силом Божијом, моћи да се избавимо од замки и ланаца, од греха и господара овога света. Моћи ћемо да са добром надом и духовном потврдом да смо помиловани и спасени станемо пред нелицемерног Судију, који треба да саопшти пресуду ο нама, пресуду која ће решити нашу судбину у вечности. Амин.

Извор: Књига: Свети Игњатије Брјанчанинов – Аскетске проповеди, Образ Светачки (2017.)

Преводилац: Младен Станковић

НАПОМЕНЕ

[1] Писма Георгија Затворника Задонског, књига 1, стр. 62. 1850; Слово 106 преподобног Јефрема Сиријског о антихристу.

[2] Свети Јован Дамаскин Тачно изложење православне вере. Књига IV , гл 26.

Свети Нифонт Цариградски: Одговор о последњим временима

 

1. Неки брат упитао светог Нифонта: реци ми оче мој, поуку на корист, како да се спасем?

Свети Нифонт му одговори: Сине мој, ако ти хоћеш да живиш међу људима, онда си дужан да испуњаваш следеће: од сада никога не кори, не осуђуј, не гневи се, никога не понижавај, такође не помишљај у себи, да си учинио какво било добро дело, и чувај се да говориш: тај живи рђаво, а онај неуздржљиво, јер то значи: не судите (Мат. 7:1), него на све гледај једним оком, са једним срдачним расположењем, са једним помислима у простоти срца, и примај све, као самога Христа.

Не приклањај ухо твоје човеку, који клевета ближњега, и не наслађуј се разговором са њим, него чувај уста твоја у великом ћутању, будући спор на разговор, а брз на молитву. Не укоравај никаквог клеветника или неког другог, који чини безакоње, него увек гледај на своје недостатке, укоревај и понижавај себе сваки дан.

2. Брат рече: То је, оче мој, могуће само савршеним подвижницима.

Свети одговори: Сине мој, младост када има смирење, то јој је доста, јер Бог ништа тако не тражи од младога, као чистоту и смирење. Ти сине мој, буди кротак и смирен, састрадалан и милостив, сматрај себе за горег од свих људи и заиста ћеш живети са Богом. Подвизавај се на томе, да не машташ ο себи: ја сам достигао у меру тог и тог светога, него себи увек говори овако: знаш ли душо моја, да смо ми гресима превазишли и ђавола и добра дела нисмо никада чинили Бога ради, и тешко нама, који се нисмо понизили, шта ћемо чинити у дан Суда? Кроз сав живот свој, сине мој, моли се као грешник, говорећи непрестано: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме! И: Боже, очисти ме грешнога! Понављај увек и ове речи: Од тајнијех мојих очисти ме, и од будућих поштеди слугу Твога (Пс. 18:13-14). Знај и то, да се не треба задовољавати својим добрим делима, и не надати се у њих, зато што не знамо, да ли су она угодна Богу, или нису. Зато је боље надај се на Бога, и на силу Његову, себе сматрајући за прашину бескорисну. Одавде почиње исправљање.

3. Брат опет рече: оче мој, којим начином човек може да победи свако искушење, које наилази на њега од непријатеља?

Свети одговори: сине мој, ако наиђе на тебе било какво искушење, победа твоја састоји се у ћутању, смирењу и у томе да говориш: оче благослови! Јер сва дела смиренога угодна су Богу и похвална пред светим анђелима Његовим, а грозна и страшна бесовима. И тако сине мој, буди смирен и веома скрушен срцем, да би Дух Свети пожелео да се усели у тебе, и Он ће ти дати силу да одбациш од себе сваку животну бригу.

4. Брат упита још: сада су се свети умножили у целоме свету, хоће ли бити тако, и при крају овога света?

Свети му одговори: сине мој, до самога краја света неће оскудевати пророка у Господа Бога, исто као и слугу ђавољих. Уосталом у последња времена, они који буду истинито служили Богу, благовремено ће себе сакрити од људи, и неће међу људима чинити знамења и чудеса, као у садашње време, него ће ићи путем делања раствореног смирењем, и у царству небеском показаће се већим од отаца, који су се прославили чудесима, зато што тада нико неће чинити чудеса пред очима људи, која би запалила људе и побудила их на усрдна стремљења за подвиге. Свештеници ће у целоме свету бити уопште неискусни и неће познавати добре врлине. Такви ће бити и представници монаха, јер ће сви бити оборени стомакоугађањем и сујетом, и више ће људима служити на саблазан, него за пример, зато ће врлине бити још више пренебрегаване; тада ће среброљубље царовати, и тешко монасима, који сакупљају новац, јер ће такви бити на хулу Господу Богу и неће видети лица Бога живога. Монаси или световњаци, који дају новац свој на камату, и не одступе од таквог лихварства, биће бачени у дубину пакла, зато што нису пожелели да свој новац принесу на жртву Богу кроз делање милостиње. Зато сине мој, како сам ја већ рекао, многи опхрвани незнањем, падаће у пропаст, лутајући по ширини животног пута пропасти.

5. Брат упита још: кажи ми оче мој, због чега неки изнуривши тела своја уздржањем, али страсти царују у њима, гнев, свађа, злопамћење, завист и горе од свих немилосрђе и тврдичлук; а неки од великих једу и пију вино, а у њума не видимо никаквих грехова. Шта то значи?

Свети одговори: многи који посте а не исправљају се, како мислим сине мој, трпе то од уста својих, јер онај, који не чува увек уста своја, ако и целу годину пости, не добија никакве користи. И тако ако те ђаво раздражује на гнев, ти не говори ништа, и одржаћеш победу над страшћу. Опет ако враг побуђује на завист, не клеветај, и ти ћеш победити лукавога, јер плод зависти је оговарање. Ако те мами да те превари на блуд, не отварај уста своја за разговор са женскињем, такође не дозволи себи изобиље у храни и пићу, и ти ћеш се оснажити против њега; притом узми прут и посеци себе, и бол ће отерати борбу, јер по Светом Писму, боље ће за тебе бити, ако погине један од удова твојих, него цело твоје тело да буде бачено у огањ паклени (Мат. 5:29). Ако те дивљи вепар побуђује са жељом на скупоцена јела, онда отиђи у заходно место, и сазнаћеш смрад његов. Ако те ко укори, или осуди, или назове безумним, ти смири помисли твоје и осуђуј себе као грешника (опомени се да је Христос Син Божији, био шамаран, исмеван од грешника, тучен трском по глави, зато сматрај себе недостојним и да живиш). Ο оним врлинским, који једу и пију, знај, да су они добри војници, и управитељи, који су добили од Бога дар бестрашћа. Они су најпре живећи подвижнички у подвизима, достигли на крају циљ који су желели. Уосталом, радећи тако пред људима, а живећи усамљено у безмолвију, подвизавају се у уздржању, надокнађујући у келији постом то, чиме су се лишили разрешењем пред људима.

Виђење оца Николаја Турка

Схимонах Николај звао се у свету Николај Абрулах. Из његовог сведочанства о завршеној духовној школи у Херсонесу види се да је он бивши мухамеданац, који се звао Јусуф Огли, некада турски поданик, родом из Мале Азије. Служио је као официр у турској гарди. Када је пожелео да се крсти и пређе у Веру Православну и почео о томе да говори својим сродницима Турцима, они су га због тога тако омрзли да му нису хтели дати као "ћаурину" храну. Затим су га бацили на муке, одсецали су комаде са тела његова... На крају, он ипак некако успе да побегне у Русију.

Крштење је примио у Одеси, у Карантиној цркви, октобра 1874.г. и добио је име Николај, кумовао му је сам одески градоначелник, тајни саветник Николај Иванович Бухарин. Затим се у Казану уписао у еснаф занатлија. 18. јула 1891. са 63 године ступио је у скит Оптине Пустиње. Господ га је удостојио својих духовних утеха: био је вазнесен у рај, где се наслађивао сагледањем неизрецивих рајских красота. Одликовао се кротошћу, смерношћу (смирењем) и братољубљем. Његова келија била је поред келије монаха Мартирија (потоњег јерођакона). Умро је 18. августа 1893., у 65-ој години живота. Ево његовог сведочанства:

Виђење огња

У четвртак 13.маја 1893., у три сата ујутру почео сам да читам акатист светом Николају Чудотворцу. Господ ми је током читања дао такву благодат да ми је цео молитвеник био оквашен сузама. По завршетку читања јутрења, почео сам да читам псалам 50-и "Помилуј ме, Боже...", а после њега Символ Вере, и када сам овај завршио, тек што сам изговорио "и живот будућега века. Амин", у том тренутку невидива рука узела је моје руке и сложила их крстообразно на моје груди, а моју главу са свих је страна огањ, бојама сличан дуги. Тај огањ је, не опаљујући ме, испунио све биће моје неисказаном радошћу, која ми је дотада била савршено непозната и страна моме искуству. Ту радост немогуће је упоредити са било каквом земаљском радошћу... И ту се ја не сећам и када сам угледао себе пренесеног у неки дивотно-прекрасни предео, испуњен светлошћу. Тамо нисам видео никакве земаљске предмете, видео сам само једно бесконачно и безгранично море светлости.

 

Виђење Господа и Његових Светих

У исто време видео сам око себе како ми са леве стране стоје два човека, од којих је један изгледом био младић, а други старац. У срцу ми је било дано да знам да је један од њих свети Андреј Христа ради Јуродиви, а други ученик његов - свети Епифаније. Обојица су стајала ћутећи. И ту сам видео пред собом као неку завесу тамне маслинасте боје. И погледавши увис, изнад завесе угледах Господа Исуса Христа, како седи на престолу, обучен у скупоцене одежде, сличне Архијерејским. На његовој глави налазила се митра, такође слична Архијерејској. Са десне стране Господу стајала је Мајка Божија, а са леве свети Јован Крститељ. Њихове одежде личиле су на оне у којима се обично сликају на иконама. Свети Јован Крститељ држао је у једној руци знамење Крста Господњег. Са стране од Господа стајала су два светлоносна младића дивотне лепоте, који су у рукама држали пламено оружје. Моје срце било је преиспуњено неисказаном радошћу. Гледао сам Спаситеља и неописиво се наслађивао сагледањем Божанственог Његовог лика. Господу је, судећи по изгледу, било 30 година. И ту се у мени јави свест да, ето, ја јесам највећи грешник, хуђи од свакога пса, и да сам, изненада, од Господа удостојен тако велике милости, да стојим пред Престолом Његове Неисказане Славе. Господ ме је кротко гледао и као да ме је ободравао. Тако кротко гледали су ме и Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Ни од Господа ни од Пречисте Његове Мајке ни од Крститеља Господњег нисам се удостојио да чујем иједну реч. У то видех пред Господом схимонаха нашега скита Николаја (Лопатина), који се преставио у подне 10. маја и још није био погребен, зато што се очекивао долазак његовог рођеног брата из Москве, Отац Николај чинио је пред Господом земни поклон: али на њему није било схиме, био је одевен као послушник, са бројаницама у рукама и непокривене главе.

После тога погледао сам и, гле, са десне стране видео велико мноштво људи, који су ми се приближавали, Што су се више приближавали, почео сам да чујем појање, али речи нисам могао да разумем. Међу њима сам видео и лица у архијерејским хаљинама и у иночким мантијама, у рукама су држали гране. У чину ових Светих препознао сам многе, по њиховим изображењима на светим иконама; пророка Мојсеја, који је у рукама држао плоче закона, пророка и цара Давида, који је држао у руци нешто налик китари, што је одавало најкрасније звуке. Видео сам и Ангела свога, светога Николаја. Међу тим великим Божијим угодницима видео сам и наше почивше Старце - Лава, Макарија и Амвросија, а такође и неке од отаца нашега скита који су још на земљи живи. Цело то велико сабрање посматрало ме је са љубављу...

 

Виђење ада

Одједном, видех пред собом, између себе и завесе, видех неизмерно велику провалију, испуњену мраком, и у томе мраку на страшној дубини, самога кнеза таме, у оном виду у коме је он изображен на свештеним сликама. На рукама сатаниним седео је Јуда, који је у рукама држао нешто налик на врећу. Поред кнеза таме стајао је лажни пророк Мухамед, у до пода дугој хаљини зелене боје, са чалмом исте такве боје. Око сатане, који је представљао центар провалије, на свим њеним безграничним пространствима видео сам такође мноштво људи сваког сталежа, пола и узраста, али међу њима нисам приметио иког познатог. Из провалије је до мене допирао вапај очајања и неизразивог ужаса, који се не може предочити никаквим речима. И на томе се виђење овога окончало.

 

На месту светлом...

После тога био сам изненада премештен на друго место. То место било је испуњено таквом лучезарном светлошћу, истом онаквом каква ми се показала у виђењу на оном првоме месту. Светога Андреја и Епифанија са мном више није било. Шта сам видео тамо, тешко је пренети речима. И како људским језиком земнородних представити небеске красоте неизрециве, предивне, уистину неисказане!?

Све је тамо бескрајно прекрасније од нашега овде. Видео сам тамо као нека велика, предивна дрвета, отежала од плодова. Та су дрвета била распоређена као у алеје, којима није било краја. Врхови њихови сплитали су се међусобно, птице из тропских предела, само што су их бескрајно надилазиле својом лепотом. Лепота и хармонија њиховог поја није у стању да предочи никаква земаљска музика - тако је сладостан био.

Овим вртом протицала је река! Прозирност њене воде превазилази свако описивање. Међу дрветима у врту видео сам дивна обиталишта, као дворце, који личе на оне које сам видео у Константинопољу, али су неупоредиво изванреднији и красотнији. Боја њихових зидова била је као малинова, бојом и сјајем личили су на рубин. И ја сам знао да је то место - рај. Распоред кућица подсећао ме је делимично на Оптински скит, у коме иночке келије стоје такође међусобно одвојене, раздвојене воћњацима. Рај је био окружен зидом који сам видео само са јужне стране. На томе зиду прочитао сам имена 12 Апостола. И видeо сам у рају некога мужа, обученог у блиставу одећу, где седи на престолу белом као снег. Судећи по изгледу томе мужу било је 65 година, али лице његово, без обзира на седине, било је као у младића. Око њега укруг стајало је мноштво ништих, којима је он нешто раздавао. И унутарњи глас говорио ми је: "То је Филарет Милостиви!"

После њега, нисам се удостојио да видим ниједног више од праведних обитатеља раја. Посред рајскога врта угледао сам још Животворни Крст са Распетим на Њему Господом. Невидива рука указала ми је да Му се поклоним, што сам и учинио. И када сам се ја пред Њим приклонио, у томе трену неизречена велика радост, слична пламену, напојила је моје срце и прожела све биће моје.

После тога видео сам велико здање, изгледом слично осталима у рају, али које је сва остала надилазило својом лепотом. Његов врх, налик на исполинску куполу цркве узносио се у бескрајну висину и такорећи се у њој губила. У том обиталишту приметио сам нешто налик на терасу и на њој богато украшени трон а на трону Царицу Небеску. Око Ње стајало је велико мноштво прекрасних младића у блиставо-белим одеждама, који су у рукама држали нешто налик на оружје, али шта нисам видео. Одежда на Мајци Божијој била је онаква каква се обично изображава на светим иконама, само разнобојнија. На глави јој је била круна налик на царску. Царица Небеска милостиво је гледала на мене, али да чујем речи од Ње нисам био удостојен. .

После тога као у ваздуху удостојио сам се да видим Пресвету Тројицу, Оца, Сина и Духа Светога, у подобију изображаваном на светим Њеним иконама: Бога Оца у виду светловидног Старца, Бога Сина у виду Мужа (зрелог Човека), Који је у десници Својој држао Часни и животворни Крст, и Бога Духа Светога у виду Голуба.

И учинило ми се да сам дуго ходио кроз рај, сагледајући дивне красоте његове, које превасходе сваку представу о њима.

Када сам се из тог виђења пробудио, дуго нисам могао к себи доћи од те велике и неизрециве утехе и цео тај дан био сам као ван себе од радости, која ми је испуњавала срце. Ништа подобно том радовању нисам никада дотад био искусио...    

Кратка правила за читање духовне литературе

 

Читање духовне литературе представља (често потцењени) духовни подвиг. Као и сваки други подвиг, он доноси плода само када је праћен расуђивањем. Правила која можете прочитати у наставку вам могу помоћи да систематизујете овај важан део свог црквеног живота (синоним за духовни живот јер без Цркве нема ни духовности).

• Читање Светог Писма немојте почети од почетка, већ од Новог Завета. Након систематског изучавања Новог Завета, пређите на Стари Завет.
• Почните и завршите читање са молитвом.
• Здрави људи не треба да читају Библију лежећи, њу треба читати са поштовањем и без журбе.
• Свето Писмо није обична књига која се једном прочита, оно се чита свакодневно. Христос је говорио: „Истражујете Писма“ (Јн. 5:39), зато, заједно са побожним читањем, Свето Писмо се изучава.
• Изучавање Библије се заснива на темељу тумачења светих Отаца.
• Тумачења Светог Писма која су заснована на протестантским предањима и сопственим фантазијама, најбоље је избегавати. Њихови аутори не морају бити само протестанти, већ и православни аутори. Обично се они прикладно, али и неприкладно позивају на „савремене научнике“, „последња открића“, желећи да импресионирају слушаоце оригиналношћу материјала који предају.
• Важна врлина је расуђивање. Неопходно је умеће да се правилно и целовито сагледа прочитано. Увек је лакше прихватити неку крајност.
• Корисно је записивати стихове који посебно дотакну срце и учити напамет неке од њих.
• Читање Светог Писма и светоотачке литературе представља труд. Као и сваки други, он не може увек бити само лак и пријатан. Понекада је потребно принудити себе, памтећи да и непријатељ људског спасења може да се противи оваквом читању: на пример, да наводи досаду, умор, отежалост.
• Боље је почињати читање духовне литературе са делима која су једноставнија, „делатна“, а онда постепено усходити до узвишенијих. Неки људи читају много, али без плода. Зашто? Зато што бирају књиге које им не приличе. На пример, људи који су тек ушли у Цркву често стреме да се што пре упознају са таквим узвишеним књигама као што су дела светог Исаака Сирина, Симеона Новог Богослова, Макарија Египатског. А дешава се и обрнуто, када људи који су направили одређени напредак у молитви, читају само најједноставнија житија, брошуре и често губе оно што су стекли. Важно је читати књиге које одговарају духовном узрасту читаоца.
• Неопходно је да читање духовних књига буде пажљиво, најбоље по два, некада чак и три пута, одвајајући свакодневно одређено време за то.
• Не треба читати неколико књига истовремено. Боље је узето једну и њу пажљиво прочитати.
• Потребно је имати опрезан однос према делима савремених западних аутора од којих су многи заражени идејама толерантности и либерализма. Има смисла да се обрати пажња и на издавачке куће јер се неке од њих фокусирају управо на преводе таквих дела.
• Најбоље је учити се пракси од практичара, или од писаца који систематизују искуство подвижника.
• Разматрајући цитате, руководите се принципом: ко је, када, коме и којим поводом нешто рекао. На ту тему постоји одличан текст: „ТРЕБА ЛИ УБИЈАТИ КРТИЦЕ, ИЛИ КАКО НЕ ИСПАСТИ БУДАЛА ПРИЛИКОМ ЧИТАЊА САВРЕМЕНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЛИТЕРАТУРЕ“.

Преузето са: "Тврђава истине"

Света Тајна свештенства по Светом Јовану Златоусту

 

Света Тајна свештенства

То је Једна од седам Црквених Тајни, у којој се даје Божанска Благодат за важно служење људима кроз свештенство. Она се свршава искључиво у олтару, тако да жене немају право да учествују у њој (у свештенству).

Хиротонија је Света Тајна, у којој се врши полагање руку архиепископа или патријарха на човека, који се спрема да прими свештени чин. Хиротонија бива: у чтеца; у ипођакона; у ђакона; у свештеника; у архиепископа.

Рукополагати у све чинове, осим архиепископа, може епископ, митрополит или патријарх. Архиепископску хиротонију врши само патријарх. Једнаки свештени чин не може вршити хиротонију, него само виши чин. По Канонима и по нужди: најмање два епископа рукополажу трећега.

Тајна потиче још од апостолских времена. У Јеванђељу је описан случај насићења неколико хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Овде је аналогија са евхаристијом (причешћем), где су апостоли прототип свештеника, који раздају причешће верницима.

Апостоли су били први свештенослужитељи.

Захтеви за рукоположење свештеника

Да би неко постао свештеник, треба да прође све хиротоније, почевши од рукоположења за чтеца. Апостол Павле у посланици пише, какав треба да буде човек, који жели да постане свештеник, епископ и ђакон. На основу тога су састављена апостолска правила, која се узимају у обзир пред рукоположење.

Ко жели да постане ђакон или свештеник треба да буде: једном жењен; трезвен; целомудрен; честит (поштен); не склон пијанству; не среброљубац (љубитељ новца); гостољубив (који воли да прима странце); мирољубив; не убица; који добро управља својим домом (јер ко не може да управља својом породицом, не може да управља ни црквом).

Ко не може бити свештеник: жена; човек млађи од 18 и старији од 75 година; који има физичке недостатке (мане) за служење (епилепсија, глувоћа, немост, слепило, недостатак прстију на рукама); ко је склон пијанству и наркоманији (дроги); ђавоимани; самовољно ушкопљени (кастрирани); новообраћени; маловерни; ко има смртне грехе: убиство, полну изопаченост, прељубу, блуд, јерес, итд. Ко је ожењен по други пут; ко је ожењен блудницом, удовицом, разведеном, глумицом, неверујућом, рођаком; ко је у ропству; ко није одслужио војни рок; ко је затворен у тамници; ко заузима важну државну службу; ко има дугове или кредите.

Овако строга ограничења налажу се на свештенике, јер они треба да постану пример осталим верницима. На свештеничком напрсном крсту исписане су следеће речи: „Буди образ (пример) верницима чистотом, вером и животом (житијем)“.

Ако чтец згреши блудом (интимним животом пре брака) или другим смртним гресима, по апостолским правилима, не може постати ни ипођакон, ни ђакон, ни свештеник. Исто важи и за ипођакона и ђакона. Могу да се жене само чтеци и ипођакони. Ђакони и свештеници више не треба да ступају у брак.

Како се одвија свештеничка хиротонија?

Све хиротоније бивају у различито време на Божанској Литургији. Свештеничка хиротонија врши се после појања Херувимске песме. Два ђакона узимају новога, који се налази пред Царским дверима, под руке и оглашавају: „Заповеди. Заповедите!”

Сва тројица улазе у олтар кроз Царске двери и прилазе Престолу. Архиепископ у то време седи испред Престола. За време певања венчавних тропара („Свјати Мученици, иже добре страдалчествовавшии“ и „Слава Тебје, Христе Боже“ и „Исаије ликуј“) сва тројица обилазе три пута око Престола. При том нови прави земне поклоне пред олтаром и пред епископом, и целива Престо. То се понавља три пута. Затим нови клекне на колена пред Престолом, а архиепископ чита посебну молитву, положивши на њега руке.

Венчавни тропари се певају у знак да као бива венчање свештеника са црквом. То је образ (слика) тога, да он сада не припада својој породици, већ је дужан да служи Богу и верницима на спасење. У потврду тога он скида бурму са своје руке и више је никад не ставља. То симболично значи, да је свештеник венчан са црквом и убудуће као да није венчан са својом женом.

Приликом рукоположења свештеника говори се у цркви: „Божанска благодат, свагда немоћно лечећи и оскудно допуњујући, поставља (име рећи) најпобожнијег ипођакона за ђакона (или најпобожнијег ђакона за свештеника, или најпобожнијег свештеника за епископа); зато се помолимо за њега, да сиђе на њега благодат Светога Духа“. Епископ призива Божанску благодат, „која немоћно исцељује и оскудно надопуњује“. То значи, да ће од тог тренутка Сам Бог давати свештенику силе да служи Цркви.

После прочитане молитве архиепископ изводи новопеченог свештеника кроз Царске двери на амвон. Питајући народ: „аксиос?“, што значи: „(да ли је) достојан?“, он ставља на њега редом елементе свештеничке одежде (епитрахиљ, наруквице, фелон), напрсни крст и даје у руке служебеник. При том хор,заправо народ у цркви, треба три пута да одговори „аксиос“, иначе ће се сматрати неважећим рукоположење.

Затим архијереј говори ново рукоположеном свештенику: „Христос посреди нас“ и целива га три пута братским целивом. Одежда новог свештеника треба да буде само беле боје. То је знак чистоте и светости. Архиепископ у олтару поздравља рукоположеног свештеника и даје му упутства за предстојећу службу. Свештеник стоји цели остали део литургије покрај олтара и моли се. Затим обично он излази да прочита заамвону молитву (иза амвона). Од тог тренутка презвитер може да врши све Свете Тајне, осим Хиротоније.

 

Свети Златоуст о свештенству

Пред револуционарни писац Гладкиј В.: Учење Св. Јована Златоуста о пастирској служби на основу његових беседа и писама. Први број патрологијског одељења часописа „Православни сабеседник“, Казањ, 1898. С. 3.

Св. Јован Златоусти много говори о величини свештенства као посебног вида служења Богу и Цркви. Хришћански свештеници су виши од старозаветних, ближи су пастви него родитељи, јер рађају кроз Крштење за живот вечни и хране Телом и Крвљу Христовом, њима је дана власт да везују и дреше грехе, која је виша од царске (власти), они постају посредници између Бога и људи и помиритељи људи са Богом итд. (Св. Јован Златоусти. О свештенству 3, 5 – 6.) Шта се може сравнити са таквом чашћу, - пита св. Јован Златоусти. - Која власт може бити већа од ове? Свештенство је толико више од (сваке) власти, колико дух превасходи плот (тело).

У беседама на другу посланицу Солуњанима (402 г.), може се рећи, већ са висине искуства петогодишње архијерејске службе у престоници, Златоуст одједном примећује: „Не мислим да има много свештеника, који се спашавају. Напротив, много је више свештеника, који гину, и управо зато, што то дело (свештеничко) захтева велику душу.“ (беседе на Дела Апостолска, беседа 3, 4.) У чему је ствар? Шта свештенике излаже таквој опасности, од које су они сами позвани да ослобађају друге? Настојаћемо да нађемо одговоре на ова питања код самог Златоуста.

1. Властољубиве жеље

Као са жаљењем говори Златоуст у Беседама на Дела Апостолска (400) о мотивацији неких да теже ка епископском степену: „Али ја ћу рећи, због чега је то дело постало предмет грабљења. Разлог је, што се ми грабимо за њега, не као за дужност да управљамо другима и да се бринемо о браћи, него као за част и спокојни живот... И тако, ако би сви тежили ка епископству као дужности да се брину о другима, онда се нико не би скоро одлучио да прихвати њега. Али ми трчимо за њим исто тако као за световним дужностима. Због тога, да би били у слави, да би достигли почасти код људи, ми гинемо пред очима Божијим. И каква је корист од почасти? Као што је јасно доказано, да је она ништавна!

2. Одговорност за примање свештеничког чина кад је неко неспреман и неспособан за њега

Као што говори Златоуст: „Само свештенство ће нас с правом осудити, што смо њиме располагали неправилно. Али, није оно узрок зала, која сам ја навео, него ми сами оцрњујемо њега, колико можемо, без расуђивања поверавајући њега таквим људима који, не познавајући унапред своје душе и не гледајући на тежину тог дела, својевољно прихватају што им је предложено, па кад приступе к делу, тада по неискуству сами остају у мраку и на повереним њима народ навлаче многа зла. ... Због чега, кажи ми, по твом мишљењу, бивају такве смутње у црквама? Ја мислим, ни због чега другог него због тога, што се избори и именовања предстојника свршавају без расуђивања и како се догоди.“

(О свештенству 3, 10.)

Хиротоније неспособних или неспремних људи за свештену службу по Златоусту не одражавају се само на њихову конкретну паству, већ и на целину – на целу Помесну Цркву. „Кад се управљање делима поверава или онима, којима она уопште нису својствена, или онима, чије силе она много премашују, тада се Црква ни по чему не разликује од Еврипа (бурног мореуза између континенталне Грчке и острва Евбеја, прим. Ј.Д.). А они, који се представљају као да су се одрекли од свега, не поступају ништа боље од светских начелника.“

Наставак овог зла поштовања недостојних јесте, по Златоусту, одбацивање достојних: „Као да је потребно са обе стране рушити зграду Цркве. По мом мишљењу, подједнако је преступно удаљавати корисне људи и допуштати бескорисне. И то се чини, да стадо Христово ни у чему не би могло да нађе утеху и одмор. Зар то није достојно хиљаду муња и геене најужасније, него ово што прети нама?“ (О свештенству 3, 15.)

При томе Златоуст подвлачи одговорност не само неспремних за свештенство, радо прихватајућих понуђени свештени чин, већ и оних, који то нису хтели, али нису могли да одбију упорне понуде: „Видиш, да не само они, који грабе свештенство, већ и они, који га примају по настојању других, не могу ничим да се оправдају за своје преступе. Нама, који смо тако далеко од његовог савршенства, једва да ће наћи довољно оправдање наша свест, да ми уопште нисмо тражили себи ту власт, поготово кад многи од тих избора свештенства не бивају по Божанској благодати, већ по старању људи“ (О свештенству 4, 1.)

С тим у вези Златоуст, наравно, помиње и одговорност оних, који су рукоположили, тј. одговорност епископа: „Ако они буду изобличени, да су свесно прихватили недостојнога под неким изговором, онда ће они бити подвргнути истој казни са онима, који су изабрали неспособнога, а можда још и већој казни. Ко повери власт човеку штетном за Цркву, тај ће бити крив за дрске поступке његове. Ако зидар, који је протраћио дрва и камење, неће имати никакве могућности да избегне казну, онда онај, који погубљује душе и немарно их изграђује, како може мислити да ће му принуда од других помоћи да избегне казну? Казна ће бити огањ неугасиви, црв неумирући, шкргут зуба, тама најкрајња, посечење и погибија заједно са лицемерима (Мт.25,30)“ (О свештенству 4, 2.) А у „Беседама на Дела Апостолска“ (400) додаје: „Не говори ми згрешио је презвитер или ђакон. Кривица свих њих пада на главу оних који су их рукоположили (тј. на епископе)“ (Беседе на Дела Апостолска. Беседа 3, 4.)

 

3. Неумешно или недостојно старање над душама стада (напасаног)

Св. Јован Златоусти говори: „Ако градски начелници, кад нису много разборити и делатни, излажући градове разарању, погубљују и себе саме, онда свештеник, који се обавезао да украшава Невесту Христову, колико мислиш, да мора имати силе и своје и свише послате одозго, да не би погрешио?“ (О свештенству 3, 6.)

„Највећу казну заслужиће они који, пошто достигну ту власт сопственим напорима, буду лоше обављали ову службу, или из немарности, или из непобожности, или из неискуства. Али за то неће бити опроштаја ни онима, који нису тражили власт, па ипак су пристали да је прихвате без обзира на своју недостојност. И они неће имати никаквог оправдања.“ (О свештенству 4, 1.)

По мишљењу Златоуста, од спасења или погибије некога из пастве зависи спасење или погибија самог свештеника: „Коме су поверени људи, то разумно стадо Христово, тај погибијом таквих оваца наноси штету не имовини, већ души својој“ (О свештенству 2, 2.)

Ову опасност Златоуст изражава у односу на себе самога: „Ја се бојим да примивши стадо Христово здраво и снажно, и потом из непажње наневши њему штету, да ја не прогневим Бога против себе.“ (О свештенству 2, 4.)

 

4. Знатно је већа казна за свештенике за исте грехе у поређењу са мирјанима

Разлог је тај, што ће Бог на Суду различито испитивати епископа, свештеника и мирјанина за исте грехе. Како пише Гладкиј: „Пастир ће дати одговор пред Богом по свој строгости, која одговара изузетно високом положају пастира на земљи и дарованим њему пуномоћима за спасење људских душа с једне стране, и достојанству ових последњих с друге стране“ (Гладкиј В. Учење Св. Јована Златоустог о пастирској служби на основу његових беседа и писама. Први број патрологијског одељења часописа Православни сабеседник“. Казањ, 1898. П. 13.)

Златоуст пише: „Ако ти сагрешиш просто као човек, ти нећеш претрпети ништа слично. Али ако сагрешиш будући да си свештеник, ти си погинуо.“ (Св. Јован Златоусти, беседе на Дела Апостолска, беседа 3, 5.) „Греси свештеника подлежу много већој казни него греси обичних људи. Они бивају тежи не по својој природи, него по достојанству свештеника, који чини те грехе" (О свештенству 4, 11.) „Ако је неки свештеник учинио блуд сада, то је већ посебно врхунац свих зала.“ (Беседе на светог јеванђелиста Матеја. Беседа 75, 5.)

Златоуст ставља Јуду као негативан пример двоструке одговорности: „Бог је изабрао Јуду, и укључио га у свети лик Христових ученика и дао му заједно са осталима апостолско достојанство и чак му је дао нешто више од других – располагање новцем. И шта је било? Кад је и једно и друго злоупотребио, - и издао је Тога, Кога је требало да проповеда, и лоше је употребио оно што му је поверено да управља на добро, онда да ли је избегао казну? Тиме је он још повећао своју казну, и то сасвим оправдано, јер Богом дароване предности не треба употребљавати на вређање Бога, него на угађање Богу.“ (О свештенству 4, 1.)

Разлог за различити захтев лежи у две тачке: у величини дарова свештенства за разлику од пастве, о чему смо већ раније рекли, а такође и у моралном примеру греха начелника, који се показује као образац (узор) за подражавање другима. Како пише Златоуст: „Видиш ли, са каквом силом Бог указује теби, да начелник заслужује много већу казну, него потчињени? Зато што штета није ограничена само на самог начелника, већ погубљује и душе слабијих људи, који гледају на њега.“ (О свештенству 4, 12.)

О себи самом Златоуст пише овако у расправи „О свештенству“, а тада још није постао свештеник: „Ја сам уверен, да ме сада чека таква казна, какву захтева тежина мојих грехова, а по прихватању власти (свештенства) – не двострука и не трострука казна, већ вишеструка због саблазни многих и због увреде Бога, Који ме је удостојио веће части.“ (О свештенству 4, 10.)

Поводом другога Гладкиј наставља: ​​„Таква делотворност примера открива се и на негативан начин, путем утицаја лоших примера, чија је сила, можда, чак и много већа од силе добрих примера. Сила речи, којом пастир хоће да засија, макар и са добрим циљем да би дејствовала на вољу слушалаца, неће имати одговарајуће дејство у односу на људе, који знају лош живот пастира. Откуда ће такав пастир узети потребну за себе апостолску ревност и смелост да буде учитељ морала? Ако он проповеда закон, који сам нарушава, и хвали врлине, које сам нема, и осуђује грехе, које сам чини, онда је његова реч осуда, коју он изриче самом себи.“ (Гладкиј В. Учење Св. Јована Златоустог о пастирској служби на основу његових беседа и писама. Први број патрологијског одељења часописа Православни сабеседник. Казањ, 1898. стр. 46 – 47.)

 

5. Свештенство подразумева одговорност пред Богом не само за личне грехе свештеника, већ и за грехе његове пастве

У расправи „О свештенству“, још док је био ђакон, Златоуст, одбијајући свештеничку или чак епископску службу, говори: „Како ћемо ми поднети оно што ће се догодити тада, кад морамо дати одговор за свакога од поверених нама људи? Тамо се казна неће ограничити само на стид, већ предстоји вечно мучење. Јер шта ће претрпети и какву ће казну добити они, који су погубили не једног, двоје или троје, већ толико мноштво људи? Они се не могу оправдати неискуством, прибегавати незнању, извињавати се нуждом и принудом, да би се оправдали у гресима других људи.“ (Св. Јован Златоусти. О свештенству 4, 1.) „А каква погибија и какав огањ ће пасти на његову несрећну главу за свакога од оних погинулих, о томе не треба да ти говорим: све то и ти сам добро знаш.“ (О свештенству 4, 9.)

 

6. Одговорност за допуштање на Свето Причешће неспремних и непокајаних људи

Златоуст у беседама на Јеванђеље по Матеју обраћа се својој сабраћи свештеницима овако: „Не мала казна очекује вас ако, признавши некога нечестивим (недостојним), дозволите њему да се причести од ове трпезе. Његова крв ће се тражити из ваших руку. Макар неко био пуковник над војском, макар био и највиши начелник, макар био и сам цар, носећи дијадему (круну), али ако приступа недостојно, онда му забрани. Ти имаш више власти, него он. Али сада ти је поверен извор не воде, него крви и Духа, - и ти, видећи неке који имају грех, који је гори од земље и прљавштине, и они приступају овом извору, па зашто не негодујеш, зашто не спречаваш? Какав опроштај можеш добити? Ради тога је Бог удостојио вас ове части, да би ви расуђивали таква дела (такве ствари). У томе је ваше достојанство, ваша важност, ваш венац, а не у томе, да се обучете у белу и блиставу одећу. Али ако би неко и по неразумности пришао да се причести, забрани му – не бој се. Бој се Бога, а не човека. Ако се будеш бојао човека, бићеш од Бога поништен, а ако се будеш бојао Бога, бићеш од људи поштован. Ако ти сам не смеш да му забраниш, онда га доведи к мени, ја му нећу дозволити такву дрскост. Пре ћу дати душу своју, него што ћу причестити Крвљу Господњом недостојнога. Пре ћу пролити сопствену крв, него што ћу причестити толико страшном Крвљу некога, кога не би требало.“ (Беседе на светог јеванђелиста Матеја. Беседа 82, 6.)

„И напротив, непричешћивање некога од својих, који прелази у други свет (тј. који је на самрти), такође повлачи за собом претњу вечном животу оне душе и одговорност пастира: Ако и само један оде из овог живота без посвећења у Тајне (тј. без причешћа), зар тиме нећеш срушити сво његово спасење? Јер погибија и једне душе представља такав губитак, који не може изразити никаква реч. Ако њено спасење има толику цену, да је и Син Божији због тога постао човек и толико претрпео, онда помисли, какву казну повлачи за собом њена погибија!“ (Беседе на Дела Апостолска. Беседа 3, 4.)

7. Борба против јереси

„Он (свештеник) је дужан знати све ђавоље сплетке, да би изградио неприступне зидове, који штите вернике од његових лукавстава. Каква је корист ако се он добро бори против незнабожаца, али га опустоше јудејци? Или он побеђује и једне и друге, али га разграбе манихејци? Или после победе над њима, они који шире учење о судби стану да убијају овце, које су унутар њега? Ако пастир не уме добро да одбија све ове јереси, онда вук може и помоћу једне јереси да прождере мноштво оваца“, - говори светитељ.

Схватајући истовремено да не треба захтевати од сваког свештеника вештину речи Исократа, силу Демостенову, важност Тукидида и висину Платона, Свети говори: „Нека неко буде оскудан у речима и састав његовог говора прост и невешт, само да он не буде незналица у познавању и правилном разумевању догмата“. Јер ако свештеник буде поражен у спору (у расправи), онда ће његова паства за тај пораз кривити не његову слабост, него непостојаност самог учења. Због неискуства једнога многи људи ће се подвргнути крајњој погибији.“

8. Закључак

Али објављени и остварени идеал епископа и свештеника од Св. Јована Златоуста у свом животу нису увек схватали и прихватали сви његови савременици (сабраћа епископи). И као што је он рекао у свом 14-том писму већ у старим годинама у изгнанству: „На крају крајева, ја се никога тако не бојим као епископа, искључујући мало њих.“ (Писмо 14, 4.) И како додаје поводом тога св. мученик Јован Попов: „И заиста, његови најжешћи непријатељи били су управо епископи: Акакије Веријски, Антиох Птолемаидски, Северијан Габалски и Теофил Александријски" (Попов И.В. Јован Златоусти и његови непријатељи // Попов И.В. Радови на патрологији. Т. 1. Сергијев Посад, 2004. П. 385.) И после прилично дугог описа разних непријатних чињеница из живота ових епископа, који су одиграли злу улогу у животу Златоуста, св. мученик Јован Попов с правом закључује: „Такви су били непријатељи великог епископа Златоуста. Они представљају, такорећи, мрачну позадину, на којој се тим јасније (као контраст) истиче изузетна личност великог епископа (Златоуста)." (Попов И.В. Јован Златоусти и његови непријатељи. П. 389.) И то је парадокс, али само на први поглед. То је стварност палог света, који је тек у процесу преображаја у земаљској Цркви, као промисао, мада и нехотице за себе дајући за вечност нове велике свете подвижнике и представнике управо самог овог света.

Есхатолошка одговорност свештенства (тј. одговорност на Божијем Суду) подразумева се не само за грехе самог свештеника или за неквалитетно старање за душе пастве, већ за погибију душа пастве, осуђених „на бездан огњени, и очекује их смрт, не која одваја душу од тела, него која отправља душу са телом на вечне муке“ (Св. Јован Златоусти. О свештенству 3, 7.) „Ако ми, помишљајући на одговор за сопствене грехе, стрепимо, не надајући се да ћемо избећи вечни огањ; онда какво мучно ишчекивање мора постојати за некога, ко ће одговарати за толико много људи?“ (О свештенству 3, 17.) „Казна ће бити огањ неугасиви, црв неумирући, шкргут зуба, тама најкрајња, посечење и погибија заједно са лицемерима (Мт.25:30)“ (О свештенству 4, 2.) „Како ћемо поднети оно што ће бити тада, кад морамо дати одговор за свакога од поверених нама? Тамо се казна неће ограничити на стид, већ предстоји вечно мучење.“ (О свештенству 4, 1.)

При том желим да напоменем да Златоуст не изгледа као мистик-видовњак (тајно-видац) у овим питањима, већ се заснива на разумевању података (писања) Светог Писма. Према томе, ми код њега нећемо наћи систематска размишљања и прозрења о Небеској Цркви и о томе како и куда у њу прелазе представници црквене јерархије из земаљске Цркве и у каквом стању они тамо пребивају, као што налазимо код преп. Симеона Новог Богослова, преп. Никите Стифата, Климента Александријског и неких других аутора. Он пре говори о вечним наградама и казнама, и о степенима првих и других, за разлику од положаја власти, који заузимају у црквеној хијерархији, али их не прецизира.

И тако, ми смо размотрили погледе (ставове) св. Јована Златоустог о одговорности свештенства. Завршимо наш извештај речима пред-револуционарног писца В. Гладкога: „Позната јеванђељска истина говори: коме је много дано, много ће се и тражити од њега (Лк.12, 48). И што су већи таленти, које Господ дарује човеку, што је већа власт, која је везана за његов чин и положај, тим је већа, тим је тежа одговорност тога (свештеника), коме су поверени. Са ове тачке гледишта, највише од достојанства човека то је свештеничко и то је највише одговорно.“ (Гладкиј В. Учење Св. Јована Златоустог о пастирској служби на основу његових беседа и писама. Први број патрологијског одељења часописа Православни сабеседник. Казањ, 1898. П. 12.)

Извор: Московска Сретенска Духовна Академија

Превео и приредио: Јеромонах Дамаскин Светогорац