Када смо код његове "православности", будући да никада и није био у Цркви Христовој,не може се за њега ни рећи да је био православни хришћанин,православни клирик,а самим тим ни патријарх у пуном смислу те речи.
То је небројено пута и доказао, бивајући присутан на разним екуменистичким молитвама и заједничарећи са онима који распеше Господа нашег Исуса Христа и палећи свеће у њиховој сатанској синагоги, за сатански празник ханука.
У екуменистичкој љубави није делио ни
протестанте, а једној од многобројних протестантних секти је већ
традиционално(деценијама уназад) уступао капелу Светог Симеона у патријаршији.
Овде имате пример како су о безбожној исламској религији расуђивали Свети
Оци:
Наука Светих мученика о исламу
Ево још неких безакоња "патријарха" Иринеја Гавриловића, које јасно указују на то каквог је духа дотични био:
а) "Патријарх" Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу
учествовао на папистичкој миси.
За учествовање "патријарха" у молитви јеретика паписта
постоје фотографије и видео записи (овде; овде),
на којима се види да се укључује у процесију са Богородичиним кипом.
Неколико свештених канона терети "патријарха" Иринеја за
овај чин:
10. правило Светих Апостола: „Ако се неко заједно моли са оним који
је одлучен (из заједнице), па макар то чинио и у приватном дому, такав нека се
одлучи.“
11. правило Светих Апостола: „Клирик који се моли са клириком који
је свргнут, нека такође буде свргнут.“
45. правило Светих Апостола: „Епископ или свештеник или ђакон који
се буде са јеретиком само и молио, нека се свргне. А ако њима (јеретицима)
допусти да служе као клирици, нека се свргне.“
65. правило Светих Апостола: „Ако неки клирик или лаик пође у јудејску
синагогу или јеретички храм да се тамо моли, нека буде свргнут и одлучен.“
6. правило Лаодикијског сабора: „Јеретицима који су упорни у својој
јереси не треба допуштати да улазе у дом Божји.
33. правило Лаодикијског сабора: „Са јеретицима или расколницима не
треба се молити.“
37. правило Лаодикијског сабора: „Не приличи примати празничне
дарове које шаљу Јевреји или јеретици, нити заједно са њима празновати
празнике.“
9. питање Светог Тимотија Александријског: „Да ли свештенослужитељ
може да се моли у присуству следбеника аријеве или неке друге јереси, или му
неће нашкодити ако своју молитву проузноси у њиховом присуству? Одговор: На
божанственој Литургији ђакон пре времена целива казује: ‘Ви који нисте примљени
у заједницу, изађите!’ То недвосмислено значи да богослужењу не могу
присуствовати они који су у јереси, осим ако не изјаве да су спремни на
напуштање јереси и на покајање.“
Екуменисти би оправдали "патријарха" тиме да он није био
у одеждама. Међутим, с обзиром да канони не познају могућност гостовања код
јеретика као нешто неутрално у односу на саслуживање, ова одбрана отпада. Шта
више, наведено 37. правило Лаодикијског сабора управо искључује чак и могућност
посете јеретицима ради „празновања празника“. Коментаришући 45. правило Светих
Апостола, ава Јустин Ћелијски пише: „Овај свети Канон Светих Апостола не
одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и
појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама
зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег?“. И додаје: „Ова, и сва, по
овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само
за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне
хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима“.
Свети Јован Златоусти препоручује своме стаду да са јеретицима не
смеју заједничарити у јелу и пићу, а тим пре се ово односи на заједничку
молитву са њима: „Љубљени моји, много пута сам вам говорио о безбожним
јеретицима, а и поново вас умољавам, да се са њима не обједињујемо ни за јелом,
ни за пићем, ни пријатељством, ни љубављу; а онај ко то чини, постаје туђ Цркви
Христовој. Ако неко и анђелски живот живи, али је повезан дружбом и љубављу са
јеретицима, такав је туга Господу Христу. Ко се не може заситити љубављу ка
Владици Христу, тај се не може заситити и мржњом ка Његовим непријатељима. Јер
он Сам говори ‘Ко није са мном против мене!’ (Мт. 12, 30)“.
Правило 45. Светих Апостола громогласно заповеда: ‘Епископ, или презвитер, или
ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак
допусти, као клирицима да што раде, нека се свргне‘. – Ова је заповест јасна и
за комарачку савест. Зар не? Правило 64. светих Апостола наређује: ‘Клирик или
световњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде
свргнут и одлучен‘. – И ово је јасно и за најпримитивнију свест. Зар не?
Правило 46. светих Апостола: ‘Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер
који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром?
Или какав удео има верни с неверником?‘ – Очигледно и за оне без очију: ова
заповест императивно наређује – не признавати јеретицима никакве свете тајне и
сматрати их за неважеће и безблагодатне“.
Екуменисти радо прибегавају лажи, по којој су паписти само
расколници, а не и јеретици, и да нису осуђени за јереси ни на једном
Православном сабору.
На Сабору Св. Фотија Великог 879-880. г., у присуству свих
патријарха и Папе Јована 8., паписти су осуђени за јерес филиокве, а на Сабору
Светог Григорија Паламе 1351. г. за јерес спасавања тварном благодаћу.
„Ево још неких саборских дефиниција савременог доба:
– Сабор у Цариграду, 1450. године осуђује лажну унију усвојену од
Ферарско-флорентинског сабора и јеретичка учења у Латина.
– Сабор у Цариграду 1722. године: ‘… Избегавајте лажи и новотарења
Латина који не да се се не придржавају нити једне догме и тајинства Цркве, него
нема коју нису оскрнавили и изменили.’
– Сабор у Цариграду 1838. године: ‘Да се истинска чада Источне
Цркве сачувају од богохуљења Папизма … од понора јереси и душепогубних падова
папским обманама … да знају колико се разликујемо ми православци и римокатолици
, да не падну у заблуду створену софизмом и новотаријама ових душепогубних
јеретика … засновани на измишљотинама и сатанској јереси’.
– Сабор из 1848. године (у Цариграду) такође веома ауторитативан,
чију су Посланицу потписала четворица патријараха. Ево неких навода из Окружне
посланице Источних Патријараха:
‘Члан 4: Између дела која су се показивала, сам Бог зна које су велике
јереси биле, било је некад и аријанство, а сада је папизам. Али, и ова последња
као и она прва, која је већ сасвим исчезла иако је до сада у снази, неће никада
надвладати, него ће проћи и нестати, и ‘глас небески објави о њему: побеђен је’
(Отк 12:10).
Члан 5: … Новојављено учење као ‘да Дух Свети исходи од Оца и од Сина’,
измишљено је против изричите и посебно о овом предмету речи Господа нашег:
‘Који од Оца исходи’ (Јн 15:26), и против исповедања целе католичанске Цркве на
седам Васељенских сабора засведоченог у речима: ‘Који од Оца исходи’ (Символ
вере).“ (Jеросхимонах Димитрије Зографски о томе да ли су римокатолици
јеретици).
Према Светом Симеону Солунском, папизам је Цркви нанео више штете неголи све
јереси и расколи заједно. Ми православни имамо заједницу са оним папама који су
живели пре велике схизме и многе папе прослављамо као свете. Папе из периода
после схизме јесу јеретици; оне су престали да буду наследници Римског трона;
они више немају апостолско прејемство, јер више немају веру Апостолa и светих
Отаца. Због тога са сваким таквим папом ‘ми не само да немамо заједницу него га
називамо јеретиком’. Пошто су својим учењем о Филиокве похулили на Духа Светог,
Он више није присутан код њих и све што чине лишено је благодати. Према светом
Симеону, ниједан од њихових сакрамената није ваљан. ‘Дакле, новотари хуле и
далеко су од Духа, јер хуле на Духа Светог, и зато је све што они чине
без-благодатно, пошто су погазили и и унизили благодат Духа… и зато Дух Свети
није међу њима и ништа духовнога нема код њих, пошто је све њихово ново и
измењено и супротно Божанском Предању’“.
Навешћемо и мишљења неких древних Светих Отаца које паписте осуђују
као јеретике. Најпре правило Светог Јована Постника из кога се види да су
паписти сматрани за јеретике: 61. правило: „Ко учини блуд са Јеврејком или са
Муслиманком или са било којом из јеретичких народа, тј. са римокатолкињом или
Јерменком, подвргава се епитимији на четири или пет година. Правило о сухојеђу
је исто као и у претходним правилима, а број метанија које мора да чини свакога
дана је 200.“
Даље:
Свети Максим Исповедник: „Ви, пак, Латини, који сте изменили и
искварили не само онако изложено исповедање Православне вере, но и многа њихова
свештена Црквена Предања, достојни сте тога да вас називамо не само расколницима,
него баш и јерстицима, као нарушитеље Апостолских и Отачких правила и Предања.
Закон благочастивих царева и устав Црквени кажу: ‘Ако неко нешто најмање измени
у Православној вери, тај је јеретик и подлеже казнама одређеним за јеретике’”.
Свети Теодор Валсамон: „’Ко није са Мном, против Мене је, и ко не
сабира са Мном, расипа’ (Мт. 12, 30). Како је пре много времена уследило
одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових
преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило од
заједничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и
учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због
тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и пречистим
тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу
канона не приступе православљу”.
Свети Григорије Палама: „Све док будете говорили да Дух Свети
исходи и од Сина, ми вас нећемо прихватити нити општити са вама.”
Свети Марко Ефески: „Јасно је да су они (Латини) јеретици, јер су
се потпуно одвојили, при чему је њихово учење о Светом Духу – хула на Њега и
највећа од свих опасности и ми их одбацујемо као јеретике…”; „Ми смо одбацили
Латине, ни због чега другог, него због чињенице да су јеретици. Зато је потпуно
погрешно сједињавати се са њима…”; „Латини нису само расколници, него су и
јеретици. Наша је Црква дуго ћутала о томе, понајвише због тога што су њихови
народи знатно већи и јачи од нашег.”
Преподобни Никодим Светогорац: „То да су Латини јеретици, не тражи
неке посебне доказе… и ми се од њих одвраћамо као од јеретика, налик на
аријанце, савелијанце или духоборце македонијане”.
Преподобни Пајсије Величковски: „Латини нису хришћани… Латинство је
пало у бездан јереси и заблуда… Оно лежи у том бездану без било какве наде на
устајање.”
Свети Филарет Московски: „Папизам је сличан плоду, чији се омотач
хришћанске црквености, наслеђен од давнина, постепено распада, да би открио
њихову антихришћанску срж.”
Свети Игњатије (Брјанчанинов): „Папизам – тако се назива јерес која
се појавила на западу и из које су, као гране из стабла, израсла различита
протестантска учења. Папизам присваја и даје папи особине Христа и тиме
одбацује Христа. Неки западни писци су то одбацивање готово јавно изрекли,
говорећи да је далеко мањи грех одрицање од Христа, него одрицање од папе. Папа
је идол паписта – он је њихово божанство. Због те ужасне заблуде, Божија
благодат је одступила од паписта: они су верни само себи и сатани – творцу и
оцу свих јереси, између осталих и папизма. У том стању помрачености они су
искривили неке догмате и свете тајне, а Божанствену Литургију су лишили њеног
суштинског значења избацивши из ње призивање Духа Светога и благосиљање
принешеног хлеба и вина, који се претварају у Тело и Крв Христову…”; „Суштина
сваке јереси је богохуљење… Богохулник се неће спасти! И оне недоумице које сте
навели у свом писму су већ страшни тужиоци вашег спасења. Њихова суштина је
одрицање од Христа! Не играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете
вечно плакати. Читајте Нови Завет и Свете Оце Православне Цркве (а не никаквих
Тереза авилских, Франциска асишких и других безумника које њихова јеретичка
црква сматра за свеце!), изучите код Светих Отаца Православне Цркве како треба
правилно схватати Свето Писмо, какав живот, какве мисли и осећања доликују
правом Хришћанину.”
Преподобни Амвросије Оптински: „Због свих исказаних узрока Саборна
Црква од Истока пресекла је своје општење (заједничарење) са посебном римском
црквом. А римски епископи, као што су са гордошћу почели, гордошћу и
савршавају… Они се упињу да докажу како је Православна Саборна Црква, од њих
отпала, посебна црква. То је нетачно и наопако. Истина сведочи да је римска
црква отпала од Православне.”; „Источна Православна Црква, од Апостолских
времена па све до данас, држи и сматра неизменљивим и неповредивим од
нововерја, како учење Евангелско и Апостолско, тако и предање Светих Отаца и
одлуке Васељенских сабора. Римска црква се већ одавно удаљила у јерес и новотарије..”;
„Римска црква тиме што не чува светост Саборних и Апостолских одлука, а
приклања се нововерству и погрешним мудровањима, потпуно се одвојила и не
припада Јединој, Светој и Апостолској Цркви.”
Свети Теофан Затворник: „Хришћанским црквама, како је теби, наравно
познато, називају се, осим наше Православне Цркве, латинска црква и многа
хришћанска протестантска друштва. Али ни латинску цркву, а поготово та
протестантска удружења, не треба признавати као истинске Христове Цркве, управо
зато што су оне несагласне са Апостолским устројством Божије Цркве. Латинска
Црква је по пореклу апостолска, али је одступила од апостолског предања и
искварила се. Њен основни грех је страст према стварању нових догмата. Латини
су искварили и оскрнавили Свету Веру коју су примили од Светих Апостола.”
Свети Јован Кронштатски: „Узрок свих лажи римокатоличке цркве је
гордост и признање папе за стварну главу Цркве, и то још непогрешиву. Одатле
све ропство западне цркве. Ропство мисли и вере, лишеност истинске слободе у
вери и животу, јер је папа на све ставио своју тешку руку: одатле – лажни
догмати, одатле – дволичност и лукавство у мишљењу, речима и деловању, одатле –
разна лажна правила и установе приликом исповедања греха, одатле индулгенције;
одатле – унакажавање догмата; одатле – фабриковања светаца у западној цркви,
као и непостојећих моштију, Богом непрослављених; одатле – устајање на познање
Божје (2. Кор. 10, 5) и све врсте противљења Богу под видом борбе за ‘већу
славу Божју’; „Ко од Православних не би желео да се уједини са католицима или
лутеранима и буде са њима једно у Христу, једно друштво верујућих? Али ко од
чланова тих такозваних цркава, а посебно предводници, који се називају папама,
патријарсима, митрополитима, архиепископима и епископима или пак свештеницима
или оцима, ко је од њих спреман да се одрекне својих заблуда? Нико. А ми се не
можемо сложити са њиховим јеретичким учењем без штете по спасење своје душе.
Зар је могуће спојити неспојиво – лаж и истину?”.
+++
Црква је саборна по својој природи, а васељенска, екуменска само у
организационом смислу; саборна по својој временској, просторној и личносној
богочовечанској свеобухватости, а васељенска само у својој
географско-административној човечанској равни. Али, екуменисте и занима свет
јер су светско-плотског ума и размишљања, па им више одговарају
васељенско-екуменске цркве него Саборна Црква, више сентиментални, адогматски,
бескрајни и бесплодни дијалог него васкрсавајуће покајање. Дијалог је, дакле,
потпуно светска, политичка установа, које Предање Православне Цркве не познаје.
То тврди и ава Јустин Ћелијски. У вези предлога паписта за заједничку молитву
(1975.), он пише СА Синоду: „Нема сумње, сваком савесном православном
хришћанину очигледно је да у читавом овом сваштарском конгломерату има много неправославних
и непредањских елемената – ‘шутња’, ‘дијалог’, ‘исповијест вјере’ (које?),
‘екуменске прошње’, ‘благослов’ (чији?), итд.“. Где је у бесконачним и јаловим
дијалозима места за заповест Светог Апостола Павла: „Човека јеретика по првом и
другом саветовању, клони се, знајући да се такав изопачио, и да греши – самога
је себе осудио (Тит. 3, 10-11)“?.
На примеру 103. правила Картагинског сабора јасно видимо који је
био светоотачко-светопредањски метод у опхођењу према јеретицима. Оно гласи:
„Епископ Аврелије рече: ‘Што нам је влашћу оног великог престола допуштено,
молимо да од ваше пречасности буде прочитано и да се спроведе у дело’. Пошто је
наредба прочитана и свима предочена, епископ саборне Цркве (епископ Аврелије),
рече: ‘Посланицу која треба бити послата од ваше пречасности к донатистима,
изволите саслушати, затим је уврстите у саборске списе и пошаљите к њима, па
затим примите њихов одговор кроз извештаје’. ‘Послати са пуним овлашћењем од
нашег сабора, ми ступамо у разговор са вама и желимо се обрадовати вашим
обећањем. Јер знамо љубав Господа, који је рекао: Блажени миротворци јер ћe се
синови Божји назвати (Мт. 5, 9), а преко пророка је напоменуо да и онима, који
неће да се називају нашом браћом, кажемо: Ви сте браћа наша (Ис. 66, 5). Ви,
дакле, не морате омаловажавати ову нашу опомену која долази од љубави к миру с
вама, и ако ви сматрате, да нешто истине има код вас, не смете се устезати да
то и кажете. Сазовите ваш сабор, и изаберите међу вама такве којима ћете
поверити да докажу вашу истину; ми ћемо то исто учинити, тј. изабраћемо са
нашег сабора такве, који ћe са онима које сте ви изабрали, у миру разабрати на
одређеном месту и у одређено време свако спорно питање које вас дели од
заједнице са нама, да на тај начин древна заблуда, уз помоћ Божју, једном за
свагда буде окончана и да немоћне душе и невешти народ, заведен од људи, не
пропадне у светогрдном расколу (расцепу). Јер, ако ово братски примате, истина
ће се лако пројавити; ако ли не желите то да учините, ваше неверје ће се одмах
препознати’“. Дакле, не дијалог, већ сабор. Свети Оци су позивали на сабор
јеретике да докажу истинотост свога веровања, „да на тај начин древна заблуда,
уз помоћ Божју, једном за свагда буде окончана и да немоћне душе и невешти
народ, заведен од људи, не пропадне у светогрдном расколу“. Један сабор, а не
бескрајни дијалог.
Ни 95. правило Шестог Васељенског Сабора, затим 7. и 8. правило
Лаодикијског сабора, као ни 1. правило Светог Василија Великог, која говоре о
начинима како се јеретици и расколници примају поново у Цркву, не знају за
дијалог. Изворни и једини метод примања јеретика и расколника у Цркву јесте
покајање са одбацивањем и осуђивањем заблуда и зловерја. Ево сведочанства аве
Јустина Ћелијског, управо везано за, од "патријарха" Иринеја Гавриловића
љубљену, „сестринску Цркву“ и њене јеретике: „При таквом стању ствари,
папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим
псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања
пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. Покајање је
лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца. Без
покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је
говорити о неком уједињењу ‘цркава‘, о дијалогу љубави, о intercommunio.
Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве
Христове, и тиме заједничар у души Цркве – Духу Светом, и наследник свих
бесмртних блага Богочовечанских.“.
Противно екуменистичким заблудама, читава историја Цркве сведочи да
је у њој све откривено, предато и проповедано монологом, јер њен оснивач и њена
Глава, Господ Исус Христос, није водио дијалог са старешинама, књижевницима и
фарисејима, већ их монолошки разобличавао и своју веру народу откривао
монолошким беседама. То исто су, разумљиво, чинили путем монолошких проповеди и
Његови Свети Ученици и Апостоли, а после њих Свети Оци, све до дана данашњег.
Дакле, уместо монолошке проповеди истине, "патријарх"
Иринеј Гавриловић је одабрао дијалог лажи. У овоме га поново, као и његове
претходнике, ава Јустин Ћелијски: „Не треба се варати: постоји и ‘дијалог
лажи’, када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог
је својствен ‘оцу лажи’ – ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44). А
својствен је и свима његовим вољним или невољним сарадницима када хоће да
помоћу зла остваре своје добро, да помоћу лажи дођу до своје ‘истине’. Нема
‘дијалога љубави’ без дијалога Истине. Иначе, такав дијалог је неприродан и
лажан. Отуда и заповест христоносног Апостола: Љубав да не буде лажна (Рим. 12,
9). Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак
недостка Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и
здравоумља. У сваком случају то никада није пут светих Отаца. Православни, само
укорењени и утемељени са свима светима у Истини и Љубави, имају и јављају, од
Апостола до данас, ту Богочовечанску спасоносну љубав према свету и свима
створењима Божјим“.
Још је Преподобни Максим Исповедник говорио да је човекомржња не
сведочити јеретицима истину и не позивати их на обраћење и покајање: „Ја не
желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, – Боже сачувај! – него
се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима
бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам
толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље.
Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима
људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, Једино желим и
саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог
безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам
љубављу него човеко–мржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже
јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде…“.
б) "Патријарх" Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Тањуг
изјавио да је екумениста.
У истом интервју "патријарх" је изјавио да је екумениста
и пацифиста ("Патријарх": Да устоличење прође у миру и реду). И пацифизам
је савремена протестатнска јерес, као лажно учење о рату, и, као што показује
ава Јустин Ћелијски, у сржи је екуменизма: „Голи моралистички минимализам и
хоминистички пацифизам савременог екуменизма само једно раде: обелодањују своје
сушичаво хуманистичко корење, своју болесну философију и беспомоћну етику по
човеку (ср. Кол.2,8)“.
Што се тиче саме свејереси екуменизма,о њој је ава Јустин Ћелијски рекао следеће: „Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон”.
в) "Патријарх" Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској
синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору.
"Патријарха" Иринеја најпре осуђује реч Светог Писма: „И
анђелу Цркве у Смирни напиши: Тако говори Први и Последњи, који беше мртав и
оживи: Знам дела твоја, и невољу и сиромаштво – али си богат – и хулу оних који
говоре да су Јудејци а нису, него синагога сатанина”; „Ево дајем ти из синагоге
сатанине оне који говоре за себе да су Јудејци а нису, него лажу; ево, учинићу
да они дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да знају да те ја љубим”
(Откр. 2, 8-9; 3, 9). Предавши Христа да се разапне, и бацивши на себе страшно
проклетство речима: „Крв његова на нас и на децу нашу” (Мт. 27, 25),
Јевреји-јудеји су од богоизабраног постали сатаноизабрано племе. Сам Господ их
је разобличио, рекавши да је њихов отац ђаво: „Вама је отац ђаво, и жеље оца
својега хоћете да чините; он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини,
јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац
лажи. А мени не верујете, јер ја истину говорим… Онај који је од Бога, речи
Божије слуша; зато ви не слушате, јер нисте од Бога.” (Јн. 8, 44-45, 47). Њихов
отац, ђаво, је савладан на Крсту и његово царство је разрушено, тако што је он
остао закључан у њему, у аду. Отада, он преко свога изабраног народа прави
планове како да изађе из бездана. То постиже тако што ће они који су разапели
истинитог Месију-Христа чекати и дочекати лажног месију-антихриста, о чему је
писао Св. Ап. Павле (2. Сол. 2, 1-12), и што се остварује пред нашим очима..
Тако су Јевреји-јудеји поставши непријатељи Христови постали и непријатељи и
противници хришћнаства и хришћана. Све је то "патријарх" Ирније морао
знати. Морао је да зна и то да је својим хришћанским и међурелигијским екуменизмом
учествовао у остварењу тајне безакоња, помагао у доласку и зацарењу сина
погибли – антихриста, и тиме од слуге Божијег постао слуга сатанин.
За разлику од "патријарха" Иринеја, све су ово знали
Свети Апостоли, па су и прописали следећа правила:
65. правило Светих Апостола: „Ако неки клирик или лаик пође у
јудејску синагогу или јеретички храм да се тамо моли, нека буде свргнут и
одлучен“.
70. правило Светих Апостола: „Ако неки епископ или свештеник или ђакон или неко
други из клира буде постио заједно са Јудејима, или са њима светковао њихове
празнике, или примао од њих празничне дарове (нпр. пресне хлебове и слично),
такав нека се свргне. Ако то учини лаик, нека буде одлучен“.
71. правило Светих Апостола: „Ако неки хришћанин принесе уље у незнабожачко
светилиште или јудејску синагогу, или пали свеће када су њихови празници, такав
нека се одлучи“.
Овде можете прочитати књигу "Свети Оци о јеврејском питању".
Овде можете прочитати текст "Јевреји: Адске протуве и слуге ђавола".
г) "Патријарх" Иринеј је 05. 10. 2014. посетио средиште
јеретичких сиријских монофизита у Стокхолму, на званичном сајту СПЦ
еуфемистички и неистинито названим „дохалкидонска Сиријска црква“, у пратњи
неколико епископа наше Помесне Цркве, и том приликом је обукао њихов орнат,
примио жезло и крст, и улазио у олтар.
После "освештавања" цркве Светог Саве у Стокхолму, и
свечаног ручка, "патријарх" Иринеј је у пратњи пет
"епископа" СПЦ и престолонаследника обишао храм јеретичке
монофизитске Сиријско-Јакобитске цркве, чији је "митрополит" Бењамин
добио ореден Светог Саве „за несебичну братску љубав коју су показивали минулих
година према нашој Цркви и народу”.
Као што се на фотографијама може видети, "патријарх" је
облачио комплетно одјејаније јеретика: мандију, жезло и крст, стајао у трону и
улазио у олтар. Тим чином, он је јеретике признао за православне, и тиме,
повратно, објавио себе за јеретика.
Поред монофизитске јереси, која је осуђена Халкидонским догматом о
две Христове „несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно” сједињене
природе, "патријарха" терети и 46. правило Никифора Исповедника,
којим се забрањује улазак у цркве и олтаре јеретика: „У цркве које су основали
јеретици, напомињемо да се може улазити само по нужди, и то као што се улази у
обичну кућу; и само када се крст постави на средину, ту се може певати. Али у
олтар се не сме улазити, нити кадити, нити се молити, нити палити свеће или кандила.“
+++
Ко је Диоскор?
У време цара Маркијана и
Пулхерије састао се 451. године у Халкидону, предграђу
Цариграда, свети Четврти Васеленски Сабор против ова два јеретика,
Евтихија и Диоскора, који уче да у Господу Христу постоји једна природа, док
Православна Црква учи да у Господу постоје две природе – Он је Бог и човек,
Богочовек. На том светом Сабору беше шест стотина и тридесет светих Отаца.
Свети Лав, папа римски из времена док су папе били православни био је велики
борац против ове јереси.
На том сабору беше између правоверних и јеретика много разлагања, расправљања и
неслагања, пошто зловерни никако нису хтели да се сложе са правоверним учењем.
Тада свјатјејши Анатолије, патријарх Цариградски, посаветовавши се са осталим
светим оцима, предложи јеретицима: „Напишите на свитку исповедање
ваше вере, а и ми ћемо написати своје исповедање, па ћемо оба свитка запечаћена
положити на чесне мошти свете великомученице Ефимије; онда ћемо
постити и саборно се молити Богу, да нам Он преко угоднице Своје открије које
је вероисповедање правилно“.
И написаше два свитка: правоверни свој, а зловерни свој, запечатише их
својим печатима, отворише светитељкин гроб, положише оба свитка на њене прси,
па опет затворише гроб, утврдише царским печатом и стражом, и три дана се
постише и молише. А кад наста четврти дан дође цар и сав сабор к чесном гробу
светитељке, који се у Халкидону налазио, скинуше царски печат, отворише гроб, и
угледаше свитак правоверних у десној руци свете великомученице, а свитак
зловерних под њеним ногама. И одмах објавише православну веру као Богом
потврђену и чудесно светом великомученицом посведочену, а јеретичко зловерје
предадоше проклетству. Тада многи јеретици, видевши такво чудо, обратише се к
православљу, а оне који остадоше упорни, лишише чинова и послаше на заточење.
У Александрији, по свргнућу Диоскора, за патријарха би изабран од
православних архијереја и клирика и благочестивих људи Свети Протерије, човек уистини достојан таквог чина.
Али већина александријског живља, затрована Диоскоровом јереси као
душешкодљивим отровом, па још нахушкана од неких јересујућих клирика, не
пристајаше на Протеријев избор. Њега убише, а на његов престол уседе јеретик
Тимотеј Елур, и тако монофизитска јерес настави своје постојање до дана
данашњег.
Монофизити,
који себе називају „миафизитима“, називају се још
и „Орјенталном православном црквом“, па они који су почетници у Вери их
мешају са Православном Црквом.
Монофизити
или „миафизити“ су, данас: Јерменска апостолска црква, Коптска црква,
Сиријска црква и друге верске организације.
д) "Патријарх" Иринеј је на Критском лажном сабору 2016.
г. потписао сва документа, у којима се, поред осталих, утврђује и јерес
екуменизма.
Сабор на Криту је у свему био непровославан: у начину припремања,
правилнику, ограниченом броју учесника, начину гласања, богословљу… С правом се
може назвати јеретичким,лажним, вучјим сабором. Довољно је истаћи да се ни у
једном документу не помиње израз „јерес“. Последице овог јеретичког сабора су
катастрофалне и далекосежне. По речима разних "бораца изнутра":
"Никада у историји Православне Цркве није било случаја да 10 Помесних
Цркава прихвати јереси за своје званично учење." Прва видљива
катастрофална последица Крита је делатност "патријарха" Вартоломеја у
Украјини, чиме се потврђује духовна законитост да су расколи директна последица
јереси.
Критски сабор је с правом назван сабор "православнх"
папа, јер су се при бројању гласова рачунали само гласови предстојатеља
"Помесних Цркава". Гласање и негласање осталих епископа је била
обична, али велика, фарса, изругивање саборском предању Православне Цркве.
Један од учесника те фарсе, тог изругивања био је и
"патријарх" Иринеј. Он је потписао сва прихваћена документа, у којима
је озваничено неколико јереси (екуменизам, пантеизам, хилијазам, апокатастаза)
и донешена антиканонска одлука о браку "православних" са
неправославним, супротно 72. правилу Шестог Васељенског Сабора, 10. и 31.
правилу Лаодикијског сабора и 6. правилу Светог Василија Великог.
Црква Истинитих Православних Хришћана Грчке је издала Посланицу о Критском псеудосабору (овде) :
ђ) "Патријарх" Иринеј није у актуелној припреми промене
Устава СПЦ предложио да се из њега избаци екуменистички 4. став 70. члана, који
у надлежност СА Синода ставља да се „стара о зближењу и уједињењу хришћанских
Цркава“.
Иако мали, и овај детаљ указује на доследност у промовисању и
спровођењу екуменистичке јереси.
е) "Патријарх" Иринеј је дао "благослов" и
поздравио учеснике Конференције европских „цркава“, која је у Новом Саду
одржана од 31. 05. до 06. 06. 2018. године. Овај собор нечестивих завршен је
„службом“ која је с правом названа „екуменистичка црна миса“. Уследиле су
невреме, град и поплаве.
За разлику од бечког предавања, "патријарх" Иринеј је
своје обраћање на отварању Генералне скупштине Конференције Европских цркава
писао сам. Нема високопарних и нисковредних екуменистичких флоскула о. Р.
Биговића, али је као ехо остало екуменистичко признавање много „цркава“, позив
на њихово јединство и тврдња да је много више што те „цркве“ спаја него онога
што их удаљује међусобно: „Иако има пуно разлике међу нама, те разлике су
зацело много мање од онога што нас зближава и од онога што нам је заједничко.“
Тиме само потврђује познату чињеницу да је екуменистичка јерес у основи
хуманистичка творевина, створена да обезвреди, релативизује и уништи
богочовечанско поимање Бога, човека, Цркве и света.
+++
"патријарх" Иринеј Гавриловић и римокатоличка црква
+++
Све горе наведено јасно показује да је "патријарх" Иринеј
био дубоко у живом блату јереси.Њега разобличавају реч Светог Писма, свештени
канони Светих Апостола и Светих Сабора, као и мишљења мноштва Светих Отаца,
који, разумљиво, имају вредност и ауторитет Свештених Канона, јер су као и први
изречена Духом Светим, Духом Истине и Правде. То потврђује и Преподобни Теодор
Студит који каже: „Јер није могуће потпуно учити реч истине ако неко мисли да
има праву веру, а не руководи се божанским канонима”. Осим тога, све наведено
јасно објашњава и потврђује исправност мог поступка у вези Објаве прекидање
помињања и општења. Овде додајемо такође и поуке Светог Атанасија Великог,
Светог Григорија Ниског, Светог Василија Великог, Преподобног Јована Дамаскина,
Светог Марка Ефеског и Светог Игњатија Брјанчанинова:
„Ходећи незлобивим и живоносним путем, ископајмо око које нас
саблажњава, не телесно већ умно. Ако се, наиме, епископ или презвитер, који су
очи цркве, неблагочестиво понашају (мисли се на јерес) и саблажњавају народ,
треба се одвојити од њих. Боље се, дакле, без њих окупљати у неком молитвеном
дому него са њима бити вргнут као са Аном и Кајафом у геену огњену”.
„Хришћанска молитва не треба да буде гомила лажи, јер је упућена
Богу, Небеском Оцу, Оцу Истине. Христос, Син Божји, који је за себе рекао да је
он ‘Пут Истина и Живот’, не може да лаже зато што је он сам ИСТИНА! Када
верници и свештеници спомињу епископа јеретика, они своје молитве не узносе
Небеском Оцу, већ их упућују сотони, који је ‘лажа и отац лажи’”.
„Ако се неки чине као да исповедају здраву веру, но опште са
другачије мислећима (са јеретицима), такве ако после опомене не престану, не
само да их не треба имати у општењу, него их ни браћом не називати”.
„Хлеб Евхаристије није прост хлеб него сједињен са Божанством…
Очишћујући се њиме, ми се сједињујемо са телом Господа и Духом Његовим, и
постајемо тело Христово… Тајна Евхаристије назива се Причешћем, јер се њоме
причешћујемо Божанства Исусова. А назива се заједничарењем, и уистини она то
јесте, јер преко ње ми ступамо у заједницу с Христом, и узимамо удела и у
Његовом телу и у Божанству; с друге стране, преко ње ми ступамо у заједницу
један са другим и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо од једнога хлеба,
то постајемо једно тело Христово и једна крв, и чланови један другоме, јер смо
сутелесници Христови. Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од
јеретика, нити да им дајемо. Јер Господ каже: Не дајте светиње псима, нити
мећите бисера свога пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог
зловерја и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и једног са другим,
онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама
причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности. Јер
сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као што вели Апостол
(1. Кор. 10, 17)”.
„И шта треба много говорити? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сва
Божанска Писма саветују нас да бежимо од другачије мислећих (јеретика) и да
избегавамо општење са њима”.
„Сваки који говори мимо онога што је установљено, макар био и
веродостојан, макар и постио, макар и био девственик, макар и чуда чинио, макар
и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи, пошто ради на пропасти
оваца”.
Као што богословстује преподобни Јован, Причешћем ми се сједињујемо
с Христом и међусобно. Зато и треба прекинути молитвено општење са јеретицима и
расколницима из светског псеудоправославља и присајединити се Цркви Христовој,
јер ниједан истинити православни хришћанин не жели да буде сједињен са онима
који исповедају јерес, све док се јавно не покају, одрекну од ње, осуде је и
престану да проповедају антихристову веру и почну да проповедају веру коју је
Цркви објавио и предао сам Господ Исус Христос.У том случају ће и сами требати
да се обрате Цркви Христовој,пред Којом ће такође принети покајање за све своје
јереси.
Упозорава их и Преподобни Јефрем Сирин: „Тешко онима који поклањају пажњу
духовима преваре и учењима демонским, јер ће са њима бити осуђени у другом
животу… Тешко онима који прљају свету веру јеретичким учењима и онима који се
друже са јеретицима… Помрачиће се њихов ум и пролиће горке сузе, када чују ону
болну одлуку ‘Идите од мене, проклети, у огањ вечни’ (Мт. 25, 41).”. Упозорава
их и ава Јустин Ћелијски, који поставља питање "патријарху" Иринеју и
свим србским "епископима" расколницима и јеретицима: Ваша Светости,
„Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну
Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом
према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? ”.
+++
Никада
се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће
отаца! Никада те нећемо оставити, мајко побожности! У теби смо рођени, у теби
живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута
умрећемо за тебе.“ (Свети Јосиф Вријеније)
Ове горње речи написане су у времену једне
велике кризе за Православље, када је и сам Патријарх цариградски примио унију
са папом, и руски првосвештеник исто учинио, као и представници других цркава.
Било је то крајем 14. века. Слично је и данас.Зато је свако од нас у обавези да
чува и ватрено исповеда веру православну, да бежи од молитвеног општења са јеретицима
и расколницима у светском псеудоправослављу и да се присајединимо Цркви
Христовој,јер Свети Оци такође уче и исповедају да ван Цркве НЕМА спасења!
Свети Атанасије Велики назива Јудама оне који су оставили праву веру: „Свака јерес, имајући за оца сопствене измишљотине од искони заблудевшег и поставшег човекоубицом и лажовом, ђавола (Јн. 8, 44), и стидећи се да изговори мрско име његово, притворно примајући на себе предивно и од свега узвишеније Спаситељево име, наводи речи из Писама, али прећуткује прави смисао њихов и најзад, прикривајући таквом лажју своју, њоме пронађену измишљотину, сама постаје човекоубица оних у заблуду уведених. Не само не приносити жртву (идолима) значи бити мученик, него и не одрицати се вере већ јесте светло мучеништво савести. Не само они који се поклонише идолима, него и они који напустише истину, осуђени су као туђинци. И Јуда је лишен апостолског звања не због приношења жртве идолима, него зато што је постао издајник“.
На то да треба да прекинемо молитвено општење са јеретицима упозоравају нас
многи Свети Оци.Навео бих речи Светог Василија Великог: „Оне који се праве да
исповедају православну веру, а остају у општењу са злославнима, ако и после
приговора не престану, ми их сматрамо одлученима и чак их више не зовемо ни
браћом“.
Слично нас на нећутање о јересима упозорава и Свети Мелетије
Исповедник: „Када неко доспевши у познање и тачно истину познавши, настоји да
је сакрије, свакојаке начине за то измишљајући, те не говори одважно, отворено
и гласно; када се неко о часним и божанственим Канонима не стара, не чува
Правила дата нам од Светих славних Отаца, он подлеже не мањој казни од оних што
су их нарушили… Неправедно је, недопустиво, ружно од људи благочестивих да ћуте
када се дрско нарушавају закони Господњи, када се настоји да се образложи
(=оправда) обмана и зла прелест… Тада прећутати значи исто што и сложити се и
одобрити… Боље је сукобити се са онима што мисле зло и наопако, него им следити
и добровољно се у неправди са њима саглашавати, занавек се разлучивши од Бога,
а са таквима се сјединивши“.
Биће део оних који се држе истините вере како
су је предали свети Апостоли и како је чува Црква Православна. Али
и од ових велики део ће бити само по имену православан, а у срцу
неће имати такав темељ какав захтева вера, јер ће заволети садашњи век. Ето
каква се широка област отпадништва очекује!
Премда ће се хришћанско име чути свуда , и
свуда ће се видети храмови и црквени чинови: све је то само привид,
унутра пак је потуно отпадништво. Из истог тог тла ће се родити антихрист и
порашће, васпитаће се у истом том духу привида , појава без суштине.
Када Јеванђеље прође по свим народима који
насељавају земљу, и изабере међу њима све оне који су у стању да га приме, и
услед тога да се освештају и препороде благодаћу Светога Духа, тада неће имати
разлога да постоји садашњи поредак ствари; наступиће крај света или последњи
дани у које је одредио Господ да дође да учини Суд над свима живима на земљи –
једне да уведе у Царство Своје Славе, а друге да преда горкој судбини коју су
изабрали.
На тај начин, након тога или истовремено са
тим, када људски род изда све Божије људе, и када више ништа не буду очекивали,
а Божији људи, збацивши са себе маску, иступе сви јавно, тада ће жетва бити
готова; послаће Господ жетеоце, а затим ће бити крај свему.
Свети Теофан Затворник
“Отпадништво у последње дане света”
