Светом Григорију Двојеслову су једном рекли: "јуче је у нашем граду од глади на улици умро N". Свети Григорије је сагао главу, изашао из олтара и изјавио пред свима сабранима у храму: "јуче је у нашем граду умро Христос". И заплакао је. А онда је питао: "да ли је могуће да у граду, где сам ја епископ, где је нас толико хришћана, човек умро од глади? Испоставља се, да смо ми пролазили мимо њега, који је просио храну?"
А данас је
пред храмом у Владивостоку од хладноће умро бескућник. Није јасно до краја, да
ли је то било ноћу или око 18.00. Пишу различито. Није јасно, зашто баш нико
није обратио пажњу на човека који лежи на тргу на мразу, ако то није било ноћу.
Територија храма је обично нормално осветљена. Није јасно, зашто пажњу нису
обратили радници обезбеђења у храму. Јасно је само једно: у Владивостоку је
данас умро Христос.
Тада ће рећи
Цар онима што му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега;
наследите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и
дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг
бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и
дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, кад те видјесмо
гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и
примисмо? Или нага и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и
дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте
једноме од ове моје најмање браће, Мени учинисте.(Мт. 25, 34 — 40).
Ко има уши
да чује, нека чује...
Детаљи око
цртежа који прати овај текст:
"Дечко и ја
смо пролазили поред бескућника који је ово цртао оловком и морала сам да купим.
Застали смо на неко време и разговарали са њим о Господу. Приче људи су лепе.
Њихови Богом дани дарови су прелепи."
