Мрачне и богохулне појаве око смрти и сахране митрополита Амфилохија

Овог текста не би било да није било дрскости и безобразлука тајних паписта, екумениста и новотараца из Београдске патријаршије.Новотарци и циркузани, предвођени „епископима“ Јевтићем и Буловићем,су недуго по упокојењу ,,митрополита“ Амфилохија почели да булазне да је он „нови светац СПЦ“. Још му се тело није охладило у гробу, а „Таса“ доноси чак ЧЕТИРИ ТРОПАРА, меће у санднук ,,икону“,али не икону Светог Амфилохија Иконијског, ,,монашке“ славе покојника, него „светог Амфилохија Цетињског“, а Буловић га ставља међу црногорска „света три јерарха“ – светог Петра Цетињског, песника Његоша (који нити је био, нити ће икада бити светац, мада је највећи српски песник) и додаје „брата Амфилохија“, с којим је примио папин бискупски прстен.

Уз Божију помоћ смо се увек трудили да на овом блогу пред читаоцима сведочимо Истину,која постоји само у оквирима Светог Писма и Светог Предања,без ког не постоји Црква.Тако ће бити и овај пут, када ћемо говорити о догађају упокојења ,,митрополита црногорско-приморског“ Амфилохија, односно неким богохулним, светогрдним  и мрачним појавама везаним за његову смрт и сахрану.

Страшно је било гледати толики број људи који су ускочили у идолопоклоничку матицу,који су се  сврстали у хиљаде и хиљаде ,,митрополитових“ обожаваоца, за које је он већ ,,светац“,иако је по учењу Светих Отаца познато да ван Цркве нема хришћанства,ван Цркве нема спасења,ван Цркве нема светости! Нас су ти исти ,,митрополитови“ идолопоклоници вређали и осуђивали што смо и пре овог текста отворено исповедили ко је био ,,митрополит“ Амфилохије Радовић.

Господо, шта сте ви желели? Желели сте да постанемо дементни ентузијасти који имају напад амнезије и бришу све што су за претходних 15 година говорили о (не) делима ,,митрополита“ Амфилохија? Но, пошто је покојни митрополит Амфилохије сада отишао на Суд Божији, на који ћемо сви ми једног дана изаћи, ми га сада Суду Божијем и препуштамо. И не желимо ни њему, као ни било коме другом, вечну пропаст, него милост Господњу, као што и не поричемо његов епископски рад и труд на територији епархије којом је управљао.

Али ми не можемо порећи чињенице о цркворушилачким поступцима овог архијереја, који је постао следбеник модерниста и екумениста;

- завршио постдипломске студије у Ватикану на језуитском институту и шуровао с крвницима српским и архијеретицима - римским папама;

- мењао Свету Литургију, тако да се она у скоро свим храмовима митрополије црногорско-приморске служи на богохулни, односно новотарски начин, чак и у манастиру Острог, једној од највећих српских светиња;

(ОВДЕ:)

- довео Ђукановића на власт и сарађивао са Ђукановићевим режимом у доба одвајања Црне Горе од Србије (што је и Ђукановић поменуо у своме саучешћу),

"Ка­да­ су­ се­ су­ко­би­ли­ Ми­ло ­и ­Мо­мир ,­митрополит­ Ам­фи­ло­хи­је ­је ­Ђуканови­ћу ­та­да ­пру­жио­ подршку. Та­да ­је­ био­ су­коб­ из­ме­ђу­ Бу­ла­то­ви­ћа­ и­ Ђукановића. Ја ­сам­ био­ за ­Мо­ми­ра­ Бу­ла­то­ви­ћа.­ И­ ме­не­ зо­ве­ ми­тро­по­лит­ Ам­фи­ло­хи­је.­ (­Ве­о­ма­ во­лим­ Ам­фи­ло­хи­ја, ­али­ ово­ са­да­ мо­рам­ ре­ћи­ да­ је­ по­гри­је­шио ­ка­да ­је ­ри­јеч ­о ­Ми­лу­ Ђуканови­ћу)­ Мје­сец­ да­на­ по­сле­ тих­ де­ша­ва­ња,­ по­звао­ ме­ митро­по­лит­ и­ упи­тао­ шта­ ми­слим­ о­ Ђу­ка­но­ви­ћу­ и­ ње­го­вој­ подр­шци.­ Ја­ сам­ му­ од­го­во­рио ­да­ сам­ си­гу­ран­ да­ ће­ Ђу­ка­но­вић­ пре­ва­ри­ти.­ Ми­тро­по­лит­је ­од­го­во­рио:­ “Зе­бем”.­ А ја сам ­на ­то ­ре­као­ да­ не­ тре­ба­ да­ зе­бе­ јер­ је­ Ми­ло­ сва­ког­ пре­ва­рио.­ Преварио­ је­ Ви­до­ја­ Жар­ко­ви­ћа,­ пре­ва­рио­ је­ Сло­бо­да­на­ Милоше­ви­ћа,­ пре­ва­рио­ је­ Мо­ми­ра­ Бу­ла­то­ви­ћа,­ пре­ва­ри­ће­ и­ Вас.­ Ми­тро­по­лит­ ми­ је ­го­во­рио ­да­ су­ Ђу­ка­но­ви­ћи­ до­бра­ ло­за, ­а­ ње­го­ва­ уј­че­ви­на ­је ­од Мак­си­мо­ви­ћа,­ од­ со­ја­ људ­ско­га.­ “Не­ће­ пре­ва­ри­ти,­ си­гу­ран­ сам.­ “Ви­дје­ће­мо”.­ И­ та­ко­ је­ и­ би­ло.­ Убр­зо­ се­ окре­нуо­ и­ про­тив­ Цр­кве­ сво­је. (Песник Ранко Јововић, Српске новине број 84, 2016. година, страна 39.) 


                                               

- приграбио себи, на противканонски начин, титулу архиепископа цетињског;

(ОВДЕ:),

- извео пуч у Цркви и - противно канонима и Уставу СПЦ - узурпирао патријарашке ингеренције болесног ,,патријарха“ Павла:

"Имамо Патријарха који је у стању спречености (лежао болестан на ВМА), али то не значи да он не може и да се врати. Имамо ,митрополита Црногорско-Приморског који је на дужности председавајућег Синодом и имамо четири новоизабрана члана Синода. Па, изгледа ми да је новонепроменљиви, уз Патријарха, заправо митрополит Црногорско-Приморски. Њега је било немогуће променити. Знате, ако четворица долазе, значи да четворица одлазе. Али он оста! Е сада се питам: наш Синод има два непроменљива члана; један је Патријарх, а један митрополит Црногорско-Приморски. Уколико би се Патријарх вратио својим дужностима, уколико му се поправи здравствено стање, ко би био више, а ко мање непроменљив? Да ли Патријарх, да ли онај који себе назива архиепископом?" (канониста Жељко Жугић Которанин)

(ОВДЕ;) и (ОВДЕ:)

- направио, са својим братом, Атанасијем "пензионером", хаос у Епархији рашко – призренској 2010. године и подстакао велике поделе и одвајања, уклонио назив Српске Православне Цркве из титулатуре митрополије црногорско – приморске:

(ОВДЕ:),

- тврдио да је свеједно да ли је Милош Обилић Шиптар или Србин;

(ОВДЕ:),

-  Афирмисао  римокатоличког лажног свеца и опрелешњеника Фрању Асишког, поредећи га чак са Светим Савом:

"У последње вријеме Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије почео је интезивно и потпуно неправославно свједочити о „светости“ суманутог латинског квазисветитеља и јеретика Фрање Асишког. Он је то радио још на свечарској Литургији, коју је поводом 1700 година Миланског Едикта служио Патријарх Иринеј са епископима и свештеницима на Томиндан 2013. у Манастиру Лелић, када је, поред осталог, цетињски владика рекао да Европа треба да иде за св. Иринејом Лионским и св. Фрањом Асишким." (ОВДЕ:)

- преговарао са архијеретиком, папом Фрањом о канонизацији српског крвника надбискупа геноцида Алојзија Степинца:

"Сада су се свети отац и човек број два у хијерархији СПЦ сусрели у Ватикану, где су расправљали о много значајнијим питањима него што су идеолошке полемике о блискости хришћанства и комунизма. Званично, папа и Амфилохије су разговарали о начину на који би могло да се реши спорно питање канонизације хрватског кардинала Алојзија Степинца, које оптерећује не само духовне већ и световне односе Београда и Загреба."

(ОВДЕ:)

- још 2009. године допустио венчање особе која је променила пол, после чега је уследила вест у новинама "Нека је и хермафродит само да је од Бога и да га је проверио Амфилохије"

(ОВДЕ:)

- на ово Амфилохијево светогрђе тада је реаговао само сајт „Борба за веру“, после чега је дошло до полемике између подгоричког пароха Велибора Џомића, Амфилохијеве десне руке, са Жељком Которанином и Уредништвом „Борбе за веру“:

(ОВДЕ:, ОВДЕ: ОВДЕ и ОВДЕ:)

- уз његов "благослов" крштена особа која је, наказном операцијом, "променила пол", итд:

(ОВДЕ:)

- Не сме се заборавити да је ,,митрополит“ Амфилохије подржао и разбојнички Критски сабор, подржавајући на тај начин даље папистичке претензије Цариграда.

Покојник је наложио да се у храму Светог Јована Владимира у Бару фрескопише ово разбојништво, а истакнути ликови са фреске су, поред осталих, архиразбојник фанарски Вартоломеј и његов учитељ, архиекуменски разбојник Зизјулас.

*Треба знати и то да је та прича са „папистичким претензијама Цариграда“ има огроман значај,али не за истински православне хришћане, него за оне који су одговорни за пад свих помесних цркава у јерес и раскол, пре скоро читав век.Захваљујући константинопољској патријаршији и ,,патријарху“ Атинагори, све помесне цркве светског (псеудо)православља имају молитвено општење са јеретицима римокатолицима од 1965. године,о чему није било ниједне једине речи на сајту „силних ревнитеља“ из тзв. „Борбе за веру“.Такође,о томе је један од првих који су писали био управо један новокалендарски теолог у Атанасије Сакарелос у књизи „Јединство Цркава се догодило“!Тако да,самим тим,они који желе да нађу било какво оправдање за останак у молитвеном општењу са помесним црквама светског (псеудо)православља и њиховим „пастирима“-вуковима у овчијој кожи, то оправдање одавно немају,будући да ту нема Цркве Христове скоро читав век и пре саме уније са јеретицима римокатолицима!

 Исповедање самог Атинагоре да 1965. године
учинио јединство ,,цркава"

Поводом јеретичког Критског псеудосабора Црква ИПХ Грчке је издала Посланицу,коју можете прочитати (ОВДЕ: )

Проглас синода ЦИПХ Грчке о Критском псеудосабору

- Усудио се да разбојнички и лажни критски скуп назове „Десетим васељенским сабором“. (ОВДЕ: )

-  На крају је, после свега, као лек за фанарска разбојништва и расколништва у Украјини понудио отров – наставак разбојничког сабора на Криту (ОВДЕ:)

Кад је обављана консекрација папистичке катедрале у Бару, покојник је држао беседу у којој није потонуо у „обичан“ екуменизам, него у Њу Ејџ синкретизам, призивајући у братски загрљај не само паписте него и исламисте:

,,Митрополит црногорско-приморски“ Амфилохије на отварању римокатоличке катедрале Светог Петра у Бару 3.9.2017. године:

„Ова данашња свечаност, на неки начин, она је наставак, ја бих рекао, тог јединства, сведочења јединства у вери, кроз ову катедралу Апостола Петра, који је Првоврховни Апостол и Апостол који је признат и на Истоку и на Западу, нарочито његово исповедање вере у Христа као Сина Божијег, надахнутог Духом Светим. Дакле, Бар је одувек био место тог узајамног прижимања Истока и Запада, а у новије време ево ту се појављује и онај даљи Исток – Ислам.“ (ОВДЕ:)

И сад неко очекује од нас да зажмуримо на све те хуле и безакоња, на све то гажење вере православне и пљуваље по учењу Цркве, по свему ономе што би управо тај исти несрећни ,,митрополит“ Амфилохије требао да учи и исповеда,а што ни он, ни његова „браћа у Христу“ (који,по учењу Светих Отаца није исти Христос Кога исповедају истински православни хришћани!) нису чинили! То није могуће, јер, као што рекосмо, нити болују сви од деменције,
нити сви пригрлише јеретичку и расколничку „истину“. Понављамо, не можемо да певамо тропаре новом јеретичком „свецу“ као што чини његов умировљени,а никад умирени другар из младости, бивши „епископ“ Атанасије.

Богохулство, светогрђе и мрачна замешатељства на Амфилохијевој сахрани;

Датум Амфилохијеве смрти је наштимован!

Шта желите, дакле, да се градимо слепима и не видимо лакрдију и циркус, али и мрачно замешатељство тајних и Богу противних сила везаних за Амфилохијеву смрт и сахрану?

Желите да не приметимо и ћутимо да је датум Амфилохијеве смрти, по свему судећи, наштимован? Неки чак кажу да је коришћено неко средство за одржавање покојниковог тела у нарочитом стању „свежине“, али ми то не можемо да тврдимо, јер опелу нисмо присуствовали. 29.10. у вечерњим сатима, неки медији су објавили да је Амфилохије преминуо. Међутим, хитно се огласио његова десна рука, лажљивац, мутивода и манипулатор Велибор Џомић који је рекао да је вест о о тој смрти лаж: „Митрополит Амфилохије није преминуо, то су неистине“, рекао је за портал „Нова.рс“ Велибор Џомић.

Но, већ ујутру, 30.10. митрополија црногорска-приморска објављује вест да је се тог јутра, у 8:20 Амфилохије упокојио.

Коме је било потребно лажирање датума Амфилохијеве смрти? Одговор добијамо у беседи на Амфилохијевој сахрани Иринеја Буловића, али пре те беседе подсећамо на Буловићево хвалисање како су он и Амфилохије добили бискупске крстове и прстенове  од архијеретика Папе Јована Павла Другог 2003. године у Ватикану:

Шта је „епископ“ бачки Иринеј (Буловић) рекао на свечаној академији поводом 25-годишњице папе Јована Павла Другог у Катедрали Блажене Дјевице Марије на Неимару:

" ...Ми смо били, морам то да нагласим, импресионирани током тих разговора добром обавештеношћу и жељом Његове Светости (архијеретика папе!) да прати до у појединости живот и проблеме наше цркве и других православних цркава. Из питања која је постављао то се могло видети и осетити. Наравно, наши одговори су били аналогни и ми смо са узбуђењем у души, констатовали управо то, да у нама не види неке странце, неке мање вредне хришћане.

То је показао поклоновиши нам и епископски крст који даје римокатоличким бискупима и један од његових блиских сарадника нам је касније рекао, једноставно, братски, с љубављу: "Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима. Нас је тај чин још више гануо (ОВДЕ:)

Скрећемо пажњу читаоцима! - Амфилохије се никада није одрекао ни бискупског крста ни прстена добијеног од папе!

„Владика Иринеј бачки је у својој беседи над одром митрополита Амфилохија изнео занимљиву чињеницу да су Свети Петар Цетињски, Петар II Петровић Његош и митрополит Амфилохије умрли у три дана”, пренели су сви медији.

„Није случајно, као што и нема ништа случајно у нашим животима... јер је то по Промислу Божијем да се блаженопочивши владика упокојио уочи празника Светог Петра Цетињског 30. октобра, Петар II Петровић Његош на данашњи дан, 1. новембра, а митрополит Амфилохије се упокојио дан уочи смрти Светог Петра цетињског“, рекао је Иринеј Буловић.

Такође је истакао „да је на дан смрти Светог Петра цетињског Амфилохијево тело било изложено у Цетињском манастиру, а да ће бити сахрањен на дан када је умро Петар II Петровић Његош. У ,,црквеним“ круговима то се тумачи да, као што Грци имају празник Света три јерајха, смрћу митрополита и Црна Гора добила своја света три јерарха“ (ти „црквени“ кругови су, наравно, кругови највећих паписта,екумениста и новотараца унутар СПЦ!).

Буловић је у својој беседи дословно рекао:

„Не само због тога, можемо поред жалости да имамо и радост у срцу у овом часу јер није вероватно случајно, као што и нема ничега случајнога у историји, ни у нашим појединачним животима, него је и то по промислу Божјем, као поука и порука свима нама, да се блаженопочивши Владика упокојио уочи манастирске славе, уочи празника Светог Петра Цетињског, да је његово тело било изложено народу Божјем на опроштај, на целивање, на поклоњење, на сам престони празник манастира, а да се ево данас предаје земљи, а душа његова испраћа на блажени пут ка Господу управо у дан Христовог Васкрсења, јер је свака недеља у току године празник Васкрсења Христовог, и то у храму Васкрсења Христовога, јединственог по много чему у нашем народу у свим крајевима где он живи” (ОВДЕ:)

Дакле, Буловићу (а можда и Ватикану, чији је Амфилохије био ђак, а дружио се са папама врло радо, укључујући и најновије), било је потребно да Амфихолије „умре“ баш 30. октобра, јер је то за њих доказ да је он већ „светац“, јер је умро у три дана са Светим Петром Цетињским и Његошем, а сахрањен је у недељу – дан Васкрсења Христовог! (што, ваљда, по њима, значи да је већ и васкрсао, или ће ускоро). И не само на дан Васксрсења Христовог, већ и на римокатолички празник Свих Светих који се празнује 1. новембра! (Ово додајемо да бисмо „поткрепили“ Буловићеву тезу да ништа није случајно!)

Буловић хули поредећи „митрополита“ Амфилохија и Његоша са Света Три Јерарха – Светим Василијем Великим, Светим Јованом Златоустим и Светим Григоријем Богословом, а, као што видимо, то не смета (напротив!) хиљадама Ђедових обожаваоца – процес беатификације је завршен! Експресно! Брже него у Ватикану! Јер су чак и у Богу противном Ватикану за беатификацију потребна најмање два чуда (лажна, наравно), а за проглашавање Амфилохија за свеца Буловићу је био потребно само једно – да Амфилохије умре у три дана са Светим Петром Цетињским и Његошем! (а можда је друго "чудо" то што је на дан Амфилохијеве сахране корона у Подгорици напрасно нестала?! - но о томе касније у тексту).

Покојнику су већ написали и тропар, као што приличи ,,свецу“. Појавило се чак и више тропара. Све тропаре је обнародовао коловођа расколника,јеретика и новотараца у СПЦ, Атанасије Јевтић. Један тропар су написали студенти богословије у Призрену, који је Атанасије ставио у сандук (са  наводним писмима аве Јустина Поповића Амфихолију), а три тропара су, опет наводно, написали монаси са Свете Горе (чим се помене Света Гора, ствар је уверљиваја, је л' те?).

Покојнику је осликана и ,,икона“, која му је стављена у сандук! Тако нешто, рецимо, није учињено ни приликом упокојења ,,патријарха“ Павла, који је по веровању његових идолопоклоника,којих има на свим странама,од оних у светском (псеудоправослављу),до разних „ревнитеља изнутра“,као што су „ерп у егзилу“ и сл.  „до смрти остао веран учењу Цркве и Светом Предању“,које је,Истине ради,још ватреније и ревносније газио од тог истог „ђеда“,Амфилохија Радовића. Амфилохије је и пре самог „свеца који хода“, у режији српских јеретичко-расколничких и новотарско-коронашких хулитеља и циркузаната, иако ван Цркве Христове, отишао на онај свет као „светитељ“. Није прошло ни „четрдесет дана“, а он већ „светац“! Ау! Богу је, у случају Амфилохија, одузет суд а  искључен је и из процеса канонизације. Управо по речима Великог инквизитора, из романа Достојевског "Браћа Карамазови", упућених Христу који је по други пут дошао на Земљу: „Све си предао папи, све је, дакле, сада у папе, и ти просто можеш да нам и не долазиш, или нам бар не сметај пре времена... И зашто си дошао да нам сметаш? Јер ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш.“ (ОВДЕ:)

Међутим, то морамо истаћи, припрема канонизације Амфилохија почела је још давно, за његовог живота. И то њему није сметало - напротив!

Пример: на прослави двадесетогодишњице његовог устоличења, у крипти Саборног храма у Подгорици, баш тамо где је Амфилохије и сахрањен, његов друг - циркузант Атанасије Јевтић одржао је једну скандалозну беседу, њему својствену.

"Говорећи о духовном животу и раду митрополита, умировљени епископ Атанасије Јевтић упоредио је Амфилохија са светим Петрем Цетињским и Петром Другим Петровићем Његошем.

"У нечему их је достизао, у нечему није, док их је у нечему превазишао. Он је јунак и слободар, али и богословар, по чему је надмашио и Светог Петра и Његоша", оценио је Атанасије./.../ (ОВДЕ:)"

Амфилохије и Атанасије у крипти саборног храма Преображења Христовог у Подгорици 29.12.2010.

(ОВДЕ:)

Случај „Амфилохије“ је преседан, а по овом преседану „посвећиваће“ се и остали српски паписти.

Један иконописац, између осталог, каже и следеће:

„Пошто сам по струци иконописац, знам да је таква икона са позлатом и успешно иконизованим цртама митрополита Амфилохија тешко могла да буде урађена за пар дана. Митрополит се упокојио 30.октобра, а већ 1.новембра имамо готову икону са позлатом.  То је технички скоро неизводљиво. Колико знам, за такве иконе треба некад и пола месеца рада. Када је почела да се слика икона митрополита Амфилохија? Није ваљда за живота поштованог митрополита?” (ОВДЕ:)

Врло је индикативна беседа Амфилохијевог деценијског саборца Матије Бећковића, који је Амфилохија упоредио - није мање ни више него са Светим Апостолом Петром!!!

„Већ сам видео његову икону. Два Света Петра, а трећа најснажнија стена био је митрополит Амфилохије Радовић, а сва тројица нису били мање верни Христу од апостола Петра, постоља и камена Христове цркве.“ (Иначе, Бећковић се дружи са домаћим „темпларима“, међу којима је и чувени удбаш, Душан Михајловић, звани „Дуле ЦИА“, Ђинђићев министар полиције).

Шта је још индикативно око Амфилохијеве смрти и гроба?

Рецимо то што на мермерној плочи на Амфилохијевом гробу НЕМА КРСТА, симбола победе Господа Исуса Христа над сатаном, грехом и смрћу!!!  На слици, која је снимљена после сахране, видимо само дрвени крст који ће бити уклоњен.

НЕМА КРСТА, али зато има орао. Неко ће рећи – то је орлец, који се користи на архијерејској литургији. Али, да ли је? Или је неки други симбол, јер испод канџи орла видимо неки знак који личи на темпларски крст. (Комуниста Тито на гробу нема петокраку - "православац" Амфилохије  нема крст. Шта им је заједничко?)

Симбол - шта је то? Вебстеров (Wеbster) речник нам каже да је симбол... "видљиви знак нечег невидљивог”.Ово је важно знати, јер кад видимо неки симбол знамо да постоји неко значење ИЗА онога што се заправо приказује, јер је симбол “видљиви знак нечег невидљивог”. Реч која је сњим повезана, симболизам, је “коришћење конвенционалних или традиционалних знакова у представљању БОЖАНСКИХ БИЋА И ДУХОВА”.Ово је такође важно јер многи од тих симбола представљају паганске богове и богиње.

"Орао (такође називан и Јупитеровом птицом) се често идентификује са фениксом. Као што је добро познато, орао се веома често користи у масонерији. У Масонској библији поставља се питање: ‘Која је симболика орла у слободном зидарству?’ Одговор гласи: ‘Орао представља симбол међу разним народима свијета још одвајкада. У Египту, Грчкој и Персији био је посвећен сунцу; међу паганима је био Јупитерово обиљежје; међу Друидима је био симбол њиховог врховног бога.‘ 15. степен у масонерији зове се Витез орла, а 30. степен — Витез бијелог и црног орла. Бијело и црно на орлу симболизују јин-јанг’"

(цитирано по: "Масонски и окултни симобли“, др Кети Барнс.)

Који још неправославни симбол видимо на Амфилохијевом гробу?

Тачка у кругу...

"Један симбол који нарочито преовлађује у масонерији јесте круг, али са додатом тачком у њему. Он се зове “тачка у кругу”. Харолд Персивал (Percival) у својој масонској књизи каже: “Тачка и круг су исто: тачка је бесконачно мали круг, а круг је у потпуности изражена тачка.” Пошто су тачка и круг исти, погледајмо шта нам масони кажу о овом конкретном симболу. У Масонској књизи са питањима (Masonic Quiz Book) налазимо даовај симбол потиче “од Египћана и симболизује СУНЦЕ и бога ОЗИРИСА”. Алберт Меки (Albert Mackey), масон 33. степена, открива: “Тачка у кругу је занимљив и важан симбол у масонерији... тај СИМБОЛ ЈЕ ЗАИСТА ЛЕПА, АЛИ ПОМАЛО НЕЈАСНА АЛУЗИЈА НА СТАРО ОБОЖАВАЊЕ СУНЦА, и упознаје нас по први пут са оном његовом модификацијом која је међу прецима била Черчворд (Churchward), масон, каже: “ТАЧКА У КРУГУ ЈЕ ЈЕДАН ОД ХИЈЕРОГЛИФСКИХ ЗНАКОВА БОГА СУНЦА, РА...” (цитирано по: "Масонски и окултни симобли“, др Кети Барнс.)

Још једанпут Матија Бећковић:

„Као што је Свети Ђорђе некад убио аждају, тако је Амфилохије погубио корону, не само као болест, него и као вирус братске мржње”.

Покојник је победио корону, рече Бећковић. И, заиста, на сахрани Амфилохијевој корона је нестала без трага и гласа. Чак ни „патријарх“ Иринеј, иако човек у годинама и лако подложан тој опакој болести - није носио маску!!!

Зар ћемо допустити да од нас праве дебиле?!

Је л' то новопројављени расколничко-јеретички и екуменистичко-новотарско-коронашки "светац" учинио своје прво чудо, или је наређење да на његовој сахрани неће бити короне дошло са неког високог места, рецимо  Ватикана, где се сретао са папама Јованом Павлом Другим, Бенедиктом и Фрањом? Зар није симптоматично да готово сви медији детаљно и објективно извештавају са Амфилохијеве сахране? Амфилохију су дошли да се поклоне чак и они са којима је до јуче био у непријатељским односима. Зашто? Или, прецизније речено, по чијем наређењу? Знамо да је Буловић све време с њим ратовао око власти и утицаја у Цркви, а сад га већ беседнички канонизује. Откуд то?

На сахрани „епископа Ваљевског“ Милутина, у такозваном првом таласу короне, било је свега десетак особа. Ни један једини ,,епископ“.

Тело уснулог „епископа“ Милутина су доктори спаковали у метални ковчег, блиндирали га и написали "корона".

На Амфилохијевој сахрани, у "шпицу" трећег таласа короне који – по извештавању медија – „коси“ људске животе, присуствује десетине хиљада људи?  И скуп није забрањен?!

Где је нестала корона?!

Је л' то јеретици и расколници из СПЦ мисле да су нама свраке мозак попиле, па ћемо допустити да они од нас праве будале?!

Ми, овог блога, сигурно нећемо. Нашим читаоцима презентујемо истину апелујући на њих да пазе да не буду преварени. Управо према речима Христовим "чувајте се да вас ко не превари". Јер ако допустимо да нас преваре овом ситном позоришном представом о сахрани експрес канонизованог расколничко-јеретичког и екуменистичког-новотарско-коронашког „светитеља“, како ћемо тек препознати превару над преварама - долазећег Антихриста? (за чије су се време и Свети Оци молили Богу да га не доживе, у страху да би били преварени!)

Понављамо:  јеретици,расколници,екуменсити,новотаци,коронаши унутар СПЦ су овом режираном представом око покојникове смрти, сахране и канонизације направили преседан по коме ће и они бити сахрањивани и проглашавани за "свеце". „Чим умре – светац“. Таса „светац“, Буловић „светац“, бискуп Гргур „светац“. Пун календар „светаца“, зар не? Само не наших светаца,него оних расколничких и јеретичких!

Ипак је то, не заборавимо, ватиканска школа.

КАКО ЈЕ ПРОСЛАВЉЕН СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ?                   

Светом Василију Острошком кад се упокојио нико није ставио у ковчег икону са Василијевим ликом, него је он испраћен како доликује архијереју, а јавио се, седам година по упокојењу, и уверио игумана Рафаила да је светац – сам игуман Рафаило два пута није поверовао свом виђењу (јер је био трезвен), и тек је из трећег пута послушао свеца кога је Бог послао: „Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа.Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу“.

КАКО ЈЕ ПРОСЛАВЉЕН СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

Ни светом Петру Цетињском нико није ставио икону са његовим ликом у сандук, него је његов синовац, Петар Други, четири године чекао да види да ли је Бог пројавио Своју силу на њему. Ево шта пише у житију: „Када је четири године после његовог упокојења, исто на дан светога Еванђелисте Луке (1834. г), његов гроб би отворен, мошти Владике светог бише нађене целе и нетљене. Ту сверадосну вест, да је Бог прославио свога угодника, објави Петар II истога дана прогласом свему народу, са жељом да сви буду учесници "радости и весеља општега нашега Православија." У својој радосној посланици овај умни наследник светога стрица писаше овако: "На знање ви дајемо, благочестиви народе, како смо 18 овога мјесеца, на Лучиндан, отворили гроб блажено и светопочившега претка мојега и архипастира вашега Петра и, пошто смо отворили гроб, нашли смо цјелокупно и свето тијело доброга и светога архипастира нашега. Зато, благочестиви народе, ми вама радосно и објављујемо о томе срећноме догађају, јербо знамо да ћете благодарити Свемогућег Творца, који ви вашега доброга оца, крепкога пастира Цркве и стада Христова, вашега одбранитеља и избавитеља, посла међу вама у светоме тијелу, да, како је био у смртноме животу готов за вас дати душу и тијело, тако да му се молимо да он и сада, како ( =као) светитељ и угодник Божји, буде молитвеник Свемогућему Богу за нас како за своје синове. Ја мислим, благочестиви хришћани, да памтите ви ријечи светога Петра, које је вама говорио "да живите у слоги, миру и Јединству." Ове свете и божанствене ријечи ја мислим да је сваки од вас држао на срцу и доклен се није ови угодник Божји био међу вама јавио. А сада надам се да ће те их добро држати, јербо видите онога који ви (= вама) их је говорио међу вама света и цјелокупна. И ви сте увјерени, ја мислим, да који Црногорац неће држати слогу, мир и јединство, биће му свети Петар супарник и на томе и на овоме свијету, него, који што има међу собом немира, сложите се и мирите, и тада ће те бити Богу повољни и вашему светитељу Петру. За друго вас Богу препоручујући и његовом угоднику новообјављеному светитељу, остајем сваком доброжелатељ."

Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Дакле, прошле су године и године до свецрквеног прихватања Божјег угодника, а нису му одмах на сахрани донели четири тропара да певају.

Свеце наше Цркве увек је одликовало најдубље смирење. Они се до саме смрти моле да им Бог да покајање и да почну испочетка.

Смирење налаже да светости, било којој, приступамо озбиљно. Али, новотарство је учинило своје: тако је архиразбојник расколничко-јеретички и екуменистички, Вартоломеј фанарски, канонизовао "монахињу" Марију Скобцову, која јесте страдала у нацистичком логору, али која је била својеврсни „женски Берђајев“ и чије је учење сасвим у складу са јересима које је наметао инстутут светог Сергија у Паризу. (https://www.blagogon.ru/articles/208/). Таква је и фанарска канонизација "архимандрита" Софронија Сахарова, чија је духовност имала примесе окултизма и кабале (http://www.blagogon.ru/biblio/974/print ).

Што се Амфилохија тиче,сасвим је основано очекивати, ако превара захтева, да ће и ,,мошти" да му „обрету“,  а наводна "чуда" су већ - као што смо и очекивали  и најавили - почела да се догађају. Ево једног:

Свети Анастасије Синаит О чудесима од јеретика

Преподобни Јован Касијан Римљанин наводи три узрока чуда. „Први узрок исцелења“, пише он, „јесте благодат, која чини чуда и која се дарује изабраним и праведним људима… Други разлог је поучавање Цркве, или вера људи који доносе болеснике ради исцелења или људи који желе да добију исцелење. У овом случају сила исцелења понекад исходи и од недостојних и грешника о којима Спаситељ говори у Јеванђељу… (Мт. 7, 22–23) …Исцелења треће врсте бивају по превари и лукавству демона. Човек који се одао јавним пороцима може понекад да чини запањујућа дејства и да га због тога људи поштују као свеца и слугу Божијег… Од тога потиче то што се демони, који с крицима именују људе који немају никаква својства светости и никакве духовне плодове претварају да их наводно сажиже светост и да су принуђени да беже од људи који су њима опседнути.“ Дакле, демони чак и одступају од људи које муче само да би их навели да неког грешника и непокајаног прихвате као гуруа, и да би, лажним одступањем, што више обманутих привели лажном чудотворцу.

У вези с тим треба истаћи да је једна од најважнијих карактеристика истинског чуда заиста свети живот човека кроз којег се оно дешава. Ако пак таквог живота нема, тим пре ако постоје чињенице које сведоче у супротном, такво чудо се, по савету Отаца, не сме прихватати (в. на пр. код св. Игњатија Брјанчанинова „О чудима и знамењима“, т.4).

Могу постојати изузеци, кад се истинско чудо дешава и посредством грешног човека, па чак и животиње (нпр. библијски случај с Валаамовом магарицом) уколико постоји вера и уколико се сачувала способност за покајање у онима с којима или на чије очи се дешава чудо. Зато се чуда дешавају и у неправославној средини и данас, јер „Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2, 4). Светитељ Игњатије наводи, на пример, чињеницу кад је вода којом је опрао ноге разбојник за којег су монахиње мислиле да је свети пустињак исцелила слепу жену.

Данас се говори о хиљадама случајева појаве капљица (провидних, крви и др.) на иконама и иконописним изображењима лица која Црква чак није ни прославила, статуа римокатоличких светаца. У Италији је познат већ велики број случајева такозваних мироточења кипова римокатоличких светаца. (Притом се треба сетити да су подвижници наше Цркве као што су светитељи Игњатије и Теофан, преподобни Амвросије Оптински и праведни Јован Кронштатски категорички говорили о прелашћености римокатоличких светаца). У историји је било много сличних случајева (уп. II Мојс. г. 7–8). Међутим, о чему све то говори? О томе да чак очигледне натприродне чињенице саме по себи још уопште не потврђују светост онога (човека, конфесије, религије) кроз које се и где се остварују, и да сличне појаве могу да се дешавају или због вере – „по вери вашој нека вам буде“ (Мт. 9, 29), или по дејству другог духа (в. на пр. Дап. 16, 16–18), „да би преварили, ако буде могуће, и изабране“ (Мт. 24; 24) или, није искључено, и због других, нама засад непознатих разлога.

Стога постају јасни тако велики опрез и разумно неповерење с којима су се сви свеци односили према различитим чудима, виђењима, сновима, откривењима, мироточењима итд. Они упорно упозоравају вернике да не прихватају пребрзо све то као чудо Божије, да због своје лаковерности не би пали у демонску замку прихвативши лаж као истину. Због тога је њихов однос према различитим необјашњивим појавама следећи: „Не осуђуј и не прихватај!“ То значи – немој осуђивати неко знамење ако га не разумеш, али га ни не прихватај, да не паднеш у самообману.

Свети Оци су упозоравали и предупређивали ту испразну жељу људску за чудима. Рецимо, фарисеји су од Господа тражили да учини специјално чудо, нису се задовољили оним чудесима што их је вршио Господ, него су захтевали од Њега нарочито чудо: знак с неба (Марко 8,12)... Жељу знака с неба изражавао је понекад и народ. Тако су после чудесног умножења пет хлебова и нахрањења њима многољудног скупа, у коме је било 5.000 људи, осим жена и деце, очевици тог чуда и учесници ове трпезе говорили су Господу: „Који знак Ти показујеш, да видимо и верујемо Ти? Оци наши једоше ману у пустињи, као што је писано: хлеб с неба даде им да једу" (Јован 6, 30-31). Њима се учинило недовољним чудо умножавања хлебова у рукама Спаситеља: оно се збивало у тишини, са светим смирењем, каквим су била проникнута сва дела Богочовека, а њима је био потребан спектакуларни призор, њима је био потребан ефекат. Њима је било потребно да се небо покрије густим облацима, да загрме громови и засевају муње, да хлебови падају из ваздуха - с неба (Епископ Игнатије Брјанчанинов, том IV, 296-297).

Свети Игњатије Брјанчанинов упозорава на опасност искања чуда, јер ће лаковерни људи, који не буду живели благодатним животом Цркве, бити обманути и преварени од стране Антихриста, који ће чинити лажна чудеса.  Јер, оно што није хтео да учини Христос, учиниће Антихрист: он ће дати знак с неба, то јест у ваздуху, где нарочито господари Сатана (види Јефрем Сирин, Беседа 106, део II; Ефес. 2, 2; 1,12). Свети Јован Богослов говори да ће Антихрист чинити велика дела, „да и огањ силази с неба на земљу пред људима" (Открив. 13,13). „Свето писмо указује на ово чудо као највеће од свих чуда Антихристових, и место овога знамења је ваздух: оно ће бити прекрасан и страшан призор. Оно ће највише деловати на чуло вида, одушевљавајући га и обмањујући" (Епископ Игнатије, IV, 302). Чудеса Антихриста, извршена сатанском силом, производиће неодољив утисак на гледаоце. „Људи неће схватити да чудеса његова немају никакав добар и разуман циљ, никакво одређено значење, да су она далеко од истине, препуна лажи, да су она - чудовишна, злобна и бесмислена представа, са циљем да... обмане и превари" (Епископ Игнатије, IV, 300). Видеће ова чудеса, људи ће, по слепоћи својој... признати их за манифестацију силе Божје и са одушевљењем примити антихриста за бога." Антихрист ће наметнути страх претњом и чудесима својим. Њима ће задовољити неразумну радозналост и грубо незнање, задовољити славољубље и гордост људску, задовољити телесно мудровање, задовољити сујеверје, довести у недоумицу људску ученост. Сви људи који се руководе светлошћу своје пале природе, који су се отуђивали од руководства Божје светлости - привући ће се у послушност варалици (Открив. 13, 8. Епископ Игнатије, IV, 302).

Истинска чуда се дешавају ретко. Да би Црква признала чудо потребно је брижљиво испитивање (уп. Лк. 1, 3) необичне појаве од стране компетентне црквене комисије и званично потврђивање њених закључака од стране Светог Архијерејског Сабора (у крајњем случају, надлежног епископа). То је потребно да би се народ заштитио од вере у мистификаторе, биоенергетичаре, психички поремећене људе, просто пробисвете, и наравно, ђавоље саблазни. Док нема такве потврде питање о датој појави за члана Цркве треба да остане отворено, јер „Бог није Бог нереда, него мира“ (1 Кор. 14, 33).

У историји Цркве је било много истинских чуда и она су у сва времена њеног постојања била једна од оних снага захваљујући којима је хришћанство које је било окружено са свих страна смртним непријатељима: Јеврејима и паганима, царевима и обичним људима, робовима и слободнима – покорило већи део васељене. И данас се пред човеком који се упознаје са Светим Писмом, с историјом хришћанства, отвара једно од чуда које највише запањују – чудо опстајања и ширења хришћанске вере у страшним прогонима, чудо постојања Цркве.

Отац Серафим Роуз је, у својој књизи „Православље и религија будућности“, записао: „Један од знакова последњих времена је да ће бити „страхоте и знаци велики са неба" (Лука 21:11). Већ пре сто година, епископ Игњатије Брјанчанинов је приметио да „савремено хришћанско друштво жели да види чуда и чак да их твори... Таква жеља за чудотворством открива душе склоне прелести (самообмани). А прелест извире из порока уображености и славољубља". Број правих чудотвораца је опао, скоро ишчезао, а људи су „жедни разних чуда више него икада... Долази време када ће се отворити велика арена за многобројиа лажна чуда којима ће синови телесне мудрости бити опчињени и заведени./…/ Људи неће разумети да чуда антихриста немају разуман циљ, ни одређено значење, него да су она пуна лажи, као чудовишна, злобна, бесмислена играрија - са циљем да их заведе и опчини помпезним, празним, глупим призором./…/Опасно је поклонити тим демонским појавама ма и најмању пажњу, јер нечиста слика има погубан утисак на ум, и он се тако подвргава озбиљном искушењу".

Данашњи људи Бога доживљавају као испоручиоца небеске помоћи, здравља и напретка у материјалистичком смислу, па није необично што трче за чудима по сваку цену, претварајући веру у некакво магијско дејство.

Не пита се више Бог ко је светац – сада се о томе питају надмени модернисти. Будимо опрезни! Свакоме желимо Рај, али спасење је једно, а светост нешто друго. Није сваки спасени светац!

Такође,као што су Свети Оци учили,тако и сами верујемо и исповедамо: Ван Цркве НЕМА хришћанства,ван Цркве Нема светости,ван Цркве НЕМА спасења!

А сви они који су у светском (псеудо)православљу,са разним "ревнитељима изнутра", лажним
зилотима и сл. су управо ван Цркве Христове и по учењу Цркве немају никакву наду на спасење,а камоли на то да такви могу бити светитељи,осим у случају да се кроз покајње и одбацивање својих расколничких и јеретичких учења присаједине Цркви.

Опрез, браћо и сестре, опрез и молитва – два су крила душе човечије и данас, као и увек. У духовном животу нема журбе, јер је у питању вечност.