Свети Григорије Палама: Божанствена купељ

 

Покајање је почетак, средина и крај хришћанског начина живота, због чега се захтева и потребно је да оно постоји и пре, и током, и после светог Крштења. Покајање се од нас тражи због светог Крштења, јер је оно свечано обећање да ћемо пред Богом стајати чисте савести, као што је и споразум и обавеза да ћемо живети богоугодно и богољубиво. Када поверујемо, ми се сједињујемо са благим и преблагим Христом, удаљујемо се од злобног и свезлобног непријатеља и обећавамо да ћемо свим силама чувати благотворне Божије заповести, да ћемо се уздржавати од сваке рђаве мисли и дела. Дакле, када нас упитају, одговарамо или сами или посредством кумова, као што се догађа на крштењу новорођенчади (младенаца, мале деце) да смо оно, у шта смо поверовали, примили у душу и да смо му у мислима дали обећање. И како се, према речима апостола, срцем верује за праведност а устима исповеда за спасење (Римљ. 10; 10), ако сатворимо добро исповедање устима, примићемо спасење кроз купељ препорођења.

Будући да је ову божанствену купељ и све што је са њом повезано већина примила у детињем узрасту када не можемо да разумемо силу тајинства, дозволите да сада, кад то од нас захтева и наступајући празник, укратко откријемо свима вама у чему се састоји његов значај. Мислим да корист није мала, посебно за пажљиве слушаоце, ако се подсетимо и испитамо шта се свештено савршава у божанственом крштењу. Ако пак, захваљујући подсећању на то, познамо шта смо од оних примљених обавеза касније занемарили а чему нисмо чак ни почетак поставили, покајање ће нам омогућити да то исправимо.

Када епископ поучи онога што жели да се крсти, најпре он сам треба да ликује, подражавајући добротољубивог Владику, и да мисаоно узнесе благодарење Богу, једином Дароватељу и Узрочнику сваког добра. Он затим сазива цркву која му је на располагању, односно оне што садејствују спасењу онога који приступа светом крштењу и прослављају тај догађај заједно са њим. Затим би требало да заједно са јерејима стане крај Часне Трпезе и да јавно узнесе благодарење.[1] Када изађе одатле, јавно пита онога који се крштава: шта жели када је дошао у цркву? Овај одговара – сам или посредством кума, ако је у питању дете – да жели да уз његову помоћ и посредовање постане Божији и да прими св. Тајну. Епископ му онда говори: „Пошто желиш да приступиш истинитом, савршеном и безгрешном Богу, требало би да и твоје приступање буде сагласно са тим, а такође и обавеза коју примаш и твој будући живот“. Другим речима, доликује да то буде истинито, целовито и беспрекорно. Кад му на тај начин укаже у чему се састоји начин живота сагласан Еванђељу Христовом, поново га пита: да ли је он уистину спреман да живи на такав начин? Када овај потврди, епископ га знаменује, тј. осењује крсним знамењем и налаже свештеницима да га удостоје да и његово име унесу у списак (православних хришћана). Тако га укључује међу оне што се спасавају, као онога што је пригрлио живототворни начин живота.

Епископ се затим поново моли Богу и заповеда оном што се крштава да са себе скине сву одећу. Онда га окреће лицем према западу, да би и тим покретом одбацио, дунуо и одрекао се сатане. То одрицање путем питања (које епископ упућује оном што се крштава) савршава се три пута. Скидање одеће означава одбацивање старог човека и његовог безбожног живота. То, што гледа на запад, означава да је и самим покретом руку одбачено приклањање мрачном греху. Он то дувањем и показује: издишући и одбацујући, он као да ђавола избацује напоље као његово власништво или као наклоњеност њему. Трократним исповедањем одрицања означава чврсто и најпотпуније притицање од противника ка Богу. Кад се то заврши, епископ налаже оном што се крштава да се окрене ка истоку и да се, испруживши руке, сједини са Христом. То чини путем трократног испитивања. Гледање на исток означава да човек који бежи од зла гледа према божанственој светлости. Подизање руку означава молитву која је задобила одважност. То што крштавани три пута исповеда своју одлучност да буде присаједињен Христу означава непоколебивост његовог обећања Богу.

Тада њега, који се удаљио од зла и свим силама приступио свесавршеном Добру, епископ три пута у виду крсног знамења помазује светим јелејем по челу а осталим свештеницима препушта помазивање целог тела. То помазање означава припрему онога што се крштава за свете подвиге и на основу тога, следећи трагове Првог Који је сведочио пред Понтијем Пилатом, односно Христа, тајанствено умире заједно с Њим, постајући мртав за грех. Символ те смрти је божанствено Крштење. После светог помазања, без оклевања га приводе светој купељи да би се унапред освештао разноликим и свештеним дејствима и молитвеним призивањима. Јереј га затим крштава, три пута га погрузивши у воду и приликом сваког погружавања призива једну од три поклоњења достојне Ипостаси.

Вода поседује својство очишћења, али не и када је у питању душа. За онога који се погружава у њу она поседују особину да опере нечистоћу, али не и скверну која се појавила услед греха. Да би јој се даровала и таква својства, у њу се погружава нас ради крштени Исцелитељ душа и Отац духова, Христос, Који је на Себе узео грехе света и Чије крштење данас претпразнујемо. Он је заједно са Собом, у воду унео и благодат Пресветог Духа коју је привукао са небеса да би се затим за оне који се крштавају у Њега и који се погружавају у воду, у њој налазио и Он Сам и Његов Дух Који им се неизрециво преноси, а Којег они усвајају и испуњавају се очишћујућом благодаћу која просветљује словесна бића. То је управо оно што говори божанствени Павле: Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал, 3; 27).

Три погружавања у воду означавају спасоносно призивање животоначалне Тројице, али изображавају и троидневно погребење Господње. За погружењем следи исти број излазака из воде, јер другачије ни три погружења не би могла да се саврше. Ови изласци у истој мери изображавају васкрсење (или устајање) троделне душе из греха и узвођење свих троје у непропадљивост: духа, душе и тела. На тај начин, у божанственом Крштењу може се видети и смрт и живот, и погребење и васкрсење, по узору на Господа Који једном умре, а ако живи, Богу живи (Римљ. 6;10), а што каже и Он Сам: Долази кнез овога света и у Мени нема ништа (Јн. 14; 30). Тако би требало да буде и са нама, који смо се крстили у Његову смрт. Пошто смо кроз божанствено крштење умрли за грех, требало би да посредством врлина живимо Богу и да кнез мрака, када буде дошао и тражио, у нама не нађе ништа што би њему било угодно. И као што после устајања из мртвих Христос више не умире и смрт више не влада Њиме (Римљ. 6; 9), доликовало би да се и ми, након што смо из греховног пада устали посредством божанственог Крштења, постарамо да грех више нема власт над нама. Или зар не знате да сви који се у Христа Исуса крстисмо у смрт се Његову крстисмо? Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу (Римљ. 6; 3-4).

Када крштенога обуче у светлу одежду, помаже га божанственим миром и причести Христовим Телом и крвљу, епископ га отпушта и проглашава за чедо Светлости које је тиме постало једно тело са Христом и причасник божанственог Духа. Ми се препорађамо и постајемо синови Божији, небески уместо земаљски, и вечни уместо привремених. Након што је Бог у наша срца тајанствено усадио небеску благодат и печат усиновљења, помазањем овим божанственим миром означио нас је и запечатио Свесветим Духом у дан искупљења, али само ако ми до краја непоколебиво сачувамо ово исповедање и обећања испунимо делима. Ако нешто и не учинимо, то ћемо надокнадити покајањем. Због тога се и после божанственог крштења од нас траже дела покајања. Ако њега нема, онда речи које смо упутили Богу не само да нам неће помоћи, него ће нам бити на осуду. Боље је да не обећаваш, него да обећаш па да не испуниш (Књ. проп. 5; 4) или, како каже првоврховни међу апостолима, боље би им било да не познаше пут правде, неголи кад 1а познаше што се вратише од предате им свете заповести. Њима се догодило оно што вели истинита пословица: пас се враћа на своју бљувотину и свиња се окупала па се у блату ваља (2. Петр. 2; 21-22). Други апостол каже: Покажи ми веру твоју из дела твојих (Јак. 2; 18) и: Ко је веран? Нека добрим животом покаже веру своју (в. Јак. 3; 13). Сам Господ каже: А што Ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим (Лк. 6; 46). Будући да је Бог жив и истинит, и од нас захтева истинита обећања и веру живу а не мртву, јер је вера без дела мртва (Јак. 2; 26).

Пошто је покајање почетак и крај хришћанског начина живота, Претеча и Крститељ Господњи је, постављајући темељ животу у Христу проповедао и говорио: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт. 3; 3). И сам Господ, Савршенство свега прекрасног, у Својим проповедима говорио је то исто. Покајање се састоји у томе да омрзнемо грех и да заволимо врлину, да се клонимо зла и да чинимо добро. Овоме претходи самоосуђивање (самопрекоревање) због сопствених сагрешења, кајање пред Богом и стремљење ка Њему скрушеног срца и погружавањем у пучину Његове милости. При том ћемо се сматрати недостојнима да се убројимо међу синове Божије, као што је и блудни син, покајавши се, рекао: Господе, нисам више достојан назвати се сином Твојим; прими ме као једног од најамника својих (Лк. 15; 19).

Због тога и Претеча и Крститељ Господњи, представљајући људима Царство небеско, сведочи да се оно приближило да би људи, услед величине божанственог и небеског Царства, себе сматрали недостојнима и да би сами себе прекоревали, а што и јесте почетак спасења и полазиште за обраћање ка Богу. Међутим, он прети секиром и одлучно тврди да она лежи код корена дрвета и сваког тренутка прети да ће га посећи. То посецање и јесте пресуда Божија за оне који правдају сами себе и греше без икаквог кајања. Они су, сагласно тој пресуди, отргнути и из садашњег и из будућег живота и бацају се у мрачну и неугасиву геену. Зато и Крститељ прети неугасивим пламеном који ће ови наследити после одсецања и кроз то им објављује сву страхоту гнева Божијег, како би тиме отрезнио онај безосећајни народ, а такође и потоње људе који су им слични.

Претеча Господњи није подстицао само на почетак покајања који се изражава у удаљавању од зла и у корисној скрушености срца, него је тражио и плодове достојне покајања. Какви су то плодови? То је превасходно исповест, а што су и чинили они који су у то време долазили код св. Јована Крститеља: Тада излажаху к њему… и оних крштаваше у Јордану, и исповедаху грехе своје (Мт. 3; 5-6). Поред тога, ту су праведност, давање милостиње, умереност, љубав, истина: Никога да не злостављате и никога да не опадате… Који има две хаљине нека да ономе који нема; и који има хране нека чини исто тако (Лк. 3; 11-14). Свака долина нека се испуни и свака гора и сваки брег нека се слегну (Лк. 3; 5). Шта жели да каже речима: Свака долина нека се испуни и сваки брег нека се слегне! Оно исто што Господ јасно обзнањује: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18; 14). И што је криво нека буде право, и неравнине на путевима нека буду глатке. И свако ће тело видети спасење Божије, каже Јован Крститељ (Лк. 3; 5-6). Кривине су лажи, преваре и клевете, а „неравнине на путевима“ гнев, мржња, завист и злопамћење, односно, све оно што се може исправити и избрисати делима покајааа. На тај начин ће „свако тело“, тј. сваки човек из сваког народа и племена, када се исправи и поправи покајањем, „видети спасење Божије.“

Говорећи вам ово, браћо, много се жалостим у души када упоредим да ми, који смо удостојени много чега божанственим крштењем у Христа, нисмо испунили ни оно што је Јован захтевао од оних који су долазили да се крсте, иако се крштење које је тада давао Јован толико разликује од крштења које даје Господ колико благодат Духа Божијег превасходи воду. Указујући на то, Господ је рекао: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим (Дела ап. 1; 5). Јован је крстио с намером да људи поверују у Оног Који ће доћи. Господ је преобразио Јованово крштење и у то крштење унео вечнотекући извор благодати који потиче од Њега. У време када је Јован овоме поучавао оне што су долазили код њега, на Јордан је дошао и Исус из Назарета Галилејског да би га Јован крстио. Он није дошао дванаестог дана после Свог рођења, како ми сада прослављамо овај празник, са циљем да се током године опоменемо свега што је, према божанственом домостроју, учињено ради нас, него је, како приповеда Лука, дошао онда кад Му је било већ тридесет година. Појавио се као један у мноштву народа, ни по чему се не разликујући, у простоти, крајњем смирењу и неприметности.

Јован је, међутим, био прозорљив па Га је препознао и објавио народу: Међу вама стоји Кога ви не знате. То је Онај што долази за мном (Јн. 1; 26-27), по рођењу у телу и по јављању народу. Који преда мном би као Бог, Логос Божији и Божији Син, Који се од Оца родио пре свих векова, а сада у Себи носи пуноћу божанства телесно и Којем Ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој. Шта би друго била „обућа“ Бога Логоса ако не тело у које се ради нас обукао? Ремен на обући – то је начин сједињења божанства и тела, који је толико неизрецив да ни онај, од којега нико није већи међу рођенима од жена, није довољан да истражи ову тајну. Он ће вас, каже, крстити Духом Светим и огњем (Лк. 3; 16), тј. огњем који или просветљује или кажњава, зависно од заслуга свакога човека који добија оно што одговара његовом душевном стању. Сви смо ми Његова словесна њива. Он има лопату у рукама каква одговара овој њиви, тј. силе које Му служе и ангеле, који служе будућем суду и раздвајају кукољ од жита. Под речју „рука“ подразумевај „власт.“ И очистиће, каже, гумно Своје , тј. читав овај свет, и сабраће жито, тј. оне што су донели обиље плодова праведности, и сабраће га у житницу Своју, тј. у небеске обитељи, а кукољ ће спалити огњем неугасивим (Мт. 3; 12). Ако је огањ неугасив, а вештаство за спаљивање неисцрпно, он тиме указује на вечност казне.

Управо је то Јован говорио народу и пре Господњег доласка на Јордан и у Његовом присуству. Видевши да се Он приклонио, приклонио се и он сам, и брањаше Му говорећи: Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш мени (Мт. 3; 14), јер и ја сам рођен од старог семена, наследио сам онај грехопад и скверну која је из њега потекла, и мени самом је потребно да од Тебе добијем очишћење, а Ти, Који си се бесемено оваплотио од свете Дјеве и Који си, као Бог, једини безгрешан, Ти, Господару, долазиш код мене? Господар пак одговара слуги: Остави сада. Додао је „сада“, јер је после крштења Господњег оно место постало духовна купељ, а заједно с Јованом обухвата и све остале, извирући од оног божанственог Тела као са извора, благодат Божија која обухвата све достојне и на божанствен начин просветљује и искупљује од прародитељског греха.

Управо то је Јован обзнанио после овог догађаја: Ово је Онај за Кога рекох: Који за мном долази већи је од мене, јер пре мене беше. И од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат (Јн. 1; 15-16). Остави сада, говори Исус, јер тако нам треба, тј, Мени, и то је Господња заповест Јовану: Испунити сваку правду (Мт. 3; 15), односно, да ниједну од Божијих заповести не оставим неиспуњену. Људска природа ће се на тај начин савршено оправдати и испунити се, на још очигледнији начин, божанственом и вечном благодаћу. Због тога отворено примам од тебе крштење, како бих на људску природу привукао дух усиновљења са небеса.

Када је чуо заповест Господњу: Остави, Јован више ништа није имао да приговори и допустио је Господу да се крсти. Ми ћемо о томе говорити касније, јер то припада главном дану, празнику Богојављења.

Будући да овај Дух и долази и одлази по Својој вољи јер поседује исту силу као Отац и Син, и пребива у онима који живе у покајању, не напуштајући ни оне што су сагрешили – као што смо видели код Давида, али одступа од оних што су сагрешили и при том не осећају покајање, као што смо видели код Саула, нека се и сви ми током живота, делима речима и мислима придржавамо покајања, и нека Он свагда обитава у нама, уразумљујући нас, тешећи и дарујући нам најузвишеније спасење, сада и увек и у векове векова. Амин.

Свети Григорије Палама

Схимонах Епифаније Чернов

 

отац Антоније(Чернов) после монашког пострига

У свету Александар Андрејевич Чернов. Рођен у селу Бело-Калитвенскаја, Ростовска област, у козачкој породици 27. августа / 9. септембра 1909. Крштен у част благоверног кнеза Александра Невског. Његов отац, козачки пуковник, служио на царском двору, умро је након Октобарске револуције. Дечак је о владином трошку распоређен у Новочеркаски донски козачки кадетски корпус. 1919. године напушта Русију са Белом армијом. После неколико година лутања, настанио се у Бугарској, учио у руској гимназији у Варни, 1927. је упознао духовника царске породице, архиепископа Полтавског и Переславског Теофана (Бистрова) и постао Владикин келејник након пресељења у Софију. Овде дипломира на филолошком и богословском факултету. У предратним годинама био је и шеф бугарског одељења НТС-а, чији је члан постао због политичких уверења. 1945. године, заједно са Василијем Витаљевичем Шулгином, украла га је совјетска амбасада и одвела у Москву. Осуђен је на 10 година. Лефортово, Бутирка, Карлаг - 1945, Пецхлаг - 1948, Степлаг - 1950, логор Спасски - 1955. Овде, у затвору, приближава се катакомбницима, пише прву посланицу прогоњеној деци Цркве Христове. Покушали су да га елиминишу, сместили су га у казнену ћелију, у психијатријску болницу, где су му дали инекцију у кичму, након чега су му одузете ноге.Отац Епифаније даје завет ћутања. Нико га не може натерати да говори. 1956. отпуштен је са дијагнозом мутизма (губитак говора) и парапорезе доњих екстремитета. Из зоне је изведен на носилима, није могао самостално да се креће. Од тог дана, читав његов живот био је повезан са катакомбним хришћанима. Није желео да прихвати совјетско држављанство и започео је лутајући живот, испуњен прогоном безбожне комунистичке власти. У логору су му дали адресе поузданих људи. У селу Кавкаскаја примиле су га две монахиње које су пазиле на њега. На Кавказу је примио монашки постриг. Затим је, због претње новим хапшењем, превезен у Гудауту, затим у Шимкент. Пузао је уз помоћ клупа, комуницирао је са људима на дасци од шперплоче са исеченом абецедом. Епархију Катакомбне цркве, којој се присајединио, духовно је напасао епископ Петар (Ладигин). 1957. године, схиепископ Петар отишао је ка Господу и отац Епифаније фактички постаје духовни вођа мношта катакомбних хришћана, који су претходно били под омофором схиепископа Петра. Као човеку са теолошким образовањем, обраћају му се по многим питањима, везаним за само постојање Катакомбне Цркве у условима тоталног прогона. Испоставило се да је отац Епифаније био управо она особа која је катакомбним хришћанима била преко потребна.Упркос телесној слабости, дух оца Епифанија био је запаљен према Господу. Његове посланице, копиране као копија, дистрибуиране су међу парохијанима. Током ових година из пера су изашла многа дела која су разобличавала јерес обновљенчества и сергијанизма, објашњавајући учење Светих Отаца, посебно борца против иконоборачке јереси преподобног Теодора Студита, посебно блиског у доба прогона катакомбним хришћанима. Чинило се да су управо њима упућене речи светог исповедника: „Радујте се, ви који сте боравили у планинама и пећинама, као и они који се кријете у планинама и скривеним местима“. Старац такође пише двостихе у одређеној количини на теме Светог Писма, духовног и моралног живот и ситуације у Цркви и против Црвене лажне цркве Московске Патријаршије. Отац Епифаније се борио и против неких јереси које су продрле у катакомбну средину. Конкретно, написао је низ дела против јереси имјабоштва.

Отац Епифаније је почео да организује оне расуте катакомбне парохије које су изгубиле контакт са истинским епископима. Био је посебно забринут за своју паству, коју су могли да угрозе бројни лажни епископи и регрутовани агенти КГБ-а који су се у то време појавили међу ИПХ (много је писао, на пример, и прикупљао инкриминишуће податке против лажног епископа Антонија Голински , против авантуристе Лазара Журбенка итд.)). Молили су се за њега у то време,као за оца Антонија – то име је примио приликом пострига. Лечила га је лековитим биљем невероватна особа, лекар-катакомбник Иван Јегорович, полако је почео да хода - прво на штакама, а затим штапом. Није имао пасош: није желео држављанство безбожне државе. Парохије прогоњене Цркве биле су мале, по 10-15 људи, али таквих парохија било је много у целој земљи, па је често морао да путује. Абхазија, Казахстан, Киргистан, Урал, Централна Русија - ово није комплетна мапа његових лутања. Подвиг ћутања трајао је око четрнаест година. Средином 60-их отац Епифаније је почео да говори. Његово „Предавање о Антихристу“ датира из овог времена, сачувано у старом магнетофонском запису, где се на основу Светог Писма и Светог Предања открива право значење историјских догађаја који се данас одвијају. У годинама када нико није размишљао о крају света, отац Епифаније говорио је о томе као о питању које захтева хитно решавање.1974. године пише књигу "Велики разлог или стратешки план на делу", која показује постојање глобалног тајног "стратешког плана", дуго израђеног од јудаизма и методички спровођеног заједно са јудеомасонством на глобалном нивоу и током многих векова, са крајњим циљем нечувеног, потпуног поробљавања читавог човечанства под јединственом врховном влашћу тиранина - „краља-деспота сионске крви“, као отелотворења националних идеала јеврејског народа. Ову књигу потписао је псеудоним Степан Парамонович Калашњиков - ово је јунак песме Михаила Лермонтова „Песма о цару Ивану Васиљевичу, младом опричнику и одважном трговцу Калашњикову“. Иначе, приметили смо самиздатске примерке ове књиге чак и у Грчкој међу неким понтским Грцима који су се тек недавно придружили Цркви ИПХ Грчке. 1975. године је ухапшен због ове књиге. На суђењу је изнесена „Последњу реч оптуженог“ - надахнути говор, где брани свој поглед на свет, објашњава филозофске и политичке ставове, открива суштину комунистичке идеологије, као сатанске, отпадничке. Суђење је било затворено. Када су дали реч оцу Епифанију, неколицина присутних Руса, укључујући војнике, замољени су да оду, а уместо њих су доведени Азијати. Одлежао је у Потми, у Мордовији, у логору за странце. Када је стигао на одредиште, питали су га: „Шта седиш?“ - „За орање, - један оре 30 км, а ја сам узео 70“. Тако је добио надимак - „орач“. „Морамо да се бријемо, они овде не седе са брадом“, речено му је. "А они?" - климнуо је главом ка портретима Маркса и Енгелса. Већ на крају његовог мандата желели су да га пошаљу у сигуран старачки дом, али су стари пријатељи формализовали старатељство и пуштен је. Отац Епифаније је 1978. године на позив своје „нећакиње“ могао да оде у иностранство у Швајцарску.

Али његов повратак у Европу био је разочаравајућ. Ступивши у заједницу са Руском Православном Заграничном Црквом, са којом је био повезан пре Другог светског рата, отац Епифаније је, након личних сусрета са неким епископима и свештенством РПЗЦ, убрзо уверен да је дух апостасије - отпадништва дубоко проникнуо у њено окружење. Ево шта је о томе написао отац Епифаније: "... Шта се сада дешава у Руској Православној Заграничној Цркви? На крају крајева, неки архијереји се недвосмислено изјашњавају у корист пробољшевичке цркве?! позивајући на јединство са њом као са њиховом мајком?! Али да ли је она заиста њихова мајка?! То би било чудовишно! ... Господе, уразуми, уразуми их !, .. О мученичкој и исповедничкој Катакомбној Цркви, они већ - узимајући пример своје „мајке“, пробољшевичке лажне цркве, одступнице од правде Божије и оне која служи лажови, - они више не говоре. А ако и говоре, то је само овако: „Да ли Катакомбна Црква још увек постоји? "„ ... Сада је истинска Црква Христова на руској земљи тајна, скривена Црква, напуштена пећинска Црква, Катакомбна Црква!,... А она која отворено постоји у царству Антихриста и која се лажно и лукаво назива „Руска православна црква“ и „Московска патријаршија“ није Црква Христова, већ савремени антихристов антипод истинске Цркве “, помислио је, и закључио: „ Људи који иду у ту лажну цркву - у знању или у незнању - не могу тамо да добију благодат, јер је нема! Према канонима Свете, Католичке(Саборне) и Апостолске Цркве, у таквој, лажној цркви не може бити благодати.“ Такво исповедање вере је одавно одбацила Руска Православна Загранична Црква, која је све чешће почела да изјављује супротно - и то упркос чињеници да је добро знала да је Московска патријаршија више пута анатемисана због јереси сергијанизма на тајним Саборима Катакомбне Цркве? Све ово и још много тога довело је до чињенице да је отац Епифаније са гнушањем одбацио заграничне одступнике, јер се није могао сложити са њиховим исповедањем вере. Важан је његов састанак и разговор са архиепископом западноевропским и женевским Антонијем Бартошевичем, који му је директно рекао да признаје благодатност тајинстава сергијске Московске Патријаршије. После те беседе за оца Епифанија,са РПЗЦ је све било готово.Као одговор отпадницима из РПЗЦ,он у иностранству пише своје дело о Катакомбној Цркви,под називом „Катакомбна Црква на Руској земљи“.1980. године, заједно са Енглезом Владимиром Моссом, у чијој је кући неко време живео, присајединио се Цркви Истинитих Православних Хришћана Грчке, на челу са архиепископом атинским и све јеладе Андрејом. тзв „Матејев синод“. Отац Епифаније је видео да ће Црква Истинитих Православних Хришћана Грчке помоћи у обнављању апостолског прејемства Руске Цркве, које је изгубљено у Русији током невиђених прогона и превирања. У Грчкој прима велику схиму од Митрополита Кипарског Епифанија са именом Епифаније. Наравно, било је реакција са стране РПЗЦ. Канцеларија РПЗЦ, на челу са владиком Григоријем Грабом је пожурила да пошаље разне клеветничке информације о о. Епифанију. И други су га клеветали.

Схватајући шта се догодило са РПЗЦ, отац Епифаније се окреће личности и судбини свог духовног оца, архиепископа Полтавског Теофана, чије је ставове сматрао веома важним за оживљавање Цркве. Путује по Француској, проналази архиве архиепископа Теофана и на основу тих материјала 1983. године написао је и објавио у Француској дело посвећено Светом Теофану Полтавском, посебно истичући тему духовног супротстављања Светог Теофана неправославним и јеретички учењима и теологија митрополита Антонија Храповицким. Као што знате, Владика Теофан се успротивио неправославном тумачењу Догме о искупљењу митрополита Антонија Храповицког, што је фактички резултирало  избацивањем Архиепископа Теофана Полтавског из Синода Заграничне Цркве на челу са Антонијем Храповицким. Владика Теофан се повукао у затворништво и више није имао евхаристијско општење са заграничним архијерејима. Отац Епифаније је корен пада РПЗЦ видео управо у јереси антонијанства, модернистичком неправославном богословљу митрополита Антонија Храповицког (и његовог ученика митрополита Сергија Страгородског - ова два јерарха, један у Русији, а други споља, били су узрок највећих јереси и преокрета који су нанели ране телу Руске цркве). Расуђивање оца Епифанија о РПЗЦ било је такво да је од тренутка кад је архиепископ полтавски Теофан прекинуо свако општење са РПЗЦ, тј. од тренутка када се повукао у затворништво, РПЗЦ је безблагодатни раскол.Отац Епифаније је написао низ писама катакомбним хришћанима Русије, у којима категорично упозорава ИПХ Русије да не ступају у евхаристијско заједништво и јурисдикциону потчињеност отпадничкој јерархији РПЗЦ. Захваљујући оцу Епифанију многи истински православни хришћани Русије били су уздржани и спашени од отпадништва РПЗЦ. Долазак оца Епифанија у Цркву Истинитих Православних Хришћана Грчке првенствено је био због чињенице да је сматрао да је Руска Црква изгубила апостолско прејемство у јерархији, како у самој Русији, због нечувених прогона и репресије , а споља - у РПЗЦ, због пада ове последње у јерес антонианства. Као једину јерархија која је имала несумњиво апостолско прејемство како из предреформне Грчке новојеладске православне цркве, тако и из Цариградске патријаршије, као и истинско православно исповедање вере, отац Епифаније је признао Синод блаженопочившег Исповедника Матеја Врестењског,ЦИПХ Грчке, чији је првојерарх тада био Блажењејши Архиепископ Андреј Атински. Отац Епифаније је одлучно одбацио такозване грчке јурисдикције „Флоринаца“. Прво, ове јурисдикције имају „прејемство“ од безаконе „хиротоније“ које је извршио владика РПЗЦ Серафим Чикашки 1960. године, немају никакве везе са Грчком Црквом и изданак су исте отпадничке РПЗЦ. Друго, саме околности формирања Флоринског раскола, чији је узрок било злословно учење митрополита Хризостома Флоринског. јасно указују на то да је Флоринска јурисдикција шизмојеретичка, од које су се ИПХ Русије дужни тврдо оградити.

Коначно, захваљујући политичким променама у Русији, око којих отац Епифаније ни на који начин није погрешио, указала се прилика да се врати у Русију. У периоду 1990-91. отац Епифаније је путовао по Русији заједно са грчким митрополитом Хризостомом, присаједињујући многе парохије катакомбних хришћана под омофор Грчке Цркве ИПХ. Старчеве последње године су биле заиста помрачене искуствима повезаним са проблемима унутар Цркве ИПХ-а у Грчкој и са иконоборачким расколом који се назирао у њој и у којем је митрополит Хризостом Митропулос имао важну улогу. Али овај раскол се догодио након смрти оца Епифанија, која је уследила 2/15. новембра 1994. На самртној постељи отац Епифаније је завештао да се не прекида молитвено општење са Грчком Истински Православном Црквом и да се чини све да се обнове везе са Њом.

Молитвама схимонаха Епифанија, новог исповедника Русије, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас.Амин.

+++

Схимонах Епифаније Чернов - Јеванђељска реч о лажним пастирима

Истина о Саборно проклетој и изопштеној сергијанској лже цркви (данашњој МП) и РПЦЗ

Аутор текста: катакомбни исповедник, схимонах Епифаније (Чернов), духовни син светог Теофана Полтавског коме духовни отац беше преподобни Теодосије Кавкаски Чудотворац. Сва тројица светитеља говораше да је сергијанска МП антихристова безблагодатна црква сатанина.

Пут до славе и угледа уз помоћ лажи и преваре

аутор текста: катакомбни исповедник, схимонах Епифаније (Чернов)

(О такозваном „архиепископу“ РПЦЗ и авантуристи Лазару (Журбенку)

Одломак из полемике православног слуге Божијега и хорепископа једне епархије у Србији

 Одломак из полемике православног слуге Божијега и хорепископа једне епархије у Србији

 О крштењу

Оптужујете ме да сам се „двапут крстио“, и да ми људе „прекрштавамо“. Па да видимо и о томе, коначно. Шта каже Црква - шта кажу канони, шта кажу катехизис, догматика и литургика, шта Светитељи. И да упоредимо са оним шта кажете ви.

Ја, као што знате, исповедам Једно Крштење, за остављење грехова.

1. Шта је Једно Крштење?

„Једно Крштење имамо у Оца и Сина и Духа Светога, крштење трократним погружењем у воду“ - Владика Николај, Пролог, Беседа о томе шта чини јединство верних (22.новембар).

2. Шта значи бити крштен?

„Бити крштеним у Христа, значи погрузити се у воду са вером у Њега“ – Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере.

3. Како се савршава Крштење?

„Крштење се савршава кроз трократно погружење крштаваног у воду, при произношењу речи „у име Оца и Сина и Светога Духа“ - Настољнаја књига свештено-црковнослужитеља (1913.).

„Крштење је Света Тајна у којој се кроз троструко погружење у воду у име Оца и Сина и Светога Духа очишћава од свих грехова, умире за грех и грешни живот, и поновно рађа у духовни свети живот ради охристовљења и отројичења“ - Ава Јустин, Догматика.

„Сама радња крштења је трократно погружење у воду уз изговарање формуле. Крштење се врши погружавањем“ - Православна догматика, проф. Протођакон Војин С. Ракић.

4. Шта је најважније у Тајни Крштења?

„Најважнија радња у Светој Тајни Крштења је трикратно погружавање у воду у име Свете Тројице“ - Владика Николај, Катехизис Источне Православне Цркве (Вера светих).

„У обреду тајне крштења најважнија је радња троструко погружење у воду онога који се крштава“ - Ава Јустин, Догматика.

5. Шта је правилно Крштење?

„Правилно крштење треба да се врши трократним погружењем у воду уз изговарање речи формуле крштења“ - Православна литургика, протопрезвитер др Лазар Мирковић.

6. Зашто се погружава у Тајни Крштења?

„Тако нам треба испунити сваку правду“ – Исус Христос (Мт.15.3).

„Потпуно погружење у воду представља икону смрти и невидљивог гроба. Симболичко учење тајноводствује онога који се свештено крсти да кроз три погружења у воду подражава Богоначалној смрти и троданоноћном погребењу Животодавца Исуса“ – Дионисије Ареопагит, О Црквеној Јерахији.

„Погруженијем во водје трикратним во крешченији Христу совостајем, тридневному востанију приобшчајушчесја“ („Погружењем у води трикратним у крштењу, са Христом васкрсавамо“) – канон повечерја на Крстовдан пред Богојављањем, песма 7.

„Како се испуњава силазак у ад? Опет погружењем подражавајући погребење Христово; јер у часу крштења тела погружаваних као да се сахрањују у воду“ – Василије Велики, О Духу Светом.

Овде застанимо, па пре него што кренемо даље у нашем малом катехизису, прочитајмо све ово још једном, да будемо сасвим сигурни да смо савладали шта је једно Крштење, шта значи бити крштен, како се Крштење савршава, и како и зашто се правилно савршава, и шта је у Крштењу најважније. Ако смо ово савладали, спремни смо да кренемо даље, и да проучимо други, негативни аспект - шта је то неправилно крштење, односно шта није крштење, и шта се у таквим случајевима у Православној Цркви чини.

7. Шта је неправилно крштење, односно шта није крштење?

„Крштење не у три погружења није крштење“ - Славјанска Крмчија, тумачење 7. правила 2. Васељенског Сабора.

„Крстити обливањем је јавно одступање од узакоњеног чина“- Настољнаја књига свештено - црковнослужитеља (1913.).

8. Шта ако неко није крштен правилно, односно ако је крштен неправилно?

„Следећи Други и Пето-шести Васељенски Сабор који наређују да они који нису крштени троструким погружењем и појављењем из воде, или при сваком појављењу није призвана једна од Божанствених ипостаси, већ су крштени другачије, имају се сматрати као некрштени кад приступају Православљу“ - Томос Васељенске Цркве о крштењу, издат 1756. од Васељенског Патријарха Кирила, Александријског Патријарха Матеја и Јерусалимског Патријарха Партенија.

„Неправилно извршено крштење се не сме примити, јер нема силу Тајинства, и по изразу 47. апостолског правила, служи само поругању крста Христовог“ - Настољнаја књига свештено - црковнослужитеља (1913.).

„Крштење мора бити у свему правилно свршено, јер Црква никада није признавала за правилно крштење оно које није по пропису њеном извршено. Тертулијан каже: „Који нису примили крштење правилно, сасвим нису крштени“ - Истина, Никодим Милаш, 1887.

9. Да ли се Крштење сме поновити?

„Крштење, ако је обављено правилно, кроз трократно погружење у име Оца и Сина и Светога Духа, не може да буде поновљено“ - Православно догматско богословље, протопрезвитер Михаил Помазански.

„Крштење се мора поново савршити ако је извршено не кроз три, него мањим или већим бројем погружења, макар при том била произнесена и установљена формула“ - Настољнаја књига свештено - црковнослужитеља (1913.).

„Оне који приступају у православну веру из лажног крштења, примамо као некрштене и без опасности их крштавамо“ - Томос Васељенске Цркве о крштењу (1756.).

10. Какве су последице неправилног крштења?

„Било да човек оде из овог живота не удостојивши се крштења, или примивши такво крштење којем недостаје нешто од онога што захтева Предање, његов губитак је једнак.“ – Василије Велики, О Духу Светом.

„Као што се Господ, после полагања у гроб, трећег дана вратио у живот, тако и верни покривени водом уместо земљом - троструким погружењем оличавају на себи благодат тридневног васкрсења. Они који се крштавају на другачији начин (кропљењем, обливањем), уместо да примају очишћење и усиновљење - показују се нечисти и синови таме“ - Томос Васељенске Цркве о крштењу (1756.).

„Закони не дозвољавају да незаконито рођени добија очево наследство“ – Диоптра.

„Крстити облијевањем најстрожије је забрањено у Православној Цркви, и свештеник који допусти себи да крсти дијете облијевањем, а не трикратним погњурењем, такав свештеник мора одмах бити свргнут са свештенога чина, и то прво с тога, што је тијем повриједио позитивни закон цркве, а за тијем и с тога што таквим поступањем уводи латинске обичаје у поверену му парохију, те тим крчи пута унији.“ – Истина, Никодим Милаш, 1887.

А Косма Етолски поучава овако: „Кад се крштава, дете мора да се потпуно погрузи, да ни најмањи део тела не остане непогружен односно сув, ни колико је велико око крпеља. Јер кроз то непогружено место улази ђаво. И због тога ваша деца постају епилептичари, демонизована, имају страхове и бивају несрећна – јер нису правилно крштена“

И још, малкице сте заборавили на родоначелника и протозилота рода нашег – Стефана Немању (Симеона Мироточивог), да не заборави он Вас у својим молитвама даБогда. Он, син Ревности (Завида=зилос, ζήλος), будући већ одрастао, „по други пут прими крштење из руку православног светитеља“ (житије написано Авом Јустином, и светим Стефаном Првовенчаним; Владика Николај пише: „поново крштен“; патетично „научно“ објашњење како је то „у ствари било миропомазање“, исмевам и одбацујем са гнушањем, јер вређа моја верска осећања – имплицира да су светитељи који су то записали били дебили који не разликују Свету Тајну Крштења од Свете Тајне Миропомазања).

...Бонус, рекапитулација: Шта о свему томе практично закључују ваши савремени светитељи?

„О крштењу трократним погружењем у воду као савршено обавезној форми крштења много су писали свети оци Цркве: Кирил Јерусалимски, Василије Велики, Јован Златоуст, Симеон Нови Богослов, Дионисије. Крштење обливањем Православна Источна Црква допуштала је само у сасвим изузетним случајевима, као нпр. у тешкој болести оног који се крштава, због чега се он не може погрузити, или над мученицима заточеним у тамници, где је могуће било имати тек незнатно мало воде. У западним и југо- западним областима Русије насилно уведена унија са католичком црквом довела је до тога да се тамо укоренило крштење обливањем, а у свим осталим областима Русије сви свештеници правилно крсте погружењем. Западно крштење обливањем, нажалост, продрло је и у Кримску област, и ја сам дужан да последњи пут објавим да сматрам својим дугом, који ми је заветован од Бога, да у својој епархији искореним крштење обливањем. Тако нечестиво (безбожно) „крштене“, наравно, треба прекрштавати, јер Тајинство над њима није извршено. (...) Притом „реч „прекрстити“ значи изнова извршити крштење над неправилно крштеним, и реч „прекрстио“ не треба да се користи у односу на Тајну крштења, него треба говорити само „крстио“.“ - Лука Кримски (Војно-Јасеницки)

Ето. Могао бих цитирати још 50 извора који говоре о истом и исто доказују, али коме ово није довољно – ко не послуша Новог Мојсеја (Мт.3.15), и Пророке-Оце, тај не би поверовао ни да Јован Крститељ из мртвих устане и објасни му шта је Крштење. Углавном, ово је закон Цркве о Крштењу, и тако нам треба испунити сваку правду (Мт.3.15). И ја се том закону повинујем. А мишљење, глас епископа одступника, и њихових слугу, неписмених књижевника, у томе за мене има исто значење, уверљивост и тежину као и глас службеника невладиних организација.

И онда ми Ви кажете: „Ваш извор сазнања нису Свети Оци и њихово предање него Ваш разум“. Знам да нисмо истим миром мазани, али заиста не знам које сте Ви књиге читали у својој предхорепископској каријери, и какво сте то друкчије усмено предање о благовести Крштења примили од земних (прејемника) апостола, или од анђела са неба (Гал.1.8), па га сад смело проповедате другима. Али, кад Ви себи допуштате слободу да мене на основу своје нове благовести оптужите за хулу на Духа Светога, и ја ћу себи допустити дерзновеније да Вас подсетим на један древни светоотачки и Светодуховски савет – „Не будимо глупи“ (Антоније Велики, Отачник). И на страшну реч Христову, од које др̀хтите: „Тешко вама законицима („каноничарима“), који узесте кључеве од знања; сами не уђосте, а оне који би ушли спречисте“ (Лука 11.52). Нема случајности у Царству свемогућег Бога - као што ваше колеге и претече „фарисеји и законици одбацише вољу Божју о њима, не крстивши се“ (Лк.7.30), тако и ви - „теолози“ и „каноничари“ - чините данас.

Убудуће, умољавам Вас, горе наведено оповргавајте ауторитетима које сам Вам цитирао, и полемишите са њима. Што се тиче „дрскости“, „веровања свом расуђивању а не отачком“ и „хули на Духа Светога“, конкретно, своје учење, односно његову заблуду, објасните нашем драгом и уваженом заједничком колеги, Луки Војно-Јасеницком (можете им свима написати отворено писмо – адресирати као мали Нектарије Егински „томе и томе, на Небесима“ – и објавити га; обећавам да после тога нећу више полемисати са Вама).

Зато Вас ни ја, поштујући Вашу слободу којом Вас је даривао Бог, нећу даље гурати са царског пута цара овога света на древне стазе Господње, али да ипак, ради истинотражитеља који могу питати за добри пут, бацимо још један коначни поглед на њих. Црквена пракса крштавања некрштено крштених, коју Ви опако називате „наопаком“, саборно је формулисана у црквеном закону (Томос Васељенске Цркве о Крштењу три источна Патријарха 1756.), и представља апсолутно важећи Закон у Грчкој Цркви. А да није „наопака“ него правилна, имамо потврду и у још древнијем Предању Цркве.

Након што се десило славно чудо са крштењем Јеврејина песком у пустињи (Луг Духовни), следи поента која је редовно цензурисана односно избачена из повести кад је ви, адвокати лажи, цитирате као „доказ“ да је „могуће“ и крштење без воде. Наиме, епископ коме је речено о чуду, Свети Дионисије, заповедио је да се некрштеним крштењем чудесно исцељени младић – крсти у Јордану. И ето, без обзира на то што је над некрштено крштеним правилно призвано Име Једносуштне Тројице и Дух Свети сишао и чудодејствовао, било је потребно да се „испуни свака правда“ и младић „поново“ крсти. Аналогично – акривијски, сви ви из расколничких и јеретичких невладиних и владиних организација сте у најбољем случају мирјани, а крштење учињено од мирјана, и још неправилно и непотпуно и са јеретичком догматском суштином, мора бити довршено односно савршено канонски, Православним свештеником.

Што се тиче Вашег сведочанства о томе како је Ава Јустин крштен и крстио обливањем, нећу га примити. Јер, већ рекох, они који себе представљају као „духовна чада“ Аве Јустина нису веродостојни сведоци. А и да јесу, који су ван Цркве у Цркви се за канонске сведоке не примају. А чак и ако је то истина (да је Ава Јустин без канонске нужде крстио обливањем), не бисте смели да ханаанишете и созерцавате голотињу оца својега, него да је покријете. И никако да ту голотињу, на своје проклетство, чините јавном и правилом вере, насупрот заповести апостолској и Божјој. Зато ћемо о томе ћутати.

 

Одломак из полемике православног слуге Божијега и хорепископа једне епархије у Србији

 

+++

Додатак који следи није део полемике али је корисно сведочанство у прилог теми.

Прочитајмо шта је о теми крштења обливањем записао преподобни Јован Јаков Хозевит:

(...) Од тога времена је остало писмо преподобнога Никодима Светогорца упућено патријарху Григорију за једног монаха Румуна из Трансилваније, који није имао истинско крштење.

Ево садржаја овога писма:

Преосвећени Владико и божански Патријарше Васељенски,

Доносилац овога писма, који је пореклом из Трансилваније, и има крштење (или боље рећи раскрштење), будући заражен прљавштином латина, долази мојим посредовањем Вашем Високопреосвештенству, топло захтевајући да буде крштен Крштењем наше Источне Цркве. Дакле, како он, тако и ја – молимо Ваше апостолско срце које следује Христу, да овога монаха – немонаха (то јест без дара монаштва) пошаљете, потврђено званичном писменом наредбом, духовнику Румуну оцу Григорију из манастира Пантократора. Јер он, будући истога рода и истога језика са њим, може да га научи и обнови нашим Крштењем; како он сам, тако се и ја молим више Богу да – после других прозби за спасење – има и лако путовање, да буде путевођен престолу Вашега Свеблаженства и да изабере добри пут на корист целога хришћанског народа. Због тога, препоручујући се Вашим молитвама, остајем сматрајући себе за намањег Вашег слугу

Никодим, с. р.

Из овога акта се види колико је много стражења у оно време било да се не приме у манастир који су крштени кропљењем.

О овом се можемо уверити и из књига преподобнога Пајсија Величковског из Њамца, који није никако примао у своје братство оне што су долазили из Трансилваније или из Буковине где се крштавало кропљењем.

Одломак из рукописа светог Јована Јакова Хозевита

Поука о значењу воштаних свећа

 

На част и похвалу предака наших служи, браћо истинити православни хришћани, то, што су они чували и пазили древни и побожни обичај, те су доносили у храм Божији восак, или начињене од њега свеће, и припаљивали их пред иконама, као своју жртву Богу и угодницима Његовим, од трудова и усрдности своје. Но морамо признати на срамоту нашу, да је тај побожни обичај цркве наше нагрђен и изопачен од данашњих „хришћана“.

Свеће, које доносимо у цркву мало личе на оне свеће, које су доносили предци наши. Предци наши доносили су свеће од сасвим чистога воска начињене, без сваке смесе и нечистоће; међутим, ми као да не обраћамо пажњу на каквоћу свећа, него гледамо само то, да би нам оне биле јефтиније и што дебље и веће; макар не биле начињене од једног чистог воска, него са мешавином разних материја, као на пример са смолом, лојем, целарином, парафином итд. Но такве нечисте свеће губе оно високо значење пред Богом, какво треба да имају по учењу Свете Цркве.

Познато је, да су воштане свеће, које приносимо у цркву, назначене не само ради осветлења цркве, јер би се тада употребљавале само при вечерњим и ноћним богослужењима, међутим видимо и знамо, да се употребљавају при сваком богослужењу, и чим је богослужење свечаније и величанственије, тим се у већој количини пале свеће. По томе, значи, поред свога назначења да светле - свеће имају и друго важније назначење. Оне су као видљиви израз наших духовних својстава, исказују наша разнолика духовна стања, као на пример чистоћу наше душе, смиреност, послушност, оданост и љубав нашу; осим тога оне су жртва од трудова и усрдности наше, која се приноси Богу. На такво наиме значење свећа или воска, од кога се оне праве, показује и један од црквених писаца и богослова, Свети Симеун Солунски: „восак, говори он, као предмет мекан и који се лако савија, значи нашу послушност и готовост покајати се у свом грешном животу; восак, који се сабира из мноштва цветова означава принос, који чине сви хришћани; восак, као предмет, који сагорева, значи наше обожавање, то јест природу нашу очишћену божанственим огњем, и најпосле восак, у коме гори огањ, или та сама светлост, која без престанка гори, значи сједињење и непоколебљивост узајамне наше љубави и мира" (Нов. скриж. стр. 40).

А кад је восак, по учењу цркве, најбољи предмет ради нашег жртвеног приноса Богу, кад свећа, начињена од њега, показује се жртвом нашом пред Богом, дозвољава ли се нека мешавина у првом и извињава ли се нека нечистоћа у последњој? Још у Старом Завету захтевало се је, да би саставци и предмети за жртву били чисти, да би уље било чисто (Излазак, 27, 20), предмет ради кађења миришљав, чист (Излазак 30, 34), животиње које се приносе на жртву без мане (Лев. 22, 20-22) ; тим више, значи, дужни смо ми да захтевамо и желимо чистоће у оном предмету, који се сада припаљује пред најчистијом и најсавршенијом жртвом Евхаристије.

И заиста, браћо, каквима се показујемо пред Господом Богом, кад место чисте воштане свеће, доносимо у храм лажну, начињену од нечистога воска? Ми се показујемо тада само лицемерима, за које је важно само то, да се донесе свећа и да има приличну величину, - тежину; а каква ће она бити по свом својству, - то је за нас све једно. А такав формализам, таква равнодушност наша према нашој сопственој жртви сасвим је страно, туђинско нашој истински православној цркви. Црква не тражи од нас, да донесемо на име такву и такву величину свеће и да она буде толико и толико тешка; она тражи од нас једне наше усрдности. Нека сваки од нас донесе и даде на свеће толико, колико има усрдности; а колико и какових свећа он ће дати - то није његово дело; и стога макаква била цена свећама, не треба да нас буни; само нека су од траженога њиховом назначењу својства. За нас треба да је важно то, да оне потпуно одговарају свом назначењу својим добрим својством, да би, будући начињене из чистог пчелињег воска, показивале се пред Господом Богом чистом нашом жртвом Њему и да би својом чистоћом сведочиле о чистоћи наше душе, својом мекоћом и нежношћу исказивале нашу смиреност, покорност и готовост на све, мирисом чистога воска да би служиле изразом благодатног на нас деловања Духа Божјега и т. д.

Но бринући се о томе, да би донашане од нас у цркву свеће биле чисте воштане, и да би тим одговориле свом високом назначењу, уједно с тим ми ћемо постићи, браћо, заиста и то, да ће донесене   од  нас  свеће   горети дуже пред иконама од лажних, невоштаних, а то се међу осталим жели и има у виду с наше стране при донашању свећа. По опажању сад је постало извесним, да невоштана свећа, као састављена из материје, од јачине огња пре но пчелин восак омекнувши - сагорева у половину пута пре, него ли чиста воштана свећа.

А какву штету, какав губитак узрокујемо и чинимо цркви донашањем овако лажних, невоштаних свећа! При горењу оне обично производе страшни чаћ, који покривајући иконостас, иконе, зидове, одежде итд. доводи цркву у такве расходе од којих би дуго времена била слободна, кад би свеће, које у њој горе биле чисте воштане. Ако свима, то нама, браћо, ваља постарати се о одстрањењу те невоље; пошто су иконостас и иконе у њему, зидови и сав живопис по њима тек недавно обновљени, и жалосно и грешно биће, ако од нашег немара или равнодушности, сав тај обновљени живопис за неку годину покрије се опет слојем чађи.

И тако, браћо истинити православни хришћани, ако нам је мио и драг побожни обичај предака наших постављати и припаљивати у храму Божјем донашане оваке свеће и видети у њима израз нашег приноса, наше чисте и пријатне Богу жртве, ако нам је пријатно свагда гледати и благољепије - красоту храма: - то смо дужни сви ми свима зависним од нас мерама и средствима да помогнемо томе; дужни смо да престанемо за јевтину цену узимати свеће, јер оне су свагда фаличне, - и уносити их у цркву: јер таквим нашим принашањем чинимо поругу светости храма Божијег, ругамо се - исмејавамо се над оним високим значењем, које има и треба да има предмет, који припаљујемо пред Господом, и нарушавамо, најпосле, вековни, свети обичај цркве наше. Па и сам принос наш, наш дар Богу биће тада као мрзост пред Богом, по речи Његовој, и ми заслужујемо за то онај исти прекор од Господа, који Он једном изрече устима пророка древном Израиљу: шта ће ми мношто жртава ваших, вели Он: жртве ваше паљенице нису ми угодне, нити су ми приноси ваши мили (Ис. 1, 11; Јерем. 6, 20). Амин.

Блуд и борба против блуда

 

Блудна страст је једна од најљућих страсти, која је нарочито тешка, која непрестано устаје против човека. Блуд је својеврсни концентрат свих порочних наслада. Борба против блудне похоте најтежа и најсуровија је, и истинити православни хришћанин је води до саме смрти.

Свети Оци кажу: „Не веруј свом телу док не легне у сандук и док сандук не закују ексерима.” Природна жеља, природна тежња према другом полу генетски је уграђена у сваког човека. Борба против греха блуда, како кажу Свети Оци, јесте борба против непријатеља који седи у нама.

Како се обично развија ова страст? За њен развој потребна је одређена представа или слика. И зато она најчешће почиње од слике. Прва етапа је када се нечиста слика појављује у човековом уму или на биоскопском или телевизијском екрану. Међутим, то још није грех. То је само повод за грех, предлог, искушење, ђавоља удица, коју нам он баца. Човек поставља замку да би уништио неку штетну животињу, рецимо, пацова. Пацов се хвата у њу и умире. Али исто тако и нама ђаво баца удицу, саблажњиву слику, убацујући је у нашу свест.

Међутим, ми изнутра можемо да одбацимо ову слику, да искључимо из ње своју вољу. И тада ће нам она остати спољашња и страна. Она постаје наша само у случају да почињемо да осећамо симпатију према њој и жељу да је задржимо у својој свести. Уколико човек одбаци страсну помисао или слику у самом почетку, он ће из ове духовне борбе изаћи као победник.

Свети Оци су разрадили учење о трезвености и контроли свога срца. Ова контрола се врши посредством непрестане молитве у чијој светлости човек види клицу помисли или слике, још у самом зачетку. Ако човек нема молитву, он не може да забележи прву етапу зачетка помисли (кроз слику), бележи само касније етапе, када унутрашњим напором воље већ почиње да задржава ову помисао (тј. виђену слику) у својој свести, да је гледа, да се одушевљава и наслађује њоме.

Зато су Свети Оци заповедали да у свом срцу имамо непрестану кратку молитву, молитву Исусову, која човеку осветљава дубине његовог срца. За непрестану молитву човек по свом избору може да изабере неке речи из псалма, кратку молитву: „Господе, помилуј!” или, пак, молитву: „Боже, буди милостив мени грешном!” Међутим, Исусова молитва је знатно дубља. Она је заиста свеобухватна. Како кажу Свети Оци, она је „Јеванђеље, сажето у осам речи.”

Да, тренутак зачетка помисли (преко виђене слике) најбоље је време за борбу против ње, за њено уништење. Помисао личи на биљку: лако ју је ишчупати из земље када је тек пустила изданак, а када се укорени и када је корење дубоко урасло у земљу потребни су већи напори; ако се овај изданак претворио у дрво, готово га је немогуће ишчупати и човек више не може да се бори с грехом сопственим снагама. Он мора да прибегне помоћи других, помоћи својих наставника.

Дакле, најбољи начин за борбу против сладострасне помисли јесте одбацивање такве помисли на самом почетку, у првој етапи – етапи предлога (подстрека). Међутим, хришћанин треба да се бори против греха и на следећим етапама. Чак и ако у тој борби буде оклевања и грешака, треба наставити борбу и молити Бога за опроштај почињеног мисленог греха. У борби против страсне помисли треба користити природне снаге људског гнева, односно, треба се гневити на ђавола, греховну помисао и сам грех. Гнев је (ако га правилно употребљава) човеку дат као оружје, као мач против непријатеља. Овај мач ми, нажалост, погрешно употребљавамо против себе самих и наших ближњих.

Међутим, и гнев може бити користан, тј. праведан гнев уколико научимо да се гневимо на демона и на грех који се рађа у нашем срцу. Гнев има моћ да уништава. Ако га усмеримо на свог брата, у извесном смислу постајемо убице. Уколико се пак гневимо на грех, гнев га уништава и очишћује нашу душу. Дакле, човек треба да научи да се гневи на нечисте помисли.

Свети Оци уче: „Када пред тобом буде нечиста помисао, прво се разгневи на њу, као на несрећу која може да те лиши вечног живота, а затим се обрати Богу с молитвом. Немој да анализираш ову помисао. Не ступај с њом у разговор. Немој оповргавати речима оно што демон буде говорио. Гневом истеруј помисао из свог срца и затим се обрати Богу да Он очисти твоју душу од нечистоте.”

У вези са КОВИД-19 вакцинацијом

 

„Изиђите из ње народе мој, да не саучествујете

у гресима њеним, и да вас не снађу зла њена“

 (Отк.18,4)

Актуелни догађаји обавезују нас, да као истинити православни хришћани заузмемо став у вези вакцинације која се целом човечанству намеће као једини спас од „смртоносне“ „пандемије“, инфекције дисајних путева под називом коронавирусна болест – КОВИД-19. Наш став се темељи на светоотачком становишту сагледавања актуелних догађаја према знацима који упозоравају на посебно опасан период приближавања краја света. При оваквој анализи ствари треба бити опрезан и уздржан од параноичног препознавања разних догађаја који се пред нама дешавају и њиховог олаког смештања у категорије Апокалипсе. Исто тако, не треба пасти ни у другу крајност, да се очигледне сличности, као важни орјентири при заузимању става према појавама које нас могу преварно увући у токове апостасије, лакомислено одбаце као празноверје или теорија завере.

Не поричемо да епидемија инфекције дисајних путева постоји и да инфицирани њоме људи реално страдају можда и више од досадашњих, због сличног процента морталитета, такође трагичних епидемија сезонског грипа. Наше слутње да је инфекција вештачки изазвана, критика и позив на одлучно супротстављање веома лукавом и од стране лукавих покренутом глобалном пројекту КОВИД-19, не смањује нашу емпатију према страдању оболелих и молитвено саучешће у болу за свим изгубљеним животима чију је смрт проузроковала ова пошаст као и дубоко поштовање према свим здравственим прегаоцима који дају све од себе да се спасу што више живота.

При давању одговора на питање да ли су КОВИД-19 вакцине за хришћане прихватљиве или не, од суштинске је важности да се при анализи овог, у најмању руку контроверзног феномена, прво да одговор на питање ко стоји иза КОВИД-19 пројекта?

КОВИД-19 као пажљиво припреман и демонски оштроумно испланирани пројекат глобалистичке антихришћанске и античовечанске агенде предводе земаљски носиоци тајне безакоња. „Тајна безакоња“ (2.Сол.2,7) је делатност супротстављена „тајни побожности“ (1.Тим.3,16), сатанска човекомржња, супротставаљена Божијем човекољубљу, лов демона на људе, али не као што су то радили апостоли Христови (Мат.4,19), ради спасења људи, него ради пропасти људи. И као што је тајна побожности - јављање Богу у телу, Божански домострој људског спасења, тако је тајна безакоња сатански домострој људског поробљења и погубљења. Против тајне Божије, тајне Христове – Цркве, иставља се тајна сатане, тајна зла. Она је нека врста тајне која долази из пакла, која улази у овај свет ради припреме доласка човека безакоња, антихриста. А богоизабрани јеврејски народ, који је некада био земаљски носилац тајне побожности, одбацивањем и убиством Христа, постао је сатаноизабран и као такав земаљски носилац тајне безакоња. Дакле, морамо прихватити чињеницу да се суочавамо са нечовечном силом Зла, која припрема човечанство за прихватање антихриста.

За нас, истините православне хришћане, питање КОВИД-19 вакцинације је од животне важности јер постаје јасно да од вакцинације, без обзира што се још увек не намеће као обавезна, зависи наша даљња животна егзистенција. Јер нас власти овога света  (κοσμοκράτορας - светодржци), а то су по тумачењу светог Јована Златоустог[1], зли људи под влашћу духова злобе (Еф.6,12), стављају пред судбоносни избор прихватања или не прихватања вакцине у зависности од кога ћемо бити укључени или искључени из права на живот у наступајућој дистопији антихристовог светског поретка.

Већ само сазнање да је КОВИД-19 глобални пројекат иза кога стоји тајна безакоња и да је вакцинацијом условљен даљи живот на земљи, неминовно подсећа на апокалиптичне описе отровних жаока које шкоде људима (Отк.9,5-10) и жига без кога нико не може ни купити ни продати (Отк.13,17). 

Сваком човеку који је мало подробније истражио овај феномен, како из главнотоковских, тако и из алтернативних извора информација јасно је да уз корона вирус који је биотехнолошким методама модификован и као такав пуштен из лабараторије, постоје и други инфективни агенси или биолошка/биотехнолошка[2] оружја  који на разне начине инфицирају људске дисајне путеве.

Не треба потценити помало фантастичне тврдње Била Гејтса (Bill Gates)[3] који је још 2005. на презентацији за Пентагон[4] промовисао свој фармацеутски изум, вакцину против религиозног фундаментализма која путем генетски модификованог вируса инфицира ћелије мозга и утиче на ум стварајући ефекат смањења отпора (пацифизације) и стимулације одбојности према религиозности (атеизације), тј. смањења или блокирања оног што генетичари називају „Божијим геном“ (VMAT2) - геном који се наводно налази код изражено религиозних људи. Ово потрвђује и „процурели“ документ о тајном фармацеутском пројекту FUNVAX (fundamentalist vaccine) који је објавио Викиликс (WikiLeaks) под ознаком ID1409AZ2. По овом извору фанвакс вакцине су већ успешно тестиране на религиозним фундаменталистима, заробљеницима злогласног америчког логора Гвантанамо. Наравно, ми не прихватамо материјалистичку метафизику Гејтса и Пентагона: очигледно да је човеков духовни живот нешто много више од генетских предиспозиција али нас ове информације неодољиво подсећају на 18. главу Откровења Јовановог која објашњава разлог уништења Вавилона. Вавилон из Откровења у преносном симболичком значењу, по светоотачком тумачењу, представља центар светске моћи и утицаја на свет, а као разлог његовог пада наводи се развратан утицај његове политике неморала на све народе света. Посебну пажњу овог поглавља привлачи предзадњи стих у коме анђео Божији оптужује Вавилон да су помоћу његових мађија преварени сви народи (Отк.18,23). Упоредивост овог пророчанства или упозорења са нашом стварношћу је схватљива тек када се српски или словенски превод Откровења упореди са грчким оригиналом: „ὅτι ἐν τῇ φαρμακείᾳ σου  ἐπλανήθησαν πάντα τὰ ἔθνη“, што би у тачнијем преводу значило „и од твоје фармације преварени бише сви народи“. Грчка реч фармакија која се данас користи као назив струке која повезује медицинску и хемијску науке у сврху проналажења, производње, употребе и контроле лекова, у Откровењу се употребљава у свом изворном негативном значењу као магија или враџбина, што не може бити случајно. Ову превару свих народа која ће се по Јовановом Откривењу спровести уз помоћ враџбине - фармације[5], можемо упоредити са сличном појавом коју наводи апостол Павле, са „силом обмане“ коју ће Бог у последње време попустити на све људе који упорно одбијају истину и спасење (2Сол.2). Ипак, истинитим православним хришћанима је Господ гласом са неба дао упутство како да избегну магијско дејство силе обмане: „Изиђите из њега (Вавилона) народе мој, да не саучествујете у гресима његовим, и да вас не снађу зла његова“ (Отк.18,4), које нам наређује да се одвојимо од антихришћанског друштва. Наравно, изиђите, не треба разумети у телесном, већ у духовном смислу. Излазак из Вавилона значи одустајање од лошег начина живота и не пристајање на зла дела његова. Послушајмо још и поуку учитеља васељене Светог Јована Златоустог који истините православне хришћане саветује да по цену смрти не примају никаква лекарства од очигледних слугу демонских:

„Ако и оболимо, боље је остати у болести него због ослобађања од болести запасти у неблагочешће, јер ако ће нас излечити демонске слуге – већа нам је штета него корист. Донео си корист телу, које ће свакако мало касније умрети и иструлети, а нанео си штету души бесмртној. А ако ти неко каже да иде код Јевреја да се лечи, откриј му опсенарства њихова, басме, амајлије, враџбине (Златоусти такође за враџбине користи реч φαρμακείᾳ). Они га не мисле лечити другим начином, јер и не лече уистину, а ако чак уистину лече, онда је боље умрети него прибећи непријатељима Божијим и бити излечен тим начином. Каква је корист излечити тело, а погубити душу? Каква је корист задобити овде утеху а у будућности бити послат у огањ вечни? Јер мученика не чини само ово: по цену смрти одбити заповест да се принесе жртва демонима, него и отрпети било шта друго (животно злопаћење) ради верности Христу и то је очигледно мучеништво. Павле је рекао: Свакога дана умирем (1 Кор.15,31), премда је то трпео не заиста умирући, него спремношћу на смрт. Па ако и ти, ако би одбио од себе врачаре, враџбине (φαρμακείᾳ) и магију, и умро у болести, био би прави мученик, јер си од оздрављења у неблагочешћу које су ти обећавали, пре прихватио смрт у благочешћу. Демони и они који им служе не исцељују. Он беше човекоубица од почетка (Јн.8,44), рекао је Христос о ђаволу. И када Он говори да је ђаво човекоубица, а они говоре да могу лечити болести супротно суду Божанском, и ти прихватиш опсене њихове и бајања, онда тиме ништа друго не чиниш него њих сматраш веродостојнијима од Њега, макар то и не говорио речима.“[6]

Пређимо сада на политички аспект овог феномена. Глобалистички пројекат КОВИД-19 је симбиоза биолошког/биотехнолошког, психолошког и информационог рата ради стварања кризе, колективне психозе, страха и панике које оркестрирано шире светско здравство[7], корумпиране владе широм света и главнотоковска средства масовног информисања, а који има за циљ да на глобалном нивоу донесе корените политичке, економске и друштвене промене као завршну фазу успостављања антихристовог Новог светског поретка.

Многи стручњаци се слажу са овим, да је читава ова криза створена како би се омогућила вишестрана глобалистичка, марксистичка агенда названа „нови велики почетак“. Ову агенду, која се назива и „четврта индустријска револуција“, промовише Јеврејин Клаус Шваб (Klaus Schwab), оснивач Светског економског форума, мреже најбогатијих и најмоћнијих људи на свету. Опет, ово није никаква „завера“ у смислу неког тајног програма. Они сами то објављују јавности и потпуно су отворени кад говоре о својим циљевима: „... Нови велики почетак (ресет) ће преправити свет“ – како Шваб каже, „како би се створио потпунији, отпорнији и одрживији свет који граби напред“, све флоскуле уредно је спаковао у једну реченицу. Приватна својина деформише природне међуљудске односе и мора бити укинута. Приватни превоз неће бити дозвољен. Штампање и продукција садржаја који „контрира“ неће бити дозвољен, по цену потпуне цензуре друштвених медија и интернета. Фосилна горива ће на велико заменити зелене технологије. Домаће баште биће забрањене. Хришћанство ће бити потиснуто[8]. Вакцине ће постати обавезне. Друштво ће престати да користи готовину и све стандардне новчане трансакције биће замењене дигиталном валутом којима ће се управљати електронским путем и које владајући ауторитет може отказати на најмању провокацију. Дугови ће бити опроштени, а повериоци биће суочени са банкротом. Средња класа и мали предузетници биће збрисани. Трговина ће постајати постепено „бесконтактна“. Сједињене Америчке Државе морају бити неутралисане социјалном изолацијом, сиромаштвом изазваним затварањем у куће и пасивним прихватањем ношења маски на лицу. Стални надзор  ће се примењивати да би се осигурало поштовање прописа. Људско биће ће бити „унапређено“ кроз биолошку сигурност, синтетичку биологију, уграђене микрочипове, кортикалне модеме, наноботове, мењањем гена и „дизајнирањем беба“. Сви ће бити једнаки, сви ће бити заштићени од разорног надметања, ризиковања, и сви ће бити срећни - као што је данас комунистичка Кина са њеним ауторитативним пословним моделом у политичком шаблону „новог великог почетка“...“[9] Све ово наговештава како ће изгледати свет према замисли Светског економског форума. Према промотивном видео снимку ове организације, до 2030. просечна особа „неће ништа поседовати и биће срећна“. 

Без икаквог преувеличавања свет се налази под силним ударом неомарксистичког терора. Сасвим је јасно да је марксизам своју сатанску доктрину перманентне револуције већ са марксизмом опустошеног бољшевичког истока пренео на тло либералног запада, где је започет академски и интелектуални културни рат (не тихи, него тотални рат) који има за циљ систематско уништење хришћанске културе и традиције. Марксов[10] Манифест Комунистичке партије који је још 1848. таргетирао четири смртна непријатеља комунизма: (хришћанску) веру, (европски) национални идентитет, (патријархалну) породицу и приватну својину, и данас несмањеном снагом наставља свој поход за њихово коначно уништење. Што се тиче првог непријатеља - вере, програм атеизације и екуменизације успешно и континуирано траје; што се тиче другог – националног идентитета, мултикултуризам, диверзитет, масовно насељаваље миграната других раса и „вера“ - замена становништва и наметнути schuldkult[11] белих истинитих православних хришћана полако али сигурно брише национални и расни понос европских народа[12]; трећи непријатељ – традиционална породица, беспоштедно се гази феминизмом, развратом, содомијом као новом моралном нормом, џендеризмом итд; док четврти непријатељ – приватна својина, уз помоћ испланираног КОВИД-19 „великог ресета“ тек треба да буде укинута. 

Намера вакцинисања целокупне светске популације једно је од важнијих средстава ка достизању тог сатанског циља. Чињенице о овим такозваним вакцинама, које у већини случајева нису фармацеутске тајне, могу нас само навести на закључак да су наше злокобне слутње оправдане и то из два разлога: 1) за сврхе добијања крајњег фармацеутског производа – КОВИД-19 вакцине, употребљени су органи још живе деце извађене из мајчинске утробе која су потом уморена (чедоморство); 2) вакцине су производ застрашујуће биотехнологије генетске манипулације која мења саму природу људских бића створених Богом по лику и подобију Његовом, што само потврђује сатанистичку природу КОВИД-19 вакцина.

Постоје вакцине које у крајњем производу не садрже ћелије убијене деце, већ их само користе у процесу истраживања и тестирања. Чак и ако особа која прими ову вакцину не унесе у своје тело делове убијене деце (ако се уопште може веровати ономе што кажу ове велике фармацеутске компаније), та особа вољно или невољно постаје иницирана у мрачну мрежу убијања нерођене деце, у луциферијанску инфантицидну религију, јер су у производњи ових вакцина коришћене ћелије убијених беба[13]. Постојање вакцина, као што је руска Спутњик-В вакцина[14], које су у процесу производње користиле „само једно“ убијено дете, тојест његове феталне ћелијске линије - HEK293 произведене давне 1973. не мења суштину зла овог биоетичког феномена[15].

Поред непорециве везе коју вакцине имају са чедоморством код најпромовисанијих вакцина Модерне и Фајзера сазнајемо да су произведене са циљем да узрокују промену у људском геному. Управо због тога, многи лекари одбијају да их назову вакцинама, већ експерименталним биохемијским агенсима, из простог разлога што оне у ствари и нису вакцине. По дефиницији вакцине садрже издвојен и лабараторијски модификован вирус који се убризгава у тело како би изазвао имуни одговор при појави правог вируса. Док ове ГМО вакцине садрже синтетички механизам за промену гена који се убризгава у тело. Дубоко је узнемирујуће то што нико не зна какви ће бити резултати таквог поступка који никада раније није примењен. Мноштво нежељених ефеката се појављују одмах након вакцинације, а о средњерочним и дугорочним нежељеним ефектима уопште се ништа не зна. Ипак, имајући пред собом богоборну и човекоборну природу произвођача и промотера свих КОВИД-19 вакцина поставља се питање да ли су контраиндикације уствари жељени ефекат?

Такође, постоји оправдана сумња да се путем вакцинације успоставља контрола ума и тела светске популације. Неке од вакцина садрже хидрогел. Овде се ради о облику нанотехнологије која се користи за уметање сићушних рачунара у људско тело способних да скенирају наше ментално и физичко стање и преносе те информације у „облак“, гигантско складиште меморије, омогућавајући онима који владају да знају апсолутно све о нама. Систем који је испланиран за нас се већ може видети у Кини, која сада функционише по систему „социјалног кредита“; уз помоћ високо развијеног надзора кинески комунистички режим ноћу и дању посматра своје грађане који у складу са својим понашањем бивају социјално награђивани или кажњавани. На основу ових кредита послушни и лојални грађани ће моћи да живе „нормално“ и да чак напредују, док ће непослушним или бунтовним грађанима бити ускраћена елементарна људска права. Светске елите већ дуго говоре о преласку на систем виртуелног новца. Нанотехнологија ће повезати наша тела са овим системом, што ће омогућити нашим робовласницима да укључују и искључују наш новац у складу са оним што им рачунари у нашим телима говоре о нама.

Још једна врло узнемиравајућа чињеница је да ова технологија, како су већ изјавиле елитне личности из света технологије попут Илона Мaска (Elon Musk), такође омогућава „инсталирање“ одређеног садржаја у нас (сећања, перцепција стварности итд). Људска бића постаће део машине (киборзи) и омогућиће се њихово програмирање. Да се све ово не поклапа са горенаведеним апокалиптичним садржајем Светог Писма, о силној обмани коју ће Бог допустити на људе и превари свих народа којој ће људи подлећи дејством фармацеутских враџбина, били би убеђени да је све ово сценарио неког научно фантастичног филма. Дакле, глобалистички агенти сатане предлажу да убаце обману директно у наш ум, не само путем пропагандног механизма којим нас споља бомбардују целог нашег живота, већ и изнутра, биотехнолошком променом нашег организма који је јединство душе и тела. Шта може бити ђаволскије од овога? Шта би могло очигледније да подражава дух антихриста?

Не треба заборавити да је актуелна вакцинација само почетак најављеног програма перманентне „имунизације“. А то значи да ће се убризгавање биохемијских и биотехнолошких агенса, својеврсног „ажурирања“
људи, њиховог здравственог и биотехнолошког исправљања и унапређења, наставити у недоглед што је врло мрачна перспектива.

Иако су вакцине посредно или непосредно, повезане са чедоморством или задиру у поље генетске измене људске богостворене природе, многи хришћански црквени великодостојници, па чак и (псеудо)православни епископи и свештеници, апологети и послушници властодржаца овога света из новокалендарско-екуменистичко-сергијанског поантихристовљеног „хришћанства“, подржавају и залажу се за масовну примену ових вакцина често постајући и ревносни промотери поштовања „антипандемијских“ мера и вакцинације, чак и не постављајући питање о томе да ли су ове мере заиста оправдане и прихватљиве за Цркву и да ли се вакцине противе хришћанској биоетици, а о сатанској позадини целе ове проблематике и не помишљају.

Потпуно је оправдано закључити да је све ово припрема за антихристову власт над целим светом. Чак и да све ово не води директно ка владавини самог антихриста, свакако врло темељно доприноси прихватању духа антихриста. Ово потврђују и речи Светог Теофана Затворника: „Свако послушање и покорност властима, које владају не по Богу, у ствари је припремање наше душе за долазак антихриста без да му се успротивимо, вољно или невољно. То је лажно и небогоугодно послушање и покорност, које воде у погибао“[16].

На крају, иако се у понуди за глобално вакцинисање човечанства могу наћи разне вакцине око којих се воде дебате да ли су макар неке од њих, из угла хришћанске биоетике, прихватљиве. Сматрамо да ни једна од њих за истините православне хришћане није прихватљива јер су све неодвојиви део пројекта КОВИД-19. Њихово мноштво и различитости као и тобожњи геополитички сукоб између „глобалистичких“ и „суверенустичких“ вакцина, “црне” и “беле” магије, само је део већ препознатљиве фарсе плурализма, демократске представе која својим занимљивим заплетом одвлачи пажњу од трагичног епилога.

Зато  закључујемо да су ове такозване вакцине подмукло оружје којим располажу људи који мрзе и Бога и човечанство. На Првог хоће да хуле, а друге да духовно и физички покоре и униште. Све ово је толико сатанско, да ниједан истинити православни хришћанин по својој савести не може узети учешће у свему томе.

Сви ми морамо бити спремни да храбро узмемо свој крст исповедништва, а неко чак и крст мучеништва. Поводом тога, сетимо се како су спартанске мајке своју децу испраћеле у бој, дајући им штит, а свима вама, браћо и сестре у Христу, се даје непобедиво знамење, крст Христов и шаљемо вас у страшни окршај са безбожницима: ево вам децо крст и аманет: са њим или на њему!

У директној супротности са масовном изолацијом коју нам властодржци овога света махнито намећу, треба да знамо да је највећа снага коју имамо у заједничкој молитви и да се сетимо речи Светих апостола Павла и Игњатија Богоносца које у овим последњим временима имају још већу важност: „Немојмо изостајати са скупова наших, као што неки имају обичај, него се узајамно бодримо, и утолико више колико видите да се приближује Дан онај“ (Јев. 10:25) и „Трудите се да се чешће окупљате заједно ради Евхаристије и славословљења Бога. Јер, ако се често сабирате на окуп, побеђују се силе сатанске и јединомислијем ваше вере, бивају разрушене погибељне замке његове“.[17] 

---

[1] Дела св. Јована Златоустог, Издање С-Петербургске Духовне Академија, 1905. Том 11, Беседа 22. на посланицу Ефесцима.

[2] Биотехнолошко оружја је прецизније од биолошког (заразе, тровања) јер делује на молекуларном нивоу и проузрокује тачно циљања оштећења или измене ДНА, са циљем “хуманог” и “бескрвног” привременог или трајног онеспособљења непријатеља. На основу претходно прикупљених биоинформација при употреби овог оружја се могу изоловати циљане групе или појединци, док остали део популације остаје неповређен.

[3] Постоје тврдње да на „процурелом“ видеу, промотер „фанвакс“ вакцина није Бил Гејтс. То не мења суштину злих намера фармацеутског „поправљања“ моралних особина човечанства. 

[4] Пентагон, петоугаона зграда Министарства одбране САД која својим обиликом изображава национални симбол САД, петокраку звезду, која је уједно и ознака оружаних снага САД. Примећујемо да је петокрака звезда државни или војни симбол земаља произвођача КОВИД-19 вакцине: САД, ЕУ и Кина, док Руска Федерација уз царског орла паралелно истиче и совјетску петокраку. Симболика звезде петокраке или шестокраке (Израел) је по Светом Писму демонска. Она симболише богоотпадништво и обожавање ђавола, а спомиње се у Делима апостолским (Дел.7,43.) и у Књизи пророка Амоса (Ам.5,26-27). Ради се о звезди бога Ремфана која је била постављена у виду прозрачног камена на чело идола Молоха коме су Јевреји у пустињи подигли светилиште (скинију), клањали су се изображењу (икони) звезде и приносили јој на жртву сопствену децу. Молох у преводу значи „наш цар“ и за његов култ су везана и друга имена попут Ваала и Хијуна, а под Ремфаном се има у виду култ звезде Денице или Венере или Луцифера. Библијска звезда Ремфана као заједничко државно и војно знамење земаља протагониста КОВИД-19 вакцине, можда нам открива њиховог уједињујућег невидљивог господара, „њиховог цара“ Молоха - Сатану.     

[5] Мађијa (српски) или волхование (словенски) или волшебство (руски) или sorcery (енглески) или фармакија (грчки) су заједнички именитељ древне вештине (вештичарење) справљања чаробних напитака са циљем да излече, зачарају или нашкоде људима, а све уз помоћ ритуалних обреда и жртвоприношења (употреба ткива убијених беба, и светогрдна измена Божије творевине - генетски инжењеринг), који обезбеђују присуство натприродне демонске силе.

[6] Свети Јован Златоусти, 8. беседа против Јудеја, Грчка Патрологија (PG), Том 48

[7] Грб Светске Здравствене Организације (WHO) са земаљским шаром који се налази у сенци змије “која се зове ђаво и сатана, која заводи сву земљу” (Отк.12,9), обмотане око штапа (дрвета познања?) носи јасан печат демонске симболике.

[8] Екуменистичко “хришћанство“ ће бити прихваћено као антихристова егалитаристичка религија једнакости добра и зла, а истинско хришћанство и истински православни хришћани ће се прогонити „јер, уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви. Како би се могла уједначити истина са лажју? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи.” (владика Николај Охридски и Жички, Жетве Господње, разговор VII). А на другом месту владика Николај вели: „Европски политичари као месечари у заносу говоре о једнакости свих веровања и неверовања, тј. оно што Жидови хоће и желе, јер им је потребно прво да се изједначе  законски са хришћанством, да би после потисли хришћанство и учинили хришћане безверним, и стали им петом за врат.“ (владика Николај Охридски и Жички, Кроз тамнички прозор, глава 77.)

[9] https://thejewishvoice.com/2020/12/the-great-reset-and-klaus-schwab/

[10] Карл Маркс потиче из рабинске породице Мерц германизоване у Маркс.

[11] Култ кривице. Наметање вечите колективне кривице једној нацији или раси. Пример: Срби, „геноцидан народ”.

[12] „Ближи се  царство Јеврејско, њихово потпуно царство! Ближи се коначна победа оне идеје, пред којом ће се уклонити хришћанство, национални па чак расни понос европских народа. Ближи се материјализам, слепа, животињска жуд за материјалним, што ће се сматрати вишим циљем, уместо хришћанске идеје спасења.“ Ф.М. Достојевски, "Јеврејско питање", глава III, Status in Statu

[13] Фајзер и Модерна у испитивањима при производњи својих вакцина користили су линије феталних ћелија извађене из новоубијене деце које се тренутно легално набављају за потребе медицинских експеримената. Дакле, нису користиле ћелијске линије из 1970-их за које многи лицемерно говоре да су сувише удаљене да би се и даље сматрале етички неприхватљиим. https://personhood.org/2020/11/17/the-unethical-testing-of-ethical-covid-vaccines/

[14] Иако се о томе из познатих разлога нигде отворено не говори, свима познати проналазач Спутњик В вакцине руски микробиолог и академик, директор института Гамалеја Александар Гинцбург пореклом је Јеврејин. Довољно је пратити презиме Гинцбург у Русији од 19. века које је везано искључиво за Јевреје, од чувене баронско-банкарске породице Хорација Гинцбурга hofjude руског двора, ктитора синагоге у царском Петрограду до Ушера Исаевича Гинцбурга, Јеврејина руског порекла, поред Теодора Херцла, најистакнутијег ционистичког мислиоца преддржавног периода Израела.  

[15] Институт Гамалеја развио је руску вакцину користећи људску ћелијску линију која је први пут култивисана 1973. године - исту линију која се користи у вакцини Оксфорд-АстраЗенека. https://www.firstpost.com/health/russia-approves-its-first-coronavirus-vaccine-before-even-completing-its-clinical-trials-8698481.html

[16] Свети Теофан Затворник, Беседа на дан ступања на престо његовог величанства господара императора Александра Николајевича

[17] Свети Игњатије Богоносац, Посланица Ефесцима, Migne's Patrologia Graeca 005

+++

Видео: Др. Вернон Колеман: Невакцинисани ће бити окривљени за појаву мутација

Текстови: Наука доказала да су Христове речи уткане у ДНК сваког човека
Бели коњ Антихристов - Листајући Откровење Јованово
Евсевије Петровић: "Спутњик V" - сапутник у вечност

+++

Шокантна анализа крви након вакцинације
Алек Рачић: Ковид19 је лабораторијски вирус справљен као биолошко оружје ради уништења живе силе
"Логично": Вилијам Енгдал: Учинци РНА вакцина
Евсевије Петровић: Осврт на текст „Учинци РНА вакцина“ или шта је ADE (antibody dependent enhancemen)
"Логично": Алармантно – Зашто се магнети хватају на кожу вакцинисаних? (видео)
Фајзер за децу или Вакцинално отимање душе и тела