Свети Максим Исповедник: О души

Једно од питања које човек поставља себи од искони јесте и питање душе. Невидљива а очигледна, неухватљива а увек присутна, не оставља на миру човека и његову неодољиву потребу да је разобличи и разоткрије. Међу највећим трагачима за суштином људске душе међу светим Оцима Цркве Христове је и Блажени Максим Монах, хришћанима познат као Свети Максим Исповедник.

Пре свега ћу поставити критеријуме којима душа може бити схваћена. Затим, кроз шта се показује њено постојање. После тога, да ли она има своју одређену суштину, или је њена суштина неодређена. Иза тога следи, да ли је (душа) проста или сложена. Затим, да ли је смртна или бесмртна. И најзад, да ли је она разумна или неразумна. Сва ова питања, у већини случајева, би се поставила у разговору о души, јер су то најглавнија питања која могу окарактерисати њено својство.

Свети Максим Исповедник

Као доказе за утврђивање онога што истражујемо користићемо опште појмове, којима ће јасно бити потврђено оно што имамо у рукама. А ради краткоће и ради користи држаћемо се само оних расуђивања која су неопходна за предмет истраживања који ће сада бити доказан. Да би схватање било јасно и лако, увешћемо и извесну спремност за суочавање са супротним аргументима. Дакле, започнимо слово.

Шта је критеријум за схватање душе?

Све што постоји спознаје се чулима, или се поима умом. И оно што потпада под област чула, има довољан доказ саму чувственост, јер заједно са уочавањем у нама се ствара и представа о датом предмету. Али оно што се поима умом не спознаје се само по себи, него на основу супротнога. Тако и душа, будући непозната, не спознаје се сама по себи, него управо из својих пројава.

Постоји ли душа?

Тело наше покренуто, или се покреће споља или изнутра. А да се не покреће споља јасно је по томе што се оно не покреће на начин као кад га неко гура или вуче, као што се, на пример, померају бездушни предмети. Изнутра, опет, покретано, не покреће се на природан начин, као, на пример, ватра. Јер ватра не престаје да се креће све док не престане да буде ватра, као што тело, поставши мртво, не креће се, остајући телом. Према томе, ако се тело не покреће споља, као што се померају бездушни предмети, нити природно као, на пример, ватра, онда је очигледно да га покреће душа, која му и живот даје. Ако се, дакле, показује да душа даје живот нашем телу, онда је јасно да се сама по себи душа спознаје на основу онога што јој је супротно.

Да ли је душа суштина?

Да је она суштина показује се из следећег: најпре, природно, треба да буде речено шта је дефиниција суштине, будући да је она суштина. Затим, каква је та суштина будући да је једна и иста по броју, али је способна да прима стања супротна једно другом.

По свему је јасно да душа прима супротна стања иако не одступа од своје природе. У њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, стања која су супротна једно другом. Ако се, дакле, својство суштине изражава у способности примања стања која су супротна једно другом, онда је јасно да и за душу важи иста таква дефиниција. Дакле, душа је суштина. Затим, ако је тело суштаство, онда је неопходно да је и душа суштаство. Јер не може бити да оно што се оживљава има суштину, а оно што га оживљава да нема суштину. Зар се може рећи да ће оно што је ништа и нема своју суштину бити узрок онога што има своју суштину? Или, опет, ако нешто има живот у другоме, и без тог другог не може постојати, који ће онда безумник рећи да је оно узрок тог другога од кога има живот?

Да ли је душа бестелесна?

Горе је показано да се душа налази у телу. Треба, дакле, видети како се она налази у телу? Ако је додата телу као што камичак стоји уз камичак, онда је и душа тело. Онда се не може говорити да је читаво тело прожето душом, јер је (у том случају) душа додата само једном његовом делу. А ако се она помешала и стопила са њим, онда за душу треба рећи да је сложена из много делова, а не да је проста, што се одбацује самим појмом душе. Јер оно што је састављено из више делова може бити и дељиво. Оно што може бити дељиво, то је и растављиво. Оно што може бити растављено, то се састоји из делова. Оно што се састоји из делова, то има три димензије. Оно што има три димензије, то је тело. Кад се тело дода телу, то ствара гомилу. А душа која се налази у телу не ствара гомилу, него га оживљава. Није, дакле, душа тело, него је бестелесна.

Још: ако је душа тело, да ли се она покреће изнутра или споља? Нити се покреће споља, зато што се не гура и не вуче као бездушни предмети; нити се покреће изнутра, као што се покрећу бића са душом, јер би било неумесно говорити „о души душе“. Она, свакако, није тело: дакле, бестелесна је.

И опет: ако је душа тело, има ли (она) чулна својства и храни ли се? Не, она се не храни. И ако се храни, не храни се телесно, као (што се храни) тело, него бестелесно, јер се храни речју и мишљу. Стога, она нема чулна својства, јер (очима) се не може видети ни праведност, ни храброст, нити ишта од таквих појава, јер су оне својства душе. Она, заиста, није тело. Дакле, она је бестелесна.

Да ли је душа проста?

Да је душа проста показује се, углавном, оним чиме је доказано да је бестелесна. Ако она није тело, јер је свако тело састављено, а оно што је састављено сложено је из делова, а она (душа) није многоделна. Будући бестелесна она је проста, јер није састављена из делова.

Да ли је душа бесмртна?

Ја мислим да ономе што је просто (по својој природи) следује бесмртност. А на који начин долазимо до таквог закључка? Слушај. Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било. Јер оно што је пропадљиво пропада деловањем нечега супротног њему. Због тога све што је пропадљиво, то је растављиво. А растављиво је сложено. А сложено је многоделно. Оно што је из делова састављено, јасно је да се састоји из различитих делова. А оно што је различито, то није истоветно. Према томе, будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна.

И опет, оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно. Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку.

И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине – лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна.

Да ли је душа разумна?

Да је наша душа разумна, свако ће показати на основу много чега, а пре свега по томе што је сама и пронашла (разне) вештине које су корисне у животу. Јер нису се вештине појавиле тек тако, или случајно, јер нико не може рећи ни доказати да су оне неделотворне и бескорисне за живот. Дакле, ако вештине доприносе ономе што је корисно у животу, онда то што је корисно заслужује да буде похваљено. А оно што је за похвалу створено је разумом. Вештине су открића душе. Дакле, наша душа је разумна.

Затим, пошто наша чула сама по себи нису довољна за поимање ствари, показује се да је наша душа разумна. Јер, за разумевање бића ми се не задовољавамо само чулним доживљајима, јер не желимо да будемо обманути у погледу њих. Ево, на пример: ствари које су различите по природи, – да ли су једнаке по облику и сличне једна другој по боји? – чулно осећање је немоћно да расуди. Будући неразумна, чулна осећања могу да нам пруже само лажну представу о стварима, док их ми постижемо разумом. А да је заиста све тако, видимо по томе што оне појаве чије постојање, облик, боју и тд. органи чула преносе уму (чиме се и ограничава њихова улога) душа затим уме да употреби на корист, да направи избор и претвори их у оно што нама одговара. Према томе, ако постојећим стварима органи чула, будући неразумни, могу дати лажну представу, постоји ум који о свему расуђује, и све истински спознаје као што јесте. Ум је разумни део душе. Дакле, душа је раумна.

Још: ми ништа не спроводимо у дело од онога што најпре нисмо себи представили. То није ништа друго до вредност душе. Јер ум јој није придодат споља, као и спознаја постојећих ствари, него као да она сама мисаоним силама, из саме себе, уређује ствари. Због тога се у њој најпре прави преднацрт неке ствари, а затим се спроводи у дело. Вредност душе није ништа друго до да све чини са разумом. Јер је већ показано да она прави разлику између спознаја које јој пружају органи чула. Дакле, душа је разумна.

Шта је душа? Суштина бестелесна, разумна, која обитава у телу, саузрок живота.

Шта је ум? Део душе најчистији и разуман за созерцавање ствари и онога што је раније доживљено (преко органа чула). Шта су размишљања? То су силе душе према нечему што се тиче ствари, које се путем разума доносе (нека врста усаглашених појмова). Шта је то начин (обичај)? То је оно стање душе, што је произашло из навике. Шта је то осећање? Орган душе, сила чула која је у стању да прима утиске од спољних ствари. Шта је то дух? Суштина без форме, која претходи сваком покрету.

Монах Андреј Светогорски: Ни у шали не призивај нечастивог

 

У келији Светог Пантелејмона која припада манастиру Кутлумушу, монах Јосиф је желео да поправи поломљену даску на поду своје колибе. Очистио је оно што је било труло, прецизно измерио, одсекао даску и отишао да је закуца. Само што је спустио, приметио је да је даска била већа. Узео је и одсекао вишак, вратио се а онда увидео да је била краћа него што је требало.

Старац Јосиф је био столар по занимању. Поново је премерио, прецизно одстругао нову даску по мерама и отишао да је постави, али опет је била дужа него што је требало. И ту је даску скратио, па кад се вратио да је закуца, испоставило се да је даска опет била краћа. Онда је изгубио стрпљење и љутито узвикнуо: ‘’Иди дођавола, ђаволе, шта ти је? Шта да ти радим, па да се уклопиш? Четири сам те пута мерио и стругао! Који те ђаво спопао, па се не слажеш?’’ 

Монах у очајању, уместо да изговори молитву и призове божанску помоć при свом раду, био је више склон томе да помене ђавола, који само на тако нешто и чека. Тако се тада пред њим појавио сам ђаво, ликом и стасом у потпуности, рекавши му: "Позвао си ме, старче, шта је, шта хоћеш? Ево ту сам да ти помогнем."

Старац Јосиф престрављен, прекрсти се, баци даску, па побеже свом духовнику да се исповеди. Од тог догађаја је прошло више од 30 година и још не може да се поврати. Остао му је страх и као да му ум лута због оног сусрета с ђаволом.

Ово нека буде лекција свима, и младима и старима, да не помињу ђавола ни у шали. Јер, ђаво наведе човека да се љути и пуни бесом, па га онда намами да онако у љутњи хули на Бога и још, као да је све то мало, наведе га да каже својим ближњима, брату, детету, чак и себи самом, "иди дођавола!" Ово је веома лоша навика, а многи родитељи шаљу своју децу дођавола.

Ипак, човек може стећи добре навике и уместо да каже "иди дођавола", да изговори "иди с миром" или "Бог ти добро дао" или, како Оци имају обичај да кажу, "рај те појео" или "буди Богу у милости", што је најбоље од свега. Тако се човек навикава да увек говори добро, као према Библији: "Благосиљајте а не куните" (Рим. 12, 14).

Преподобни Макарије Оптински: Спасење

СПАСЕЊЕ

Почетак је спасења у свести о сопственој грешности

…Почетак је нашега спасења у најискренијој свести о сопственој грешности и самопрекору и смирењу себе пред Богом и људима које одатле проистиче. Срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 50,17). И при томе треба имати самоодрицање; тј. одрећи се своје воље и разума и покоравати се старешинама и учитељима, као што поучавају Свети Оци…

Покај се због сагрешења која исповедаш и отпочни поправљање. А почетак је свега добра смирење и самопрекор, коме се не можемо научити само кроз говоре; него треба, најпре, читати књиге Светих Отаца, које поучавају монашком животу и борби са страстима и наговорима непријатеља и, читајући, подвизавати се колико је у нашој моћи на вршење заповести Божијих са самопрекором, тражећи помоћ Божију.

Пут је ка спасењу извршавање заповести Божијих

Свима који траже спасење Господ је показао пут – извршавање заповести Његових, које су нам дате у светоме Еванђељу, а то су љубав према Богу и ближњему: Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који мене љуби (Јн. 14,21 и даље). Свети Оци, који су делатно овај пут прошли, оставили су нам учење, како да и ми тим путем идемо, и показали су нам различите методе против свакога настројења нашега, које могу допринети нашем спасењу. И као што је гордост одговорна за сва наша сагрешења, недаће и немире, тако је, насупрот томе, смирење погубно за све страсти и грехове и доноси спокојство, по речи Господњој: „научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11, 29).

На сваком месту и у сваком чину могуће је и спасити се и пропасти

…Свети Петар Дамаскин у својој 1. књизи… на њеном почетку пише да је он, тражећи основу спасења или пропасти људске, пошто је прочитао књиге Старога и Новога Завета и сва учења светих великих Отаца, пронашао да се у сваком звању које људи обављају, и на сваком месту, и упражњавању, налазе они који се спасавају и они који пропадају; и да је основа сваког добра ум који је човеку дат, а према уму, људска слободна воља. Она је основа спасења: „другим речима, нека напусти човек своја хтења, него нека твори Божију вољу и његову промисао; и ако узмогне ово учинити, неће се наћи у читавој творевини ствар или подвиг, или место, које ће га омести да буде оно што Бог од почетка усхтеде, по слици и прилици (својој – нап. прир.). Потом он много расправља о напуштању својих хтења и замисли, и чак показује ознаку, у каквој прилици ми треба да их напуштамо и како то сазнавати. И свети Симеон Нови Богослов (12 слова /беседа/) у 6. слову пише: „по вољи својој како ко, или љубазан и смирен или срца суровог и гордог јесте” – и наводи пример два брата, једнога који се поправио, а другога који се још више растројио.

…Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4); али како видимо из светих приповести да постоје они који се спасавају и они који пропадају, па зар није Бог крив што им не даде мисао добру, која их Њему довести може? То би хула на Бога била. Он је начинио човека слободним и жели да он сам изабере прави пут и да Њему тежи; а Он је спреман да му припомогне и учврсти га на њему (путу), али не присиљава онога који неће да прави пут изабере, него дозвољава према његовој злој вољи, и зато је одговоран сам човек, који не одабра пут добри, као што пише у псалму: није марио за благослов, нека и отиде од њега (Пс. 109,17). Зато треба да према разуму и слободи који су нам од Бога дати, сами бирамо добро и молимо да га Он у нама својом добром вољом учврсти и помогне да извршимо; јер без Њега ништа не можемо чинити.

Спасење је наше у смирењу

А у чему је постигнуће нашега спасења? Шта ви мислите? Да ли у томе да се остваре велики подвизи и да се мисли да смо већ успели и да се налазимо на путу спасења, и да се тиме тешимо? Не, постигнуће је нашега спасења у смирењу. Када, и ако чинимо добро, не полажемо у њега наде на спасење, него сматрамо себе за пепео и прах. А када ми, чинећи нешто добро, нешто уобразимо, тада нам се снага за творење добра одузима и дозвољено бива да нас страсти савладају, како би своје мудровање смирили, сматрајући се лошијима од свакога створења. Или ви не знате да је милији Господу Богу грешник који се покаје, неголи праведник горди? Разумете ли сада да су нам монашки завети и сама одежда помоћ у задобијању смирења?

Опомињући се да у палату Небескога Женика Христа не улазе у ризама ружним и нечистим, него и оне који су ушли изгоне, постарај се да ризу твоју украсиш чистотом, смирењем, љубављу, трпљењем, послушношћу и осталим, и ако би удостојена била да те врлине и стекнеш, онда међу њима треба да буде првенствено смирење, као оно које очвршћује остали скуп врлина; а ако малакса творење врлина, онда опет и само смирење пред Богом сведочи за нас; а врлине без смирења неће нам помоћи, што видимо из примера фарисеја.

…Без самопрекора, смирења, трпљења и љубави није се могуће спасити; са овим средствима и погрде су лакше, и лукавства нечастивог се обарају.

…Ја сам им, колико сам могао, говорио о слагању, о међусобној благонаклоности, али они на делу лоше извршавају, и сами говоре да не могу мирно један са другим живети, а каква је корист од тога? И каква је нада на спасење? Немајући плодова мира, љубави и смирења, макар велике подвиге извршили, користи имати неће… Без мира, љубави и смирења неизвесно је спасење. 

Наше је спасење у нашем ближњем

…Спасење је наше у нашем ближњем; и заповеђено је да тражимо не оно што је наше, него сваки оно што је другога ради изграђивања (1. Кор. 10,24,33; Фил. 2,4).

…Ви жељу имате да се Богу приближите и спасење добијете. У томе је сва обавеза свакога хришћанина; али се ово извршава преко испуњавања заповести Божијих, које су све у љубави према Богу и ближњем, и протежу се до љубави према непријатељима. Читајте Еванђеље, тамо ћете пронаћи пут, истину и живот…

Онај који тражи спасење мора се себе одрећи

Ми смо свет напустили да тражимо спасење и морамо се себе одрећи, према речи Господњој. Морамо се одрећи свога разума, своје воље и хтења. А која хтења треба да напустимо, о томе јасно пише свети Петар Дамаскин. Тако ћемо, с помоћи Божијом, страсти победити, стећи мир и спокојство душама нашим. Желите да пронађете старца да бисте се посветили послушању, то је ваша жеља племенита. Нека вам Господ помогне да пронађете учитеља несаблажњивог и да се кроз послушање ослободите страсти. Од почетка искушеништва требало би учинити онако, како поучава свети Јован Лествичник у 1. и 4. поуци.

Разговарајте, али оно што је пропуштено на почетку, то касније треба поправити.

Извршавање Божијих заповести уништава страсти

Из твојих писама видим колико си тада пропатила; а шта је узрок томе? Наше страсти. Ми смо кренули да тражимо спасење, а како се оно задобија? Извршавањем заповести Божијих, које уништавају страсти што се у нама скривају и које ми не схватамо; а када се укаже прилика, оне се појављују као звери и кидишу на нас. А зашто си сада мирна? Зато што нема предмета који надражује страст; а тада си била немирна и губила си разум. То мора да ти буде наук да се не покораваш страстима преко осећања.

Ти имаш од Бога дати разум и слободну вољу; а ради управљања њима свете и животворне заповести Господње. Ако су разум и воља у складу са њима, онда уз помоћ Божију можеш себе поправити…

Спасење је у покоравању светој Православној Цркви, њеном учењу и пастирима

Истинито је и непобитно то да грешник, који осети своја сагрешења и кога мучи грижа савести, мора да тражи опроштај и исцељење својих рана код милосрдног нашега Спаситеља, који нас искупи својом смрћу на крсту, проливањем пречисте Своје крви, који Себе Богу и Оцу принесе на жртву због грехова наших; али нам је Он, извршавајући дело нашега спасења, даровао Своје Божанско учење, основао је на земљи Цркву, утврдио Свете Тајне, поставио пастире и учитеље црквене; и шаљући свете Апостоле, рекао је: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен (Мт. 28,19–20; Мк. 16,16); и пре тога: Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао (Лк. 10,16); и ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник; и што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу (Мт. 18,17-18); све ове речи односе се на свете Апостоле и на њихове наследнике – црквене пастире и учитеље, све до овога времена… Дакле, саветујем вам, када желите да се спасите, у свему се покоравајте Цркви, у којој се налазите, Православној Источној грчко-руској; а како би тачно знали њено учење, прочитајте православно исповедање Католичанске и Апостолске Цркве Источне…

Господ људе позива к Себи различитим средствима

Господ људе призива к Себи различитим средствима: несрећама, јадима, патњама, болестима и осталим, без којих они не би могли да се обрате и достојни буду – да примљени буду међу децу Оца Небеског. Блудни син, који је искусио лишавање богатства, осетивши патњу, дошао је Оцу, замолио да га прихвати као једнога од најамника: не учини то из љубави, а Отац га прихвати са љубављу (Лк. 15,11–24). Смоква, која није доносила плода, представљала је грешника који се није покајао, и већ је било наређено да је посеку, зашто и земљу да слаби; али је виноградар измолио од господара да сачека још годину, јер кад је обаспе гнојем (ђубретом), можда ће и донети плод (Лк. 13,6–9). То значи слање патњи или болести, кроз које се грешник окреће Богу. Свети Јефрем Сирин је приказао у причи „слуге, које господар посла да раде на њиви; али они, из лењости, нису хтели да пређу реку, него су легли и спавали безбрижно; господар, дошавши к њима и видевши их беспослене, заповеди слугама својим да их уснуле превезу преко реке и да свакога оставе на његовом парчету; неки су, када су се пробудили и видели да су превезени, познали благост господара и прионули на рад; а други, безбрижни, и уз такву благост нису пожелели да изврше вољу господара”. Свети Јован Лествичник пише да су неки дошли у болницу по некаквом другом послу, а не да се лече; међутим, пошто су освојени љубазношћу лекара, познаше да су им очи болесне биле и да их је он (лекар) исцелио (Лествица 1, глава 18). Још, семе које случајно паде у земљу, обилан је род донело. Ови примери нас могу уверити да Бог прихвата све који к Њему долазе на било који начин, само у намери доброј и који не полажу наду у спасење на своју истину, него у милосрђе Божије. Мада из повести житија Светих Отаца видимо и да су неки, надахнути будући љубављу Божијом, оставише свет и, осамивши се, велике подвиге извршише; али исто тако видимо да разбојнике, блуднике и друге грешнике Бог не одбаци и да су спасени били.

Две крајности на путу спасења: важно је средњи пут изабрати

…Две нас крајности очекују на нашем путу: или превремено вазношење у светост привидну, или – због немарности – упадање у слабости и пороке; а средњи пут не задобијамо брзо.

…Пут, који води у спасење… треба да прођемо не скрећући ни десно, ни у леву страну; не тежећи надмоћи нити се склањајући у недостатак делања; уз нашу одлуку добру, која је заснована на вери, морамо се у свему одрећи своје воље и разума и препустити се у покорност духовном оцу и учитељу; тиме се задобија смирење, које чува инока од свих замки и лукавости нечастивих. 

Спасење се никоме не одузима

Па ипак, ни богати, ни они који имају куће велике не треба да очајавају због свога спасења; него свим снагама нека се подвизавају на извршење заповести Божијих, па их ништа спречити неће да се спасу. Када су свети Апостоли запитали: Па ко се може спасти? – Господ је решио њихову сумњу: Што је људима немогуће Богу је могуће (Лк. 18,26–27).

О Н. треба судити другачије, она је дошла [у манастир] у таквим годинама, да је већ било тешко да има духовну обуку; а пут спасења јој неће бити одузет…

Кроз сукобе са ближњима познајемо своје страсти, пошто их познамо, кајемо се – тако се остварује пут спасења

…Твоје питање о онима који вређају изгледа ми врло необично; пошто смо се прилично научили писмености, опет се враћамо на азбуку и почињемо од „А”. Проучи учење Светих Отаца, скоро свих, не кажем ни за кога посебно, чему нас они и како нас поучавају трпљењу са самопрекором? И да видимо у онима који вређају оруђе Промисли Божије, које преко њих делује на делу нашега спасења. Другачије је немогуће и постојати и спасти се; јер Бог то уређује, кроз то се згодно може поднети и избавити се од злобе према ономе који вређа и своју страст исцелити. А онај који вређа мора, са своје стране, да пази на себе и да се прекорева због тога што је ближњему увреду нанео, и да се каје пред Богом и братом кога је увредио; јер се у њему покренула страст да нешто не подноси и да га вређа, од чега ће обојица користи имати кроз помирење; што се и догађа у нашим обитељима; вређају се међусобно, увређени су, смирују се и временом се исцељују од дела гневнога и постају кротки. А ко себе сматра оруђем Божијим, које брата кажњава, и не укорава себе, онда то може чинити само старешина или онај који је од њега постављен да пази на пристојност, отац духовни, судија и остали слични овоме; а остали који су једнаки или који се налазе у односима са ближњима, ако ли буду себе таквима сматрали да су оруђе Божије и не буду себе корили, онда ће и овде и у вечности кажњени бити; ако се не обрате и не покају се. Јер је било мучитеља људскога рода, ратника нечастивих, Татара, Турака и осталих, који су били оруђе Божије за кажњавање због грехова људских; они себе нити су прекоревали нити се сматраху оруђем Божијим, али, наравно, пошто се покајали нису, онда се казне вечне спасти неће.

Да би друге спасењу водили, треба сами да будемо слободни од мрежа ђавољих

Ко ће објаснити и показати пут за избегавање многобројних мрежа ђавољих? Када смо сами њима спутани и, пошто главног оружја, смирења немамо, не можемо исправним и несаблажњивим путем ићи и другима водичи бити. 

И уз најјадније стање монаштва они који желе да се спасу спашће се

…Сведочанство неких светитеља о садашњем времену, као: свети Пахомије је видео јаму, која је оличавала јадан положај монаштва; али је истовремено зачуо и утешан глас, који је давао наду у спасење Онога који моћ има да и из оне јаме изведе и спасе кроз патње. И свети Нифонт јасно показује стање садашњег доба, али и пружа наду и могућност онима који желе да се спасу… 

Сећајмо се да смо гресима својим патњу Спаситељу нанели

Очекује нас и данас сећање на пречисте, спаситељске и животворне Муке Христове; нека удостоји Он све нас да се опоменемо, и да се њих сећамо са осећањем захвалности и смирене свести да смо ми греховима својим Њему те патње нанели, али је љубав Његова превазишла тежину рана; ко ће рећи о тој великој милости Његовој према нама?

Једина је нада за спасење наше уздање у Спаситеља и милосрђе Његово

…Када си почела да размишљаш о данима који су минули, постало ти је тешко због недостојности дела твојих и неизвесности за будућност. Твоја мисао тужна није ти дала мира? Кроз наду у дела своја можемо ли мир пронаћи. Милосрђе Божије и заслуге Спаситеља нашега Исуса Христа једина су наша нада, и свест о сопственој слабости и грешности води нас смирењу и покајању; а „смирење и без дела отпушта сагрешења многа”, по речима светог Исаака (41. Слово).

Спасење наше је у вери и у уздању у милосрђе Божије, у препуштању Његовој светој вољи себе и свих нас…

Христос је дошао да грешнике спасе, ми треба да осећамо грешност своју и да се никако не ослањамо на своје поправљање и заслуге; него, пошто осудимо себе да смо казну заслужили, замислимо заслуге Спаситеља нашега, који преузе грехе читавог света, – онда ће и нас помиловати милосрђа Свога ради, а не због заслуга наших. Колико примера видимо грешника што су спасени кроз покајање и то треба да нас води љубави Божијој и смирењу.

А ми шта да чинимо, када погледамо дела своја? Само милосрђе Божије према грешнима даје наду у спасење; и само оно зна начин на који да га уреди.

Смрт је хришћанина верујућег утеха – он се нада, ослободивши се тегобних окова плоти, да ће прећи у спокој и задовољство. Бојиш се грехова: а ради кога је Господ дошао у овај свет? Поднео патњу и смрт срамну? Пролио пречисту и драгоцену Своју крв? – Да би грешнике искупио и Својом крвљу опрао грехе њихове. Очајање је неумесно; али непријатељ настоји да те њиме узнемири; а ти му се немој покорити. Прочитај… код светог Исаака Сирина у 89. Беседи. Пазите, како велики Отац приказује милост Божију и љубав према нама грешнима: „као што што је зрно песка које пада у море сиње; тако је сагрешење свега створеног према лику Промисла и милости Божије. И као што се не затвара извор који изобилно кључа врхом нашег прста: тако не побеђује ни милост Створитељеву злоба створења Његових”… Видите у шта се ми уздамо: не у дела наша, него у неизрециво милосрђе Божије и љубав према нама грешнима, који су Га са Престола славе спустили до нас, који у тами јесмо и сени смртној.

Какво сведочанство тражиш о нади у спасење. У твоме стању то је дрско и безумно: па добро, добићеш сведочанство преварно кроз саблазан нечастивог и после ћеш памет изгубити. Тога су [сведочанства] удостојени били велики угодници Божији пред смрт или непосредно пре упокојења; али какви су они били и какву су искрену смиреност имали?! Свети Теогност пише: моли да ти се сведочанство да, али не пре смрти: јер је најсмиреније, а ми смирења немамо. Ако би нам сведочанство дато било, онда би се узнели и пали дубоко. Морамо имати веру, смирење и наду у милосрђе Божије и до свршетка не очајавати, него пребивати у покајању, ганутости срца и смирењу; а избегавати две крајности: сувишну наду и очајање, него бити ништавнији од свега створеног; Господ, који на смирење погледује, има моћ да наше спасење уреди.

Гордост потпуно лишава спасења

Ти пишеш да желиш да се спасеш, али те твоје настројење гордељиво омета веома, а Свети Оци пишу да гордост и потпуно лишава спасења; управо ради тога су нам и књиге написане, да бисмо гордост одбацили и задобијали смирење; и на који начин се то чини поучавају нас и објашњавају. Читајући књиге, највише пази на ово: како гордост одагнати и како стећи смирење. А Бог ће ти за то прилику дати, на пример: тебе вређају, прекоревају, наносе ти бол. Па како они могу сами од себе то чинити, ако им Бог то допустио није? И зато су они оруђе којим Бог делује у делу твога спасења.

Деловање Промисли Божије у спасавању људи

Како нас дивно благодатно Провиђење води путем спасења! Најпре нас теши, као дечицу која још не могу узети чврсту храну патњи и лишавања утеха; и опет, видећи ојачале и способне да носе крст, шаље патње и оставља без утехе, како бисмо награду узвишенију добили кроз трпљење и смирење, – што управо запажам и у вашем настројењу, јер сте тамо, осећајући утеху, видели награду, али она није могла бити трајна; а сада, остајући без утехе и носећи духовни крст, добијате награду, али је не видите, и зато верујте да су блажени који не видеше а вјероваше (Јн. 20,29).

Наше је спасење у невољама и болестима

Бог се о нама стара и промишља више него ми сами. Он руководи нашим спасењем и не жели да га тражимо у овдашњим радостима, него у невољама, патњама и болестима. Јесу ли захваљујући млитавости наши оци и матере ушли у Царство Небеско? Зар га нису задобили идући уским и тешким путем? Они су страдали, али се нису жалили нити су били малодушни и то им је служило као утеха у најљућим душевним и телесним невољама, које кад су претрпели у савршеном смирењу, добили су савршен мир и духовне дарове.

Промисао Божији - спасење људи

Видим да су и данас неки, који су по звању и положају слуге и унижени – али нису подвргнути робовању страстима и светским насладама – задовољни својим положајем и да благодаре Богу; а ако би им се отворио пут према части, богатству и насладама, они би се препустили различитим страстима и изгубили мир. Они пак од њих који се у своме положају не уздржавају од страсти, подносе невоље које их могу очистити од грехова и онемогућити гори разврат. А то што су у таквом положају, и разлог због кога су по Божијем Промислу ту постављени – то није ствар која треба нас да интересује. Шта рећи о другима, који су по звању и положају виши од ових? Јесу ли мирни? Јесу ли спокојни? Јесу ли задовољни својим положајем? Мало таквих можемо да нађемо. Напротив, пошто су слободни, подвргавају се робовању страстима, те губе мир и спокојство. Зато Господ и допушта различите невоље, ратове, смртоносне болести да би их на све могуће начине привео покајању и спасао. Како пише свети Григорије Синаит: „Тога ради допусти Господ да се насртаји, поробљавања и покољи умноже, како би уништио зло или спасао снажнијим лековима”…

…Не Пројављује се Божији Промисао о нама само онда када живимо у сваком изобиљу: треба веровати да и у свакојакој оскудици Његова очинска љубав промишља о нашем спасењу. Несумњиво је да Он све може да учини богатима. Но када види да изобиље не користи души, већ јој наноси штету, онда ће га одузети како би трпљењем и благодарношћу били надокнађени наши пређашњи недостаци.

У вашем заједничком животу видим нарочит Промисао Божији који вас – кроз невоље што их доносе ваше страсти и кроз подвиге против њих – води према благом циљу спасења. Уз ваше супротстављање страстима, самоукоревање и смирење Господ ће да уништи све силе ђавоље и дароваће вам мир. Зашто бисте иначе живели заједно.

Дивна су дела Божија и недостижна за наш помрачени ум; но, колико је могуће, из Светог Писма и опита коме смо и сами сведоци, сазнајемо да је Господ слао болести, невоље, немаштину, глад, ратове, метеже, или као казну за грехе, или да би предупредио да не паднемо у њих, а понекад и ради испитивања вере. Тако, дужни смо да благодаримо Богу за Његов премудри Промисао и за све неизрециво милосрђе које нам је указао.

Потребна је вера да бисмо видели Промисао Божији који делује на нама, а не да људе сматрамо за кривце, и то стога што нам отимају оно чиме бисмо могли сами себе да повредимо – частољубље. То је знак пажње Божије.

Невоље су такође Промисао Божији

Треба да верујете, а нема сумње да то и чините, у Промисао Божији, да Он свагда и свиме управља и да жели да се спасемо и доспемо до познања истине. Не везује нашу слободу, допушта нам да идемо по својој вољи, али приликом скретања са правог пута који води ка задобијању блажене вечности у будућности, многобројним средствима враћа нас на прави пут. Ми, по немоћи нашег ума, налазимо блаженство и срећу у телесним задовољствима и, поводећи се за њима, заборављамо наш прави циљ – будући, вечни, који нема краја. Истинита је реч Господа нашег Исуса Христа: јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду; јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7,13–14). Премилосрдни Господ Који премишља о нашем спасењу, не жели да нас против наше воље уклони са широког пута и доведе на узани и тесни, којим можемо да задобијемо вечни живот. Све то чини Господ јер нас љуби, као што и Својим љубљеним ученицима у свету није обећао радост, но патњу: у свету ћете имати жалост (Јн. 16,33). Но после им је дао наду и утешио их: али ће се ваша жалост окренути на радост… и радост вашу нико неће узети од вас (Јн. 16,20 и 22). Прво дакле жалост, а потом радост.

Тешко нашем времену. Остављамо тесни и мукотрпни пут који води у вечни живот и тражимо пут спокојства, онај којим иду многи. Но милосрдни Господ многе са овог пута одводи на тесни пут. Кроз патње или болести ми се приближавамо Господу: јер нас оне и против наше воље смиравају, а смирење, када га стекнемо, и мимо дела може да нас спасе, како је говорио свети Исак Сирин…

Невоље нам се не шаљу без Његове воље: и то да бисмо се искушали, као злато у огњу. И ви, као човек, имате некакве своје немоћи, а невољама се све то очишћује; само благодарите премилосрдном Господу, који према вама има такво очинско старање и љубав; јер, шаљући невоље ради очишћења, Он до краја не допушта да паднемо у изнемоглост.

Недостатак спољних патњи Бог надомешћује унутарњим

Чамотиња која те је Божијим Промислом обузела, по допуштењу је Његовом, како би се искушала твоја вера и љубав – то се зове духовни крст. Када би имала спољних невоља: понижења, љутњи, прекора, свакојаких потреба, и када би их трпела са смирењем, онда би избегла то унутарње огорчење, а пошто си од свих тих невоља слободна, налаже ти се духовни крст, како не би била осуђена због доколице и спокојства. Не смеш да будеш малодушна, него да примаш и трпиш великодушно и да благодариш Богу Који је премудрошћу Својом све устројио на нашу корист. Разлог ономе бива и сујета, добро мишљење о себи и похвала од људи.

Недостатак подвига Господ надокнађује кроз патње и болести

Слава Владики нашем који нас учи духовном животу; вама мањка чињење телесних и духовних подвига, а уз то све спољне потребе су вам задовољене, па када још не би било и духовних потреса, кроз спољне патње и болести тела, каква би онда била нада на спасење? Но милосрдни Господ, Који нас је снабдео сваким добром, шаље и искушења, да нам пружи искуство у духовним борбама и да бисмо стекли смирење.

Господ нас води ка спасењу уским и тесним путем

Људи већим делом желе и траже добра у овом свету и труде се да избегну невоље. То изгледа врло добро и пријатно, али свагдашња угодност и срећа човеку наносе штету. Он пада у различите страсти и грехе и разгневљује Господа. А они који проводе тегобан живот више се приближавају Господу и лакше задобијају спасење. Стога је Господ живот у уживањима назвао широким путем: јер су широка врата и широки пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду (Мт. 7,13), док је тегобан живот назвао тесним путем што води у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7,14). Дакле, Господ, по љубави Својој према нама, видећи могућу корист, одводи оне који су тога достојни са широког пута и поставља их на тесни и мукотрпни, како би трпљењем болести и невоља устројио њихово спасење и даровао им вечни живот.

И патње и утехе шаљу се по Промислу Божијем

…Све је то у власти Божијој; и патње и утехе су од Њега; оне долазе по за нас несхватљивом Промислу Његовом; али, у крајњој линији, на нашу корист. Дај Боже да не изнемогнемо у трпљењу и да будемо разумни у избору правог пута.

Огњем патњи спаљује се трње страсти

…Описујеш какав је немир настао у вашој обитељи приликом промене игуманства… Зар се све то догодило без допуштења и воље Божије? Он премудрошћу Својом све уређује, тако да је огњем патњи спалио трње страсти, припремајући Н. за настојатељство; а онда, патње и невољно смирују душу и чине да она прибегне Богу, молећи помоћ и заштиту. Он је све то могао да избегне и да је на настојатељство уздигне тихо и мирно, како многи и ступају, али, очигледно, нашао је да овако треба да буде: ко се може супротставити вољи Његовој? (Рим. 9,19). Колико је патњи претрпео свети Јосиф, кога су браћа продала у робље, и кога је Петефрије бацио у тамницу у којој је чамио две године: оковима стегоше ноге његове, гвожђе тишташе душу његову (Пс. 105,18). Зар га Бог и без тога није могао подићи на власт? Но тако је морало да буде. Па и Мојсије, вожд народа Божијег, колико је само искушења и невоља претрпео? Бежао је из Египта, уз сву своју ученост и мудрост, и обрео се, на крају, у туђој земљи; четрдесет година напасао је овце свога таста; како ли је то тешко било? Какве све патње није поднео у то време! И зато се удостојио да види Бога у несагоривој купини; и зато је био послан у Египат да изведе свој народ испод ропства фараону; није дакле без патњи постављен на ово дело.

Промислом Божијим сваковрсне невоље бивају допуштене на нашу корист

Како бисмо упознали сами себе када нам нико не би наносио бол, и како бисмо стекли трпљење, и како бисмо се смирили? Све то не бива без Промисла Божијег. Но премудрим старањем Његовим свакоме се ради искушавања воље и трпљења догађа оно што га може смутити и поколебати, како би спознао властиту немоћ и смирио се, или како би стекао трпљење и љубав.

…Ти си се наљутила због неоправданог приговора: ми, као људи, још нисмо у себи истребили страсти самољубља и гордости, те стога замерке које су по нашем мишљењу незаслужене тешко подносимо. Но ако се руководиш духовним разумевањем, онда ћеш наћи да је тај случај послат од Бога ради твога искушавања и поправљања. Јер помоћу таквих ствари ми постајемо свесни дејства наших страсти и трудимо се, уз помоћ Божију, да их искоренимо самоукоревањем, смирењем и љубављу…

Ти не схваташ да Бог пажљиво допушта Н. да те узнемирава и да ти се противи, како би тим леком исцелио твоју болест, како не би чула: лечисмо Вавилон али се не исцели (Јер. 51,9). Можемо ли да се излечимо од духовних болести ако немамо прилике да истребимо њихове узроке? Нико нас не дира, чини се – мирни смо; а страсти леже унутра, не бивају уништене него још јаче пуштају корен и, када се пружи погодна прилика, доносе велику несрећу…

Када се смиримо, онда схватамо да тога још и нисмо достојни, те треба да верујемо, да све што се догађа против нас бива по вољи Божијој, ради нашег искушавања, како бисмо, видећи стално своју немоћ, приносили покајање Господу.

Ко друге криви због својих невоља и неће да у томе види Промисао Божији, њега стижу још теже патње

За кога је то речено: за судове Твоје неће да зна (Пс. 10,5) и нема Бога у мислима његовим (Пс. 10,4)? За оне који не виде Промисао Божији над собом, како се стара о њиховом спасењу; за оне који не виде руку Божију која их кара или милује; за оне који остављају Бога и устају на људе, кривећи их за своје невоље; и који, у немилости због тога, бивају остављени од Бога, а патње им постају још теже због стања у коме се налазе, као и због казне Божије.

Знам да како доликује, по монашки, примате тај крст који вам је послан из руке Божије како бисте били искушани, или ради других нама недокучивих разлога свепремудрог Промисла Божијег, који дела на вашем спасењу: јер без допуштења Његовог ништа тако мучно не би могло да вам се догоди. Чак и када се чини да то долази од људи чији су поступци очигледно лоши, они су оруђе Промисла Божијег који дела на вашем спасењу.

У Светом Писму стоји: по свој су земљи судови Његови (Пс. 105,7), и сви смо под Промислом Божијим. Влас са главе наше не може пропасти ако то није воља Божија (Лк. 21,18), ни једна птица без ње не може пасти (Мт. 10,29), и све то што се са нама догађа, без сумње догађа се по премудром Промислу Божијем. Бог једнога смирава, другога узвишава, осиромашује и обогаћује, умртвљује и оживљава (1. Цар. 2,6–7). И ко може да се супротстави Промислу Божијем? Свети апостол Павле је у свој својој мудрости и светости клицао: О дубино богатства и премудрости разума Божијег! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови! Јер ко познаде ум Господњи? Или ко би му био саветник? (Рим. 11,33–34). Шта да кажемо за себе? Нисмо ли дужни да све тегобно и невољно што нам се догоди припишемо Промислу Божијем који се стара о нашем спасењу? И ако бисмо то тако прихватили, кривећи себе и сматрајући се за достојне не само таквих, него и горих мука, брзо бисмо се избавили од њих и стекли мир, док ако се у невољама срдимо, ропћемо и кривимо друге, онда их још више умножавамо и отежавамо. То нису моје речи, већ речи светог Исака Сирина, из 51. Беседе. Патње нам шаље Бог, док су људи који нас жалосте само оруђа Његовог Промисла. Ми остављамо Бога и кривимо људе, те по речима светог авве Доротеја, „страдамо као пси”. Ако на пса неко баци камен, он неће дирати онога ко је камен бацио, него ће гристи сам камен.

Бог не допушта патње које превазилазе наше моћи

…Људи, колико год велики и силни били, могу да чине само оно што им Бог допусти; и ништа више од тога. Оно што Бог допусти то заиста треба да буде тако, а не другачије, и то ће нам бити на корист. Наш разум то не може да докучи, но вера успокојава оне који је имају.

Не знам зашто се плашите прогона од стране те особе? Може ли вам ко учинити било шта нажао ако то Бог не допусти? А када се и догоди, то је потребно примити с покорношћу вољи Божијој, смирити се и сматрати оне који нас жалосте оруђима Божијег Промисла: због тога ће нас Господ избавити из њихових руку,

…Увреду коју ти је она нанела треба да сматраш за послату од Бога. Пишеш да она опет то може да учини ако не буде кажњена. Може, али само ако јој то Бог допусти, ради твоје користи; а у супротном, не само мати З. него ни легиони демона не смеју да учине ништа.

Све што се догоди поука је која разоткрива наше унутарње стање

Сваки случај је наш учитељ који открива наше унутрашње стање „погледу Божијем”. Неопходно је предати се свепремудром Његовом Промислу и руководству. Свети Петар Дамаскин пише о томе како стећи веру: „желиш ли да ме успокојиш разумом Твојим, не противим се; желиш ли опет да ме смириш како би ме искушао, такође сам с Тобом” и сл.

Божански Промисао допушта искушења ради нашег узрастања

Размишљајући о вашим садашњим искушењима дошао сам до закључка да су вам она, не без допуштења Божијег, дата ради смирења. Пошто нисте имали никаква спољна искушења и невоље, овај вам је духовни крст дат за духовно узрастање… смиравајте се и предајте се вољи Божијој. Он неће послати искушења која превазилазе ваше снаге…

Господ искушења допушта постепено и према потреби

Господ не шаље искушења одмах, већ према потреби и у зависности од стања у коме се налазимо. Оно што је Промислом Божијим предвиђено не можеш избећи…

Падови доводе до спознаје сопствене немоћи и до смирења

Бог нам понекад пажљиво допушта да падамо или да не достигнемо висине ради охолости и осуђивања ближњих.

Ако и не однесете победу, све је то по допуштењу Божијем ради нашег смирења и да не бисмо осуђивали ближње; јер пред Богом бољи је грешник који се каје, неголи горд праведник.

Страсти те смирују и против твоје воље. Када не би падала, онда не би спознала ни мрзост борбе, ни своје немоћи, а друге, оне који падају и бивају побеђени, сматрала би мање вредним. А овако, гледај како си сама безвредна и гора од свих… Господ гледа на смирене…

…Много бринем због болести сироте М. иако све то приписујем вољи и Промислу Божијем, који све чини на корист душа наших…

…Нису нам познати судови Божији. Он све чини (нама) на корист. Ми смо везани за овдашња добра, а Он жели да нам кроз овдашње кратке болести дарује будуће добро.

Смрт није случајна већ долази по Промислу Божијем

Ако вас чини огорченом то што је он у средњим годинама отишао одавде, знајте да се ово догодило према премудрим и нама недоступним путевима Божијим, како каже Свето Писмо: ухваћен би, да злоба не измени разум његов, или лаж да не обмане душу његову; бујање злобе да не помрачи добро, и ниске похоте да не покваре ум незлобив. Скончавши закратко задоби лета дуга. Угодна беше Господу душа његова (Прем. 4,11–14).

Благодат Божија одузима снагу за чињење добра када га чинимо ради сујете

Обратите пажњу на своје расположење када се догоди да учините какво добро, тј. да нема можда уображености, сујете и хвалисавости – тј. недостатка смирења? Кад буде тако, ваља претпоставити да ће нам благодат Божија одузети снагу за чињење тих дела, како бисмо спознали своју немоћ и смирили се. А оне умишљене добродетељи, нису ли нам биле на штету, тј. на обману, што се, како видимо, многима догађа. Пишући вам ово, не желим да кажем да треба потпуно оставити добродетељи: уопште не; довољно је пазити на њих и расуђивати о томе зашто губимо снагу за упражњавање добродетељи.

Није сваки подвиг добар и сагласан вољи Божијој

Промисао Божији за нас је недокучив. Треба да будеш чврсто уверен да се ништа не догађа без Његове воље, Његовог садејства или допуштења; с твоје стране, чини се, уз добру вољу начињен је корак на путу који води ка спасењу, но тежња ка добру није увек сагласна вољи Божијој. Она је наизглед добра, али од ње, према плану

Божијем, или нема суштинске користи, или пак још није дошло време, или је потребно искушати твој добар подвиг, да ли је довољно постојан или није. У 33. Беседи свети Исак Сирин пише: „није свака жеља добра… понекад човек жели добро, али Бог му не помаже”… Стога се треба молити Господу, да оно што изаберемо буде по Његовој вољи и да нам Он помогне да то остваримо, јер без Њега ништа не можемо учинити.

Казна – дело љубави Божије

Понекад нам се нешто учини корисним па се трудимо да то тражимо и добијемо, но Богу је ово боље познато; и ако нам није на корист, Он ће нас одвратити од тога. Јер ми се више старамо о садашњем пролазном животу, а Господ о спасењу наших душа и о вечности. Почасти, богатство и насладе које често обмањују људе, за нас су повод за растројство; а милосрдни Господ, лишавајући нас њих, доводи к покајању, што видимо данас, као и у прошлом столећу на примеру великих људи, како духовних тако и светских. И ако несрећне догађаје сматрамо за казну Божију која стиже људе у свету, онда су те казне дело љубави Божије… Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони кад те покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима (Јевр. 12,5–6).

Благодат Божија зна шта је и када некоме корисно да пошаље. Нека је благословено име Господње у векове!… 

Са смирењем се повинујте Његовом свеблагом Промислу, који вас љуби и када кажњава: јер кога љуби Господ онога и кара (Јевр. 12,6)…

Знамења и чудеса шаљу се Промислом Божијим ради утврђивања вере

Господ и у наше време шаље знамења и чудеса ради учвршћивања вере, као што је случај са иконом светог Николе. И недавно у Петербургу, код једне сироте дјеве, прославила се чудесима икона Мајке Божије Тихвинске коју су потом пренели у Исакијевску цркву. И у Москви је била пројава… Господ то шаље ради утврђивања вере и обраћења, како један отац каже: „милостиво припрема за кушање очинске казне”; говорећи о северној престоници, он са жаљењем каже како „она (казна) лежи над престоницом тежа од дима који испуштају заводи и фабрике; раскош са безумним хвалисањем и увесељавањем, као зараза је захватио све. То не могу да зауставе ни проповеди, ни упозорења, само чудеса и несреће”…

Робовање нечистим телесним помислима услед охолости срца

Ово ти пишем не зато што желим да те окривим, него да те подстакнем да у томе видиш дело Промисла Божијег који лечи наше страсти, те да би преко самоукоревања добио помоћ Божију… А што се помисли твоје тиче… нека ти опрости Господ и дарује снагу да јој се супротставиш. Јасно да је она допуштена ради твога смирења, зато и поред све твоје слабости треба да се бориш с њом… Уверен сам да је корен твога ума утврђен у томе да ти ваља задобити чистоту, тако драгу анђелима, и заиста, после борбе са бурним помислима, која прихвата оно што је предложено, твоје срце бива опхрвано великом осетљивошћу и смирењем; а борба ти се шаље ради гордости…

За све треба благодарити Господу и у свему видети Његов чудесни Промисао

За све треба благодарити Господу и у свему видети Његов чудесни и сврсисходни Промисао о нама. Недостатак наших дела Он надокнађује или болестима или невољама, да тако не допусти да се гордимо пред другима и како бисмо, видећи своје немоћи, себе сматрали за последње од свих, о чему много читамо у књигама док се на делу ни мало не кајемо.

За нас је корисно оно што Бог чини

Упорно и својевољно желети дужи живот оних које волимо и поштујемо значи нарушавати план Божији. Теби би било пријатно да и даље будете заједно; претпоставимо да је то и корисно; но, у питању је егоизам: за нас је корисно оно што чини Бог, зато му се свакодневно молимо: да буде воља Твоја - а истовремено не желимо да се она остварује на нама?!

Преподобни Макарије Оптински: Смирење

Смирење

О, смирење! Ти си одећа Божанства

– каже свети Исак Сирин. 

Христос – учитељ смирења 

Питате како и одакле се научити смирењу? Сам Господ наш Исус Христос је рекао: научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11,29). То је основа нашег учења – смирење. Свети оци, подражавајући то учење, и поред све своје светости сматрали су себе за горе од свих и ниже од сваког створења, томе они уче и нас. И јасно су показали, да где год се догодио пад, тамо је претходила гордост… 

Тражите од мене савет: како савладати страсти и стећи смирење? Ваша жеља је добра, али треба уложити труд ради стицања смирења, треба одбацити и уништити гордост у себи и у сваком делу и речи смиравати се и сматрати себе за горег од свих. Када бисмо и могли нешто добро да учинимо, то не чинимо нашом силом, него помоћу Божијом. Господ нас је научио: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10), и још је заповедио: научите се од Мене… (Мт. 11,29). Ето од Кога да се учите смирењу; оно вам дарује мир, а са њим лако можете савладати страсти, јер је самољубље и гордост основа свих страсти и њихов узрок. Њеним уништењем све страсти нестају, јер за сваку ћете страст наћи заповест Божију и, трудећи се да ту заповест испуните, лако ћете је, уз помоћ Божију, савладати.

...Чувај се гордих помисли – да си тобоже достојна. Имај на уму да су наша дела без смирења ништа. Сам Господ нам је показао узор смирења када је Својим ученицима опрао ноге, и када нам је заповедио да се научимо од Њега, јер Он је кротак и смирен у срцу. Зашто? Зато да бисмо пронашли мир душама нашим (Мт. 11,29). Колико је то само важно! И ко је био смирен? Цар славе! А Пречиста Дјева Богородица, какво је смирење имала када јој је објављено о зачећу Бога и Логоса, Сина Божијег, од Духа Светога, ради спасења људског рода. Она није помислила високо о себи, није се погордила, Она, која је заиста часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима; него се показала смиреном пред великим Архангелом: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој (Лк. 1,38). Потом је стала да велича Господа у духовној радости, говорећи: јер погледа на смирење слушкиње Своје (Лк. 1,48). Како узвишени пример смирења за нас грешне! Али и сви свети, који су ишли овим спасоносним путем, што су се више приближили Богу, то су боље видели колико су јадни и убоги; и у свим невољама и искушењима која су им се догађала у животу, увек су сматрали да их заслужују. Већ и самим тим ове невоље постајале су им подношљивијим. 

Сама најузвишенија Љубав (Син Божији) обукла се у смирење нашег тела. 

Како достићи смирење 

У оваквој борби, или духовном рату, потребно је поуздано оружје, коме ђавоља сила не може одолети. Какво је то оружје? Свето смирење. Како га достићи? Постоје разни начини да га стекнемо. 

Прво: испуњавање заповести Божијих, међу којима је и ово: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско (Мт. 5,3). Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10); научите се од мене јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29). 

Друго: познавање својих немоћи. Свети Исак Сирин у 61-ој Беседи пише: „Блажен је човек који зна своју немоћ, јер је то знање за њега основа, корен и темељ сваког добра. Исто тако, нико не може постати свестан своје немоћи ако не буде мало искушан. И праведник, који не познаје своје немоћи, налази се у опасности…”. И опет: „Онај ко не познаје своје немоћи оскудева у смирењу, а ко оскудева у смирењу далеко је од савршенства и стално се налази у страху”… 

Треће: сећање на пређашње грехе доноси тугу у срце и смирује душу. 

Четврто: „од послушања се рађа смирење – пише свети Јован Лествичник – од смирења расуђивање, од расуђивања испитивање, а од овога прозорљивост”. И свети Касијан у Речи Леонтину игуману каже: „истинско расуђивање не долази другачије него од истинског смирења које снисходи, да не само оно што чиним, него и оно што тек помишљам откривам оцу, и да својој помисли ни у чему не верујем, но да у свему следим речи стараца и да верујем да су корисне”… 

Пето: од Промисла Божијег допуштено је падање у страст, како бисмо боље осетили своју гнусобу, како бисмо се смирили и постали свесни да смо гори од сваког створења. О томе пише свети Григорије Синаит у глави 117-ој: „ако човек не буде остављен, побеђен, савладан, поробљен сваком страшћу и помишљу и духом побеђен, не добијајући ниоткуда никакве помоћи, ни од Бога ни од било кога другог, и готово очајан због свакојаких искушења – не може постати скрушен и себе сматрати за најмањег, последњег и слугу свих, некориснијег и од самих демона, онога који и треба да се мучи и буде побеђен. То је смирење које је од Промисла Божијег, кроз које се и друго и узвишеније даје”. За стицање служи још и свакидашње самоукоревање. Из овога видите да је веома опасно ићи путем добродетељи без смирења, са надом на себе. Постоје многи, како стари тако и савремени, примери оних који су због овога пали у прелест. 

За стицање смирења потребни су време, подвиг и напор 

Пажљиво прочитај двадесет пету поуку светог Јована Лествичника: тамо ћеш видети како само смирење може истребити страсти и дати снагу добродетељима, а и код светог Исака Сирина у 46-ој Беседи речено је да „смирење и без дела спасава човека, а дела без смирења не могу спасти”. Немој мислити да смирење можеш да стекнеш лако и без душевног труда, јер „оно је – по речима светог Петра Дамаскина – плод знања, а знање је плод искушења и невоља”. Зато не треба избегавати невоље послане од Бога, већ их треба примати са покорношћу и трпети их са самоукоревањем, и никако се не надати на своје молитве, ни на сузе које лакомислене доводе до гордости и сујете. 

…Труди се да са спољним усагласиш и унутарње смирење. Сматрај себе за најгорег и последњег од свих, не говорећи то само устима, него придруживши и срце. Оно ће те учинити спокојним. Исто тако немој да мислиш да би то дело могло брзо да се заврши: оно захтева много времена, труда, одрицања од своје воље и разума, о чему је говорено и писано доста. Но без праксе неће бити успеха: много ћеш пута пасти, смирити се и устати, а оно ће бити утврђено тек онда, када потпуно спознаш своју немоћ и када се више не будеш ослањао на своја дела. 

…Чудиш се што си, иако желиш да себе сматраш за најгору и недостојну њиховог друштва, истовремено ипак спремна да их презиреш; а када прекореваш себе због тога, савладава те помисао сујете. Из тога треба да схватиш да твој сасуд још не може да смести у себе миомирис смирења, него напротив, пада у смрад гордости; јер непријатељ и најмање твоје умишљене врлине употребљава као повод за сујету; не можеш истински да се смириш, а и како би могла за кратко време да се научиш тој уметности? Свети Григорије Синаит у 117. глави пише: "човек, ако не буде побеђен страстима и помислима и свим другим, не може да себе сматра за мањег и горег од свих, за грешнијег и од самих од демона; ово је нарочито смирење Промислом Божијим". Када видиш да те је победила нека страст, ти се и невољно спушташ у дубину смирења, и не усуђујеш се да било кога осудиш или презреш. 

Твоје представе о смирењу су недовољне. Ти о њима можеш знати само теоретски из учења светог Јована Лествичника. Па и он, пишући о њему, сматра да не може да пружи довољно добро тумачење. Слично је и са светим Јефремом Сирином и авом Доротејем. Оно се најбоље разумева на делу, а до стицања смирења пут је још далек. 

Читајући о смирењу ти си схватила да га још немаш, него да уместо њега у теби влада самољубље; желиш да научиш како да задобијеш смирење? Предстоје ти честе лекције из смирења – учи како да се смираваш када те прекоревају; но, ова небеска врлина се не стиче без напора, него је потребно много времена. Не достижући је пре ћеш увидети своју убогост и временом ћеш се смирити; чешће читај о смирењу и имај на уму да је оно пород искушења. 

Смирење је велико оружје против непријатеља, но његово стицање захтева велик труд и одрицање. Узак је и тесан пут који води у вечни живот! (Мт. 7,14). 

Кажете да немате плодове смирења, него вас уместо њега узнемиравају гордост и самоувереност. А како мислите да за тако кратко време стекнете смирење? То је највиши дар. О томе како се он задобија, поучавао сам вас у првом писму; то можете да прочитате и у књигама светих отаца о овој великој добродетељи. Када у потпуности будете испуњавали послушање према мајци, не уздајући се у свој разум, онда ће и цвет ове добродетељи да процвета. Но знајте да ће непријатељ добра, ђаво, многе насртаје усмерити на вас, како би вас отргнуо од овог спасоносног подвига. 

Смирење је једино непобедиво оружје против свих ђавољих подвала, но није лако достићи га, а за оне који живе у свету оно је тим пре недостижно. Чак и ако укоревате себе речима, не треба у њих да се уздате ако нисте стекли истинско смирење срца. 

Поука о покајању вас је дубоко дирнула, желели бисте да сахраните своју вољу и васкрснете смирење, па одмах питате: како то да постигнете? Да ли бих могао да вас научим томе? Када је за учење било које вештине и уметности потребно много времена и напора, колико више времена и самоодрицања захтева ова уметност над уметностима? Молите се Богу да вам помогне да са вером читате учење Светих Отаца, и приморајте се да га према својим могућностима и снагама остварујете и на делу, да у свему спознајете своју немоћ и да се смиравате – па ћете добити помоћ Божију. Следити покрете свога срца кроз мисли, речи и дела – то је веома добро. Тако ћете, можда, убрзо постати свесни своје убогости и осетити смирење. 

Смирење – божанска наука коју могу да уче сви 

Како смо ми далеко од смирења! А оно би оборило све стреле лукавог. Ваља учити ову Божанску науку. Не треба ићи на универзитете, нити на академије и трошити новац за то. И сиромашан и богат, сви имају право и могућност да се уче овоме дару. Научите се од Мене… (Мт. 11,29). Не будимо неверни према речима Господа нашег Исуса Христа, него се окористимо и почнимо да учимо, увек је право време за то. Не само оне који су дошли у трећи, него ни оне који су дошли у једанаести сат Он не одбацује, већ их прима и једнаку им награду даје. 

Смирење не види себе 

Кад будеш следила учењу Светих Отаца, твоји ће хирови бити уништени. Не само да нећеш мислити да их немаш, него ћеш просвећеним очима видети своје грехе, којих је као песка морског. Знај да смирење није у томе да видиш да си смирена. Прочитај о томе код светог Јована Лествичника, авве Доротеја и светог Петра Дамаскина. 

Знаци истинског смирења 

Они који су сасвим немоћни (стари, болесни), нека обрате пажњу на речи светог Јована Лествичника: „ко је немоћан телом, нека иде путем смирења, јер неће наћи друго средство за спасење”. 

Знак смирења и гордости нека ти буде ово: гордост зазире од свих, укорева их и види њихову лошију страну, док смирење види само своје зло и не усуђује се да икоме суди. 

…Ова добродетељ (смирење) презрена је и мала по имену, а велика и значајна по дејству, и толико силна, да по речима светих отаца онај ко је смирен никада не пада. Где је смирење, ту је и љубав – они су нераздвојни; но кад се плашимо приговора, кад се бојимо грдњи, кад не трпимо увреде – још смо далеко од тих добродетељи. 

Ако је човек још недорастао у пажњи и трезвености и плачу душе која је Богом очишћена од страсти, нека притекне под покров триблаженог смирења, које порива наше слабости и надокнађује наше недостатке. Обележје тог нелажног смирења је, према речима авве Доротеја, то када се не гневимо и када не гневимо ближњег; а по светом Лествичнику – ако не грешимо добровољно и ако у души осећамо да је сваки ближњи бољи од нас... «Јер се чудим – вели свети Лествичник – ако неко изиђе из загрљаја светог смирења, а добије какав вечни дар». 

У вези са смирењем, он (свети Јован Лествичник) примећује : «многи себе називају грешнима, а можда и заиста о себи тако мисле, али срце се искушава понижењима од стране других». 

Због смирења се и без дела опраштају многа прегрешења, док дела без смирења не доносе корист 

О томе колико је велика сила и узвишена слава смирења, пишу свети Калист и Игњатије у 43-ој глави: „због смирења се и без дела опраштају многа сагрешења, док су она (дела) без њега (смирења) бескорисна”. И још: „што је со у свакој храни, то је смирење у свакој добродетељи, оно може многе грехе да сатре.” 

Свети Оци нас уче да је без ове ризнице све наше богатство безвредно. Једино је смирење у стању да нас без дела заступа пред Господом и да учини да нам се опросте сагрешења. А дела без смирења неће донети никакву корист (Добротољубље, Калист и Игњатије, глава 43; Исак Сирин, Беседа 46; свети Јован Лествичник, Поука 23)… Потрудимо се сваки дан око смирења и на делу спознајмо немоћ своје душе. Немојмо прекоревати друге. Читајмо отачке књиге које подстичу на смирење. Тако ће се страсти временом стишати и задобићемо спокојство. 

...Сви они који су достигли савршенство, имали су велику и дубоку смиреномудреност, без које ниједно наше дело или подвиг није угодно Богу. 

Свети Исак Сиријац у 46. слову пише: «Због смирења се, и мимо дела, праштају многа сагрешења; без њега, напротив, она су не само бескорисна, него нам и многа зла чине. И ово (смирење) ако стекнемо, чини нас Синовима Божијим, те нас и мимо добрих дела води ка Богу. А без њега сва наша дела су узалуд, баш као и све врлине и сви подвизи». И у 55. слову: «Када неко за себе не сматра да је грешан, његова молитва није угодна Богу». Навешћу још једну поуку светог Јована Лествичника (25,63): «Потрудимо се свом силом да изађемо на врх ове добродетељи (смирења): ако пак не можемо, потрудимо се да нас она подигне на своја рамена; уколико осећамо да смо слаби у нечему, макар нас она неће испустити из свог наручја. Јер чудо би било када би онај ко отпадне од смирења добио неки вечни дар». Постоји још много отачких сведочанстава, да уз сва наша дела обавезно треба да имамо и смирење, те да без њега чак ни сама љубав не може да буде права. 

Никаквим добрима или подвизима не можеш узвратити Господу као смирењем, са којим сав збор добродетељи неће одступити од тебе; а без њега, ако и мислиш да нешто имаш, вараш се. Ово богатство ваља стицати не на речима, него искуствено, упражњавајући смирење у животу. О томе још не вреди да ти говорим, јер ти је несхватљиво без опита. 

Као да је ствар у томе да се неко само мало помоли и да не једе меса? Не, Бог хоће да будемо смирени; јер Он прима молитве смирених и не презире њихова мољења. Близу је Господ скрушених срцем, и смирене духом спасиће (Пс. 33,18). Срце скрушено и смерно Бог неће презрети (Пс. 50,19). Ово су све речи пророка Давида, објављене Духом Светим. А сам за себе он каже: Добро ми је што си ме смирио (унизио) (Пс. 118,17) и: пре но што понижен бих ја сагреших (Пс. 118,67). Смирење је у свему најнеопходније, без њега ни једна врлина није угодна Богу; ако неко не мисле за себе да је грешан, његова молитва није угодна Богу, пише свети Исак (Слово 55). 

Пишете да немате смирења, а знате колико је оно неопходно за мир душе и њено спокојство; јер управо због њега имамо рат са гордим демонима, који се труде да нас наговоре на све што је противно смирењу. Напротив, Господ наш Исус Христос нам је заповедио да се од Њега учимо кротости и смирењу, да бисмо задобили мир душама нашим. Што год да чинимо и колико год да се трудимо – без смирења нам не користи. По речима светог Исака, смирење нас и мимо дела спасава, док нам без њега ни дела нису од користи. Ви сте се много трудили, испуњавајући правило и чинећи свакојака добра дела, сматрајући да ћете на њима засновати своје спасење, али нисте добили ништа. Очигледно зато што што ваша дела нису била растворена смирењем. Немојте да мислите да се ово богатство може стећи лако и без муке. Потребно је много времена, напора, самоукоревања и свести о својој слабости и убогости. 

Схвативши своју грешност, стичите смирење које силно заступа пред Господом, како када је у питању праштање наших грехова, тако и када се ради о утврђивању за убудуће, за испуњавање заповести Његових. 

Смирење се задобија кроз спознавање својих немоћи 

…Старај се о тим средствима која ти доносе корист. Кажем: немој се уздати у свој разум и одсеци своју вољу. Оптужбе, биле оправдане или не, не одбацуј, ако не желиш да одбациш своје спасење. Све ово делање довешће те до познања властитих немоћи и до смирења. 

…Нека вам Господ помогне да кроз познање својих немоћи стекнете толико жељено смирење… 

А како стицати смирење – то велико благо које непријатељи не могу да украду и које их уништава – о томе читајте отачке књиге. Из њих ћете видети, да где нема светлости, тамо је све тама, и где нема смирења, тамо је све тамно и мрачно. И ми не можемо да стекнемо смирење ако не спознамо своје немоћи и ако се уздамо у своју умишљену способност да се поправимо. Већ и то што у себи осећате хлађење према Богу јесте повод за смирење. Видећи у себи такву беду, треба се и против своје воље смиравати, а буде ли узнемирења због тога, јасно ће се показати наша гордост; јер ако смо нешто и имали, притерани невољама узнемирили смо се, уместо да прибегнемо смирењу и покајању. 

Када сам цар и пророк Давид говори о себи: пре но што си ме смирио, грешио сам (Пс. 118,67), шта да кажемо за себе ми, који немамо такво богатство? И када је добио смирење, није то приписивао себи, него Богу: благо мени јер си ме смирио (118,71). То и ми треба да видимо на путевима нашег живота и у деловању страсти – да нас наше душевне немоћи воде ка смирењу...

Преподобни Макарије Оптински: Слово о љубави

Писмо 11.

Слово о љубави је узвишено, па га није лако изразити нашим оскудним умом и још оскуднијим делањем. Ти си код себе приметила да имаш мало љубави, а ако погледаш боље, видећеш да уствари ниси имала ни представу о њој. Хтела би да знаш на који начин да стекнеш ту врлину.

Господ је рекао: Ја Сам пут и истина и живот (Јн. 14,6). Тај пут је – чување заповести Господњих. Који Мене љуби, заповести Моје чува. А заповести Његове су све љубав и смирење. Ми треба да их испуњавамо у сваком случају, колико можемо, и да при томе никако не мислимо да смо нешто већ испунили; ма шта добро да учинимо, нисмо учинили својом снагом, него уз помоћ Божију, јер Он је рекао: без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,5), стога сви треба себе да сматрамо за непотребне слуге, према заповести Божијој: јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). Ти би хтела да видиш како стичеш врлине, али то није могуће, јер бисмо тиме само давали подстицај своме самољубљу. Богу треба да препустимо да оцени наша добра дела, а сами треба да Га молимо: «даруј ми да уочим своја прегрешења», а не врлине, чак и када би их било. Пишеш да ти се догађа да видиш страдалника или убогога, а не будеш у могућности да му пружиш помоћ, па се после испостави да си могла то да учиниш, али ниси. То ти управо и служи за покајање и смирење, како би се убудуће више пазила, а такође привлачи ти помоћ Божију.

Пишеш о крсном знамењу, како данас у свету није уобичајено да се неко прекрсти. На пример, хтела би да се прекрстиш приликом поласка воза, али се плашиш подсмеха; на овакву ситуацију сама дајеш одговор речима: ко се постиди Мене и Мојих речи њега ће се Син Човечији постидети када дође у слави својој  (Лк. 9,26) и тако даље... Постоји још много тога у хришћанском учењу, што се односи на одвраћање од света и његових обичаја: јер не можете служити двојици господара – свету и Богу, и који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4,4). «Свету», то значи обичајима света, који нису у складу са религиозним обичајима. Ђаво се посебно противи осењивању крсним знамењем. Свети Јефрем Сиријац пише: «Тај покварењак стављаће свој печат не на било који телесни уд, него, да би олакшао ствар, на десну руку човекову; а такође и на чело човеково ставиће безбожни жиг, да човек не би имао могућности да десном руком ставља на себе знамење крста Христа Спаситеља нашег, и да тако не би могао да на своме челу изображава без сумње страшно и свето име Господње, и славни и страшни крст Спаситељев. Јер овај нечастиви зна да ће крст Господњи, ако буде на коме изображен, разорити сву силу његову. Зато ће полагати печат на десну руку човекову, јер она запечаћује крстом све наше удове; на сличан начин и чело на своме врху носи Спаситељево знамење, као што свећњак на себи носи извор светлости». Како то ђаво ставља печат на чело и на десну руку? Не другачије но тако што своја лукавства постепено уводи као обичаје света, па се још и вешто скрива са својим делима, убеђујући људе како ђаво не постоји.

Питаш како да се држиш у том случају? По моме мишљењу не треба да повлађујеш свету, јер си се и у много чему другом удаљила од њега, нити треба да се бојиш подсмеха.

Остаје још само питање о четрдесетодневној молитви са бројним мољењима и поклонима, после којих ћеш тобоже добити тражено. Ја на то не могу ништа да ти кажем, јер нигде у отачким правилима и поукама нисам био у прилици да чујем за такву молитву, а не усуђујем се да сам од себе нешто измишљам. Ако они који су ти указали на ово средство имају сведочанство Светог Писма или светоотачке поуке о њему, онда можеш да га прихватиш, а без тога оно није безбедно. Господ је заповедио: иштите, и даће вам се (Мт. 7,7), али није саопштио број молитава које треба произнети за сваку ствар, него нам даје само оно што је корисно, а што није – то и не даје.

Молим за Н. Н., тебе и вашу децу благослов Божији, остајући онај који вам жели здравље и спасење, ваш молитвеник пред Богом, многогрешни јеромонах Макарије.

6. новембар 1859. године

Нема ништа горе за ђавола него да чује ове речи – „Слава Богу за све!“

 

Ова фраза наноси ђаволу смртну рану!

За оне који је изговарају у свакој опасности, она је гаранција заштите и радосног расположења душе.

Треба је само наглас рећи, облаци туге се тренутно разиђу.

Не престајте да је понављате свагда и реците другима да чине исто.

И тада ће се олуја која нас је задесила, чак и ако је толико јака да нам прети утапањем, потпуно смирити и утишати.

Они који су у искушењу добиће још већу награду и истовремено ће се ослободити невоља.

Ова фраза је прославила Јова, бацила ђавола у бег и натерала га да се повуче са стидом...

Она избавља од сваке туге...

(Из 193. Посланице Светог Јована Златоустог)

Управо овим речима на уснама Свети Јован Златоусти је предао своју свету душу Богу: „Слава Богу за све!“