Када бисте били од света, свет би своје љубио,
а како
нисте од света него вас Ја изабрах од света, зато вас мрзи свет.
Јн. 15, 19
У прошлости су Хришћане убијали само због тога што су исповедали Исуса Христа као Бога. Током прва три столећа Хришћанства, Хришћани су били изложени најстрашнијим гоњењима. Хиљаде Мученика и Исповедника, мушкараца и жена, стараца и деце, сиромашних и богатих, ишли су на муке и у смрт, али се нису одрицали своје вере.
Да би се
застрашио народ била су организована безбројна јавна извршења казни, али је
број Хришћана растао из дана у дан. И Хришћани су својим смирењем, кротошћу и
љубављу победили окрутни пагански свет.
Данас
Хришћане нико не гони, нико их не лишава грађанских права и слобода. Међутим,
када одемо на ручак код пријатељâ, наша се рука, из неког разлога, не подигне
да се прекрстимо пре почетка обеда... Или, гледамо са другарима телевизију, и
када почне да приказује неки духовно штетни филм, ми се изнутра узнемиримо, али
тада као да нас нека непозната сила прикује за фотељу и не дозвољава нам да
устанемо и одемо одатле... Пролазимо поред православне цркве и рука одједном
почиње да нам отежава и ми као да немамо снаге да је подигнемо да бисмо се
прекрстили... Шта се то збива са нама? Зар то не значи да се ми, који смо
ревносно верујући када смо сами или у храму, уствари бојимо да јавно покажемо
своју побожност пред нама непознатим људима, да се буквално стидимо своје вере?
Да, ми се
бојимо! Бојимо се подсмеха и подозривих погледа, бојимо се да ће нас сматрати
заосталим, да ће се „значајно” згледати иза наших леђа. Трудимо се да буде
попут свих осталих. Али, где ми живимо? Какав је тај савремени свет, чиме он
живи, к чему тежи? Да ли је могуће измирити хришћанске идеале са вредностима
савременога света? „Ми се не слажемо са обичајима овога света, а ако се, пак,
слажемо са њим у данашњем свету, онда више нисмо истинити Хришћани. Истинити
Хришћанин не може да се осећа као свој на своме у овоме свету и не може а да не
изгледа и себи и другима помало „ћакнутим”. Ово су речи познатога
[православнога] проповедника и научника, јеромонаха Серафима Роуза
(1934–1982). Неспојивост православнога Хришћанства са савременим „овим светом”
је нешто што се види голим оком. „Овај свет” је егоцентричан, а у основи
Хришћанства лежи саможртвовање. Човек „овога света” живи за себе, а Хришћанин
треба да се одриче самоугађања ради служења ближњима. „Овај свет” и истинско
Хришћанство су потпуно различити и заблудно је сматрати да се може извршити
синтеза „овога света” и истинскога Хришћанства.
У првим
столећима Хришћанства људи су се јасно делили га гоњене и гонитеље, на Мученике
и мучитеље. Данас сви „зијављују љубав” Хришћанству. Политичари зачињавају
своје наступе библијским цитатима; интелектуалци се баве разматрањем узвишених
идеала православне културе; екстрасенси, „исцелитељи” и врачеви у паузама
између својих „сеанси” шаљу људе у цркву да тамо запале свећу; средства
масовног информисања баве се питањима црквенога живота. Но, упркос свој тој
спољашњој лојалности Хришћанству, „овај свет” тежи да угура Хришћанство у
оквире „културнога наслеђа”, да га претвори у неку врсту музејскога експоната.
И чим човек почне да усваја еванђелске заповести као руководство за живљење и
покуша да измени свој живот, он почиње да губи своју „нормалност” у очима
друштва, на њега почињу да показују прстом, њега сажаљевају, њему се
подсмевају. Овде је неопходна велика храброст да се човек не би сломио, да не
би одступио од своје вере, да се не одрекне од Христа. Ово је подвиг који је,
на неки начин, сличан подвигу првихз хришћанских Мученика и Исповедника.
У чему се
састоји „ненормалност” Хришћанина? Замислимо следећу ситуацију: човек стоји
пред избором – да ли да каже истину или, пак, да слаже. Ако каже истину, на
пример, да призна неки свој рђав поступак, њега чекају различите непријатности,
то ће отежати његов живот, а можда, чак, и живот његових ближњих. Ако, пак,
слаже, то никоме неће нанети штету, нико за то неће сазнати, живот ће насвити
својим током, сви ће бити задовољни. Како да поступи нормални, породични човек?
Он ће све да извага, да се увери да је та лаж безазлена за његове ближње, да
нема другога излаза и, поколебавши се, да прикрије истину. Поклебавши се...
Нешто ће га нагнати да на тренутак посумња у исправност његове одлуке. Слабачки
протест савести ће се зачути из тајанствених дубина душе, али он ће бити одмах
угушен гвозденим аргументима хладнога расуђивања.
Зар нам ово
није познато, зар то није истина? Колико смо пута и сами са сопственом савешћу
поступили на овај начин! Није нам се допала искреност и непоткупивост наше
савести, њени беспоштедни и истинити приговори, и ми смо јој се, на сваки
начин, супротстављали и напросто гушили њен глас, када није било аргумената.
Но, да ли ћемо због тога себе назвати несавесним људима, лажовима и лицемерима?
Не, ми себе сматрамо часним људима, људима на свом месту! Да ли смо претворни?
Да ли варамо друге? Да ли поступамо лукаво? Да, али не од беса, већ само у
крајњој нужди, аи то у животним ситницама коje нису вредне пажње. А у све
остало време ми остајемо ревносни поборници истине. Такав двојни морал, таква
располућеност душе је данас постало општеприхваћена норма у савременом свету,
где је могуће „волети човечанство” и, истовремено, мрзети суседа са оне стране
зида. Алои, може ли Хришћанин да прихвати такву „норму”?
Заражен
лажју и лукавством, „овај свет” је склон да разматра Хришћанство као свој
сопствени производ и да га мери својим сопственим мерилима. У хришћанским
врлинама савремени свет види само лицемерје и корист, а сâмо Хришћанство схвата
као покушај да се побегне од сурове свакодневице... Свет презире такву маску
лажног Хришћанства, коју је сâм створио. Презире и... завиди тим чудним људима
који имају смелости да пливају „против струје”, да живе по истини, да се не
обазиру на мњења других људи. Овај свет завиди онима који се усуђују да буду
радосни, не учествујући у житејској јурњави за „срећом”.
Људи овога
света не подносе, по њима, „неумесну” истинољубивост Хришћана у речима и
делима, која неретко доводи до затегнутих ситуација, које је било могуће избећи
по цену лажи. Хришћанин се не руководи слепом предношћу слову „религијскога
морала”, већ тежњом да живи по савести [која је глас Воље БожијеЋ. Целовитост
унутарњега света и целовитост ума (целомудреност) имају, за Хришћанина,
предност над спољашњим успехом. Отуда и ти чудни, „безумни” поступци
Хришћанинови, које људи око њега уопште не могу да разумеју. Отуда и такав
однос нехришћана према Хришћанима.
Бити
Хришћанин данас, значи бити исповедник. Али, не онај исповедник који унаоколо
виче о својој вери и који своју веру намеће свима око себе, већ онај исповедник
који се труди да живи побожно, који се не прилагођава законима и моралном стању
световног друштва, који не прави компромисе са савешћу и који не оправдава
сопствене недостатке грешношћу људи који га окружују. Бити исповедник значи
живети јединство речи, дела и мисли како у заједници једномисленика и изван
црквене порте. О. Серафим (Роуз) је писао: „Или си православни Хришћанин у
свако време свакога дана, у свакој животној ситуацији, или, уствари, уопште
ниси православни Хришћанин. Наша православност се открива не само у нашим
строго религијским погледима, већ у свему што чинимо и што говоримо. Већина нас
готово није свесна хришћанске одговорности за световну страну нашег хришћанског
живота. А човек истинског православног поимања света сваки део свога живота
живи као православни Хришћанин...”
Да ли ћемо
се, пред лицем вечне Истине и вечнога Живота, бојати због тога што ће „људи
овога света почети према нама да се односе као према помало ‘ћакнути’”? Да ли
ћемо и даље чувати хришћанску љубав и праштање, које „овај свет” појмити не
може, али који су, у дубини срца, потребни људима овога света и за којим људи
овога света, чак и чезну”.
“Јер све
што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свијет – вера
наша” (1. Јн. 5, 4).
