У поукама светих Отаца стоји: "свака страст помрачује духовни вид". Ако човек није упао у тешке страсти, него има неке лакше страсти, онда он ипак назире догађаје из Апокалипсе који се данас збивају, мада их не види баш најбоље. Али ако је човек обузет неком тешком страшћу, онда он не распознаје догађаје из Апокалипсе који се данас збивају, јер њему је помрачен духовни вид. Тако говори апостол Павле:
"А
душевни човек не прима што је од Духа Божијега, јер је то лудост њему; и не
може да позна (разуме), јер треба духовно да расуђује. Духовни пак расуђује
све, а њега сама нико не може да расуђује. Јер ко позна ум Господњи, да би га
објаснио (изјаснио)? А ми ум Христов имамо" (1 Кор. 2, 14-16).
Дакле по
апостолу Павлу, ни душевни ни телесни човек немају духовни вид и не могу да
гледају духовно очима Цркве. Они немају ум Христов, као што говори Апостол,
"ми ум Христов имамо", и зато не могу да распознају ни данашњи дух
антихристов, ни претече антихристове, па ни самог антихриста, о коме говоре
пророчанства Светог Писма и светих Отаца. Сваки, који узима на себе Божју бригу
и Божји суд, тај у неку руку постаје као антихрист, што значи "уместо
Христа", или боље рећи, тај постаје претеча антихриста. Сваки човек треба
да зна докле сме да брине и да суди, докле је његов крст, и преко тога да не
иде, него да препусти Богу. Господ је заповедио у Јеванђељу:
"Не
брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у
шта ћете се обући: није ли душа већа од јела, и тело од одела?... Него иштите
најпре царства Божијега, и правде његове, и ово ће вам се све додати. Не
брините се дакле за сутра, јер сутра бринуће се за се': доста је сваком дану
зла својега" (Мт. 6, 25-34).
Затим је
заповедио:
"Не
судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам судити; и
каквом мером мерите, онаквом ће вам мерити" (Мт. 7, 1-2).
А затим је
позвао све:
"Ходите
к мени сви, који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити; Узмите јарам
мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смеран срцем; и наћи ћете
покој душама својим; Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако" (Мт. 11,
27-30).
Лако
бреме и благ јарам
Бог даје
човеку крст према моћи самог човека и тај крст је благ јарам и лако бреме. На
основу ова три Јеванђеља може се закључити: да су лако бреме – лаке бриге које
по Божјој вољи човек треба да носи као свој крст, а благ јарам је благи суд
који по Божјој вољи човек треба да носи као свој крст. Међутим, кад човек узме
да брине Божју бригу и да суди Божји суд, онда он узима на себе тешко бреме и строг
суд, и тако постаје као антихрист, што значи "уместо Христа", и
заправо постаје претеча антихриста. Познато је да сваки човек има различит крст
и сваки има свој крст, међутим, свима је Господ рекао: "научите се од Мене
и узмите благ јарам и лако бреме". То значи: и оно што је по природи тешко
бреме и мучан јарам, ако Бог помогне, тада и то постаје за човека лако бреме и
благ јарам. И то значи, да без благодати Божје све је тешко и мучно, и без
благодати Божје човек не може да живи побожно. А опет, да би добио благодат
Божју, човек мора да испуњава заповести Божје, јер Бог даје благодат Своју и
помаже само хришћанину који хоће да испуњава заповести Божје. А Божје заповести
захтевају да човек очисти своје срце од страсти, да би добио духовни вид и да
би могао да види, или боље рећи, да распознаје Истину и лаж, Врлину и порок,
Добро и зло. Тако се опет враћамо на почетак беседе и налазимо да је потребно,
да очистимо своје срце од страсти ради духовног вида, да нас не би превариле
претече антихриста, па ни сам антихрист кад се буде појавио.
Чување
срца
У Јеванђељу
стоји упозорење:
"Али
пазите себе, да како ваша срца не отежају ждерањем и пијанством и бригама овога
живота, и да вам онај дан не дође изненада; Јер ће доћи као замка на све, који
живе по свој земљи" (Лк. 21, 34-35).
И ово стоји:
"А
тешко трудницама и дојилицама у те дане" (Мт. 24, 19).
Може се
разумети, да труднице и дојилице носе и потхрањују у себи страсти.
И ово стоји:
"И зато
што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до
краја, тај ће се спасти" (Мт. 24, 12-13).
Из свега
овога може се закључити, да не ваља оптерећивати срце преједањем и пијанством и
тешким бригама и строгим судом, него треба волети Бога и ближњега по
заповестима Божјим. Али, пошто је садашњи свет постао једно велико блудилиште,
то не значи да обавезно треба ићи у то блудилиште и спасавати свакакве
блуднике, који су одступили од Бога. Јер пре ће они тебе да упропасте, него што
ћеш ти њих да спасиш, тако говоре свети Оци. Зато је боље и сигурније имати "љубав
на даљину" него "на близину". Авва Арсеније је волео братију,
иако је бежао од њих, као што стоји у Старечнику:
"Упитао
је авва Марко авву Арсенија: "Зашто бежиш од нас?" Одговори му
старац: "Бог зна да вас волим; али не могу бити и са Богом и са људима.
Небеске хиљаде и миријаде имају једну вољу, а људи имају многе воље. Не могу,
дакле, оставити Бога и поћи са људима.""
Авва Јустин
каже: "оно што је вековима држано, то је освештано". Стога, да не би
скренули у прелест и да би ишли провереним и освештаним путем, ваља да се
држимо Предања светих Отаца, а ми Срби имамо, као што је познато, Предање од
Владике Николаја и Богомољаца.
Ради спасења
у овом последњем времену, овде ћемо изложити нешто мало, углавном од руских
Светитеља, што је, верујем, довољно да упозори свакога на данашње апокалиптичке
догађаје и на потребу ослобађања срца од страсти.
Прво
васкрсење мртвих – Свети Игњатије Брјанчањинов
"Васкрсле
из душевне смрти видео је свети Јован Богослов и рекао о њима: "Видех
престоле, и сеђаху на њима, и даде им се суд, и душе исечених за сведочанство
Исусово и за реч Божију, који се не поклонише звери ни икони њезиној, и не
примише жига на челима својима и на руци својој; и оживеше и цароваше са
Христом хиљаду година... ово је прво васкрсење" (Апок. 20; 4, 5.)
- Када
чујеш, - каже свети Макарије Велики, - да је Христос, сишавши у ад, ослободио
тамошње душе, не мисли како би то било далеко од овога што се овде збива. Знај:
гроб је – срце: тамо су закопани и скривени у непробојној тами твој ум и твоје
помисли. Господ долази душама које Га из ада, то јест из дубине срца дозивају и
тамо наређује смрти да отпусти закључане душе које моле за ослобођење Њега који
може да их ослободи. Затим, одваливши тешки камен који лежи на души, отваран
гроб, васкрсава уистину умртвљену душу и изводи је, закључану у тамници, на
светлост (Слово, 7, гл. 1.). Прво васкрсење испуњава се посредством двеју
тајни: крштења и покајања. Путем светог крштења васкрсава душа из гроба неверја
и безбожја, или из првородног греха и сопствених грехова учињених у безбожју; а
путем покајања већ верујућа душа васкрсава из смрти нанесене јој смртним
гресима, или немарним, сластољубивим животом после крштења. Савршитељ васкрсења
је – Дух Свети.
Васкрсле из
душевне смрти видео је свети Јован Богослов и рекао о њима: Видех престоле, и
сеђаху на њима, и даде им се суд, и душе исечених за сведочанство Исусово и за
реч Божију, који се не поклонише звери ни икони њезиној, и не примише жига на
челима својима и на руци својој; и оживеше и цароваше са Христом хиљаду
година... ово је прво васкрсење (Апок. 20; 4, 5.), које се састоји у оживљењу
душе из смрти вером у Господа Исуса Христа, у умивању грехова светим крштењем,
у животу према завештању Христовом и у очишћењу покајањем грехова учињених
после крштења. Престоли светих – њихова власт над страстима, над самим
демонима, над болестима човечијим, над стихијама, над зверима, обиље су њихових
духовних дарова. Њима је дат суд, то јест расуђивање духовно, којим они
разобличавају грех, као да није прикривен спољашњом лепотом, и одбацују га;
њима је дат суд којим они просуђују анђеле таме који узимају лик Ангела и не
допуштају им да их преваре. Они се нису поклонили звери, ни икони њеној: ни
антихристу, ни његовим изобразитељима – прогонитељима хришћанства што су
тражили од хришћана одречење од Христа и одбацивање Његових свесветих
заповести. Они нису примили ни на челу ни на рукама знак непријатеља Божијег,
но сами усвојивши ум Христов, постојано су га испољавали и мишљу и делом, не
штедећи ни крви своје ради потврђивања верности Христу, и зато су се зацарили
са Христом. За њих нема смрти! За њих разлучење душе од тела – да поновимо
горе-наведену мисао Василија Великог – није смрт, него прелазак из тужног
земног странствовања у вечну радост и спокојство. Смрт друга, то јест, коначна
осуда на вечне адске муке и предавање њима, нема власти над васкрслима првим
васкрсењем; васкрсли њиме биће свештеници Богу и Христу, и цароваће са њим
хиљаду година (Апок. 20, 6.). Ово царовање свештеника Божијих у Духу Светом не
може бити прекинуто разлучењем душе од тела: оно се развија и утврђује. И кад
се сврши хиљада година (Апок. 20, 7.), испуне се времена и сазри сав словесни
плод земље, – наступиће друго васкрсење, васкрсење тела. После њега
удвостручиће се блаженство праведника који су благовремено васкрсли првим
васкрсењем; удвостручиће се и после њега и смрт одбачених грешника који су
лишени првог васкрсења."
О садашњем
времену – арх. Аверкије (РПЗЦ)
"Духовна
обневиделост већине наших савременика (страшно је рећи: међу њима има не-мало
свештенослужитеља), саблазни које се сваким даном све више множе и загорчавају
"живот по Богу", све су то, каже свети Игњатије (Брјанчањинов),
видљива знамења "отпадништва" (апостасија), о коме пророкује свети
апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима (2. Сол. 2,3), а које је у наше
време већ почело и брзо напредује.
Ево, на
пример, колико снажно и уверљиво св. Игњатије пише: Како време одмиче, тако је
све теже. Хришћанство се, попут духа, на начин неприметан за гомиле обузете
сујетом и служењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе,
удаљује од људи, препуштајући их (свет) њиховом паду.
Овде је
нарочито важно да се примети, да они људи који припадају "гомилама
обузетим сујетом и служењем свету", они, што су до те мере обузети
сујетом, што су се потпуно предали овом свету који, по речима Апостола, сав у
злу лежи (1. Јн. 5,19), они што су изгубили духовни вид и због тога све што се
сада догађа у свету сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља
помирити, они, дакле, отпадништво не виде, не примећују. Страшно их љути када
неко покуша да им отвори очи, јер то им ремети спокојан живот и уживање у
њему...
Дешава се
очевидно "просејавање": по томе да ли разумеју догађаје који се сада
одвијају у свету или не, људи се могу поделити на две врсте:
Једни
увиђају шта се у свету сада дешава, дрхте и ужасавају се, предузимајући све
мере предострожности како не би дозволили да и њих понесе ова последњих година
све силнија бујица отпадништва.
Други...
слепују. Но то је слепило двојако: једно је без кривице, јер је несвесно,
долази од неразумевања и потцењивања онога што се збива, а друго је свесно:
такви нешто осећају и разумеју, али свесно затварају очи пред свим, поробљени
сваковрсним страстима које, као свака страст, помрачују духовни вид.
А том
духовном слепилу сада много тога доприноси!
И сатана и
слуге његове, по речи Светога Писма, људима се веома ретко јављају онакви какви
заиста јесу: сатана се претвара у ангела светлости и слуге његове у слуге
правде (2. Кор. 11,14-15). Многи налазе да је то што се сада збива у свету
привлачно и да је чак плод истинскога хришћанства. Заборављају људи да је
сатана лажљивац и клеветник и човекоубица од искони (Јн. 8,44), а такве су и
све слуге његове, које узимају само изглед служитеља правде...
Најстрашније
је управо то што већина људи од почетка неће препознати антихриста те ће му се
поклонити. Због чега ће бити тако? То објашњава Свети Павле: ... зато што не
примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане да
верују лажи (2. Сол. 2,10-11). Пашће у ту заблуду и поклониће се антихристу они
који изгубе у своме срцу чуло истине, чије се срце разврати и успротиви свему
што не повлађује његовим страсним жељама и греховном укусу. И поклониће му се
сви који живе на земљи чија имена нису написана у Јагњетовој књизи живота
(Откр. 13,8). Поклониће се звери, говорећи: Ко је као звер? Ко може са њом
ратовати? (Откр. 13,4)..."
Уосталом,
свети Атанасије Велики говори да ће један од предзнака приближавања доласка
антихриста бити прелазак црквеног управљања из руку архипастира у руке
световних високо-достојанственика...
О
Апокалипси – Преподобни Нил Мироточиви
"- Од
око 1900. године, па до средине XX столећа, људи тога доба постаће такви да ће
се тешко моћи препознати. Када се приближи време антихристова доласка, разум
људи помрачиће се од плотских страсти и само ће се бешчашће и безакоње
разрасти. Свет ће бити непрепознатљив, измениће се изглед људски, захваљујући
бестидности у одевању и чешљању неће моћи јасно да се разликују мушкарци од
жена. Ти ће људи бити дивљи и зверски сурови због саблазни антихристових. Неће
бити поштовања према родитељима и старијима, љубави ће нестати. А пастири
хришћански, епископи и свештеници, постаће људи сујетни који савршено не
разликују десни пут од левога. Тада ће се хришћански морал и предање изменити.
Међу људима ће нестати скромности и целомудрија, а зацариће се блуд и распуштеност.
Лаж и среброљубље превазићи ће сваку меру, а тешко онима који гомилају благо.
Друштвом ће загосподарити блуд, прељуба, мужелоштво, тајна дела, крађе и
убиства.
- И у то
будуће време, захваљујући сили огромнога злочинства и распусности, људи ће се лишити
благодати Светога Духа коју су добили на Светом Крштењу, а уједно ће изгубити и
грижу савести.
- Цркве
Божје остаће без богобојажљивих и благочестивих пастира и тешко тада оним
хришћанима који остају у свету и који ће савршено изгубити веру, пошто ће бити
лишени могућности да ма од кога виде светлост познања. Тада ће се они удаљавати
од света, тражећи у свештеним прибежиштима олакшање од душевних страдања, али
свугде ће наилазити на препреке и тегобе. И све ће то бити последица тога што
ће антихрист усхтети да господари свима и да постане владар целе васељене и што
ће творити чудеса и невероватна знамења. Он ће уз то дати порочну мудрост
несрећном човеку, тако да ће овај начинити таква открића да може један човек са
другим да разговара са једнога краја земље на други. Тада ће људи летети по
ваздуху као птице и просецаће морске дубине као рибе. И када све то достигну,
бедни људи ће у удобности проводити живот, не знајући, несрећници, да је то -
обмана антихристова. А он ће, зликовац, захваљујући човековој сујети тако
усавршавати науку, да ће то људе скренути са пута и привести неверовању у
постојање Тро-ипостаснога Бога.
- Тада ће
Свеблаги Бог, видећи погибао људскога рода, скратити дане ради оних малобројних
који се спасавају, јер ће антихрист хтети да саблазни, ако је могуће, и
изабране... Тада ће се изненада појавити мач казне и убиће опсенара и слуге
његове." - (арх. Аверкије:)
Може ли још
коме да не буде јасно да је у овом поразном пророчанству пред нама јасна и жива
слика свега што се данас догађа у свету?...
