Свети Оци о борби против туге

Не мисли да ти једини трпиш више невоља од другога. Као што онај ко живи на земљи не може да не дише овај ваздух, тако и свако ко живи на земљи не може да не буде искушаван тескобама и болестима. Онима који се баве земаљским стварима, земаљске ствари и задају невоље; а они који теже духовним вредностима због њих и пате. Али, ови други ће бити блажени, јер је велика њихова награда на Небесима.

Бог не допушта души, трпељивој и која сву наду полаже у Њега, да буде искушавана толико да падне у очајање тј. да буде искушавана већма него што може поднети (1 Кор 10,13). И лукавом није дато да искушава душу и мучи онолико колико би он желео, већ само онолико колико му Господ допусти. Нека душа само храбро трпи све, чврсто верујући и очекујући од Бога помоћ и уздајући се само у Њега; и Он је никада неће оставити. 

Свети Јефрем Сирин

Туга нам је од користи само у случају када је прихватамо подстакнути или покајањем за грехе, или жарком жељом за савршенством, или сазерцањем будућег блаженства. О њој говори и блажени апостол Павле: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси погибао (2 Кор 7,10)

Постоји и друга врста туге, која је потпуно бескорисна, која у грешну душу, уместо намере да исправи свој живот и очисти се од страсти, уноси најпогубније очајање. Управо она ни Каину није дала да се покаје после убиства брата, нити је допустила Јуди да после издаје пронађе пут спасења, већ га је довела, кроз очајање које му је наметнула, дотле да се обеси.

Свети Јован Касијан

Уздржљиви не тугује што није добио храну, нити целомудрени што није задовољио срамну похоту, нити кротки што није успео да се освети, нити смирени што је лишен људске славе, нити несреброљубиви што је претрпео губитак.

Они су у потпуности угасили у себи све такве жеље, и зато и не осећају тугу, јер бестрасног не мучи туга, као што се стрела не дотиче онога ко има на себи оклоп.

Туга се рађа од онога што не волимо (жалости, невоља, тегоба); од туге настаје мрачно расположење душе (униније), а од њих заједно настаје бесмислено бунтовање (роптање на све). Уколико желиш да угушиш у себи тугу са мрачним расположењем духа, пригрли срцем љубав и обуци се у незлобиву радост.

Свети Нил Синајски

Мржња зависи од раздражљивости, раздражљивост – од гордости, гордост – од сујете, сујета – од маловерја, маловерје – од тврдоће срца, тврдоћа срца – од нерада, нерад - од лењости, лењост – од унинија, униније – од нетрпељивости, нетрпељивост – од сластољубља.

Молитва зависи – од љубави, љубав – од радости, радост – од служења, служење – од наде, нада – од вере, вера – од послушања, послушање – од простосрдачности. 

Свети Макарије Велики

отац Серафим Роуз: Имитација духовног живота

Епископ Теофан Затворник (+1895), цитирајући и преводећи Свете Оце, намерно је изостављао она места, где се говори о физичким аспектима молитве. Он је тако поступао, знајући, да су још у његово време – у XIX-ом веку – многи примали те физичке аспекте за коначни циљ и почели да остварују имитацију, не схватајући суштину.

Зато је Епископ Теофан једноставно искључио све то у својим преводима. Сада су, једнако, многа од тих дела преведена потпуно, од стране других преводиоца и почињу да се објављују и можете прочитати о томе, какав положај да заузмете, седећи на столици, спустивши главу, итд. И људи почињу да примењују написано на чисто спољашњи начин. Они почињу да мисле: „ЕВО ГА!“

И неизбежно, ако дуго посте и врше одређене вежбе, са вама почиње да се догађа нешто. Али то није духовни живот. Супротно, можемо бити уверени да имамо посла са демонском активношћу. Истинити духовни живот је много више укорењен у реалности, њега је немогуће повезати са сличним, површним подражавањем.   Обично, није тешко познати људе, који се односе према духовном животу неозбиљно, већ покушавају да га опонашају.

Ево да наведемо такав пример: У Сан Франциску је живео неки човек, који се запалио идејом Исусове молитве. Постепено је увећавао количину молитви, док није дошао до 5000. Живећи у свету, усред бучног града, он је ујутру, пре него би приступао неком послу, до хране, произносио, стојећи на балкону, до 5000 Исусових молитви и осећао се при томе задивљујуће свежим и узвишеним.

Једно јутро, када је дошао до последње хиљаде, испод балкона се појавио човек, који је почео да ради нека своја посла. И ево, наш молитвеник је био толико изведен из себе, тим догађајем, да је почео да тог човека гађа посуђем. Са какве тачке гледишта би требало да оценимо човека, који се бави духовним животом, који твори Исусову молитву, ако изненада у току молитве, он може да почне да баца посуђе?

То значи, да су унутар њега, страсти биле на слободи, јер је он имао посебно обмањујућу идеју или мишљење (мнење) у вези тога, шта је духовни живот. Он је и деловао, на бази тог, СВОГ мишљења, а не трезвено, т.ј. на бази знања и при првој прилици, страсти су изашле напоље.

У таквом случају, много кориснијим се јавља, не изговарати до 5000 молитви, већ делати нешто друго, што је духовно. Зато, то не мора бити нашим пољем борбе. Ми треба да почнемо њу управо на нивоу трезвеног погледа на свет, без икакве слепоће, путем самопознања, да смо окружени силама целог света.

Морамо се са њима борити тиме, да постојано држимо разум горе, а не доле, т.ј. да гледамо небеско и не забијати разум у земаљске ствари (објаснићу даље, шта то значи). Са тачке гледишта практичног мирјанског живота, то значи, да нам следује да будемо мало луди, т.ј. да не идемо уз ногу са већином чланова Цркве. Нас ће сматрати, у мањој мери мало чудним, и то просто ненормалним.

Опет, то је неопходан и кључни услов, и ја ћу се томе још вратити.

Свети Игњатије Брјанчанинов: О припремању за молитву

Због великог значаја молитве за њу се треба припремити. Пре но што се помолиш, припреми се, и не буди као човек који искушава Господа (Сир.18,23). „Ми који желимо да се представимо Цару и Богу, и да разговарамо с Њим – каже свети Јован Лествичник – не смемо кренути на пут неприпремљени, да Он, угледавши нас издалека без прописаног оружја и дворске одоре, не нареди Својим слугама и помоћницима да нас вежу и баце далеко од лица Његова, а молбе наше да поцепају и баце нам натраг у лице“ (Поука 28).

Прва припрема састоји се у одбацивању злопамћења и осуђивања ближњих. Ту припрему је заповедио Сам Господ. И кад цтојаше на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац вам који је на небесима опрости вама сагрешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац вам који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша (Мк.11,25-26). Као даља припрема служи одбацивање брига, силом вере у Бога, силом покорности и преданости вољи Божијиј, као и свест о сопственој греховности, те скрушеност и смирење духа који одатле проистичу…

Скрушеност духа је једина жртва коју Бог прима од пале људске природе. Да си хтео жртве, принео бих Ти – говори Богу Пророк у име сваког палог човека који остаје у своме паду; али Ти не само да не мариш за било коју посебну жртву, телесну или духовну, него ни за жртву паљеницу. Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс.50,18-19). Свети Исак Сирин понавља следећу изреку другог светог Оца: „Ако неко не признаје да је грешник, његова молитва није угодна Господу“ (Беседа 55). На молитви стој пред невидљивим Богом као да га видиш, са уверењем да Он види тебе и да те пажљиво посматра; стој пред невидљивим Богом онако како пред страшним и непристрасним судијом стоји утамничени злочинац, окривљен за безбројна злодела и осуђен на казну. Тачно: ти стојиш пред сувереним Господаром и Судијом твојим; стојиш пред таквим Судијом, пред Којим се неће оправдати нико жив (Пс.142,2), Који је увек праведан у суду Своме, Који не суди само онда, када, по неисказаном човекољубљу Своме, опростивши човеку сагрешења његова, не иде на суд са слугом Својим (Пс.142,2). Осетивши страх Божији, осетивши услед дејства страха Божијег током молитве присуство Бога, без вида, духовно, видећеш Невидљивог, спознаћеш да је молитва стајање на страшном суду Божјем (Леств.28). На молитви стој погнуте главе, очију оборених ка земљи, на обе ноге, право и непомично; молитву поспешуј плачем срца, уздасима из дубине душе, обилним сузама. Спољно побожно стајање на молитви веома је потребно и веома корисно за свакога ко се подвизава подвигом молитве, а нарочито за почетника, код кога се положај душе највише прилагођава положају тела. Апостол заповеда благодарење на молитви: У молитви будите истрајни – каже он – бдите у њој са захваљивањем (Кол.4,2). Апостол сведочи да је благодарење заповеђено од Самог Бога:Молите се без престанка. На свему захваљујте; јер ово је воља Божија за вас у Христу Исусу (1.Сол.5,17-18). Шта значи благодарење? То је славословље Бога због безбројних доброчинстава Његових која су изливена на читав људски род и на сваког човека. Таквим благодарењем у душу се уводи дивно спокојство, уводи се радост, без обзира на то што са свих страна окружују патње, уводи се жива вера, услед које човек одбацује од себе све бриге, заборавља на страх од људи и од демона и свецело се предаје вољи Божијој. Такво расположење душе јесте најбоља припрема за молитву.

Како, дакле, примисте Христа Исуса Господа – каже Апостол – тако у Њему и живите, укорењени и назидани у Њему, и утврђени у вери као што сте научени, изобилујући у њој са захвалношћу, тј. стичући путем благодарења обиље вере. Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!

Господ је близу. Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше (Фил.4,4-6). Важност умног подвига – благодарења, нарочито подробно је изложена у „Духовном руковођењу“ преподобних отаца Варсануфија Великог и Јована Пророка.

Јесењи сусрет у Саровској шуми

25. новембра 1825. г., неколико дана после тога, када је цар Александар I отишао од света, вратио се свету из свог затворништва, по наређењу Мајке Божије, дивни старац преподобни Серафим Саровски. Дошао је, да просвећује свет светлошћу благодати Светога Духа, коју је накупио током усамљеничког молитвеног подвига.

Непосредно пре тога, на јесен исте године везано са њим, десио се следећи случај. Старец Серафим је стајао поред свог извора близу манастира. К њему је пришао млади официр и, скинувши капу, замолио га је за благослов. Увек кротки и тихи старец Серафим одједанпут се испунио таквог гнева, каквог код њега нико никада до тада није видео, вичући гласно на официра проклео га је. Несрећни, као громом погођен, кренувши да одлази, тетурајући се од потрешености, заборавио је и капу обући... 

Сличајни сведок овог догађаја био је млади монах, који је донео старцу Серафиму храну. „Јеси ли видео?“, - упитао га је старец. „Видео сам“, - одговорио је монах. Старац му је показао извор, о коме се пажљиво бринуо: „Погледај!“ Монах се нагнуо и угледао, да је извор благодатне воде, који је исцељивао мноштво болесних, и који је увек био чист и бистар, овог пута био је потпуно мутан. „Ево тако ова господа хоће сву Русију да замуте“,- рекао је преподобни Серафим. После кратког времена, Русија је сазнала за заверу и покушај устанка „декабриста“ (официр је био један од њих)*.

Као да се у тишини јесење Саровске шуме одиграо сусрет две „Русије“ – Русије Православне, Свете Русије са Русијом демократском, револуционарном. Симболика сусрета је јасна: код Свете Русије, Русије праве, то јест, Православне, није било, нема и не може бити никаквог јединства, или помирења, или разговора са демократијом, револуциојом и хуманизмом, чак и када су у питању интереси који зависе од „националне сагласности“. Западњачкој хуманистичкој демократији од лица Свете Русије изречена је одлучна и вечна анатема...“

Протојереј Лев Лебедев (РЗЦ), "Великорусија – животни пут", гл. 23., стр. 294., Санкт Петербург, 1999.

------------

* „Декабристи“, револуционари племићког порекла, следбеници идеја француске револуције, завереници против царског самодржавља, организатори буне из 1825. год. Пошто је завера откривена неки од „декабриста“ осуђени су на смрт вешањем, а неки на прогон у Сибир.

Да ли је Исусова молитва за мирјане?

„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. На први поглед ово је једноставна молитва. Међутим, духовни оци налажу својој духовној деци да буду врло опрезна у њеном упражњавању. Под којим условима је мирјанима могуће користити Исусову молитву?

Иконица од папира

Иконица на страницама новина или часописа, икона на корицама бележнице или роковника, календар препун приказа икона. Све сте то већ видели, на то сте навикли и уопште вас не чуди. Али намеће се питање: колико је то заиста нормално? Има ли нечега опасног и увредљивог према светињи у читавој тој реци приказа ликова светих на лаком и кратковечном материјалу? Питање може наизглед бити чудновато, али ипак га треба поставити.  

---

Ето, узмимо за пример цитат из догмата Седмог Васељенског Сабора. Најпре је Сабор установио везу међу образом и Првообразом, а потом је устврдио: „постављати у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима часне и свете иконе, живописане бојама из туцаног камена и из другог томе сличног материјала.“

Хајде да пажљиво пређемо сва места која се сматрају достојним да садрже приказе светих. То су зидови цркве, свештени сасуди, одежде, даске, куће и томе слично. Материјали достојни приказа ликова светих јесу: дрво, тканина за одећу, омалтерисани камен и томе слично. И ако смо на почетку нашег разговора о савременом обиљу папирних икона, јасно ставили до знања да је материјал о коме се ради – папир – лак и недуговечан, онда су материјали који се помињу у наведеном тексту по својим одликама супротни – тврди, тешки, дугог трајања.

То нам на први поглед може изгледати као ситница, али тешко да је то тако. Можемо да пробамо да замислимо како би се наш благочестиви предак, или штавише Свети отац, повео у случају да је био принуђен да ситним словима на крају новина напише: „Новине садрже приказе ликова светих. Молимо вас да не користите дату хартију у свакодневне сврхе.“ И заиста, новине са иконама неко може да искористи као хартију за увијање, или је просто може бацити да је ветар носи под ђонове пролазника. Свети оци би се згрозили и доживели културни шок једноставно угледавши гомиле новина са иконама, наслагане у штампарији.

Раније је иконоборац имао дужност да са бесом отима икону, да је прободе копљем, спали, разбије на комаде. Данас неко пуком случајношћу може да постане иконоборац кроз неопрезност и безобзирност. Помислите само о малим календарима са ликовима светих. Година се завршила и куд ће сад календари? Да их гурнемо у џеп од новчаника? То је, узгред, честа пракса. Парохијски свештеници су присиљени да регуларно на гомили спаљују календаре којима је прошао рок, па новине и часописе, и то је истовремено тужно и упозоравајуће.

Баш из разлога да не разгневе Бога, или не увреде Богомајку, људи често исецају ликове светих из разних издања и то доводи до још једне чудне појаве. Управо се те малене, разноврсне иконе множе до апсурдних размера. Количина сакупљених икона не треба да буде бесконачна. Понекад је довољан један образ за молитву, као у келији Светог Серафима, да привлачи поглед и не дозвољава да се изгуби пажња. Може их бити и више. Али сигурно да иконе не треба да висе или леже свуда унаоколо, прилепљене или прикуцане, само скупљајући прашину. То не рађа страхопоштовање. То рађа забуну.

Не зависи ту све ни од нас. Икону данас можемо видети и као етикету на винској боци. При чему је то неретко неко обично или чак одвратно вино, које никако не приличи Литургији. И ми ћемо се исцрпети од суђења са произвођачем, ако пожелимо да станемо на крај том понашању, које је суштински богохулно. Могући су и други изузеци који од Цркве и хришћана директно не зависе. Оставимо то за неку другу прилику и вратимо се себи, ономе што од нас зависи.

Повећање квантитета увек доводи у питање квалитет. Ако живописање икона одузмемо од иконописаца, и ако претворимо само то „писање“ у масовну производњу, то јест у штампање, а тај процес фактички поверимо машинама, тада ћемо добити неку нову реалност, која је у непосредном односу са Седмим Васељенским Сабором. Зар икона претворена у штампарски производ, од лаког и краткотрајног материјала, не раскринкава нашу веру, веру савременог човека? Можда је то показатељ да наша вера постаје утилитарна (и да се може сместити у новчаник), лака и неспособна да потраје вековима? Ипак, нас фреске Андреја Рубљова гледају и дан-данас, а ето, ислужени календари са ликовима светих се сваке године спаљују јер никоме нису потребни.

Има нечег у томе што одговара нашем добу, нечег савременог и страшног.

Извор: pravoslavie.ru