Када Српска земља и народ који живи у њој прими светлост Христовог Еванђеља, и када се апостолским делима и подвизима богоносног оца нашег Саве и осталих богоугодника српских учврсти благочешће међу Србима, тада засијаше многи богоугодни светилници по Србији и читавом Балкану. Међу таквим подвижницима особито се прослави овај преподобни и богоносни отац наш Петар, који се подвизаваше у Коришкој пустињи крај Призрена. Његов живот и подвиге описа хиландарски монах Теодосије (писац и житија Св. Саве Српског), који је на позив коришког монаха Григорија долазио у Призрен и околину и од веродостојних сведока и монаха очевидаца дознао за свети живот и богоугодне подвиге и чудеса овога преподобног. Мудри Теодосије је потом написао и службу преподобном Петру Коришком.
Богоносни отац наш Петар беше родом из хвостанског краја у области Диоклитији, како се онда звала покрајина око данашње Пећи. Село његово зваше се Уњемир, а то је данашњи Ујмир крај Пећи. Родитељи му беху побожни и честити хришћани, који га по рођењу крстише и дадоше да се учи светим књигама. Још у младости блажени Петар испољаваше благодат Божју која беше и која имаше бити на њему, јер од детињства беше кротак и смеран, безлобне душе и незлобива ума. Због овога он избегаваше дечје игре и све некорисне дружбе и забаве, што родитеље његове не мало жалошћаше. Уместо свега другога Петар се усрдно труђаше у посту, молитви и похађању храма Божјег, и у учењу божанствене науке речи Божје. Из Светога Писма он схвати да ради љубави Божје треба оставити све на свету, па и саме родитеље, и зато му душа жуђаше да се посветн служењу Богу у самоћи и отшелништву. Када му ускоро умре отац он беше готов да се удаљи из дома и света, али га мајка преклињаше да њу и млађу сестрицу, коју имаше, не оставља самотне и сироте. Преподобни се смилова на мајчина преклињања и преузе на се управљање кућом, али своје подвиге поста и молитве не умањи него их напротив удвостручи. Он кротко ораше своју њиву на једном слепом волу, који по смрти преподобнога на чудесан начин препознаде палицу свога господара. Уз тело своје преподобни ношаше грубу власеницу, и то нико не знађаше осим мајке која беше приметила његово нагло телесно слабљење. Али се мајка бојаше да му ишта примети, из страха да их не остави и оде у пустињу. Но ускоро се и мајка пресели ка Господу, те преподобни могаше испунити своју давнашњу богоугодну жељу.
Оставши сам са младом сестром својом, блажени Петар је питаше хоће ли да се уда, јер је не могаше оставити тако младу и незбринуту. Но сестра такође љубљаше девственост и чистоту, и не жељаше да остави брата него га мољаше да и њу узме са собом, обећавајући му да ће се подвизима његовим поста и молитве и она подвизавати. Тада јој он смирено рече: "Воља Господња нека буде!" Затим изађе са сестром из свога села и у цркви светих Апостола Петра и Павла, недалеко од села, прими монашки постриг од једног старца монаха који је у тој цркви живео. Ту преподобни сагради посебне келије себи и сестри, где се обадвоје подвизаваху у посту и молитви. Подвизавао се преподобни врло тврдо и истрајно, и у тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносним, као што ће се даље показати. Њима двома долажаху сродници и познаници и доношаху им што им беше потребно за живот, но блажени Петар не беше тиме задовољан и предложи сестри да се удаље на друго место, што сестра одмах и прихвати. Они се удаљише у друго место, где опет беше близу црква светог Апостола Петра, али се ни ту њихова врлина не сакри од честих и многих посетилаца.
Читајући Житија светих и богоносних древних Отаца преподобни жељаше да се ода већим усамљеничким, молитвено-тиховалним подвизима, али то не могаше да учини због сестре своје. Зато се у срцу реши да Бога ради остави сестру и тајно се од ње удаљи. Но када он то покуша сестра га примети и брзо га сустиже. Тако они путоваху заједно и дођоше до горе високе изнад града Призрена, поврх села које се зваше Кориша (данас Кабаш). Беху се обоје уморили и застадоше да се одморе. Од силног умора сестра одмах заспа и спаваше тврдим сном. Тад се преподобни помоли Богу и реши да оствари своју намеру: да Бога ради и већих подвига ради остави и сестру и удаљи се у неку скривену распуклу стену. У топлој молитви са сузама Богу он говораше да ово чини из љубави према Богу, Коме и препушта на бригу и заштиту своју сестру и њене подвиге девичанства и чистоте. За себе искаше да му Бог подари да почетак покајању постави, Богу послужи, и спасење задобије. После топле молитве осени сестру крсним знамењем, и удаљи се од ње плачући и сам због растанка. Пробудивши се, сестра га зваше по имену, и не нашавши га горко плакаше: "Горо Божија света, говораше она, молим да смрт у теби нађем. Макар ми ти буди милостива, прими и мене овде, и дај да не изађем из тебе до гроба. Јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити сам достојна да живим не видећи господина брата мојега". Плачући тако и ридајући сестра отиде међу народ и тамо тајно поживе у девствености и целомудрију, док се не престави Богу у угодности Њему како је брат беше научио. За њено престављење дознаде и преподобни и топло из срца благодараше Богу, Коме се увек мољаше за њено спасење.
Потом се преподобни Петар успе на гору врло високу и нађе у једној стени себи пећину, где се настани и своје подвиге продужи. Мразем смрзаван и сунцем опаљиван, преподобни се храњаше само дивљим биљем и горким буковим жиром, тако да у телу провођаше живљење бестелених бића. Јер он беше непоштедан и немилосрдан непријатељ телу своме, да би га од страсти очистио и у жртву чисту и живу Богу принео. Околне звери не узнемираваху преподобнога него са њим у миру живљаху, али га зато демони нападаху и преко једне змије у пештери непрестално узнемираваху. Ноћу му се демони гласовима његове сестре јављаху, као молећи га да је од зверова избави и у своју пећину прими. Но преподобни знађаше за таква и слична лукавства бесовска, и зато непрекидно појаше псалме и песме духовне Богу. Када му најзад досади често шиштање споменуте змије у пећини, он се усрдно Богу мољаше и четрдесет дана строго пошћаше, призивајући и Анђела Господњег у помоћ, па најзад изађе из пећине и именом Христовим стаде ту љуту змију прогонити из стене. Тада се пред њим појави сјајни Анђео Господњи, а старац од сјаја његовог уплашен посрну, но Анђео га прихвати и рече: "Не плаши се од мене, ја сам Михаило, Архистратиг сила Господњих, и гле, пошто си молио, сада сам ја од Њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!". И Арханђео с мачем одмах прогна змију, а старцу рече: "Мир теби, душо која тражиш Господа! Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не плаши се њихова застрашивања, него им се именом Господњим супротстави и они ће отићи посрамљени". И Архистратиг одмах постаде невидљив. Преподобни сав у трепету и великом смирењу, бијући се у прса своја, говораше: "Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Ти, Господе, послао у помоћ мени Твог преславног и пресветлог врховног Анђела!" И ушавши у пећину он са сузама заблагодари Богу и Његовом Арханђелу за ово чудо.
По овом виђењу преподобни се даде на још веће подвиге, и достиже такву чистоту ума да је све ђаволске замке прозирао и молитвом и тиховањем их покидао. Ђаво се особито стараше да преподобнога одагна из пећине и са стене. Једнога дана навали на њега у виду великог облака црних гавранова који хоћаху да му очи ископају, но преподобни их одагна молитвама и произношењем исповедања вере (тј. читањем Символа вере). И многе друге пакости и привиђења причињаваше му лукави демон, али светитељ сва искушења и злостављања трпљаше, знајући да све то види Бог, Који ће га за трпљење наградити. Ненаситом љубављу према Богу, он ревносно улажаше у све веће борбе, тако да се и сами беси од његовог страдалничког трпљења срамљаху. Јер они га о стене рањаваху и хтедоше му на сваки начин доћи главе, али му ништа не могаху. Они му прећаху и гоњаху га, говорећи да је стена и пећина њихово пребивалиште, и застрашиваху га у виду разних зверова и других демонских маштарија. На све њихове замке преподобни одговараше све усрднијом молитвом и мољењем Богу, а демонима говораше: "Ако би и још веће мноштво пукова ваших на мене навалило, неће се бојати срце моје. Ако ме нападнете, показаћу смелост своју против вас у име Бога мојега". А к Богу вапијаше: "Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа се моја веома збунила". И Господ милостиви свагда услишаваше молитву слуге Свога. Демони покушаваху да га наведу на помисли гордости и самопреузношења, но преподобни се ограђиваше божанским смирењем, јер свагда говораше: "Ја сам прах и пепео" (1 Мојс. 18, 27) пред Господом мојим, и ништа без Њега не могу учинити. Зато је и пост мој и трпљење моје овде у пустињи, јер је Он Бог мој, и Спаситељ мој, и Заштитник мој, и у Њега се уздам".
После ове сјајне победе над свим искушењима демонским Господ укрепи преподобнога и испуни га радости неисказане јављањима божанске светлости у пећини његовој дању и ноћу. Ово светлосно виђење потраја многодневно, тако да се свети једино њиме наслађиваше и на ионако худу храну своју потпуно заборављаше. Распаљен љубављу према Господу свом и Спаситељу, он само понављаше речи Давида псалмопевца: "Жедна је душа моја Бога јакога и живога. Када ћу доћи и јавити се пред Богом мојим?" (Пс. 41, 2). У оваквим подвизима надљудским и врлинама равноангелним преподобни проживе и остале године живота свога на земљи, увек се духовно веселећи и Богу за све благодарећи. А ђаволи се више не усудише ни да му се приближе, јер их благодат Божја која беше у преподобноме, увек далеко одгоњаше. Но преподобни се од тога нимало не погорди, већ са страхом и трепетом грађаше своје спасење, увек се сећајући речи Апостолове: "Христос дође у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја" (1 Тим. 1, 15). Он до краја живота свога себе осуђиваше и свагда пред Господом смираваше.
Но Господ не хтеде да овај светилник остане свету непознат, те упути к њему неке богољубиве иноке. Дошавши к преподобноме они га замолише да их прими и испосничком живљењу научи, што преподобни, предвиђајуђи свој скори одлазак Богу, радо прихвати и благослови их да живе у пећинама испод њега. Пред смрт их замоли да му у стени у пећини усеку у камену место за гроб, где ће га по смрти његовој положити. Затим им на њихову молбу исприча своје житије и подвиге, па се онда по људској природи нешто мало разболе. Потом се причести божанским и животворним Тајнама Христовим, изговарајући ове речи: "Слава Богу за све!" Најзад се још једном топло помоли, говорећи: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без препреке, без опасности и њихове пакости, уз помоћ и одбрану Твојих светих Анђела, и вођен и спровођен њима тамо где ћу се Теби, Богу мојему, поклонити и од Тебе примити награду по великој милости Твојој и без осуде за многа моја зла дела". Затим даде братији последњи целив и мирно предаде душу своју у руке Господа свога, Кога је од детињства толико заволео и усрдно Му подвижнички служио до дубоке старости. Упокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног краља Уроша. Оне ноћи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Од братије је нађен ујутро где почива у каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пећине препуне благоуханога мириса. Господ ускоро прослави и сасушене подвизима мошти преподобнога, јер даром чудотворства и миомиром изобилно их обогати. Зато се к њима стадоше стицати многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исцељења од њих добијати.
Ускоро затим пештера преподобнога би претворена у цркву Божју, и цар Душан (1331 -1355 г.) је предаде на управу старом игуману Григорију, а потом она постаде метох манастира Хиландара. Неки делови моштију преподобног Петра бише однети у Цариград и на друга места, а крајем 16. века монаси коришког манастира скрише од Турака остатке светих моштију његових у пећинску цркву манастира у Црној Реци код старог Колашина, између Митровице, Пећи и Новог Пазара, где оне и до данас почивају. - Молитвама преподобног оца нашег Петра Коришког нека Господ и нас помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.
Тропар, глас 1.Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се Богоносни оче наш Петре. Постом, бдењем и молитвама, Небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.Кондак, глас 2.Удаљивши се од људи, у пештерима каменим и пећинама, си живео, жељама Божанским и љубављу Господа твога, свети Петре. Од Њега си и венац правде задобио: Моли се непрестано за наше спасење.
Богоносни отац наш Петар беше родом из хвостанског краја у области Диоклитији, како се онда звала покрајина око данашње Пећи. Село његово зваше се Уњемир, а то је данашњи Ујмир крај Пећи. Родитељи му беху побожни и честити хришћани, који га по рођењу крстише и дадоше да се учи светим књигама. Још у младости блажени Петар испољаваше благодат Божју која беше и која имаше бити на њему, јер од детињства беше кротак и смеран, безлобне душе и незлобива ума. Због овога он избегаваше дечје игре и све некорисне дружбе и забаве, што родитеље његове не мало жалошћаше. Уместо свега другога Петар се усрдно труђаше у посту, молитви и похађању храма Божјег, и у учењу божанствене науке речи Божје. Из Светога Писма он схвати да ради љубави Божје треба оставити све на свету, па и саме родитеље, и зато му душа жуђаше да се посветн служењу Богу у самоћи и отшелништву. Када му ускоро умре отац он беше готов да се удаљи из дома и света, али га мајка преклињаше да њу и млађу сестрицу, коју имаше, не оставља самотне и сироте. Преподобни се смилова на мајчина преклињања и преузе на се управљање кућом, али своје подвиге поста и молитве не умањи него их напротив удвостручи. Он кротко ораше своју њиву на једном слепом волу, који по смрти преподобнога на чудесан начин препознаде палицу свога господара. Уз тело своје преподобни ношаше грубу власеницу, и то нико не знађаше осим мајке која беше приметила његово нагло телесно слабљење. Али се мајка бојаше да му ишта примети, из страха да их не остави и оде у пустињу. Но ускоро се и мајка пресели ка Господу, те преподобни могаше испунити своју давнашњу богоугодну жељу.
Оставши сам са младом сестром својом, блажени Петар је питаше хоће ли да се уда, јер је не могаше оставити тако младу и незбринуту. Но сестра такође љубљаше девственост и чистоту, и не жељаше да остави брата него га мољаше да и њу узме са собом, обећавајући му да ће се подвизима његовим поста и молитве и она подвизавати. Тада јој он смирено рече: "Воља Господња нека буде!" Затим изађе са сестром из свога села и у цркви светих Апостола Петра и Павла, недалеко од села, прими монашки постриг од једног старца монаха који је у тој цркви живео. Ту преподобни сагради посебне келије себи и сестри, где се обадвоје подвизаваху у посту и молитви. Подвизавао се преподобни врло тврдо и истрајно, и у тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносним, као што ће се даље показати. Њима двома долажаху сродници и познаници и доношаху им што им беше потребно за живот, но блажени Петар не беше тиме задовољан и предложи сестри да се удаље на друго место, што сестра одмах и прихвати. Они се удаљише у друго место, где опет беше близу црква светог Апостола Петра, али се ни ту њихова врлина не сакри од честих и многих посетилаца.
Читајући Житија светих и богоносних древних Отаца преподобни жељаше да се ода већим усамљеничким, молитвено-тиховалним подвизима, али то не могаше да учини због сестре своје. Зато се у срцу реши да Бога ради остави сестру и тајно се од ње удаљи. Но када он то покуша сестра га примети и брзо га сустиже. Тако они путоваху заједно и дођоше до горе високе изнад града Призрена, поврх села које се зваше Кориша (данас Кабаш). Беху се обоје уморили и застадоше да се одморе. Од силног умора сестра одмах заспа и спаваше тврдим сном. Тад се преподобни помоли Богу и реши да оствари своју намеру: да Бога ради и већих подвига ради остави и сестру и удаљи се у неку скривену распуклу стену. У топлој молитви са сузама Богу он говораше да ово чини из љубави према Богу, Коме и препушта на бригу и заштиту своју сестру и њене подвиге девичанства и чистоте. За себе искаше да му Бог подари да почетак покајању постави, Богу послужи, и спасење задобије. После топле молитве осени сестру крсним знамењем, и удаљи се од ње плачући и сам због растанка. Пробудивши се, сестра га зваше по имену, и не нашавши га горко плакаше: "Горо Божија света, говораше она, молим да смрт у теби нађем. Макар ми ти буди милостива, прими и мене овде, и дај да не изађем из тебе до гроба. Јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити сам достојна да живим не видећи господина брата мојега". Плачући тако и ридајући сестра отиде међу народ и тамо тајно поживе у девствености и целомудрију, док се не престави Богу у угодности Њему како је брат беше научио. За њено престављење дознаде и преподобни и топло из срца благодараше Богу, Коме се увек мољаше за њено спасење.
Потом се преподобни Петар успе на гору врло високу и нађе у једној стени себи пећину, где се настани и своје подвиге продужи. Мразем смрзаван и сунцем опаљиван, преподобни се храњаше само дивљим биљем и горким буковим жиром, тако да у телу провођаше живљење бестелених бића. Јер он беше непоштедан и немилосрдан непријатељ телу своме, да би га од страсти очистио и у жртву чисту и живу Богу принео. Околне звери не узнемираваху преподобнога него са њим у миру живљаху, али га зато демони нападаху и преко једне змије у пештери непрестално узнемираваху. Ноћу му се демони гласовима његове сестре јављаху, као молећи га да је од зверова избави и у своју пећину прими. Но преподобни знађаше за таква и слична лукавства бесовска, и зато непрекидно појаше псалме и песме духовне Богу. Када му најзад досади често шиштање споменуте змије у пећини, он се усрдно Богу мољаше и четрдесет дана строго пошћаше, призивајући и Анђела Господњег у помоћ, па најзад изађе из пећине и именом Христовим стаде ту љуту змију прогонити из стене. Тада се пред њим појави сјајни Анђео Господњи, а старац од сјаја његовог уплашен посрну, но Анђео га прихвати и рече: "Не плаши се од мене, ја сам Михаило, Архистратиг сила Господњих, и гле, пошто си молио, сада сам ја од Њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!". И Арханђео с мачем одмах прогна змију, а старцу рече: "Мир теби, душо која тражиш Господа! Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не плаши се њихова застрашивања, него им се именом Господњим супротстави и они ће отићи посрамљени". И Архистратиг одмах постаде невидљив. Преподобни сав у трепету и великом смирењу, бијући се у прса своја, говораше: "Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Ти, Господе, послао у помоћ мени Твог преславног и пресветлог врховног Анђела!" И ушавши у пећину он са сузама заблагодари Богу и Његовом Арханђелу за ово чудо.
По овом виђењу преподобни се даде на још веће подвиге, и достиже такву чистоту ума да је све ђаволске замке прозирао и молитвом и тиховањем их покидао. Ђаво се особито стараше да преподобнога одагна из пећине и са стене. Једнога дана навали на њега у виду великог облака црних гавранова који хоћаху да му очи ископају, но преподобни их одагна молитвама и произношењем исповедања вере (тј. читањем Символа вере). И многе друге пакости и привиђења причињаваше му лукави демон, али светитељ сва искушења и злостављања трпљаше, знајући да све то види Бог, Који ће га за трпљење наградити. Ненаситом љубављу према Богу, он ревносно улажаше у све веће борбе, тако да се и сами беси од његовог страдалничког трпљења срамљаху. Јер они га о стене рањаваху и хтедоше му на сваки начин доћи главе, али му ништа не могаху. Они му прећаху и гоњаху га, говорећи да је стена и пећина њихово пребивалиште, и застрашиваху га у виду разних зверова и других демонских маштарија. На све њихове замке преподобни одговараше све усрднијом молитвом и мољењем Богу, а демонима говораше: "Ако би и још веће мноштво пукова ваших на мене навалило, неће се бојати срце моје. Ако ме нападнете, показаћу смелост своју против вас у име Бога мојега". А к Богу вапијаше: "Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа се моја веома збунила". И Господ милостиви свагда услишаваше молитву слуге Свога. Демони покушаваху да га наведу на помисли гордости и самопреузношења, но преподобни се ограђиваше божанским смирењем, јер свагда говораше: "Ја сам прах и пепео" (1 Мојс. 18, 27) пред Господом мојим, и ништа без Њега не могу учинити. Зато је и пост мој и трпљење моје овде у пустињи, јер је Он Бог мој, и Спаситељ мој, и Заштитник мој, и у Њега се уздам".
После ове сјајне победе над свим искушењима демонским Господ укрепи преподобнога и испуни га радости неисказане јављањима божанске светлости у пећини његовој дању и ноћу. Ово светлосно виђење потраја многодневно, тако да се свети једино њиме наслађиваше и на ионако худу храну своју потпуно заборављаше. Распаљен љубављу према Господу свом и Спаситељу, он само понављаше речи Давида псалмопевца: "Жедна је душа моја Бога јакога и живога. Када ћу доћи и јавити се пред Богом мојим?" (Пс. 41, 2). У оваквим подвизима надљудским и врлинама равноангелним преподобни проживе и остале године живота свога на земљи, увек се духовно веселећи и Богу за све благодарећи. А ђаволи се више не усудише ни да му се приближе, јер их благодат Божја која беше у преподобноме, увек далеко одгоњаше. Но преподобни се од тога нимало не погорди, већ са страхом и трепетом грађаше своје спасење, увек се сећајући речи Апостолове: "Христос дође у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја" (1 Тим. 1, 15). Он до краја живота свога себе осуђиваше и свагда пред Господом смираваше.
Но Господ не хтеде да овај светилник остане свету непознат, те упути к њему неке богољубиве иноке. Дошавши к преподобноме они га замолише да их прими и испосничком живљењу научи, што преподобни, предвиђајуђи свој скори одлазак Богу, радо прихвати и благослови их да живе у пећинама испод њега. Пред смрт их замоли да му у стени у пећини усеку у камену место за гроб, где ће га по смрти његовој положити. Затим им на њихову молбу исприча своје житије и подвиге, па се онда по људској природи нешто мало разболе. Потом се причести божанским и животворним Тајнама Христовим, изговарајући ове речи: "Слава Богу за све!" Најзад се још једном топло помоли, говорећи: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без препреке, без опасности и њихове пакости, уз помоћ и одбрану Твојих светих Анђела, и вођен и спровођен њима тамо где ћу се Теби, Богу мојему, поклонити и од Тебе примити награду по великој милости Твојој и без осуде за многа моја зла дела". Затим даде братији последњи целив и мирно предаде душу своју у руке Господа свога, Кога је од детињства толико заволео и усрдно Му подвижнички служио до дубоке старости. Упокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног краља Уроша. Оне ноћи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Од братије је нађен ујутро где почива у каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пећине препуне благоуханога мириса. Господ ускоро прослави и сасушене подвизима мошти преподобнога, јер даром чудотворства и миомиром изобилно их обогати. Зато се к њима стадоше стицати многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исцељења од њих добијати.
Ускоро затим пештера преподобнога би претворена у цркву Божју, и цар Душан (1331 -1355 г.) је предаде на управу старом игуману Григорију, а потом она постаде метох манастира Хиландара. Неки делови моштију преподобног Петра бише однети у Цариград и на друга места, а крајем 16. века монаси коришког манастира скрише од Турака остатке светих моштију његових у пећинску цркву манастира у Црној Реци код старог Колашина, између Митровице, Пећи и Новог Пазара, где оне и до данас почивају. - Молитвама преподобног оца нашег Петра Коришког нека Господ и нас помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.
Тропар, глас 1.Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се Богоносни оче наш Петре. Постом, бдењем и молитвама, Небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.Кондак, глас 2.Удаљивши се од људи, у пештерима каменим и пећинама, си живео, жељама Божанским и љубављу Господа твога, свети Петре. Од Њега си и венац правде задобио: Моли се непрестано за наше спасење.
+++
Испосница Светог Јоаникија Девичког,
манастир Црна Река
У манастиру постоји пећина у којој је смештена црква.
У тој пећини постоји камено удубљење у ком
се вода скупља кап по кап. Вода је, како кажу верници,
лековита и нарочито помаже код болести очију,
зато је народ назива „водом Светог Архангела Михаила”.
У тој пећини постоји камено удубљење у ком
се вода скупља кап по кап. Вода је, како кажу верници,
лековита и нарочито помаже код болести очију,
зато је народ назива „водом Светог Архангела Михаила”.
Иконостас манастира Црна Река
О манастиру Црна Река
- Црква је подигнута у кањону, прилепљена је уз стену. Архитектонски то је чудесна грађевина која обједињује мистику и лепоту. Њена лепота је невидљива људском оку. У манастиру се живи по предању Светих отаца, значи молитва, пост, послушање и причест. Монах је као свећа која гори са оба краја. Манастирска борба је тешка до последњег издисаја. Циљ, идеал, идеја водиља монаха је да неуморно истрајава на Христовом путу. Да сваким поступком свога живота, и својим гестом оправда монашки завет. Свако се труди колико може, по Божјој благодети и својим моћима. Бог је сваком човеку, па и монаху одредио заповести и то шта му је чинити. У Црној Реци подвизавао се и свети Јоаникије Девишки на месту где су боравили и Исихасти.
Манастир никада није рушен.Црква је посвећена Светом Архангелу Михаилу који је насликан на два места. На јужној страни пиластра, а на своду нише је сцена чудо у Хони. На неколико места је сликана Мајка Божија, Јована Претеча, Архиђакон Стефан, свети ратници. Од српских светитеља су насликани Свети Сава, Свети Симеон и Свети Стефан Дечански. Поред бројних српских светитеља нема жена светитељки, што се тумачи да су се овде подвизавали само монаси и да је владао строг испоснички живот. Најважниј а светиња манастира су мошти светог Петра Коришког. Записано је да је сам цар Душан 1347. године био на поклоњењу светом Петру Коришком.
+++
Кивот са моштима Светог Преподобног Петра Коришког
Мошти и чуда Светог Петра Коришког
Најважнија светиња манастира су мошти светог Петра Коришког, Записано: je да je сам цар Душан 1347, године био на поклоњењу светом Петру Коришком. Свети Петар Коришки je као младић орао на једном ћоравом волу, био je необично кротак и безгневан: Са cвојом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг. Подвизавао се у једној пећини, на гори изнад Призрена, у селу званом Кориша. Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се као победоносан. Како би заштитили његове свете мошти од Албанаца, који су се припремали да их униште, монаси су мошти светог Петра Коришког тајно пренели у манастир Црну Реку где се и данас налазе,
Са сигурношћу се само може рећи да су мошти светог Петра пренете у Црну Реку пре 1709. године. Мошти представљају чудо за oвaj кpaj и доносе исцељење не само православцима него и муслиманима. У књизи, коју je објавио Манастир Црна Река, сабрана су само нека од чуда које je учинио свети Петар Коришки.
Чудеса су једна од карика у ланцу доброчинства која Бог чини човечанству. Тај дар Божији дан нам је благовољењем и милосрђем Божијим а ми смо дужни да се према дару и Дародавцу односимо са великом побожношћу и благоразумношћу. Чудесна исцељења учињена самим Господом или преко Његових угодника имала су свети смисао и свети циљ – да кроз пролазно спасење тела од телесних болести, видљиво и опипљиво засведоче о могућности вечног спасења душе и тела. Зато су она апостоли Речи Божије и сведоче о сили и власти Божијој над свом видљивом и невидљивом творевином. Стварни извршитељ чуда, благовести велики руски светитељ Игњатије Брјанчанинов, управо је – Реч. Где се прима реч није нужно знамење, због достојанства које припада Речи. Чудеса и знамења су управо – снисхођења немоћи људској. Да би се десило чудо, није потребна само сила чудотворца, већ и вера оног коме се чудотвори.
Многобројна и предивна су чудеса преподобног и богоносног оца нашег Петра Коришког, учињена од његовог престављења до данас. Преко њих преподобни, апостолски, кроз векове, проповеда истинитост и силу вере православне. Многа од њих остала су записана само у срцима многих верних, и по њиховом одласку из земног живота и сама запала у таму заборава. Један мањи број чудесне пројаве силе Божије преко моштију Светога Петра, које смо у манастиру записали по сведочењу оних који су примили исцељења или њихових очевидаца, дајемо у наредним редовима у славу Бога који је диван у угоднику свом Преподобном Петру Коришком чудотворцу.
На моштима овог светитеља од епилепсије су излечени Драган Ђуровић из Тополе, Иван Стојановић из Шљивовца код Крагујевца, Влада Николић из Божурња код Тополе, Ранко Павловић из Корићана код Крагујевца, Милан Барјактаревић из Београда. Брачни парови Часлав и Мирјана Луковић из Панчева и Горан и Слоболанка Калушевић из Лазаревца, као и Анђелка Богановић-Филиповић, нису дуго година имали децу. После доласка и молитава на гробу светитеља добили су пород. Више деце кoja су била нема овде су проговорила. Ajшy Кахримановић (тренутно Бишевац) je у cвojoj петој години у црноречки манастир, донела тетка на леђима. Била je нема и непокретна. После боравка испод моштију светог Петра проходала je проговорила. Обичај je да они који су болесни легну, „да мало заспу", испод моштију светог Петра Коришког.
Божија опомена архитекти
Започињући материјалну обнову црноречког манастира, тадашњи настојатељ "јеромонах" Артемије Радосављевић, упутио је позив стручњацима Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, да дођу и виде у каквом је стању манастир и на основу тога одобре потребна средства за његову обнову. Позив је прихваћен и ускоро у Црну Реку долази архитекта Вељко. После разгледања манастирских објеката костантовао је да је обнова потребна. Ту своју констатацију Вељко и саопшти настојатељу и братији окупљеним у манастирској кухињи, говорећи да је њихов манастир од изузетног историјског и културног значаја, те да је обнова потребна, али да средстава у Заводу нема довољно. Јер, мора се, рече, улагати у приоритете а то су: Студеница, Грачаница, Дечани и други... Само што је изговорио последњу реченицу у свом образложењу с плафона се обруши повећи комад малтера и паде на сто, неколико сантиметара испред говорника. Комад малтера од педесетак килограма уздрмао је сто а шољица с кафом која је стајала испред Вељка распрсла се у парампарчад. Ударац о сто је био толико јак да су сви занемели од страха и чуђења овој изненадној поруци. На сву срећу порука је прошла без повређених.
Када се на првом састанку дискутовало о расподели средстава за рестаурацију манастира многи су се у почетку залагали за поштовање утврђених приоритета. За реч се при томе јави Вељко и исприча чудесан догађај приликом боравка у црноречком манастиру. Из приче су сви схватили поруку светога Петра да се са обновом мора кренути и једногласно су Црну Реку уврстили у приоритете. Завод је касније извршио обимне радове на рестаурацији и обнови манастирских објеката који су омогућили нормалан живот братије у манастиру који ће касније, промислом Божјим и молитвама светога Петра, постати духовно жариште целе рашко – призренске епархије.
Чудо спасавања од сигурне смрти
Године 1981. два аутобуса верника из Велике Плане на путу за манастир Девич свратише и до црноречког манастира. Била је мркла кишовита ноћ. Да би се дошло до манастира морало се скелом и чамцем преко језера „Газиводе“. Само они најтврђи у вери и љубави према светом Петру одлучише да и при тешком времену и слабој видљивости наставе пут од око сат времена пешачења колико треба од језера до манастира. Тридесетак верника који до манастира стигоше дочекао је "отац" Артемије с фењером, јер у манастиру још увек није било струје. Један од пристиглих гостију, по имену Гвозден, упита у манастирском дворишту:”па људи где је овде црква?” Младић који је био гост у манастиру показа руком у правцу цркве и рече:”ено је тамо”. Не знајући да преко сувог корита реке, на том месту понорнице, постоји дрвени мост преко кога се улази у манастир, Гвозден крену журно кроз мрак и промашивши мост стрмоглави се у кањон са висине од око седам метара. Крикнуо је једном и заћутао. Два младића, манастирски гости, узевши фењер сиђоше у кањон очекујући да тамо угледају разбијено о огромно камење тело несрећног Гвоздена. За дивно чудо он је не само остао жив него није било ни озбиљнијих повреда, сем једне мале посекотине на глави. Када је изашао из кањона уз помоћ она два младића и сам је журно закорачао преко моста да заблагодари светом Петру на указаној милости. Ту ноћ је Гвозден провео у манастиру славословећи Бога и угодника Његовог Петра Коришког чудотворца,а сутрадан после доручка сретан и благодаран наставио пут према Девичу са својим сапутницима.
+ + +
Слично чудо свети Петар учинио је на Петровдан неколико година касније када је са моста у кањон пала беба на очиглед мноштва народа који се беше окупио на сабору. Када су је изнели из кањона беба је била жива а трагова повреде нигде није било, на велику радост мајке и свих присутних.
Чудо исцељења немих и непокретних или тешко покретних
На Васкрс 2004. године, на поклоњење моштима светог Петра долазила је и Неда Ђукић, старица из оближњег села Горњег Јасеновика која нам је испричала о себи следеће: На Божић 1999. године, ујутро по устајању, одједном сам изгубила моћ говора и осетила занемоћалост тела. Предходног дана сам нормално причала, обављала редовне кућне послове и потпуно здрава отишла на починак, надајући се да сутрадан са својим укућанима прославим Божић. У стању великог страха и панике због онога што ме је изненада снашло давала сам својим укућанима знаке рукама тражећи помоћ од њих. Одмах су ме пребацили у болницу у Косовску Митровицу. Доктори су безпомоћно слегали раменима не налазећи ни узрок ни лека мојој болести. Тамо сам лежала десет дана а онда на свој захтев изашла из болнице у истом стању у коме сам и дошла. Наредна три дана провела сам у свом дому, а онда сам са својим сином Ратком Ђукићем, ћерком Станом (Лазаревић) и рођаком Радославом Ђукићем дошла у Црну Реку да тражим помоћ од Светог Петра. Исред светих моштију су ми очитали молитве за исцељење и после тога смо кренули кући без икаквих знакова оздрављења. Трећег дана ујутро почела сам да говорим, мада не разговетно. У наредних три дана сам све разговетније причала,а снага се постепено враћала. Трећег дана је све било нормално, као да се ништа није ни десило. Вратила сам се својим кућним пословима благодарећи Богу и Светом Петру Коришком на чудесном исцељењу.
+ + +
Слично чудо Свети Петар је пројавио и на Слободанки Дамњановић (Милојевић) рођеној на Петровдан 1944. године у селу Трновци код новог Пазара.
Слободанка је на Светог Илију 2005. године долазила у наш манастир на поклоњење моштима Светог Петра и том приликом нам је испричала следеће: Негде око моје пете године, изненада, без икаквих знакова болести, и ја и мој брат Душимир у исто време занемесмо. Народ би рекао „нагазили су„. До тог тренутка, по речима моје покојне мајке Веселинке која нам је о овоме касније причала, све је било нормално. Моја мајка Веселинка је иначе била врло побожна жена и знала је да о саборима пешице иде на поклоњење нашим светињама удаљеним и по десетак и више километара. После ове несреће која је задесила мене и брата,моја ојађена мајка се реши да ме води Светом Петру у Црну Реку и од њега тражи помоћ у својој муци. Тако је и било. Уочи Петровдана, када се у Црну Реку окупља по неколико хиљада људи, стигосмо и ја и моја мајка после напорног пешачења. Ту смо, као и мношгво другог народа преспавали у манастирском конаку. Ујутро је моја жалосна мајка са великим болом и тугом испричала монасима о несрећи која се изненада догодила њеној деци и вапила за помоћ. Први смо тог празничног јутра ушли у цркву на поклоњење моштима Светог Петра,а једно време сам, по речима мајке, и лежала под моштима. На велику радост и чуђење моје мајке и присутног народа ја сам по устајању поново проговорила. Брата Душимира мајка није доводила у манастир,али је он касније постепено почео да прича,али и дан данас по мало замуцкује. Слободанка данас живи у Обреновцу,увек у срцу носећи љубав према Црној Реци и њеном заштитнику – Светом Петру Коришком.
+ + +
Првослав Недељковић (рођен 1959. године) из Избица код Новог Пазара није говорио до пете године. У петој години су га родитељи Радомирка и Радисав, на Петровдан, довели у манастир где је лежао под моштима уочи славе. Сутрадан је проговорио. Радомирка је касније причала да су тог истог дана на носилима у цркву унели једног муслимана и да је он после 2-3 сата сам изашао из цркве непридржаван ни од кога. О овим чудесним исцељењима испричао нам је син Првославов – Саша приликом посете нашем манастиру 2006. године.
+ + +
Пре неколико година Светом Петру доведоше дете од пет година које од свог рођења не беше проговорило ни речи. Обавивши што је по обичају код кивота, родитељи су помало тужни кренули кући, не приметивши да је детету ишта боље. Мало испред њих ишао је неми синчић са сестрицом, која га је непрестано о нечем запиткивала:“Бато јеси ли уморан? А шта волиш да ти тата купи, коња или магаре?” И, гле чуда:”магаре!”, проговори мали на велико удивљење присутних. Од тада малишан је нормално говорио,а родитељи његови и данас узносе велику благодарност Богу и угоднику Његовом светом Петру на указаној милости.
+ + +
Слично чудо Свети Петар је пројавио на Ајши Кахримановић (тренутно Бишевац) коју је, у својој петој години, у црноречки манастир донела тетка на леђима. Била је нема и непокретна. После боравка испод моштију Светог Петра проходала је и проговорила. Касније се удала и родила ћерку Сабину која је имала психичких проблема и молитвама Светог Петра потпуно оздравила.
+ + +
Садашњи настојатељ манастира, протосинђел Николај сведочи: Довезли су трактором једне године непокретну девојчицу. Ставили су је да легне испод кивота Светог Петра Коришког и мала је заспала. Када су је пробудили била је потпуно исцељена и пешице кренула кући.
На Петровдан 2006. године, поред многих поклоника који су тог празничног дана дошли на поклоњење моштима Светог Петра, била је и сестра Милосија Милојевић (рођена 1954. године). Она је дежурном монаху поред кивота Светог Петра испричала о чудесном догађају који се на њој збио молитвама Светог Петра. Наиме, Милосија није могла дуго да прохода. У својој трећој години мајка ју је на Петровдан довела у манастир и ту је под моштима целу ноћ лежала. Сутрадан је, на запрепаћење и велику радост мајке проходала.
Иначе Милосија је рођена у селу Слатина код Новог Пазара а тренутно живи у Новом Саду, у живом сећању носећи речи своје мајке о чуду које се на њој догодило молитвама Светог Петра Коришког још у раном детињству.
Исцељење кука
Миланка Дашић из Подгорице имала је кук укочен и тешко се кретала. Лекари су јој саветовали операцију као једино решење за њену болест. У јулу 2003. године посетила је наш манастир при чему је краће време лежала испод моштију Светог Петра молећи помоћ у својој болести. Молитва вере је била услишена. Миланка данас има здрав кук и врло је покретна, како и сама посведочи приликом благодарне посете нашем манастиру на Видовдан 2004. године.
Разрешења од неплодности
Брачни пар Часлав и Мирјана Луковић (тренутно живе у Панчеву) 16 година нису имали деце. Године 1988 долазили су у Црну Реку да од Светог Петра измоле пород. Испред моштију су им читане молитве. Ускоро је Мирјана родила Сару,а потом и Дуњу, Луку и Лану. Тако је молитвама светог Петра разрешена шеснаестогодишња неплодност и за шест година рођено четворо златне деце. Ова срећна породица често посећује наш манастир благодарећи Богу и светом Петру на указаној милости.
Брачни пар Горан и Слободанка Калушевић из Лазаревца три године није имао порода. Лекари су установили да Слободанка не може да има деце. Вођени вером и љубављу према Светом Петру долазили су у Црну Реку и ту су им испред моштију читане молитве. Касније су, на њихову велику радост,а на запрепашћење лекара, добили ћерку. И овом приликом је показана свемоћ Божија и моћ вере којом се и мртви могу васкрсавати и горе премештати.
Исцељења од епилепсије
Драган Ђуровић из Тополе је до своје 20 године имао свакодневне тешке нападе епилепсије. Очевидци казују да му је лице у тим тренуцима бивало тегетне боје а очи и уста отишли би у страну. Много би испустао пену из уста. После ноћивања испод моштију светог Петра епилептички напади се никада нису поновили.
Од епилепсије исцељења су добили и: Иван Стојановић из [љивовца код Крагујевца у својој 24 години, који је имао епилептички напад у нашем манастиру, Влада Николић из Божурња код Тополе у 18 години, Ранко Павловић из Корићана код Крагујевца у 16 години, Душица Тијанић из Честина код Крагујевца у 25 години, Милан Барјактаревић из Београда у 18 години.Ово су само нека од многобројних исцељења од епилепсије, која се и најчешће дешавају.
Исцељење од главобоље
Марина Јездић (рођена 1974 у Лешку) је као дете имала велику и неподношљиву главобољу. Лекари нису могли да излече њену болест нити да поставе дијагнозу. Уочи Петровдана, у својој дванаестој години, лежала је испод моштију Светог Петра. Ту је заспала и у једном тренутку иабацила пену из уста. Од тада више није имала болове и данас нормално живи и ради носећи у срцу свом љубав и молитвено поштовање према свом великом добротвору - Светом Петру Коришком исцелитељу и чудотворцу.
Исцељење телесног недуга
Фехо Граховац родом из Постења (Нови Пазар) имађаше кћер Надиру којој уста беху искривљена у страну. Обишао је многе лекаре али нико није могао помоћи. Чувши да многи добијају исцељења од Светог Петра и Фехо поведе своју ћерку до Црне Реке где је и чудесно добила исцељење. Фехо и Надира данас живе у Турској,а о овом чудесном исцељењу сазнали смо од некадашње Фехове комшинице Божидарке Нићифоровић.
Исцељење од тумора
Данијела Ђукић из Београда (рођена 1970. године) прича о себи: „Августа 2004. године лекарском контролом је утврђено да имам тумор десне дојке. Метастаза је захватила и другу дојку и још 25 других жлезди. Ускоро је извршена операција при којој је одстрањена десна дојка. После три месеца утврђена је метастаза кичменог стуба од карлице до лобање. У међувремену сам од пријатеља чула за исцелитељну моћ моштију Светог Петра те сам верујући томе и кренула пут Црне Реке да нађем себи лека који нико од људи није могао да ми пружи. Ту су ми читане молитве испред моштију Светог Петра,а једно краће време сам и лежала испод моштију. Касније, у току хемотерапија која су молитвама Светог Петра прошле без уобичајених тегоба, повремено сам долазила на поклоњење у Црну Реку и са вером се молила Светитељу. Резултат свега тога је био чудесно и докторима необјашњиво заустављање метастазе а ја сам се осећала потпуно здравом“.
Она редовно посећује наш манастир и непрестано слави Бога и Светог Петра чијим се молитвама одржава њено духовно и телесно здравље.
Исцељење од карцинома
Данилки Убовић из Бачке Паланке је на десној страни утврђен тзв. „карцином сарком“. Долазила је у Црну Реку и лежала под моштима. За време боравка под моштима осетила је, како сама рече, „као да јој је нешто ишчупано са десне стране“. Осетила је да јој је лоше и да не може да устане због чега је и почела да плаче. После краћег времена је устала и осетила необичан мир у души. По повратку из Црне Реке отишла је на контролу код свог доктора који је после прегледа изјавио: „Оно што сам пратио са десне стране више не постоји. Чудно, али не постоји“.
О овом чуду Данилка нас је обавестила телефоном јуна 2005. године и то са приметном ведрином и радошћу.
Исцељење од нервно – душевне болести
Божидар Поповић из Новог Пазара је био болестан од нервно – душевне болести. Манифестације болести су биле: затвореност у себе, изгубљеност, потиштеност, немање воље за животом. Лечио се код лекара од 1973 до 1978. године,али безуспешно. У својој невољи с вером је затражио помоћ од Светог Петра при посети манастиру 1979. године када је и лежао под моштима и заспао. Од тада је све кренуло на боље,а што је најважније то је био и тренутак његовог обраћења "на пут вере и спасења" како и сам рече.
Исцељење згрчености руку
Миладија Марковић из Брђана код Тутина сведочила је да је једна муслиманка из истог села имала згрчене руке. Преспавала је у манастиру и ујутро су руке биле потпуно здраве.
Ослобађање од порока пушења
Радован Станичић из Аранђеловца (рођен 1954. године) боловао је од страсти пушења 40 година. Знао је дневно да попуши и више од две паклице цигарета. У Црну Реку је долазио 31.12.2005. године. Пристигао је цркву у току бденија. Сведочи да је током службе осећао велику тегобу у виду презнојавања уз честе помисли да изађе из цркве. Уз самоприморавање ипак је остао до краја службе. Следећег дана се "исповедио и причестио" а за сво време боравка у манастиру усрдно се молио Богу и Светом Петру да буде ослобођен од робовања тој љутој страсти. Нарочито се усрдно молио док је лежао под моштима светитељевим. Од тог боравка под моштима он више никада цигарету није ставио у уста а свака борба са том страшћу или жеља за пушењем су потуно нестали молитвама Светог Петра. Као сећање на то чудо Радован чува кутију са неколико цигарета које су се затекле до тренутка небеске помоћи. Радован у својој соби има икону Светога Петра и неизмерно је благодаран Светом Петру Коришком на указаној милости.
Уклањање Дауновог синдрома
Небојша Безбрадица (рођен 1979. године) испричао нам је следеће:
"Мојој супрузи Весни доктори су после испитивања, у шестом месецу трудноће саопштили да дете има Даунов синдром и да мора да се изврши абортус. Ми то нисмо прихватили без обзира на све могуће последице. Вођени великом вером и љубављу дошли смо у Црну Реку у лето 2002. године. Ту нам је дежурни "јеромонах" прочитао молитву испред моштију Светог Петра и саветовао пост, молитву и причешће после седам дана што смо ја и моја супруга и испунили. Када је дошло време порођаја родила се потпуно здрава девојчица на велико чуђење лекара а на нашу велику радост. Дали смо јој име Марија. После тога смо добили још два сина: Лазара и Димитрија."
Кажњавања хулитеља
У другом светском рату Немци су се дрзнули на један врло безбожан чин – да мошти Светог Петра Коришког изнесу из Цркве. Када су дошли до врата цркве кивот се није дао померити. Уплашени због тога кивот су вратили на своје место и нису се више осуђивали да га додирну.
+ + +
За време безбожног комунистичког режима десио се овакав догађај.
За време великог народног сабора на Петровдан поред многих верника из околних места у манастир су, по службеној дужности, дошли и два полицајца. Поред своји послова у одржавању поредка у многољудној маси, један од ових комунистичких милиционера дрзнуо се и на једно врло безбожно и богохулно дело. Наиме, ушавши у цркву он је дрско прутем почео да удара по кивоту и иконама уз погрдне речи и хуле на веру и светитеља. Речи: „Нема Бога, варате се људи... “ и сличне хуле одјекивале су црноречком пећином заједно са тупим ударцима прута о кивот и иконе. Неки од присутних који су га знали саветовали су му да престане са таквим хулама,да га не постигне казна,али је он и даље хулио,уз уверавање да не може ништа да му се деси. Као победник је изашао из цркве и упутио се према станици полиције. После пола сата хода, „победник“ је изненада сишао с ума. Колега који је био са њим приметио је само да му је одједном пушка спала с рамена и да то више није био онај човек кога је раније знао. Одмах су га одвели у болницу а после тога и у лудницу где је убрзо и умро примајући тако казну од Светог Петра Коришког за своје безакоње.
Преподобни Петар Коришки (Житије,Чудеса,Служба)
Чудеса Преподобног Петра Коришког
Молитва Светом Преподобном Петру Коришком
О, свети Петре Коришки, велики свече и чудотворче Божији, пригни ухо своје ка земљи Србској и почуј глас молитве наше којом помоћ од тебе иштемо. У тешкој се невољи и беди налазимо и све нам је у животу мрачно и безнадежно. Јер као да је цео пакао на нас налегао и као да је Небо за нас заборавило, па се под теретом греха и греховне муке до земље црне повијамо. Знамо да нас је све то због безакоња наших постигло, и да се оправдати ничим не можемо, али и знамо да је Господ милостив, и да слуша молитве угодника својих. Па те зато молимо, свети Петре, да по слободи коју на Небу имаш, ове молитве наше Господу упутиш, и милости од Њега испросиш. Умоли Творца нашега и Владику да нам још мало времена за покајање да, и да то време у истинском оплакивању грехова проведемо, како би сузама душе од греха очистили и макар као последњи у Царство Небеско ушли. Искушења којима нас демони нападају су безбројна, а ми смо слаби и безвољни, и она искра Духа Светога коју смо на крштењу задобили једва да се и види у мраку душа наших. Али и таква слаба, она нас још увек опомиње да се пренемо и да почнемо да се боримо за спасење своје у вечности. Зато те молимо, црноречки чудотворче, учини чудо и са нама, као што си до сада то безброј пута са другима учинио, па нас на стазу правде упути, молитви научи, покајању приведи и Светога Причешћа што чешћег удостој, како би, примивши Свемилостивог Господа у себе, љубављу и благодаћу Његовом помиловани били. А помози нам и да од Господа Христа никада не отпаднемо, да веру, веру Православну, која једина у свим световима спасава, неискварену сачувамо, макар нам и сва блага овога света у замену за њу нудили, макар нас и на хиљаде мучилишта због ње водили. И води нас, молитвама твојим, свети Петре, ка блаженом и непостидном крају живота нашег, како би по преласку у свет духова у бескрајну радост раја ушли, где сви житељи његови непрестано славе Свемилостивог Тројичног Бога, Оца и Сина и Светога Духа, и сада и увек и у све векове векова. Амин
Акатист Преподобном Петру Коришком
Молитве пре читања акатиста
+++