Миодраг М. Петровић
ЗАКОНОПРАВИЛО СВЕТОГ САВЕ О МУХАМЕДОВОМ УЧЕЊУ
Срби се од појаве Турака на Балкану (XIV век) непосредно и непрекидно суочавају са Мухамедовим учењем, из којег је израстао многобројни исламски свет. После вишевековне турске владавине све до данас у Рашкој области и Босни постоје исламизирани Срби, који помоћу исламске вере стварају свест о себи као посебном - муслиманском народу. Њих би данас свакако било много више да у Србији нису постојали списи о Мухамеду и о профаности вере коју је он проповедао. Свети Сава је два таква списа преузео из византијске књижевности и унео их у Законоправило или Номоканон - зборник црквених и грађанских прописа, намењен Српској цркви и држави. На тај начин Срби су, благодарећи Византинцима и светом Сави, теоријски и посредно знали о исламу много пре појаве Турака у Србији.
Оба списа се у целини објављују на савременом српском језику. Да би се лакше схватила њихова садржина, укратко су изложени подаци о Мухамеду, о земаљском а не небесном пореклу исламског веровања и о фанатизму муслимана, који наспрам државних граница предност дају верским границама.
Спис о измаилћанској вери
Свети Сава је у своје Законоправило унео преко сто канонских и законских византијских списа, преведених на српскословенски језик. Међу њима је у 61. глави под бројем 21 догматски, апологетско-полемички спис светог Јована Дамаскина (+ 749/50) о измаилћанској вери, стављен на крају списа светог Епифанија Кипарског (+ 403) "О јересима". Дамаскиновом тексту придодати су, без одређења, одељци из списа Георгија Монаха (ИX век) "О вођи Сарацина - Мухамеду који је и Мухумет". Тако преузет из византијских номоканона, спис о измаилћанској вери, први пут овде објављен у преводу са грчког и српскословенског на савремени српски језик, гласи:
"21. И до сада постоји служба измаилћанска која држи и вара људе, то јест вера срацинска која је претеча Антихриста. А потиче од Измаила, рођеног Авраму од Агаре, због чега се називају Агарани и Измаилћани. Себе називају Сарацинима, јер су од Саре сујетни, будући да рече Агара анђелу: 'Сара мене сујетну отпусти' (1. Мојс. 16). Они, дакле, идолима служаху и клањаху се звезди Даници и Афродити коју су својим језиком и Хавар назвали, што значи велика.
До времена цара Ираклија, пак, отворено идолима служаху. А од тог времена па до сада код њих узрасте лажни пророк по имену Моамед који је, разговарајући са Јеврејима и са хришћанима, тојест са аријанима и несторијанима, одасвуд црпео зло: од Јевреја пак једноначелство, а од аријана Реч и Дух - оба створена; од несторијана човеколатрију. А поштује Стари и Нови завет. Тако, разговарајући и са неким аријанином монахом, створи своју јерес. И под изговором да се држи боговерја, присвојивши срацински народ, проповедаше да је Писмо с неба од Бога снесено на њега. А списи какве је у његовим књигама исписао достојни су смеха.
Веру је њима овако предао: Говори, да је један Бог творац свега, који није ни рођен нити рађа. Говори, да је Христос Реч Божја и Дух његов, створен и слуга, и да се бесемено роди од Марије сестре Мојсијеве и Аронове.Јер, каза да Реч Божја и Дух уђе у Марију и роди Исуса који је пророк и слуга Божји, и да га Јудејци, безаконујући, хтедоше распети. И осудише и распеше његову сенку, а сам Христос нити је био распет нити је умро, јер га Бог узе к себи на небеса. Запита га Бог говорећи: 'О Исусе, јеси ли ти рекао, син сам Божји и Бог'? И одговоривши Исус рече: 'Милостив ми Господе мој, ти знаш да не рекох, нити се стидим бити слуга твој, него људи преступници написаше да рекох те речи и слагаше против мене и у заблуди су'. И одговоривши рече њему Бог: 'Знам да ти ниси изговорио те речи'.
И многе друге измишљотине су достојне смеха у таквом спису, за који надмено каже да је од Бога снесен на њега. А кад ми кажемо - па које тај који сведочи да му је Бог дао спис, или ко је од пророка прорекао да ће се појавити такав пророк, они остају у недоумици. Јер, Мојсије на Синајској Гори наочиглед свих људи, у облаку и у огњу и у мраку и у бури прими Закон од Бога који се јави; јер и сви пророци од Мојсија па наовамо почеше проповедати о Христовом доласку и о томе, да ће се Христос Бог и Божји Син, дошав, оваплотити и распет бити и умревши васкрснути, и да је Он судија живима и мртвима.
И кад ми кажемо још, како ваш пророк не дође тако, да и други о њему посведоче, него не у вашем присуству, не онако како је Мојсију Бог дао Закон док се наочиглед свих људи димила Гора, па да за спис, који рекосте да је њему тако био дао, и ви имате доказ? - одговарајући рекоше да Бог чини онолико колико хоће. То и ми знамо, рекосмо, него питамо - како спис сиђе на вашег пророка? И одговарају: 'Док је спавао спис сиђе па њега'. А ми им са подсмехом кажемо да, пошто је, дакле, спавајући примио спис, није осетио дејство, па се на њему испуни народна прича: Што је баби мило - то јој се и снило.
И кад ми опет питамо - како не запитасте њега, пошто он у вашем спису заповеда да се ништа не чини или прима без сведока, прво нама да се покажеш са сведочанством да си пророк и од Бога изашао, и који спис сведочи о теби? - они ћуте, стидећи се.
Сходно томе, кажемо им: Пошто вам није допуштено без сведока узети жену, ни купити ни стећи, а ни сами ви нећете без сведока да имате магарце или [друге] животиње, дакле помоћу сведока имате и жене и имање и магарце и остало - само веру и писма имате без сведока. Јер, онај који вам је предао веру ниоткуда нема доказа, нити се ико зна за његовог сведока, него је спавајући њу примио.
Нас називају двобошцима, јер кажу да уводимо другог Бога говорећи да је Христос Син Божји и Бог. А ми им кажемо да су то предали пророци и Писмо, а ви тврдите да прихватате пророке. Ако, дакле, погрешно Христа називамо Сином Божјим- то они учише и предадоше нам.
Неки од њих кажу да ми, преиначујући пророке, додасмо такве ствари, а други веле: 'Јевреји који вас мрзе преварише вас да је [тако] од пророка написано, да бисте пропали'.
Ми им опет кажемо: Пошто ви говорите да је Христос Реч Божја и Дух, како нас онда клеветате да смо двобошци, јер је Слово, и Дух, неразлучан од Њега у коме јесте? Ако је, дакле, у Богу као Његова Реч - јасно је да је Бог, а ако је изван Бога, по вашој речи Бог је без разума и без живота. Нисте ли Га, дакле, бежећи од другог Бога, пресекли? Боље би вам било да говорите да имате другог неголи да Га пресецате и као камен или дрво или нешто од нечулних бића уводите. Док ви, дакле, лажно клевећући, нас називате двобошцима, ми вас пресекатељима Бога именујемо.
Клеветају нас да смо идолослужитељи, поклањајући се крсту и икони Христовој и светих. Ми њима кажемо: Како се ви, дакле, тарете о камен, по речима вашег Вахтана, и љубите камен поздрављајући? А неки од њих кажу: 'На њему је Аврам лежао са Агаром'; други опет кажу да је за њега привезао био камилу када је хтео жртвовати Исака. И њима одговарамо: Пошто Спис говори да је Гора била шумовита и [имала] дрва од којих је, исцепавши за свеспалну жртву, Аврам ставио на Исака, и да је са децом оставио магарце, откуда вам, дакле, та из-мишљотина? Тамо нити шумских дрвета има, нити магарци пролазе. Стиде се, наравно. Ипак, кажу, камен Аврамов постоји.
Затим им кажемо: Нека то и јесте камен Аврамов како ви измишљате. Љубећи га, дакле, само зато што је Аврам лежао на њему са женом и што је за њега привезао камилу - не стидите се, него нас окривљујете што се поклањамо крсту Христовом и лику Његовом, којим се бесовска сила и ђавоља превара разруши.
А то, што рекоше да је камен - јесте глава Афродитина, којој се поклањаху и коју називаху и Хавар; на којем камену се и до сада онима који тачно посматрају, уклесотине и знамење јавља.
Тај Моамед многе, како је речено, бесмислице написав, од којих свакој додаде назив, као овај: 'Спис о жени', и у њему отворено озакоњује узимати четири жене и наложница, ако може, тисућу, колико његова рука обујми оних које се повинују. А од четири жене, коју хоће пусти и другу коју хоће узме. Из овог разлога доносећи закон, Моамед имаше помоћника, заправо друга по имену Зид (Зејд). Овај имаше красну жену коју пожеле Моамед. Док су њих двојица седели, Моамед рече: 'Хеј, Бог ми је заповедио да узмем твоју жену!' А Зид одговори: 'Апостол си, чини оно што ти је Бог рекао - узми моју жену!' Чак и више да кажемо - рече му - ' Бог је мени заповедио да отпустиш жену своју!' И он је отпусти. После неколико дана друкчије рече: 'Заповедио ми је Бог да ја њу узмем'. И тако узев, и прељубу с њом учинив, донесе овакав закон: 'Онај ко хоће да отпусти жену своју, па ако се после отпуста њеног врати, други да је узме, јер је недостојно узети је ако не лежи с другим. Ако пак и брат отпусти жену - њу да узме брат његов, ако хоће'. Овакве ствари прописује у том спису: 'Ради земљу коју ти је дао Бог и одржавај је'; чини и ово тако и тако - да не говорим као он све оно што је срамно.
Други, опет, 'Спис о камили божјој'. О њој каже како беше камила од Бога и како испиваше сву реку те не могаше пролазити између две горе зато што се укљешти. А на том месту, рече, бејаху људи и, једног дана, они пијаху воду. А камила другог дана, пијући воду, храњаше их, дајући им млеко место воде. Подигоше се они зли људи и убише камилу, а та беше родила малу камилу. Пошто је мајка убијена, младунче завапи к Богу и Бог га узе к себи. Па им кажемо: Откуда беше она камила? И кажу да је од Бога била. Па велимо: Је ли се та камила парила са другом камилом? И кажу - није. Онда откуда, рекосмо, роди младунче, јер видимо камилу вашу без оца и без матере и неродословну, а родивши веома пострада? Али не види се ни онај који јој је нанео насиље, а младунче се вазнесе.
Зашто, дакле, ваш пророк коме је, како кажете, Бог говорио, није о камили знао, где се напаса и ко су ти што једу млеко дојећи је? Неће ли и она, упавши некако у невоље као и мајка бити убијена? Или је претеча, пре вас у рај ушла, из које ће вама, како маштате, млечна река бити, јер кажете да ће вам у рају три реке потећи: воде, вина и млека. Али ако је ван раја претеча ваш камила, јасно је да се осушила од глади и жеђи. Или се и други наслађују њеним млеком па се узалуд ваш пророк размеће сматрајући да разговара са Богом, јер му тајну о камили није открио. А ако је у рају, опет ће испити воду и, остајући без воде, пресахнуће усред рајске хране. И, у недостатку воде, јер је сву испила камила, жудећете да пијете са винске реке. Пијући само вино, успалићете се и опићете се и заспати са главобољом. И после буђења од сна, заситивши се вина, заборавићете рајске красоте.
Како се, дакле, ваш пророк није присетио јада, да ће вам се тако нешто догодити у рајском изобиљу? Ни о камили се није бринуо где сада пребива. Али ни ви га не запитасте, како вам је о трима рекама казивао сањарећи? Но ми дивну вашу камилу, која испред вас иде, јасно обелодањујемо међу душама магараца, где и ви хоћете да пребивате као животиње. Тамо је тама крајња и мука бесконачна, огањ шумећи, црв који не спава и бездани бесова.
Рече, опет, Моамед: 'Спис о храни' говори да је Христос тражио од Бога храну и дата му је, јер Бог рече говорећи му: 'Дадох теби и твојима храну нетрулежну'. Затим, 'Спис о волу' говори и друге неке речи достојне смеха, које због многих ствари сматрах да треба прескочити.
+++
Из Списа о проклетствима мухамеданства и крштењу обраћеног муслимана
Свети Сава је у Законоправило унео, сем напред изложеног списа о измаилћанској вери и ''Чин који се врши над онима што се од Сарацина обраћају чистој, истинитој хришћанској нашој вери''.
...А постоји и проклетство срацина овако:
Ја тај и тај, рекав име, данас од Срацина приступајући хришћанској вери ни из какве нужде или беде, нити сапреваром или са лицемерјем, него из све душе и срца чиста и искрена, љубећи Христа и веру Његову, одричем се све вере срацинске и проклињем Моамеда који се и Мухумет зове, кога Срацини поштују као апостола и Божјег пророка.
Проклињем Алима зета Моамедова по кћери, и Апупикерта и Вукикера, и Умара и Талхана и Апупакра, Садикина и Мавију и Зупеира и Авделана и Зеита и Изита и Саита и Утмана и све остале сувернике и сараднике и наследнике Моамедове.
Проклињем Задизу и Аисеју и Зејнепу и Омелтуну – прве и најскврнавије од жена Моамедових; и Фатуману кћер његову.
Проклињем звани Куран, односно читав спис Моамедов, који лаже кад говори да га је архангел Гаврило њему снео. И читаво учење и законе и потајена казивања и тајне и предања и хуле његове.
Проклињем рај Моамедов у којем ће, каже, бити четири реке: једна, чисте воде што се не мути; друга, млека што не мења сладост своју; трећа, вина слатка и, четврта, меда процеђена. А доћи ће, [каже], и дан у којем ће одредити да пет хиљада година пребивају у рају Срацини са својим женама, који ће живети телесно и скврно, и под хладовином неких дрвета која се називају сидри и талех јести месо од птица које зажеле, и плод свакојаки; пити чисту воду са извора и потока Зингивер, званог Салсавила; и бити служени вином захватаним са извора званог Стеним. Мушкарци и жене ће растом тада досезати небеса, а срамни удови – 40 лаката, спајајући се ненасито пред Богом, јер се Бог, рече, не посрамљује.
Проклињем анђеле којима је Моамед дао имена: Арета и Варота и Тазафа и Марува, за које измишља да су од частних Божјих.
А уз њих проклињем пророке и апостоле што их је изумео, а то су: Худ и Залет и Салех и Соаип и Едрис и Доалифил и Локман.
Проклињем и сва сведочанства Моамедова, која из Старог писма, тобоже, преузе, изопачавајући их и хулећи и мноштво лажи говорећи против Ноја н Аврама и Исака и Јакова, против Јосифа и Јова и Мојсија и Арона, против Давида и Соломона и Илије и Јоне, против Захарије оца Јована Претече.
Проклињем још све оно што [он] родослови пагански и незналачки о другим Божјим створењима, и о сунцу и месецу, говорећи да су они коњаници.
Проклињем тајно учење Срацина и Моамедово обећање да ће, рече, бити кључар раја и увести у њега седамдесет хиљада праведних Срацина, а грешницима ће судити Бог; на њиховим вратовима биће привезане исписане хартије па ће тако и они ући у рај, назвавши се проштеницима Моамедовим.
Проклињем законодавства Моамедова о браковима и о разрешењу бракова и о очишћењу жена које су учиниле прељубу; и о броју жена и наложница; и сва нечиста учења о томе.
Проклињем Моамедово хуљење које говори да Бог кога хоће вара а кога хоће упућује на добро; и да, ако Бог не би хтео, људи међу собом не би ратовали: него сам Он чини што хоће, и сваком злу и добру он је узрочник, и држи срећу и судбину свих.
Проклињем Моамедову измишљотину која говори да се Господ наш Исус Христос роди од Марије сестре Мојсијеве и Аронове бесемено – од Речи Божје и Духа. И да је, још док је био млад, лепио птице од блата и, дувајући у њих, оживљавао их. И даје слепе исцељивао и мртве подизао; да је, замољен од апостола, испросио од Бога да му спусти са неба трпезу и нахрани их. И да, нити је распет, нити је стварно умро као човек, него само привидно то од Јевреја претрпео. И да се, упитан од Бога да ли је себе назвао Богом у свету, одрекао, говорећи: ‘Па Ти све сазнајеш и знаш да се не назвах Богом ни сином Твојим, јер сам слуга Твој и не стидим се да то кажем’.
Проклињем учење Моамедово, које говори: Христос није син Божји, већ апостол и пророк, јер Бог рече да нема заједничара и сви који Христа чине Његовим заједничарем биће мучени у паклу огњеном.
Проклињем измишљотину Моамедову у којој рече да ће молитвени дом Божји бити онај који су [основали] Аврам и Измаил у месту званом Вакха, које се и Мека зове, што означава поклониште уочавања и наређује да, ма где да буду и моле се, своја лица окрећу на ту страну.
Проклињем и сами тај молитвени дом у месту званом Мека, у којем, каже, лежи по средини велики камен са ликом Афродитиним па га треба поштовати зато што се на њему са Агаром спојио Аврам, или зато што за њега беше привезаокамилу када хтеде жртвовати Исака. Онима, пак, који тамо долазе па молитву, наређује да једну своју руку испруже ка камену, а другом да обухвате своје ухо и тако се врте около непрекидно док пе падну онесвешћени од окретања.
Проклињем и саму Меку и сву околину њену. И седам каменова што су их Срацини тамо бацили на хришћане. И сваку молитву и службу и обичаје њихове.
Проклињем оне који се клањају јутарњој звезди, то јест Даници, и Афродити коју арапским језиком називају Ховар, што значи велика.
Проклињем све заповести Моамедове у којима хришћане, ругајући им се, назива отпадницима и причесницима и двобошцима; и подиже Срацине да их мрзе. А пут Божји назива кланицом и ратом против хришћана, док Срацине који у таквом рату умиру назива синовима Божјим и достојнима раја.
Проклињем прљаве и нечисте заповести Моамедове о молитвама, којима и ово додаје: да, ако не нађу обичну воду, узму ситан песак и њиме потру своја лица и руке.
Проклињем учење Моамедово о саздању човека, у којем каже да је човек био саздан од земље и од капље, од пијавица и од мешавине: и да се човеку, када је саздан био, по наређењу Божјем поклонише сви други анђели, а једино се сотона не покори, не поклони се.
Изнад свега проклињем бога Моамедова за кога каже да је само он бог – један бог искован, који не рађа нити је рођен, нити је ико био сличан њему. Све, дакле, што је речено, и тог самог Моамеда и његовог скованог бога, проклињем и одричем их се. “
