Чудо Светог пророка Илије

Ово чудо није само због мешења хлеба у празнични дан, већ се чудо превасходно десило и као јасна потврде исправности светоотачког НИКЕО календара над јеретичким папским који следе многи расколници из "цркава" данашњег светског псеудоправославља (Грци, Румуни, Бугари, Финци итд.)

Тај камен је и дан данас у Јерусалиму на срамоту Грчке званичне расколничке новокалендарске безблагодатне цркве. Нови календар је саборно анатемисан и та анатема је потврђена неколико пута касније свеправославним Саборима.

Чедо, у новом календару благодати нема.
Свети Јован Хозевит

+++

Ово је ПРВО издање "Охридског Пролога".

Фуснота је осуда папског календара кроз чудо самог Светог пророка Божијег Илије.

У новом издању "Охридског пролога" овај део је изостављен.
Каснија издања нису верна првим.
Сетих се речи Господњих из приче о талантима,јер какав би слуга сакрио овакво важно сведочанство?

Псеудоправославни сатански бришу трагове јасно показујући ком господару служе.

Свети Нектарије Егински О промени црквеног календара

Свети Нектарије Егински:
“ЧАК И АКО СВИ ПРОМЕНЕ, ВИ ОСТАНИТЕ ПРИ СВОМ ПРЕДАЊУ”
“НЕКА ВАМ КУЋЕ ПОСТАНУ ЦРКВЕ…”

Налазимо се у Теби 1924. године, у области места Пирија. Све се одвија мирно и спокојно. Домаћице украшавају своје куће делима својих руку, очеви породица се боре за свакодневно преживљавање проводећи највише времена на пољима, док деца безбрижно трчкарају овамо онамо све док не засите своју жељу за игром.

Изненада, међутим, у свом том спокојству, два човека, јашући на својим коњима, иначе позната већини народа у Теби – то су били Кимон Стефањотис и Лука Калаxис – враћају се успаничено и преплашено, вичући онако са коњâ: “ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС! ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС!”.

Шта се догодило? Нажалост, они су примили вест да је Грчка Црква променила календар, а да народ то није знао, и да за то нису били питани ни сви архијереји у Грчкој, осим оне петорице који су га и променили.

“Покатоличили су нас! Покатоличили су нас!” – они су непрестано викали и обавештавали села у суседству Тебе.

Да, али са каквим су овлашћењем они то чинили? Наиме, они нису били свештена лица, били су обични мирјани. Одакле им та смелост? Шта су они знали? Какву су заповест имали?

Ова двојица људи су као духовног вођу имали епископа који се налазио на једном лепом острву у Саронском заливу, на Егини. Име му је било Нектарије, епископ Пентапоља. 1918. године обојица су отишли на острво да му се исповеде и да од њега затраже савет у вези са једним проблемом, који је у то доба био наглашен. Тај проблем тицао се промене календара. Њихово питање је гласило: колико је достижно и допустиво мењање календара? Свети владика, како је био мудар и благ, одговори им:

- Децо моја, не треба вршити промену календара, јер су на основу њега установљени сви празници Цркве наше, а нарочито вечита Пасхалија.

- Тако је, владико; али, шта ће бити ако Црква ипак прихвати реформу календара? Шта нам ваља чинити?

- Ви останите при ономе што имате; ви нећете следити реформаторе, јер су Григоријански календар осудила три Свеправославна Сабора: они за патријарховања Јеремије Траноса из 1592-1593, као и онај за време Антима из 1848. г. Немогуће је за православне хришћане да прихвате ту промену. Ја не признајем и не прихватам ни једну, па макар остао једини у томе.

- Да, владико, али, шта ћемо ако останемо без свештеника?

- Чеда моја, Господ наш ће се постарати да вам их пошаље.

- Али, како ћемо се суочити са тим што ћемо остати без цркава, пошто сви приђу григоријанском календару?

- Зар се за то бринете? За то нема никакве тешкоће, ваше куће ће постати Цркве!

- Али, како, владико? Како је то могуће?

- Ја се, чедо моје, молим да не дође до промене; али, ако до ње дође, онда треба да јој се супротставите. Будите сигурни да ће Христос наш бити уз вас онда, када савесно браните храмове и светиње Цркве наше. Ако прочитате историју наше Цркве, видећете и сазнаћете да су, у доба буна и нереда у Цркви, многе куће постале места заједничке молитве”.

Ово и много тога другог им је рекао и испричао епископ Пентапоља, Нектарије. После две године, 1920. г., свети владика се упокојио. Присуствовали су његовој сахрани, узимајући по последњи пут његов благослов и целивајући га.

Живот се спокојно одвијао даље, све док, као што смо на почетку напоменули, 1924. године није наступила промена календара.

Сходно дужности, дакле, ова два човека, поштујући успомену на свог духовника, као савесни хришћани, покушали су, што је више било могуће, да обавесте народ о великом духовном злу, које је наступило у Грчкој. Подухватили су се, уз благодат Господа нашег, да духовно помогну бројном народу, те је резултат био да је више села у Беотији остало верно предању.

Ове историјске чињенице познате су нам захваљујући преживелим следбеницима светих предања, Тебанцима – Евангелу Тутузи, Христу Лаљотију и Стилијану Скуми – који су живели, како још као деца, тако и као већ зрели људи, у близини Кимона Стефањотија и Луке Калаxија, касније познатијег као отац Леонтије.

Данас постоји сведочанство у виду историјског храма Благовештења владичице Богородице, који је саграђен молитвом и заповешћу светог Нектарија, а изнад којег се налази предивни храм Свих светих, саграђен под надзором почившег Константина Тутузе. Вечан им спомен.

+++

Такође,додатно препоручујем да се прочита и овај текст Светог Нектарија Егинског:
Свети Нектарије Егински о Светом Предању

Александар Каломирос Питање старог календара

Преузето из књигe Александра Каломироса ,,Против лажног јединства". У књизи оца Серафима "Православно учење о Цркви и Предању" је објављен други – много важнији - део ове књиге, који у најпростијем виду изобличава већину главних заблуда „мудраца” - „теолога” савременог светског „Православља” (World Orthodoxy), па је стога и јасно због чега до сада није ни штампан на србском језику у оквиру саме књиге ,,Против лажног јединства".

Свети Нектарије Егински Лик немилосрднога

Лик немилосрдног је најружнија морална слика, јер су је својим црним кистовима насликале немилостивост, каменосрдност и нечовештво. Поглед на њега испуњава ужасом и сви од њега са гнушањем одвраћају лице. Грдобан и мрзак, код свакога ко је макар један поглед на њега бацио изазива страшну одвратност.

Немилосрдан пати од неосетљивости душе. Страдање страдалног у његовој души не покреће никакво осећање туге, његово се срце не да тронути муком ближњега, његов поглед неосетљиво гледа страдално човечанство, уши је затворио за јауке оних који гину. Љубав му је непознат осећај, а испунила га је мржња која се пројављује као равнодушност. У њему не пребива ниједно благородно осећање, нечовештво му је стисло руку да је не пружа на милостињу и затворило уста да не кажу реч утехе. Лице му се одвраћа од сиромаха и очи од потребитога. Жалоснога одбија од себе и обестан је према онима који му се обраћају за помоћ. Сматра богатство својом имовином и расипа га на задовољавање својих страсти. Наслађује се до ситости, а остатке са трпезе не даје гладнима. Опија се готовећи себи којекаква пића, а жедном не даје ни чашу хладне воде. Прима оне који имају кућу, а тера од себе странце и намернике. Облачи се у порфиру и лан, а свом нагом брату не даје ни стару хаљину да се покрије. Распитује се за здравље својих пријатеља који су добро, а занемарује своју браћу која леже у слабости. Креће и на пут да би се забавио са онима који се на слободи наслађују у добру, а ни на ум му не пада да оде онима који се муче по тамницама. Каменосрдан и необрезан срцем, презире Божје заповести и ступа путем бешчашћа. Незахвалан и неблагодаран Богу Који му је дао богатство, није Му узвратио него је расејао богатство повлађујући својим страстима и жељама. Живи да би гомилао себи гнев у дан гнева и откривења Господњег и дометнуо безакоња безакоњима својим и гнев гресима својим. Немилостив је одступио од Бога и Бог се одвратио од њега. Уздарје за своју каменосрдност примиће у дан уздарја. Немилостив је најнесрећнији човек, јер у своме срцу никада није осетио радост доброчинства или милосрђа, не зна да нема веће радости од оне коју у срцу рађа милосрђе, не зна да мир његовога срца пребива у срцу његовог ближњег, не зна да богатећи друге сакупља богатство вечно, богатство непотрошиво, богатство истинско, богатство којим једино купујемо Царство Небеско Не зна да Бог, богат у милости, богато награђује милостиве, не зна да онај КОЈИ твори милостињу наизглед расипа, а у стварности сабира заборавио Је да је дужан да пред човекољубивим Богом да реч о’ томе како Је управљао благом које му је дато, заборавио је страшну претњу Господњу изречену немилостивоме, заборавио је страшни дан суда, заборавио је страшну осуду која га чека, заборавио огњену реку у КОЈУ ће га послати реч Господња да се мучи у векове. Јадан је то и несрећан човек.

Кратак животопис Светог владике Матеја

Кратак животопис увек сећања достојног Архиепископа атинског и целе Грчке Матеја (†)

Родио се првог марта 1861. године у селу Панетимон-Ханија на Криту. На крштењу доби име Георгије. Његови родитељи, свештеник Харалампије и попадија Недеља подизали су га и васпитавали у „науци и путу Господњем“. У дванаестој години остао је без оца. Мајка и старији брат, који поста свештеник, послаше га у свештени манастир „Богородице – Златоизворне“.
Био је марљив, те је испуњавао и послушање, које беше добио у манастиру. Учио је и школу. Свакодневна храна тамо би му проучавање „Житија Светих“ и других душекорисних књигâ.
Године 1876. одлази у Александрију, где је завршио своје гимназијско образовање, а после тога упућује се у Јерусалим на поклоњење. Патријарх Јеротеј, којег је посетио, подстакао га је и уписао на високу школу „Часног Крста“.
Године 1885. завршава Високу школу и тадашњи патријарх Никодим рукополаже га за јерођакона.
30.априла 1886.г. отац Нектарије посвећује га у Велику схиму под именом Матеј. Његови подвизи на Светој гори били су велики.
26.јула 1893.г. рукоположен је у јеромонаха, и током многих година био је познати духовник манастира Велика Лавра. Светогорски оци прозвали су га „велики духовник“. Слава „великог духовника“ пратиће га заувек.
Јуна 1910.г. одлази у Атину и Нафплион и путује по читавом Пелопонезу, да проповеда и исповеда. Тада се упознао са светим Нектаријем Егинским, с којим га је повезивало искрено пријатељство. Овај га производи у архимандрита и поклања му свој надбедреник.
Године 1911. после четрнаест месеци враћа се поновно у Јерусалим, у манастир светог Саве (Освећеног), где такође проповеда и исповеда.
Од 27.септембра 1912.г. до 1916.г. затворио се у своју келију у манастиру Симонопетра на Светој гори.
Године 1916. једнодушно је изабран за настојатеља и поверена му је Вазнесењска црква у Панкратију, атинској четврти.
Од 1924.године заједно са другим светогорским оцима стаје на чело, преузима свештену борбу против новокалендарске новотарије.
У току 1927. године оснива свети манастир Ваведења Богородичиног у Кератеји, а 1934.г. свети манастир Преображења Господњег, којима је касније предстојало да постану две јаке тврђаве Православља.
Године 1935. рукоположен је на велику молбу благочестивог народа за владику брестенског.
Године 1948. рукополаже владике, јер је веровао, да Црква истинитих православних хришћана није„стража и саставни део новокалендарске новотарије“, већ наставак Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и да у Њој мора да се настави и предаје апостолско прејемство.
14. маја 1950.г. преставио се Господу.
Вечнаја памјат блаженом увек помена достојном архиепископу Матеју првом.

+++

Тропар Светом Матеју Архиепископу Ц.И.П.Х.Г: Глас 1. 
Атинског пастиреначалника и началника Цркве Јеладске, божански изданак критски и похвалу Атоса, Матеја прославимо, верни, богонадахнутог слугу Христовог, и складно појући радосно у вери ускликнимо: слава Христу Који те је прославио, слава Ономе Који те је освештао, слава Ономе Који те је јасно мироточивим показао.

Кондак, глас 3. 
У последњим годинама као други Марко си се показао и гордост си низвргао западне побуне, заштитник Православља поставши, и разобличио си пустословље новшествујућих, због чега ти кличемо: Радуј се, Матеје, тврђаво верних.

+++

Књига:
Житије, чудеса, Посланица и неколико духовних беседа Светог Матеја мироточивог (Карпатакиса - 1. март 1861 – †14. мај 1950) Исповедника и Архиепископа Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке.

Свети Нектарије Егински Лик милостивога

                       

Милостив је помилован од Бога, јер је заиста дар Божји узети на себе милосрдно и ништељубиво живљење. Милосрдни по сав дан милује и дарује и његов је дом пун свакога блага, јер је Бог благословио и њега и дом његов. Он је постао верни управитељ и оним што му је Бог дао верно управља; верује да је примио да помогне потребитим; да је примио да би разрешио своја сагрешења кроз штедрост према другима; да је примио да би дао за спасење своје. Користи се благом као да је туђе, како би га вратио Ономе Који му га је поверио.

Григорије Назијански каже: „Богат милостивац ће мудрољубиво и осиромашити да би предао ономе коме је потребно, као управитељ туђим имањем, па да би и тај имао користи, а и он сам да би био примљен пред Богом немајући ништа друго осим крста и тела.“

А Василије Велики, описујући меру милосрдног расположења милостивца, каже: „Макар да му се јело ограничи на један хлеб, кад му пред врата стане просјак, донеће му из оставе и тај један хлеб и дати га гладноме.“

Милостив не затвара уши пред молбама сиромаха, него чује речи његове и хита да му помогне. Када потребитоме даје новац, даје га са љубављу и састрадавањем, када пружа сиромаху, лице му је ведро, јер му се срце радује због милостиње, а радује се јер је помогао своме ближњем. Милостивога Бог љуби и спасава га у дан опасности, јер љуби онога ко са радошћу даје. Милостив чини милосрђе кришом, јер му је срце вођено не љубављу према слави, него према ближњем. Милостив се радује не раскоши и уживањима, него доброчинству. Милостив не брине за којешта што повлађује његовим жудњама и жељама, него само за једно – како да задовољи сажижућу жудњу свога срца да сиротињи и потребитима пода не само своје имање, него и оно од свега драгоценије – своју слободу. Милостиви живи за љубав према ближњем и исповеда љубав према Богу кроз љубав према ближњем.

Милостив прима онога који тугује, не одвраћа лице од сиромаха ни очи од потребитога, нити се гнуша да пружи руку брату који тражи. Гладноме даје хлеб свој, поји жедне, покрива сиромахе, облачи наге, помаже страдалним, посећује заточенике и угошћава странце. Расипа нештедимице уздајући се у Господа и тако на небу ризничи богатство. Милостив као плодна маслина у дому Божјем никада не остаје без наде у Бога, него му она увек цвета, те личи на вечноцветно дрво и, ревнујући за његову многоплодност, он свима и у свако доба дарује изобилну милостињу. Блажен је милостив, јер ће бити наследник Царства припремљеног од постања света.

Милостивима Господ каже: Ходите, благословени Оца Мојега, наследите царство које вам је припремљено од постања света;јер огладнех и дадосте Ми да једем; ожеднех и напојисте Ме, странац бејах и примисте Ме; наг бејах и оденусте Ме; болестан бејах и посетисте Ме; у тамници бејах и дођосте Ми (Мт 25,34).