О једноличној хиротонији (из текста "Православље или Смрт")

1937, када се одвојио од Хризостома Флоринског, Матеј Брестенски није био сам. Учинио је то са још једним архијерејем, Германом К. Беше то по промислу, јер Хризостом Ф. тада би оптужен и обличен за неправославно учење о Цркви - да се испуни закон и реч Господња "сведочанство два човека је истинито" (Јов. 8.17). (1)
Потом је Матеј Брестенски у истини остао сам. И у часу томе, у целој Грчкој није било другога архијереја који је пристајао на истинито исповедање, на православно дејство и на јединство са Матејем, јединство у истини.

Те 1948. године у Грчкој бесни грађански рат. Формира се држава Израел.(2) У Амстердаму се

оснива Светски Савез Цркава. Авионом Стејт Департмента САД у Константинопољ на трон

долази Атинагора, нови Васељенски "патријарх". Матеј Брестенски је сам у Православном

Исповедању, сам у спознаји да је он глава Цркве Грчке и, 87 лета стар, пред блиском кончином. Једини, као што само један Апостол бејаше на Голготи.Ваистину, та 1948. година беше час таме какве није било од када је сунце помркло гледајући распетог Творца. Сва та страшна и скривена сатанска дејства, многима и данас невидљива, не би била могућа да се у људима

није помрачило Сунце Правде, да се Његова Црква није умалила на земљи као колибица у винограду. Јер онамо где је Дух Истине, дух таме прићи и делати не може. У целој Васељени, видљиво је треперило само једно светлашце, оно које и сада још, као благодатни дар Божји, осветљава пут маломе стаду Христовом - приснопамјатни исповедник владика Брестенски Матеј.(3)

Прво правило Светих Апостола заповеда да "епископа рукополажу два или три епископа". И

многим другим канонима се потом ово правило утврђује, а 4. правило Првог Васељенског

Сабора додаје: "Најбоље је да епископа постављају сви епископи те области". 

Смисао ових правила је да избор новог архијереја буде не лични, него заједнички, саборни

акт. Саборност епископа, у одлучивању и делању, обележје је Цркве и видљиви симбол Њене

невидљиве Саборности и Јединства. Али Црква је Јединствена и Саборна и Савршена чак и

ако постоји само један епископ, и верни са њим. Она је Сабрана у Истини, тамо где је Њена

Глава.

Страшна чињеница јесте - у часу оном, у земљи Грчкој, једини истиноправославни Архијереј био је Матеј Брестенски. Он је био пуноћа, јер једино он је имао истинито Исповедање, а где је истина онамо је Дух Истине и свака Благодат.

Старозаветни Закон заповедио је да су за богослужење потребна најмање десеторица

одраслих мушкараца сабраних заједно. Христос Законодавац допунио је овај Закон и објавио

да "где су двојица или тројица сабрани у Име Моје (а Име Његово је Истина!), онамо Сам и Ја међу њима". Ово беше по милосрдном провиђењу Господњем, провиђењу времена наших, 

ваистину последњих. Знамо за нелажна пророчанства Отаца, да ће у последња времена

истинску Цркву чинити само неколицина верних, предвођени само једним епископом. То се

испунило и у мученичкој Светој Русији, где су у бесовским гоњењима многи Епископи

Исповедници губили видљиву везу међусобно, као и са првојерарсима, и својој пастви

остајали ваистину једини. И тако сами, полажући свој живот да продуже Живот Цркве, 

рукополагали прејемнике.

И стога, једнолична хиротонија учињена Матејем Брестенским, у онај час, беше истинита икономија(4) , једина икономија коју познаје Црква – за Цркву и душе спасоносно одступање од акривије(5). 

Једнолична хиротонија ваистину јесте дејство противно правилима.

Али и ово каже Пидалион: "У време јереси(6), по нужди, не бива све непроменљиво по
правилима установљеним у време мира" (Први одговор Св. Никифора Исповедника). У
тумачењу Првог апостолског правила, стоји и ово: "Апостолске Установе (8.27) заповедају да

сваки рукоположен од једног епископа буде свргнут, као и онај који га је рукоположио, изузев у случају гоњења или неке друге препреке због које се не може више епископа сабрати, када
се морао рукоположити само једним; као што је Сидерије био рукоположен у епископа Палаибиске, по Синесију, не од тројице, него од једног епископа, Филона, због помањкања епископа у то време". 

Потом Сидеријева хиротонија никако није оспорена као неважећа или антиканонска, него ју

је чак Свети Атанасије Велики окарактерисао као савршено закониту када га је унапредио у

митрополита Птолемаидског, "како би он, Сидерије, био погодан за веће ствари". Постоји и овај канон Св. Јустинијана Великог: "Ако се не нађу три епископа, достојно је да од двојице и од једног буде хиротонија." (Правило 29, Крмчија Патријарха Јосифа).

Једнолична хиротонија Матеја Брестенског била је нужни прекршај само административног
канонског поретка. Не и догматске суштине канона који налажу да најмање двојица или тројица рукополажу (бирају) епископа, нити тајинствене суштине или форме самог
богослужбеног чина. 

Ово се очитује не само из преседана Сидеријевог наведеног у Пидалиону, него и из

литургијске форме чинодејства. По Симеону Солунском, у толкованију чина архијерејске

хиротоније, стоји: "Хиротонију у суштини савршава први архијереј". У Великом Требнику стоји: 

"Епископ који хиротонише, чинећи трипут крсни знак на глави (хиротонисаног) и држећи руку

положену на њу моли се овако: (...) И то испунивши, благосиља га Архијереј говорећи: 'Благодат Светога Духа мојом скромношћу пројављује се на најбогољубивијем јереју и кандидату (име)  Епископу града (име).' Затим хиротонисаног целива архијереј који је хиротонисао(...)и прво се хиротонисани причешћује; а он и оном који је хиротонисао и осталима предаје дарове." Саслужитељи архијереји додирују Јеванђеље које се налази на глави и врату хиротонисаног, али само хиротонишући архијереј на његову главу полаже руку. У јектенији, осим произношења имена архијереја који саслужују, постоји прозба за "Архиепископа (хиротонишућег) и дело руку његових". И на концу, ако је за највећу Свету Тајну, Евхаристију из које извиру све друге, довољно двоје, зашто би за хиротонију било неопходно више душа? 

Оспоравајући догматску исправност суштине једноличне хиротоније, наводним нарушавањем принципа "већи благосиља мањега", о.Акакије тврди како је јерархичност нарушена јер "за епископа - један епископ не бива већи". Заборавио је да епископ не хиротонише епископа, него архимандрита, јеромонаха, који је од епископа мањи.
И, као поенту, Србима проповеда: "Цркви, која је преживела врло тешке тренутке, није позната хиротонија од стране једног епископа, (...) она никада није признавала једноличну хиротонију".

Истина је ово: благодатних једноличних хиротонија бивало је, не једном, у историји

Цркве.

Узми, читаоче, Житија Светих и види, на пример, како је једнолично хиротонисан Свети

Григорије Чудотворац у епископа Неокесаријског, од епископа Федима Амасијског (17. 

новембра). 

Или како је једнолично хиротонисан Свештеномученик Дисан од епископа Илиодора (9. 

април). 

Знај да је и Свети Јован Златоуст једнолично хиротонисао епископа (Аверкија).

И на концу, сазнај оно што о.Акакије, пастир српски, сакри од Срба - отац свих нас, Први Архиепископ Српски Светитељ Сава, једнолично је хиротонисао епископе и Црква Српска на једноличној хиротонији је заснована! (7)

Канони, као закон којим је одређен живот и делање Цркве, мада непомерљиви, нису Правда

сама. Они су "образац" тј. еталон, мерни уређај са којим се пореди ствар коју хоћемо да
измеримо. А Правда - то је Истина, Воља Божја спасавајућа, Која нетварно дејствује у тварном. Наше је да гледамо иза образине твари и мрежа којима су војске сатанине премрежиле свет и да тражимо ту скривену Правду. 

Канони су незаобилазни оријентир, али када се гледа у слова а заборавља на Начело и Правду иза њих, за Правду се ослепи. И тада се постаје фарисеј - један од оних што, задовољни сопственом правдом, не могу да појме како су апостоли смели да беру жито у дан суботњи и да га једу,  како је гоњени Давид и они с њим смео да једе Хлебове предложења које је само свештеницима било допуштено јести. Један од оних који не може да појми Христа, Истину. Таквоме Камен Крајеугаони бива камен спотицања, камен на којем пада да се више никада не дигне.

Знамо - и уз све ово речено, душа тражитеља Истините Цркве може остати смућена и саблажњена једноличном хиротонијом Матеја Брестенског. Јер, ваистину, "који не улази кроз врата (тј. канонским путем) у тор овчји него прелази другде, тај је лопов и разбојник".

Да би се потврдила једнолична хиротонија, као савршено примљена од земаљске Војинствујуће Цркве, потребна је формална одлука Православног Сабора Епископа. Ми

данас знамо да су, са сваким даном који пролази, све ништавнији изгледи да једнога дана

видљиви Сабор Православних у Васељени уједини и потврди Истините. 

Зато за крај, остаје само вера, "потврда ствари невидљивих"

. 

И речи Господње. 

"Ако те око твоје саблажњава, ископај га. Боље ти је с једним оком ући у Царство Божије, неголи са два ока вргнуту бити у пакао огњени." (8) (Мр. 9.47)

Ко има ухо нека чује шта Дух говори Ангелу Цркве у Филаделфији(9) : "Овако говори Свети, Истинити, Који има кључ Давидов, Који отвара и нико неће затворити и Који затвара и нико неће отворити: Знам дела твоја. Ево, Ја отварам врата пред тобом, која нико не може затворити; јер, мало снаге имаш (10),а одржао си Моју Реч и ниси се одрекао Имена Мога. Долазим ускоро. Држи оно што имаш, да нико не узме венац твој." (Откр.3.7-8,11)

Амин.


(1) Да је Матеј Б. био једини, његовом сведочанству о неправославном учењу и дејству Хризостома Ф, чак и уз увид у документа, неко би могао да не верује - "Оптужбе на презвитера не примај осим при два или три сведока." (1.Тим 5.19)

(2) Синхронизованом акцијом повлаче се енглеске трупе постављене од ОУН, одмах бива проглашена држава Израел и започиње крвави рат са преко милион арапских прогнаника. Остварује се ционистички пројекат, последњи предуслов којим су широко отворена врата за долазак антихриста.

(3) У Русији православни епископи Исповедници бејаху дубоко у катакомбама, под спудом, ваистину невидљиви и за своју околину, а камоли за хришћане ван граница. Епископи РПЦЗ су у то време "незванично" имали општења са новокалендарским црквама.

(4) Принцип снисхођења.
(5) Принцип строге канонске тачности.

(6) А није ли наше време, време јереси мимо свих других времена?
(7) 1220. у Жичи, по повратку из Никеје где је сам добио хиротонију и благослов. Тада је у српским земљама чак било других православних епископа (из Охридске Архиепископије), али једноличне хиротоније Светог Саве, као и Матеја Брестенског, бејаху по Промислу - за Живот Српске и Грчке Цркве.

(8) По учењу Отаца, "епископ је око Цркве". Два ока су пуноћа (вида), тј. слика пуноће саборности епископа.

(9) По толкованију отаца Цркве, Филаделфијска Црква је Црква нашег времена ("филаделфија"="братољубље", тј. Време екуменизма, претпоследња епоха пред коначном апостасијом цркве "лаодикијске"="правде народне", тј. демократске, у само време антихристово). Она је једина од седам, уз Цркву Смирне (Црква мученичка, 110 - 313. г.), којој Господ ни најмањи укор не ставља!

(10) Тј. малобројан си.

Преузето из текста брата Евсевија "Православље или Смрт"(14-16 стр.),где се најјасније разобличавају лажни полустарокалендараци флоринци. 

О једноличној хиротонији

Канони и правила Цркве су свети и неизмењиви, па погледајмо их:

Прво правило светих Апостола гласи: “епископа да постављају два или три епископа“; Такође, тринаесто правило Помесног Картагенског сабора говори: “многи епископи нека се саберу да постављају епископа, а по нужди три епископа“…; шестдесето правило истог сабора захтева: “нека се не признају као довољно за постављање епископа… маље од три епископа”.

Но у историји Васељенске Цркве је било немало примера савршено самосталних хиротонија, учињених од стране епископа Цркве Христове у условима гоњења, нашествија варвара, смутње, јереси, ратова, бесчинства лаже-братије епископа и других беда. Оне су незамисливе у временима, када је Света Црква благоденствовала и цветала.

Истина је ово: благодатних једноличних хиротонија бивало је,не једном,у историји Цркве.

Примери из историје Цркве:

1.Бéда Преподобни (кога називају Достопоштовани) помиње писмо светитеља Григорија Двојеслова, аутора литургије Пређеосвећених Дарова. Григорије Двојеслов пише архиепископу Кентском и Британском Августину, где му указује о могућности рукополагати епископе самостално. То је 7. век од Рођења Христова.

2.У времена тешких искушења за Цркву, Светитељ Григорије Чудотворац Неокесариски, је био рукоположен за епископа самостално од Федима, епископа Кападокијског града Амасије.

Исти он, је самостално рукоположио за епископа Команског свештеномученика Александра Ћумурџију.

3. Професор Казанске духовне академије В. А. Керенски каже: «Епископ Сидерије палебикски, био је рукоположен само једним епископом Филоном цирензијским, Атанасије Велики му је признао чин, и, по сведочанству папе Синесија (из времена када су папе били православни), сматрао га је  достојним узвишења на птолемаидску митрополију».

4.Тако је био постављен и светитељ Евстатије Антиохијски, 3-4 век. Председовао на 1 Васељенском Сабору. Спомен 21 фебруара.

5.На исти начин постављен Свети Павле Цариградски.

6.Свети свештеномученик Автоном еп. Витиније поставио је самостално за епископа Корнилија (Пролог 12. септембра).

7.У време гоњења против хришћана у Персији епископ Илиодор је поставио уместо себе за епископа Дидана презвитера (Пролог 9. априла).

8.Свети Евсевије Самосатски такође је рукополагао самостално епископе, како се о томе говори у Чети Минејима 22 јуна: «Многе цркве правоверних беху без својих служитеља, и светитељски престоли без архијереја или због аријанаца у Констанцијевом царству, или због идолослужитеља у време Јулијанове владавине. Док су једни били побијени, други су били прогнани. И да није прекратио Господ Јулијанов живот и царовање, једва би нека црква с служитељима својим остала цела. У такво страшно време, Јевсевије свети, тајећи свој чин епископски, у војној униформи обучен, обилазаше Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у светој вери и нади, и где обреташе цркву без служитеља, постављаше свештенике и ђаконе и друге клирике, а понегде и епископе постави од оних, које нађе да одбацују Аријеве догмате, и мудрују православно».

9.Свети Јован Златоусти је једнолично хиротонисао епископа (Аверкија).

10.И на концу,сазнај оно што псеудопастири српски сакрише од Срба – отац свих
нас,Први Архиепископ Српски Светитељ Сава,једнолично је хиротонисао епископе и Црква Српска на једноличној хиротонији је заснована!(1)

(1) 1220. у Жичи, по повратку из Никеје где је сам добио хиротонију и благослов. Тада је у српским земљама чак било других православних епископа (из Охридске Архиепископије), али једноличне хиротоније Светог Саве, као и Светог Матеја Брестенског, бејаху по Промислу - за Живот Српске и Грчке Цркве.

Приповест о доласку паписта на Свету Гору Атонску за време Грчког цара Михаила Палеолога

Преподобни и богоносни Оци наши, слично трима отроцима окружених пламеном, стајали су на кули и узносили молитве ка Христу говорећи: „Вла­дико, Господе Исусе Христе Боже наш, Јеиднородни Сине и Речи Божија,који си себе дао као јагње непорочно да се закољеш за род људски! Ти, Го­споде, који си пролио Пречасну Крв Твоју ради Цркве Твоје, и који си рекао да јој ни врата адова неће одолети, сачувај Цркву Твоју од вукова који је упропашћују. Умножи, Господе, наслеђе Твоје по целој Васељени од краја до краја Земље; збаци ову јерес силом Пресветог Твога Духа; удео Пречисте Твоје Матере сачувај непоколебивим и ненарушивим во вјек вјека; оне који пребивају у њему освети и прослави Собом, а помилуј и оне који њима чине милостињу; Крв Светих Твојих уздигни у Славу Твоју и на помен наш; и ову молитву прими из уста наших, као кâд миомирисни, и погледај на нас, као што си погледао на жртву Авраамову и на свеспаљеницу Јефтејеву, и прими нас као благ и човекољубив.” После ове молитве одозго се чуо глас: „Радујте се и веселите, јер је велика ваша награда на Небесима.” Када су мучитељи чули овај изненадни глас, ужаснули су се, али је мрак,који је лежао на очима њиховог ума, спречио да разумеју шта се десило, бу­дући да Дух Свети, кога су они хулили, није дошао да разагна тај мрак. Преузето из књиге Православно учење о Цркви и Предању(423. - 430. стр.)

О крштењу једног Јеврејина у песку

Духовни луг
ГЛАВА 176 

О крштењу једног Јеврејина у песку

Авва Паладије нам је причао да је од једног од отаца по имену Андреј (којег смо и ми срели), чуо следеће казивање:

Док сам још био млад човек, био сам веома немирна духа. А када је настао рат и безвлашће, побегли смо из Палестине ја и друга деветорица, од којих је један био веома трудољубив и побожан, а други је био Јеврејин. Када смо зашли у пустињу, Јеврејин се смртно разболео и ми смо се нашли у веома незгодном положају, јер нисмо знали шта са њим да чинимо. Никако нисмо желели да га напустимо. Сваки од нас га је носио на својим плећима према снази коју је имао.

Желели смо да га донесемо до неког града, или до неке трговачке станице да не би сам умро у пустињи. Међутим, како је млади Јеврејин сасвим телесно изнемогао због глади, превеликог замора, високе температуре и жеђи узроковане сунцем, које нас је жегло, и пошто је био сасвим близу смрти, јер већ није могао ни да се држи за онога који га је носио, одлучисмо да га оставимо у пустињи да на миру сконча. Сви смо се тада већ били уплашили да и нас због жеђи не задеси смрт у пустињи. Чим смо га плачући спустили на песак, он је прозрео нашу намеру да га оставимо и почео да нас заклиње следећм речима:

„За име Бога „који ће судити живима и мртвима“(из Символа Вере) не остављајте ме да умрем као Јеврејин, него као хришћанин. Учините ми, дакле, милост и крстите ме да бих овај живот напустио као хришћанин и да би тако душа моја отишла ка Господу.“

Ми му на то одговорисмо:

„Да ти искрено кажемо, брате, нама није дозвољено да учинимо нешто тако, јер смо световњаци, људи који живимо у свету, а за то је потребан епископ или бар презвитер, сем тога овде нема воде за крштење.“

Међутим, он је кроз сузе наставио да нас преклиње:

„Хришћани, не остављајте ме да умрем без тако великог дара, без крштења.“

Били смо у великој муци. Онда један од нас, онај трудољубиви човек, као покренут одозго, рече:

„Подигните га и скините одећу са њега.“

Са доста муке смо свукли његову одећу и поставили га на ноге.

Онда је онај трудољубац три пута захватио песак својим шакама и излио га на главу младића изговоривши:

„Крштава се Теодор у име Оца и Сина и Светога Духа“ а ми смо, чим је било изговорено име Једносуштне Тројице, Којој се сви клањамо, одговорили са „Амин.“

За име Божије, сведочим вам браћо, толико га је оснажио и излечио Христос, Син Бога живога, да се на њему није осетио ни траг од претходне болести. Напротив, он је потпуно здрав, оснажен, бодро ишао испред нас по пустињи. А када смо дошли у Аскалон, испричасмо читав овај догађај блаженом и светом Дионисију, епикопу града. Тада овај, заиста свети Дионисије, будући веома задивљен овим необичним чудом, сазва све своје свештенство, упозна га са догађајем и свима постави питање да ли једно овако обављено крштење са песком може да се призна или не.

Једни су говорили да крштење треба признати због чуда, које се десило, други су опет говорили да га не треба признати. Свети Дионисије је тада изнео своје мишљење:

„Свети Григорије Богослов у тридесет деветој поуци о божанском просвећењу, наводи следећа крштења:

– Мојсејево крштење у води, а пре тога у облаку и у мору,

– Јованово крштење, које није било јудејско зато што није било само водом него и покајањем,

– Исусово крштење у Духу Светоме и оно је савршено крштење,

– крштење мученичко, у крви проливеној за веру и

– пето крштење у сузама покајања.

Али којим од ових крштења је крштен млади Јеврејин да би оно било признато? Да бисмо донели исправан закључак, сетимо се речи Господњих Никодиму „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије“(Јн. 3,5).

Блажени овај епископ Дионисије одлучи да јуношу пошаље на свети Јордан да се крсти, а оног трудољубца рукоположи за ђакона.

Томос (из 1756. године)

Томос (из 1756. године) Свете Цркве Христове, која држи Свето крштење дато од Бога и осуђује разна крштења вршена од јеретика Од многих средстава којима се ми спасавамо, спојених узводећим степенима у једно и повезаних истим циљем – прво је Свето крштење које је предао Бог светим Апостолима. Оно је такво да без њега сва друга немају дејство (јер, ако се неко не роди водом и Духом, каже Бог, не може ући у Царство небеско). Било је потребно и заиста неопходно да се установи рођење различито од првог рођења које уводи човека у овај смртни живот; тајанственији начин – који нити почиње нити се завршава у покварености – кроз који би нама било могуће да следимо Извршиоца нашег спасења, Исуса Христа. Јер, вода и крстионица постају мајчина утроба, а оно што је од ње рођено постаје њеним дететом, као што Златоусти говори. И Дух Који се уздиже над водом, врши дејство Бога Који обликује заметак. И као што се Господ, после полагања у гроб, трећег дана вратио у живот, тако и верни покривени водом уместо земљом – троструким погружењем оличавају на себи благодат тридневног васкрсења. Свесвети Дух, осењујући воду, освећује је да би тело било просвећено видљивом водом и да би душа могла да прими освећење од невидљивог Духа. Јер, као што вода у котлу прима топлоту ватре, тако се и вода у крстионици енергијом Духа претвара у Божанску силу која очишћава и удостојава усиновљења оне који се овако крштавају. А они који се крштавају на другачији начин, уместо да примају очишћење и усиновљење – показују се нечисти и синови таме. Ево већ три године се поставља питање могућности примања јеретика који нам приступају, тј. њиховог крштења које се врши супротно Предању светих Апостола и божанских Отаца, као и супротно обичају и пропису саборне и апостолске Цркве. Божјом милошћу однеговани у Православној Цркви и држећи се канона светих Апостола и божанских Отаца, знајући једино нашу Цркву као једну, свету, саборну и апостолску, ми прихватамо само њене Тајне и због тога само њено Божанско крштење. А тајне јеретика, које су изум покварених људи, нису вршене онако како је Свети Дух наредио светим Апостолима и као што их Црква Христова до данас врши. Тако, знајући их као стране и туђе целом апостолском Предању, ми их се гнушамо заједничком одлуком. Зато, оне који нам долазе примамо као обесвећене и некрштене, следећи заповест нашег Господа Исуса Христа, Који је рекао ученицима: „Крстите у име Оца и Сина и Светог Духа“, као и светих и божанских Апостола који наређују да се они који приступају крсте са три погружења и појављења (из воде), и да свако погружење буде праћено призивањем имена Свете Тројице. Такође, следећи светом и равноапостолном Дионисију, који каже: „Онај који долази међу нас, пошто свуче сву одећу, погружава се три пута у крстионицу у којој су вода и освећено уље, призивајући троструке ипостаси Божанске Благословености; одмах се крштени запечаћује Боготворним миром и, стога, показује учесником у тајанственом чину Евхаристије!“ Према Другом и Пето-шестом васељенском сабору, који наређују да они који нису крштени троструким погружењем и појављењем из воде, или при сваком појављењу није призивано једно од Божанских Ипостаси, већ су крштени другачије – имају се сматрати некрштенима када приступају православљу. Ми, стога, уважавајући ова света и божанска правила, држимо да крштења јеретика, како нису у сагласности и страни су божанским апостолским уредбама, јесу бескорисна вода, као што свети Амвросије и Велики Атанасије кажу, која не дају освећење онима који их примају и немају никакве користи у очишћењу грехова, па се имају одбацити и избегавати с гнушањем. Оне који приступају у православну веру из лажног крштења, ми примамо као некрштене и без опасности их крштавамо, по апостолским и саборским канонима на којима је чврсто изграђена света, саборна и апостолска Црква, заједничка мајка свих нас. Овим нашим заједничким решењем и одлуком ми запечаћујемо овај наш Томос, који је у сагласности са апостолским и саборским одлукама, потврђујући га нашим потписима. У години спасења 1756. Кирило, Божијом милошћу архиепископ Константинопоља (Новога Рима) и васељенски патријарх Матеј, Божијом милошћу папа и патријарх великога града Александрије и судија васељене Партеније, Божијом милошћу патријарх светога града Јерусалима и целе Палестине

Сигилион са сабора у Цариграду 1583. године

1583. године римски папа Григорије Тринаести, који је укинуо стари јулијански календар, у више наврата је вршио притисак на цариградског Патријарха Јеремију Другог, званог Славни, да прими нови папски календар. Патријарх је више пуга одбијао у својим писмима, док најзад, исте године није сазвао сабор у Цариграду, на коме су поред њега били присутни Александријски Патријарх Силвестар, Јерусалимски Софроније и многи други епископи. Овај сабор је издао „Сигилион“ који је послан свим помесним Православним Црквама. У њему се набрајају основне јереси папства и анатемишу се (тј. објављују да су ван Цркве) сви они који их исповедају.

Овај Сигилион је пронађен у рукописном кодексу бр. 772 у манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, и у рукописном кодексу бр. 285 ћелије „Акатистне молитве“ Светог скита Капсокаливе на Светој Гори. Први пут је штампан 1881. у билтену бр. 12, „Румунска православна црква“ у Букурешту, од стране руског архимандрита Порфирија Успенског који га је преписао из рукописног кодекса Велике библиотеке манастира на Синајској Гори.

Иначе,многи који не желе да схвате чињеницу да је календарска новотарија више пута од стране Цркве Саборски осуђена и анатемисана,за овај Сигилион из 1583. године покушавају да докажу да "не постоји"...Такви у својој "мудрости" никако да схвате једно: Људе можете обманути,али Бог се не да преварити!

Овде је приказно кратко писмо архимандрита(*данас митрополита фтиотидског) Пантелејмона о подлој новокалендарској дезинформацији ”јеромонаха” Максима капсокаливијца у вези давнашње осуде новог календара, а којом се вешто и лукаво служи и верни архидемагог ”СПЦ” - псевдоепископ Атанасије Јевтић(и не само он,него и многи други који безуспешно покушавају доказати да нови календар никада није Саборно осуђен и да су новокалендарци Црква,а они који чврсто држе Свето Предање Цркве "расколници").

Свети Сава Жичка беседа о правој вери

Жичка беседа Светог Саве о правој вери 1220. године

Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте.
Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им:

“Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене “испуни недостатке наших отаца.“ (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих.
И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер “друге основе“, као што рече Апостол, “нико не може положити, већ само коју положи“ (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана.

После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да “савршен буде Божји човек“ (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, “вера је спасоносна“, као што рече Апостол, “која кроз љубав дела“ (Гал 5,6).
Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља.

И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у Утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије.
Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело., одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17).

Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољомхотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке.
Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност (према ДА 2, 17), и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: “Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро“ са правом вером, “поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.“ (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52).

Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. II Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво.
Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане.

А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; и којих се одрекоше свети оци они, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо.
Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве.

Но, штавише, ка свакој побожности журимо се, којо нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи:
“Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“ (Мт 28,19). И опет: “Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се“ (Мр 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек његову вољу. Јер “вера без дела мртва је“, по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу.

Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: “Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека“ (Јн 8, 51).

Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5, 12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: “Окусите и видите како добар је Господ“ (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове!

Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима (упор. ДА 24, 16), пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима.

Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас “љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом“ (V Мојс 6,4-5; Мр 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које (V Мојс 6,6) ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37).

И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему “од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите“ (II Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. II Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је “пред очима Његовим све откривено“, као што рече Апостол (Јевр 4,13), и “јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Јевр 12,29); и “узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове“ (II Мојс 20,5-6). Јер је Он “Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни“ (V Мојс 10,17). Да “држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које заповедих вам“, “да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим“ (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин.

Докле проклетство над Србином?

 

“Овако говори Господ Бог Израиљев:

Проклетство је међу вама!

Нећу више бити с вама, ако не избаците проклетство сами измећу себе.”

Исус Навин 7.13,12

“Изиђите од њих и одвојте се,

и нечистоте не дотичите се,

и Ја ћу вас примити.”

2. Коринћанима 6.17

Откуда проклетство Божије над Србином? Зашто су Срби изгубили Стару Србију, Лику, Далмацију, Славонију, Крајину, Херцеговину,зашто им отеше и окупираше колевку, Косово и Метохију? Зашто ће сутра изгубити и Српску Спарту и Српску Војводину? Чиме је православни Србин издао Бога, зашто се гнев Његов вије над Србијом?

И зашто то бива данас, када се толико народа “вратило” Цркви? Зашто?
Зато што су Срби, у лику својих „владика“,пре скоро читав век, одступили од Свете Вере прађедовске, од Истине Цркве Христове. Зато што су издали Истину и Традицију Цркве Православне и нашли се под страшним анатемама њеним.

Како?

Њихови "пастири“ свим срцем својим и свом душом својом пригрлише оне који ватрено погазише Свето Предање,који уведоше нови календар 1924. године и тиме отпадоше од Цркве Христове у раскол заједно са онима који уведоше ту страшну новотарију.Касније,вођени неким новим "владикама“ који су сели на трон Светога Саве, бивајући постављани испрва УДБ-ом (нпр. Патријарх Герман) а данас само уз одобрење о “подобности” из мистичне европске централе, Срби се, а да им нико ништа није рекао нити их питао, нађоше у Светском Савету Цркава (ССЦ). Светски Савет Цркава је масонски пројекат унијатске цркве “Новог светског поретка”, осмишљен и формиран као “духовни” еквивалент Уједињених Нација, уједињења ,,цркава“,али не у Истини,него на компромису, лажи, лицемерју. Не на вери у све што је Христос открио и људима за спасење оставио у Цркви својој, него на релативизацији свега па и саме Цркве.. Тамо се СПЦ нашла скупа са католицима и протестантима и легионом секти, исповедајући с њима нову јерес екуменизма - “заједничко делање на успостављању јединства свих хришћана”, што треба да наступи “у истини, коју досад не знасмо”, у новом васељенском царству у коме “анатеме више неће бити” (Откр.22.3). Екуменизам је вера, а ССЦ црква, онога који ће доћи као “умиритељ, ујединитељ и усрећитељ” човечанства – антихриста. Тамо је СПЦ једно са онима који су за Цркву Православну одвајкада били непријатељи Божји – јеретици, они који лажу на Оца, Сина и Духа Светога, и на Цркву Његову. Рачунајући, заједно са својим налогодавцима из таме, да се Србин, разбијен комунизмом и атеизмом, неће досетити да “ко се с курвом свеже, једно тело бива с њом”, „владике“ српске, прикривено, Мајку Србинову начинише курвом. А Србина проклетником и богоодступником.

Да то безакоње оправдају, исповедају: “Ми, православни, не можемо остати у изолацији.” И тако, делањем својих “владика“ а по вољи архитеката “Новог светског поретка”, Срби бивају увучени у коло безбожног новог света, у његову нову “надцркву” која исповеда да не познаје Истину, Христа. У “цркву” која је приправна да сутра, или неког другог недалеког дана, прими новога господара света – “месију“ антихриста. Па још кажу: “Ми смо тамо да сведочимо истину Православља”. Грдно лажу "владике“ српске, јер по њиховим делима видимо да су те речи безумље – бисер Православља, међу ђинђувама лажних вера, одавно бацише у блато лажи,кроз апостасију поставши и сами јеретици, и заједно га деценијама газе са свињама јереси,са својом браћом у антихристу из ССЦ коју чине преко 349 јереси и секти!
Још "владике“ српске стадоше заједно са онима што подигоше древну, десетовековну анатему са римокатолика (*са Васељенском Патријаршијом, која није ништа друго него прерушена масонска ложа) и прогласише католичку цркву за “Сестру Цркву”(*потписаше и унију са римокатолицима те исте,1965. године!), а папу помињу на литургијама(*на проскомидији) као "православног Патријарха“. И тако учинише Србе унијатима. И ено их где данас марљиво чине и организују и благосиљају, мало јавно, мало криомице, безбројне заједничке молитве са “светим оцем” папом и “браћом” римокатолицима,са мелкитима (*блискоисточни унијати),монофизитима,
али и са протестантима па чак и муслиманима. Само једна таква молитва довољна је да се онај који у њој учествује нађе под анатемом Цркве Христове. Под невидљивим, страшним проклетством Божјим.

По Правилима Цркве владика може да буде и лопов, и блудник, и убица - његова Служба и даље задржава све своје освећујуће благодатно дејство, Бог услишава његову молитву и преко њега савршено предаје Благодат верним. Ако ли је владика пак јеретик, или сам јеретик није али је у молитвеном општењу, у јединству са јеретицима, Бог се одвраћа од њега, а његове молитве и службе су празни безблагодатни ритуал. Пошто је владика онај који је извор и Вере и Тајни у Цркви, сви свештеници који се налазе под таквим владиком, макар и сами не били јеретици, не могу имати ни Православну Веру ни Свете Тајне. Верни, ма колико благочестиви били, под таквим владиком, по учењу Цркве не могу имати спасење.

То се пре скоро читав век, на страшну нашу жалост, десило Цркви Српској.

То се пре скоро читав век, на страшну нашу жалост, десило и свим “званичним” помесним Православним Црквама у свету. У њима је анатема, у њима више нема спасења. (По православном учењу спасење, циљ живота нашег, јесте светост – освећење душе и тела у свесном, осетном примању Духа Светог. Оно је могуће само у Цркви Христовој, и ван ње, у јереси или расколу или под анатемом, нема спасења. Ван истине нема Духа Истине.)

Сатана врло добро зна догму да је Црква у епископу и да без епископа Цркве нема – оно што генерације Срба стасале на марксизму, без веронауке, не знају. Он зна да ако у Цркви не буду Христу верни епископи, него његови људи, то више неће бити Црква Христова већ његова. И једноставно је организовао смену – на место истинских пастира поставио је своје, као протомајстор прерушавања обукао их у пастирске одежде и у руке им ставио пастирска жезла. И они данас, савршено неподозревани од оваца, све стадо приводе њему, оцу лажи. Његове владике су саборно издале Цркву, предале је као Јуда непријатељима Божјим за шаку сребрњака ( које им редовно пристижу од Светског и Европског савеза цркава), балавим пољупцем љигаве лажне љубави према лажибраћи. Тога, и коме служе, вероватно већина њих није свесна, него само “изабрани”. Али сви су једнако криви, сви безакони, као Јуда који, како црквена химна каже, “не хте да разуме”.

А по чему се Србин разликује од истинитих православних хришћана, од Грка, Руса или чак Американаца?

По томе што у свугде у тим земљама постоји Истинита Црква (Црква Истинитих Православних Хришћана Грчке(и Кипра), у којој су остали верни након увођења анатемисаног папског календара – а у којој има и Грка,Руса,Румуна,Бугара и која има своје парохије у свим горе наведеним државама...), православни епископи и с њима верни народ који одбија да у лажном “смирењу” и “послушању” разбојничким владикама, приступи Светском савезу јереси и тако одступи од Христа. И код нас Срба ЦИПХ Грчке(и Кипра) има своје парохије,али на жалост,овде је у највећој мери Црква презрена и то лажно "смирење“ и "послушање“ разбојничким "владикама" је достигло своју пуноћу и овде је остала "шачица" верних Срба(*мада као што свако истинољубив одлично зна,Истина никада и није била у броју).

Свети Сава Први Архиепископ Српски, основавши самосталну Цркву нашу, заклео је Србе на чување свега што у његовом Законоправилу (Књизи црквених Правила) пише, или на нестајање. По тим Правилима, по универзалним и непроменљивим Правилима Православне Цркве, верни могу да се одвоје од својега владике само у једном једином случају – када је владика јеретик. И не само да могу, него и морају да се одвоје од таквог, лажног епископа, јер то је једини начин да постану Православни (*будући да овај народ то није учинио још те 1924. године,и сам је на жалост у јереси и ако жели да буде истински православан,то једино може постати,кроз одвајање од јеретичких псеудопастира(што је свакако први корак),а,што је суштински најважније, кроз присаједињење Цркви Христовој,кроз Свето Крштење) ,и да буду са Христом. 

Сви “епископи“ у СПЦ, стојећи у екуменизму и у јединству са осталим помесним “православним” Црквама, примили су јерес, примили су јеретике. Погазивши Правила, сви до једнога нашли су се под безбројним анатемама, под проклетством Божјим, Отаца Цркве и Светога Саве Србина. И “верни“ народ заједно са њима.

Како ниједан јеретик не признаје да је јеретик, тако ни они не признају оно што је јасно и комарачкој савести, и ревносно глуме православље. И мала је нада, и сваким даном све мања, да ће икада доћи к себи или се раскајати и признати заблуду.

А шта остаје Србину? Како да се измакне испод високо дигнутог страшног мача анатеме?Како да буде истински православан у правом смислу те речи?

Само су два пута.

1.Или да владике иступе из ССЦ, анатемишу јерес екуменизма, прекину молитве са јеретицима и објаве покајање због њих, као и да савршено прекину молитвено општење са свим псеудоправославнима из других помесних “Православних” Цркава. (Ово није вероватно – многи Срби већ годинама пишу петиције Синоду са захтевом да се иступи из ССЦ, али иступања не само да нема, него је стигао одговор да “СПЦ нема право да сама, мимо осталих помесних цркава донесе одлуку о иступању, јер би то нарушило свеправославно јединство”. Али чак и ако би СПЦ једнострано иступила из ССЦ, остаје анатема због јединства са осталим помесним “Православним” Црквама које су мање или више, отворено или прикривено, расколничке и јеретичке и у општењу са јеретицима и анатемисанима. Једино је разумна нада да ће се барем неки српски “епископ“ одвојити од безаконог сабора.Ал је битно је нагласити да и у једном и у другом случају,било да то учини целокупна помесна “црква“ или један “епископ“ неопходно је да се и сами кроз покајање и одбацивање јереси и да се уђу у молитвено општење са ЦИПХ Грчке(и Кипра),а пастири Цркве ће одлучити да ли ће се над њима применити икономија или акривија.)

2.Или да се Србин одвоји од својих “епископа“-разбојника и кроз Свето Крштење приђе под омофор ЦИПХ Грчке(и Кипра).

Такође,по учењу Цркве боље ти је Србине да не идеш у храмове разбојника,јер ћеш са њима, као са Аном и Кајафом, бити вргнут у огањ неугасиви. Док се гот налазиш у “евхаристијској заједници” с разбојницима, остаћеш са непријатељима Христовим, у проклетству.
Они рачунају с тим,Србине да то не знаш. Да се нећеш сам досетити, и да нема ко да ти каже, јер они сами држе кључеве знања и Закона Цркве перфидно се представљајући као једини тумачи истине, “непогрешиви“ као њихов “свети отац папа”.

Не дај им се, Христа ради, Србине Православни! Не буди,Србине,у послушању онима који су Веру за вечеру продали!

Издали су те, Србине, учинили су те проклетником, а лажу те да си благословен!

Знај то, Србине, знај то, свети Свети Народе Божји, и тражи од “владика“-разбојника да ти врате оно што су ти узели, једино што имаш, једино што Србију чини Небеском – Веру Прађедовску, Свету Веру Православну. Ако ли неће да се сазнају у своме безумљу и да се врате у покајању, изагнај их. Изагнај их, по заповести Божјој – “избаците анатему сами између себе!”, и остани веран, макар остао сам против читавог новог света. И велика ће слава твоја бити на Небесима у Дан онај када Цар твој дође да суди у Правди!

Све потоње битке које си водио изгубио си, издан и осрамоћен и понижен. Ово је последњи, одсудни бој, једина победа коју још, разоружан и сам против антихристових хорди, можеш да извојујеш у Рату за своју Отаџбину - за Царство Небеско. Ратуј, Србине, војниче Христов, и Васкрсли Господ над Војскама биће с тобом!                                                                                                                         +

Нека би Свемилостиви Бог наш Исус Христос, заступањем Своје Пречисте Мајке и наше Царице Богородице, молитвама Светога Саве и свих Светих Срба који Му угодише, просветлио умове и срца наша и на Пут Правде управио стопе наше, да Тамо, на једином месту поклоњења, у Духу и Истини, у вечној радости славимо Њега, Спаситеља нашега са Беспочетним Оцем и Утешитељем Духом! Амин.

Значај литургијског помињања епископа

...Важно је да је народ категорички одбијао да општи у вери и Евхаристији са јеретицима – живим и мртвим – кроз помињање њихових имена на Литургији. Јер шта је помињање епископа, ако не знак да Евхаристију савршава управо он, било лично, било преко свештеника. Зато онај ко се причешћује на литургији на којој се помиње епископ-јеретик, причешћује се код самог епископа-јеретика, чак и ако је свештеник који савршава свештенослужење „формално православан”. Такво „причешће” не остаје без последица. Према учењу Светих Отаца, „кривици и казни присаједињују се сви они који безбожно и неразумно буду у општењу са расколницима (...) Са кривцима се и у казни сједињују сви они који се упрљају њиховим грехом”.Овај закључак, који није за утеху многим „православним хришћанима” званичних православних „Цркава”, директно следи из светоотачког учења о природи Цркве. Преузето из књиге Православно учење о Цркви и Предању

Свети Нектарије Егински o Светом Предању

Свето Предање живи у Цркви,без Светог Предања не постоји Црква.Људи који одричу Свето Предање,одричу Цркву и апостолску проповед.До писања и ширења Светог Писма по свету,то јесте,Јеванђеља,Дела апостолских и Посланица - Црква се заснивала на Светом Предању,тако да Свето Писмо у односу на Свето Предање представља део у односу на целину.Оци Цркве су се односили према Светом Предању као према поузданом оријентиру у тумачењу Светог Писма,потпуно неопходном за разумевање истина које се налазе у Писму...Зато Седми Васељенски Сабор у осмом правилу говори: ,,Ако неко нарушава нешто из црквеног Предања,писменог или усменог,анатема!" Очигледно је да неверје представља зли пород злог срца,јер просодушни човек чистог срца увек налази Бога,увек Га види и увек без колебања верује у Његово постојање...Такав човек,покренут својим чистим срцем,открива Бога у благодатном свету Цркве од које се зли човек удаљује.Човек са чистим срцем верује у Цркву,усхићује се њеним духовним уређењем,открива Бога у Тајнама,у висинама богословља,у светлости Божанског Откровења,у заповестима Закона,подвизима Светитеља,у сваком добром делу,сваком савршеном дару и уопште,у свој творевини.Зато је праведно рекао Господ: ,,Блажени чисти срцем,јер ће Бога видети" (Мт. 5:8 ).

Проглас Синода ЦИПХ Грчке о критском псеудосабору

Православно учење о Цркви и Предању

Књига је зборник православних текстова писаних углавном од стране руских новомученика, а која на најједноставнији начин објашњава основне истине Светог Православља о којима су нас наши Свети претци учили, између којих је и наш највећи Српски син - Свети Сава. Он, као и сви Свети Оци Цркве Православне у својим богонадахнутим беседама неприкосновеним ауторитетом тврди да посебно без чисте православне догматске вере - Православља и наравно чистог, врлинског и моралног живота у Христу - Правоживља, нема спасења ни једном живом бићу. Верујемо да ће у ово наше тешко, отпадничко (од Бога) време, ова књига помоћи многима да отворе своје духовне очи, врате се Богу Светих наших свесрспских предака, који су по угледу на све Свете Оце Цркве Православне знали ту основну истину потребну за спасење, а то је чување догмата Светог Православља као чување зенице ока свога... Молитвама Светог оца нашег Саве Немањића, Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј нас грешне.

„Многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере; које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.” (Свети Сава Српски)

„Слава Светој Источној Цркви, Јединој, Светој и Истинитој! Сва њена Предања, сви свети обичаји, благоухају духовним помазањем. Нека се постиде сви они који јој се супротстављају сопственим телесним умовањем, сви који се одвајајуод јединства са њом.” (Свети Игњатије Брјанчанинов)