Света преподобна мати Параскева – Света Петка

Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.

Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чудеса.

По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима: угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљиваше тело своје и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаде дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет, и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.

Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, она се настани у Јорданској пустињи. И ту провођаше равноангелни живот. Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи и од жеге и од мраза, она упираше очи само к Јединоме Боту који смирене срцем може спасти од малодушности и од буре. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и муке, и искушења демонска, која претрпе света Параскева у току многих година? Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, са помислима, и са ђаволима водила док их није потпуно победила? - Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света: она се бринула једино о очишћењу своје душе о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником. "Тебе, Жениче мој, тражим", - говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над песмама: Покажи ми се ти кога љуби душа моја (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како украсити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Женику Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе, и говораше: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем? (Пс. 41, 3).

Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често пута узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем светога крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђаволове замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер света Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога живога.

Тако, живећи дуги низ година у пустињи, преподобна Параскева, када једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умилењем пружаше руке своје к небу, угледа ангела Божија у облику пресветлог младића који дошавши к њој рече: Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предеш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу. Удубивши се у смисао овога виђења, преподобна разумеде да је то наређење од Бога. И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но, покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у престони град Цариград она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице што је у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере, отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживе још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе и за сав" свет и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је. Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо би таласима избачено тело некога морнара који се за време пловидбе тешко разболе и умро. Од тога леша стаде се ширити страховит смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Смрад тај није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима, да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и невјеже, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих било чудеса. - Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад паде ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње стоји велико мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу, пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. А један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи, - Тада и та светла царица рече Георгију: Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.

Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и, извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла, у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.

Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.

После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чеоне мошти свете Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396 године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију у Београд. У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и до данас постоји (у Калемегданској тврђави), у којој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.

Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.

Године 1641 благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чеоне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641 године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.

Тропар, гл. 4.

Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену.

Кондак, гл. 6.

Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.

+++

                                       


Молитва прва Преподобној матери нашој Параскеви

Света Петко, Божја Светитељко, моли Бога за нас.

Удостојила си се гледања лица Божијег као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спасење душа наших.

Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетима здравље, малаксалима снагу, и свима бодрост и радост, Христова девственице, наша помоћнице.

Буди и надаље престономе граду српском, утврди га у Православљу, помози вернима, подигни недужне и тужне, у уснулим у Господу прецима нашим, браћи и деци, измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божија Светитељко.

Свима помози, па и мени не одмози. Добре у добру сложи, и свако им добро умножи. Да се кроз тебе прослави Бог у Тројици, у векове векова. Амин.


Молитва друга Преподобној матери нашој Параскеви

О, преподобна мати Параскево, наша топла заступнице и свагда у невољама брза помоћнице! Помози нама грешнима и малаксалима у овом садашњем животу. Умоли Господа Бога да нам подари опроштај свих наших грехова, које смо у овом животу починили делом, речју, помишљу и свим осећањима нашим, а на исходу душе наше помози нам недостојним да се да се избавимо од митарстава ваздушних и вечитих мука, да величајући твоје милосрдно заступништво увек прослављамо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Акатист Преподобној мајци нашој Параскеви
Молитве пре читања акатиста

+++

Сведочење монаха који је чувао мошти Свете Петке у Јашију

Радуј се Параскево

Велика чуда Свете Петке,исцељивање опседнуте девојке
у Румунији, молитва против нечисте силе

Света Петка: Светитељка која помаже у невољи

Јављање Свете Петке у сну: Благослов који се
догоди реткима

                                                           Чудо Свете Петке на Косову

Мошти Свете Петке исцељују од болести и 
избављају од опасности

+++

Чудо Свете Петке 1986.године у манастиру Св. Петке у Стублу код Краљева записано је следеће сведочанство: Драгиша Гојквић, пореклом из Колашина, задужбинар капелице Св. Петке у манастиру у Стублу, чудесно је спашен од крвника на своме имању на Космету, на коме је живео, одбијајући да прода своје имање Шиптарима и исели се. У бесу, Шиптари су једног дана опколили његову кућу, а Драгиша, немајући куд, сакри се на таван. С пушкама и урлицима погрда Шиптари су провалили у кућу. Један од њих попео се на таван. У том тренутку испред Драгише је стала чудесна жена у црном (тада није знао да је то Св. Петка) и рекла му: „Не бој се Драгиша, ја ћу те сакрити“. „Коса на глави ми се дигла када сам чуо своје име, и видео пред собом жену“ – казивао је Драгиша. Шиптари су викали “како, где је, нема га, сада је био ту…“, и у чуђењу отишли. После тог догађаја, Драгиша је дошао у Врњачку Бању, а имање није продао. Тако се једнога дана 1986.године, убрзо после пожара који је прогутао манастирску цркву дашчару, Драгиша појавио у манастиру, испричао ову причу, и у знак захвалности Св. Петки, својим средствима подигао нову црквицу. Његова изричита жеља била је да се црквица посвети Преподобној Мајци Петки.”
Света Петка и официр ЈНА
Један официр ЈНА и члан тада неприкосновене партије, затечен је на коленима на поду београдске капелице удубљене у стени испод зидина калемегданске тврђаве, посвећене светој Петки. Кад га је неко од верника упитао како он, као војно лице, тако слободно испољава своја верска осећања упркос Партији која му то забрањује, он је одговорио: Ова црквица ми је спасла живот. За време Другог светског рата ја сам овде у близини био нападнут од стране немачке патроле и гоњен полицијским псима који су ми били за петама. Спас сам потражио у овој пећиници – црквици која тада није имала ни врата која би ме могла заштитити од паса. Утрчавши у црквицу ја сам очекивао да ће пси ући и растргнути ме пре доласка патроле. Међутим, пси су стигли и лајали, али нису улазили даље од прага. Утом су стигли и полицајци и један од њих је крочио унутра са пиштољем и батеријом. У том трену створила се однекуд испред мене нека жена у црном оделу и ставши испред мене раширила свој плашт да ме заклони. Војник је шарао батеријом и преко мене и преко свих зидова и углова капелице, и није ме видео. Био сам за њега невидљив! Војници су одјурили даље, а жена у црнини је нестала. Тек после два сата ја сам скупио храбрости да изађем из капелице, не знајући да ли су моји гониоци у близини, али је напољу све било мирно и деловало је умирујуће. После сам сазнао да је ова црквица посвећена светој Петки. Бацивши поглед на икону, видео сам да је Она била обучена у црне хаљине, и тако сам је препознао. Она ми је спасила живот, и зато долазим овде да јој се захвалим.

Поучна прича - Монах и сумњичави човек

Неки човек дође монаху и упита га: „Како могу да поверујем у то да од обичног хлеба и вина постају Христово тело и крв?“
Монах му одговори:
„Ако већ твоје тело, које се храни хлебом и вином, то вино претвара у месо и крв, зашто то исто што је теби могуће не би било могуће и Господу, који је као твој Створитељ, моћнији од твога тела?“
„Па, добро“, рече човек, „а како може у тако маленом путиру да буде присутан читав Исус Христос?“
Монах му поново одговори питањем:
„Видиш ли предео који је пред тобом, пространа поља, реку, брда и високе планине у даљини?“
„Видим“, потврди човек.
„Ето“, настави монах, „и река, и долина, и брдо и планина, и стабла пред тобом, све је то тако велико, а твоје око је малено. Па ипак све то стане у твоје малено око.“
„Још једно бих волео да знам: Како може један исти Христос у исто време да буде присутан у стотинама хиљада путира овде и широм света?“
Монах рече:
„На целу земаљску куглу се спушта сунчева светлост и топлина. Свака травка, свако живо биће од мајушних бубица и мрава до највећих животиња, као и човек, осећа и живи од те светлости и топлине. Као што се сунчева светлост и топлина распростире читавим светом, тако је и Дух Свети, треће лице Свете Тројице јединобитне и нераздељне, присутан у свим храмовима где се служи Света Литургија.“
Овај „неверни Тома“, је после тог одговора заћутао и ништа више није питао.

Поучна прича - Како Господ нареди!

 

У програм уживо, једне веома слушане радио емисије, јавила се жена која је рекла: „Јавила сам се, да се овако јавно и да сви чују, захвалим Богу. Имам двоје деце, којима сам и мајка и отац. Завршила сам факултет, а радим слабо плаћени посао на којем имам много проблема. Сиромашни смо, немамо довољно новца, али су деца здрава, и хоћу да се захвалим Богу за све, јер, без Његове помоћи, ја ништа не бих успела. Слава и хвала Господу!“
Возећи се својим луксузним аутомобилом, један пребогати пословни човек, иначе атеиста (безбожник), чуо је део те емисије и то баш обраћање ове жене. Чим је стигао у своју раскошну канцеларију, позовао је секретарицу и рекао јој да накупује довољно намирница, које ће сиромашној породици потрајати неколико месеци. Затим да пронађе жену која се јавила у емисију (тог и тог радија) и да јој све то однесе.
Са пакосним смешком је додао: „Када те та жена упита ко јој шаље дар, реци да је то дар од ђавола.“ Бездушни пребогати човек хтео је да се наруга честитој жени и исмеје њену чисту веру. Секретарица је урадила како јој је наређено. Пронашла је адресу, купила намирнице и разне кућне потрепштине, које је довезла пред дом ове жене.
Сирота жена видећи то, паде на колена и крену да девојци пољуби руку, рекавши: „Благословена била!“ Девојци би непријатно, јер је знала зашто јој је наређено да све то донесе овој доброј жени. Полазећи према колима, окрену се и упита: „Зар вас не интересује од кога све ово потиче?“
Жена смирено одговори:„Не! Кад Господ изда наредбу, и сам ђаво је извршава.“

Поучна прича - Да ли је Бог милостив?

Један старији човек, који је одувек искрено веровао у Бога, поче да сумња у Божју доброту. Гледао је многе неволље у свету. Било му је жао због глади и страдања људи, па му се у ум увукла мисао да Бог није тако добар и милостив како је он веровао.
Једног хладног зимског дана на улици је угледао девојчицу која је стајала на мразу без капе и капута, у танкој хаљиници и поцепаних ципела. Дрхтала је од зиме.
Кад је угледао то безазлено, сиромашно дете како трпи, стари човек је у срцу помислио: „0 Боже, како можеш овако нешто да допустиш? Зар не можеш за ту сироту девојчицу баш ништа да учиниш?“
Одмах му је у срце стигао одговор: „Могу! Створио сам тебе!“
Овај одговор је упућен свима нама. Бог рачуна на нас; и сматра да ћемо ми, који можемо или имамо мало више, помоћи онима који су у потребити и имају много мање.
„Наше мало може бити много онима који немају ни мало!“ (Душко Радовић)

Поучна прича - О захвалности

 

У Светом Јеванђељу по Луки има једна прича о десеторици губаваца, који су молили Христа да их излечи. Христос је услишио њихову молбу, излечио их је и они су отишли пресрећни. Само се један од њих вратио да се захвали Господу.
Исус упита: „Зар се не очистише сви? А гдје су деветорица? „
Сетимо се само колико смо се пута ми понели као она деветорица губаваца?
Овоме нас учи и једна мала прича: Анђелима Господ даје различита послушања. Један анђелчић је стално летео између неба и земље, а други је беспослен седео на облаку. Пролазећи поред њега анђео упита: „Зашто ти брате ништа не радиш?“
„Моје је послушање да Господу доносим поруке захвалности: „Слава теби Боже! Хвала Ти Боже! Благодарим ти Господе! Таквих порука је мало или ни мало, па седим и чекам. А које је твоје послушање?“
„Ја преносим Господу молбе: Помози Боже! Спаси Боже! Дај ми Боже! Сачувај ме Боже… и тако редом. Молбе стижу сваког трена, па једва стижем да их пренесем Господу.“
Да ли се сећамо Господа кад нам је добро? Сетимо ли се да прославимо Бога и да се захвалимо за здравље, оздрављење, породицу, успех у животу и школи; за децу, и приходе, или је због нас онај анђео још увек беспослен.
Незахвалност је велики грех и то према Богу, и према људима. Најчешће се ни Богу ни људима не захваљујемо. Лепа реч, свако добро дело учињено из љубави, заслужују захвалност; најпре Господу на милости, а потом и човеку који нам је неко добро учинио. Малу реч: хвала, тешко нам је да изустимо, па се она данас скоро и не чује.

Свети преподобни Теофил исповедник

Блажени Теофил родио се од побожних родитеља у близини града Тивериопоља, и кад му би три године крстише га. Једном га родитељи одведоше на гору Селентију да добију благослов од светог оца Стефана. Свети Стефан благослови родитеље и чедо њихово, блаженог Теофила, и пошто их у дугом разговору поучи и научи многим душекорисним стварима, он их отпусти у миру, и они се вратише дома. Од тога времена дечак Теофил, благословом преподобног оца Стефана напредоваше у читању и усрдном изучавању Божанствених књига, и бејаше добре нарави и кротак. А када напуни тринаест година Теофил опет отиде код преподобног оца Стефана. Угледавши га, светитељ га упита: Због каквог си разлога, чедо, дошао к мени? - Ти си ме позвао, часни оче, одговори дечак, и ја оставих родитеље и дођох к теби. - Преподобни га упита: А када те то, чедо, ја позвах; и шта ти рекох? - Дечак одговори: Када ја хођах по пољу нашем, ти ми се, оче, јави, и погледавши на мене ти ми рече: Чедо Теофиле, ти си се удаљио од Господа који говори: Узми крст свој и иди за мном (Мт. 16, 24). Ове речи тронуше срце моје, и ја идох за тобом све до самих врата ове ограде твоје; а када дођосмо до њих, ти постаде невидљив за мене, и ја се обретох сам пред закључаним вратима. Поред тога још и ово, свети оче: садашњи глас твој и говор исти су као и онај који онда чух; и то ме такође убеђује да си ме лично ти звао а не неко други. Зато те молим, свети оче, немој одвратити лица свога од мене слуге твога који желим да се спасем.

Слушајући ово Теофилово казивање, преподобни се зачуди, јер је знао да никуда из своје келије одлазио није. И захваливши Богу за такво чудесно призвање безазленот дечака, он га прими код себе. И учаше га три године страху Божјем, и руковођаше у подвижништву и монашком животу. По истеку три године, пошто се дечак добро научи свима монашким подвизима од доброг наставника, преподобни Стефан позва игумана из лавре и предаде му послушног, кротког и смиреног дечака да га постриже. Игуман га узе, одведе у лавру и постриже. Примивши постриг, Теофил постаде искусан монах, украшен свима врлинама, и живљаше међу братијом као анђео, и бејаше свима на корист.

Родитељи Теофилови, не знајући где се налази њихово мило чедо, силно туговаху за њим и непрестано га на све стране тражаху са жељом да пронађу онога који се из љубави према Богу сакри од свих познаника својих и тајно служаше Господу у средини добрих подвижника. Но након неколико година родитељи најзад дознадоше где се налази њихов син, па похиташе у лавру и с плачем мољаху игумана да им покаже сина. Игуман беше дуго неумољив да им покаже Теофила, али тронут њиховом тугом, жалошћу и горким сузама, он се сажали на њих и позва Теофила да се види са својим родитељима. Када родитељи угледаше свога сина у монашкој одећи, они уместо радости стадоше још јаче ридати. И остадоше они у лаври неколико дана, загледајући у живот светих отаца и извлачећи духовне користи из њихових разговора. Ту они намислише да од својих средстава подигну манастир, у коме би се подвизавао њихов син Теофил. Због тога они стадоше усрдно молити игумана да пусти њиховом дому Теофила са неколицином братије, обећавајући да ће што је могуће пре привести у дело своју замисао о манастиру. Али их игуман одбијаше, говорећи да није добро за младог монаха да живи у близини сродника и познаника. Међутим Бог, који све уређује на корист људима, зажеле да открије вољу Своју односно Теофила. Јер пошто родитељи и надаље усрдно и неодступно мољаху игумана, он сазва братију и изложи им ову ствар. Они онда расудише и нађоше да је добро да поступе овако: да тродневним постом и свуноћним бдењем моле Бога да им Он с неба пошаље решење овога питања. После тродневног пошћења и молитвеног бдења, гле, у храму се чу јасан глас с неба који наређиваше да пусте Теофила да иде са својим родитељима. Тада разумеше сви да сам Бог захтева то; и помоливши се за Теофила, пустише га с благословом, и дадоше му као помоћ неколицину братије, ради умножења славе Божије. Родитељи пак, узевши сина, с радошћу одоше своме дому, и убрзо подигоше манастир, у који сабраше много братије онабдевши их сваком потребом и давши потпун мир слугама Божијим. А Теофил, живећи у том манастиру подвижнички, као светлост сијаше врлинама, и сви, видећи његова добра дела и користећи се њима, прослављаху Оца Небеонога.

Пошто Теофил проживе много година испоснички, враг рода људског подиже гоњење на чесне и свете иконе, а њихове поклонике подврже мучењу преко безаконог цара Лава Исавријанца, иконоборца. Овај цар омрзну благољепије дома Божијег и лиши украса храмове Господње: он свете иконе у блато бацаше, ногама их гажаше, огњем спаљиваше, и многе верне мукама умори због поклоњења иконама. Свети пак Теофил се томе силно супроћаше, и све благоразумно учаше да на дужан начин молитвено поштују свете иконе и поклањају се лицу, на њима живописаноме. Дознавши за то, законопреступни цар посла војнике, те блаженог Теофила доведоше преда њ. Цар му нареди да се одрекне молитвеног поштовања светих икона; но блажени Теофил то одби, изјављујући да свете иконе треба молитвено поштовати. Цар онда нареди да воловским жилама бију светитеља. Затим нареди да му руке вежу наопако и да га по граду Никеји воде као злочинца, ругајући му се и исмевајући га. Теофилу се придружи неки војник Лонгин, који изобличи мучитељево безумље и учаше поштовати свете иконе. Зато га мучитељ простре no земљи, и сажеже му на глави многе иконе. А свети Теофил, пошто прође сав град Никеју, опет предстаде суду безаконог цара, и неустрашиво говораше цару, бранећи свете иконе и изобличавајући његову заблуду. He трпећи изобличавање, цар нареди да светитеља нага распну крстолико на два стуба и сувим жилама бију спреда и позади. Угледавши крв која тецијаше из изранављеног тела светитељевог, цар постаде као најљућа звер. И као што дивље звери, када угледају крв, постају још крвожедније, тако и бездушни мучитељ при погледу на мученикову крв још више побесне, и уставши са престола сам дуго време бијаше по лицу светитеља. Потом нареди да усијају гвоздене чизме, па да их обуку мученику, и да га натерају да трчи путем испред њега. Сва ова мучења свети страдалац јуначки трпљаше. Један пак царски великодостојник, гледајући то и дивећи се необичном трпљењу мучениковом, узе га из руку слугу који га мучаху, одведе га слободна код себе, и рече му: Теофиле, јеси ли ти једини који се клањаш иконама безуман, или сви ми који им се не клањамо? Еда ли цар и сав сенат његов немају ни толико здраве памети, да расуде, треба ли се клањати живописаном лику Божјем или не? Јер ако би се требало клањати иконама, онда Бог не би наредио у Закону: He гради себи лика резана нити какве слике (1 Мојс. 20, 4). - Светитељ одговори: Видим, кнеже, да познајеш Свето Писмо; хајде онда да поразговарамо.

И стаде му свети Теофил говорити о поштовању светих икона, доказујући му из Светог Писма да је још у Старом Завету прописано поштовање светих икона: у бакарној змији коју Мојсије подиже у пустињи, и у златним Херувимима постављеним над Ковчегом Завета. У Новом пак Завету сам Господ даде свој лик на убрусу Авгару кнезу Едеском. И још много говораше свети Теофил о иконама, и убеди кнеза. Тада му кнез рече: Истините су речи твоје, чесни старче. Ја ћу се постарати, колико будем могао, да убедим цара у то. А сада, ја те отпуштам, слободан си, врати се у своју келију.

Но светитељу би веома жао што не доврши подвиг мучеништва. Ипак, имајући ране, он се радоваше, говорећи са апостолом: Радујем се у своме страдању, јер довршујем недостатак невоља Христових на телу своме за тело његово, које је Црква (Кол. 1, 24).

Својим повратком у манастир, свети Теофил испуни великом радошћу и весељем сву братију и пријатеље и све околне житеље. После тога након кратког времена њему би откривено да му се приближава одлазак к Богу. Стога он уреди све манастирске послове, поучи братију, благослови их, и целивавши их све, отиде ка многожељеном Господу.

Тропар Теофану, глас 8.
Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Теофану премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Кондак Теофану, глас 2.
Велегласно говорећи о Христовом божанском оваплоћењу, бестелесне ђаволе си до краја изобличио, величанствени Теофане. Зато ти сви верно и побожно кличемо: Моли се непрестано за све нас.

Свети мученици Евлампије и Евлампија

За царовања Максимијана у време страшног гоњења хришћана многи верни остављаху своје домове из страха од мучитеља и кријаху се по горама, пећинама и пустињама. У то време неки младић Евлампије, високородног порекла, родом из града Никомидије, хришћанин по вери и делима, који се такође са другим хришћанима кријаше, би послат у град да купи хлеба и тајно донесе у пустињу. Улазећи у Никомидију, Евлампије угледа над градском капијом прикуцану царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана. Прочитавши наредбу, Евлампије се грохотом насмеја таквом безумљу незнабожног цара, који је устао не на непријатеље отаџбине него на невине људе, и сам пустоши своју земљу убијајући безбројно мноштво хришћанског народа. Због тога блажени Евлампије одмах би ухваћен, свезан и на неправедни суд изведен. Безакони судија, видећи пред собом младог и лепог Евлампија, прво га лукавим речима наговараше да се поклони идолима, говорећи: Само твоје лице показује да ти ниси простог већ високородног и угледног порекла. Зато немој, дивни младићу, погубити такву лепоту своју, и високородност своју заменити срамотом, него се постарај да увећаш славу и углед себи и свему роду свом. Јер ако послушаш цареву наредбу и с нама се поклониш боговима, онда ћеш од свију нас бити поштован и слављен, и од цара ћеш дарове добити и на високи положај узведен бити, и дане ћеш своје проводити у срећи. Послушај мој добри савет и постани наш једномишљеник. Ето, сви су храмови отворени за тебе, у њима су разни богови, жртвеници претрпани жртвама, и сви се веселе због богова својих и клањају им се. Уђи дакле и ти, и поклони им се, те да и себи велика блага стечеш и нас радошћу испуниш, и богови ће свагда бити милостиви према теби.

Свети Евлампије, испунивши се Духа Светога, одговори лукавом судији: Срце је твоје испуњено препредености и лукаве су речи уста твојих, а обећања су твоја празна и лажна. Препредењаче, нећеш ме ничим преластити и од Христа мога одвратити. О, када би хтео послушати моје истините речи и искрени савет, и познао истинитог Бога, кога ја поштујем и коме се клањам! Ја бих онда обећао теби од Њега не привремену и ништавну већ вечну и истиниту част и славу, награде и богатства, које сада немате ни ти, ни цар, ни сав свет. Али пошто си глув као аспида и нећеш да послушаш мене који ти говорим оно што је корисно за тебе, ти ћеш разделити удео богова твојих у паклу огњеном, и због приношења поганих жртава боговима сам ћеш постати жртва црва неуспављивог. А ја ћу не демонима него Богу моме принети жртву хвале и узнети Вишњему молитве моје.

Када то чу, судија поче блаженом Евлампију претити мукама. Али Евлампије неустрашиво показиваше да је готов на сваку муку за Христа Господа свог. Тада судија нареди да обнаже Евлампија, па положеног на земљи бију жилама. Немилосрдно и дуго бијен, светитељ јуначки трпљаше. Но иако је 6д задобијених рана осећао страховите болове, он је ипак изгледао као да не осећа никакав бол, - такву силу духа показиваше он! Међутим мучитељ, видећи његово огромно трпљење, разјари се још више и нареди да га на дрвету обесе и да му тело кидају гвозденим оруђима. И мученик би толико изранављен, да му се кроз дубоке ране виђаху кости. После дугог мучења он лежаше на земљи сав искрвављен и покривен ранама. Уствари, цело тело његово представљаше једну једноставну рану.

Али то још не беше крај мучениковим патњама, јер мучитељ измисли нову муку за њега: нареди да танким кајишем чврсто обмотају и стегну прсте на рукама и ногама мучениковим. Од тога страдалник трпљаше страховит бол, јер се прсти насилно одвајаху од својих зглобова. Но и тиме се не насити мучитељева јарост; дотадањим патњама он додаде нову патњу: нареди да се жестоко усија гвоздени одар и на њему простре мученик, да би се остатак тела његовог на том одру истопио као восак од силе огња. Када одар би усијан, свети Евлампије осени себе крсним знаком, узиђе на њега и леже на њега као на меку постељу. Тело светог мученика, паљено огњем, поче се топити и разливати, и испече се као месо што је за печење. И требало је већ да мученик у таквој муци издахне; али свемоћни Бог оживљаваше слугу Свога, и надприродно држаше душу његову у њему, да би се тиме свима показала сила Божија у слабости људској и трпљење мучениково. И док очекиваху да свети мученик на том одру неизоставно умре, гле, свети мученик осети у себи нову силу, па уставши са одра стаде ходити здрав, као да никакво мучење претрпео није. Чврсто верујући срцем у Господа Бога свог, Евлампије се направи као да се одриче онога што је устима исповедао и одобрава безбожје многобожаца; због тога он би свечано поведен у идолски храм, и сви се са судијом заједно радоваху, сматрајући да се Евлампије одрекао Христа и хоће да се поклони њиховим боговима; и мноШтво народа, пратећи их, иђаше ка храму. Путем се светитељ усрдно мољаше у себи Господу своме Исусу Христу, да Он јави силу Своју, и просвети заслепљене људе, и прослави свето Име Своје. А кад Евлампије уђе у храм и угледа Марсовог идо ла, који беше већи и лепши од других идола у томе храму, приступи му и рече: Именом Господа мога Исуса Христа наређујем теби, идоле неми и бездахни, падни на земљу и претвори се у прашину. Чим то светитељ изговори, идол се тог часа сруши са огромном хуком и разби у парампарче. Видевши то, народ стаде викати: Једини Бог хришћански је велик и силан! - И многи повероваше у Христа. А судија се још више разјари, и узевши Евлампија поведе га поново на мучење.

Сестра Евлампијева девица, по имену Евлампија, чувши да брат њен страда за Христа, дотрча на место мучења, стаде на средину и громко довикну брату: He роди ли нас једна мајка? He одојише ли нас једне груди? И нисмо ли научени веровати Једноме Богу? Зашто онда ти, страдајући за Христа, лишаваш мене те части? Зашто ме ниси известио, да бих од самог почетка заједно с тобом понела све муке: Јер и ја хоћу да умрем за Господа мог, као и ти. Нека сви мучитељи знају да сам хришћанка, и да сам готова умрети за Христа!

Судији пак она викну: Чуј, судијо, и знај ко сам ја. Ја. сам слушкиња Христова. Христос је живот мој и радост душе моје; Њега љубим, и Њему хоћу да будем жртва. Стога спреми огањ, доведи звери, намести точкове за мучење, наоштри мачеве, измисли разноврсне муке, и како год хоћеш мучи ме за Христа мог: готова сам трпети све као и мој мили брат Евлампије!

Слушајући ове речи, мучитељ се зачуди таквој смелости и нареди да Евлампију бију по лицу. И дуго би она бијена по лицу, док се потпуно не измени лепота лица њена, и крв јој тецијаше из носа и уста. А свети Евлампије речима сокољаше своју сестру, говорећи: He бој, се сестро, оних који убијају тело а душу не могу убити!

Тада, по наређењу мучитеља, би спремљен котао страховито вреле кипеће смоле, да у њега буду бачени обоје, Евлампије и Евлампија. Евлампије похита и сам уђе у котао. А Евлампија, као млада девица, поче се колебати, као бојећи се. Брат, видећи да се она колеба, стаде је звати к себи у кипећи котао, као у неко прохладно место, и говораше: He бој се, сестро! буди смела и ходи овамо! Ево видиш: ја сам неповређен и не осећам никакав бол; и ти, чим се дотакнеш кипећег котла, одмах ћеш осетити помоћ Божју и постаћеш неповредива.

Света Евлампија, чувши ове братовљеве речи, брзо уђе у котао, и тог часа погибе сила огњена, котао се охлади, а светџ: мученици, оставши неповређени, слављаху и величаху Бога. A људи, видевши такво чудо, дивљаху се, и верова њих двеста, и објавише да су хришћани, због чега и бише посечени мачем од незнабожних идолопоклоника. Безакони пак судија нареди да Евлампију ископају очи, а сестру његову обесе за косу и бију. Она, трпећи то, говораше: Благодарим Ти, Боже и Саздатељу мој, што мене, слушкињу Твоју, удостоји да страдам за свето Име Твоје.

Затим мучитељ нареди да се жестоко ужари пећ, да у њу баци мученике. И када пећ би ужарена, војници за руку приведоше слепог мученика светог Евлампија и вргоше у пећ. А света Евлампија, не чекајући да је ко води и баца у пећ, сама с радошћу пође и хитно уће у ужарену пећ као у неки чаробни замак. Но и ту свети мученици осташе неповређени, јер се жар претвори у хлад. Ходећи посред пламена, свети мученици певаху песму Трију Младића и благосиљаху Бога. Мучитељ, пак, не знајући шта више с њима да ради, осуди их на посечење мачем.

Војници им онда свезаше руке наопако и поведоше. И када дођоше на губилиште, свети Евлампије сам подметну под мач чесну главу своју, и би посечен; а света Евлампија пре посечења предаде душу своју у руке Божје; и војници, видећи да је већ умрла, не отсекоше јој главу.

И тако свети Евлампије са сестром својом, светом Евлампијом, довршивши подвиг мучеништва, отидоше заједно к подвигооснивачу Христу, да приме од Њега венац правде. Њиховим молитвама нека и нас удостоји царства свога Господ Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

Тропар, глас 4.
Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Кондак, глас 3.
Добре мученике и браћу по телу, мудрог Евлампија и Евлампију поштујемо, јер су они безакона лукавства демонска посрамили силом Распетога: Зато се показаше као слава мученика, уједно и похвала.