Нова превара Србо-паписта или злоупотреба руке Светог Саве

 

"А све Саво на кољена клечи, блиједо му лице од ужаса..."

Већ је постало уобичајено да Србо-паписти, како би привукли што више народа, на своје процесије у БГ-у доносе неке мошти. Тако су ове године, за Спасовдан, донели руку Светог Саве.

Која рука?

По предању, једино што је остало од тела Светог Саве после његовог спаљивања на Врачару 1594. године јесте његова лева шака. И то без малог прста, који се чува у Бугарској.

Међутим, на крају литије, у Храму Светог Саве, Првослав Перић је рекао:

„Јуче смо, браћо и сестре, дочекали свету десницу његову, чудом Божјим сачувану од врачарске ломаче, у његовом и нашем престоном Београду“.

Рука ношена у спасовданској процесији - као што видимо лева.

"То је лапсус" -  свакако ће рећи каобајаги ревнитељи (тзв. "ревнитељи изнутра" - примеба уредништва блога "наша вера православна"), који за сваку Перићеву јерес и непочинство имају тај или слични изговор, како би правдали своје општење са Србо-унијатима, као што је било прошле године када је Перић бацио анатему на православно исповедање вере.

Иначе, поменута беседа већ три дана стоји на званичном сајту БГ патријаршије. Да је реч о лапсусу, зар не би исправили?

Зашто је Перић рекао да је десна рука?

Зато што само десна рука благосиља, па - као бајаги - десна рука Светог Саве благосиља Перићеву унијатску процесију:

 "Рука Светог Саве постаје за нас благослов и благодатна нит, мост који повезује небо и земљу и рука која нас води и која нас благосиља" - рекао је.

Зашто кажемо унијатску процесију? Зато што је - раме уз раме -  са Перићем ишао и колач окретао кардинал Ладислав Немет, па то, стога, више није литија, већ унијатска процесија:

Водитељка папистичке ТВ "Храм", у директном преносу  процесије, радосно узвикује: "Ево и кардинала уз патријарха", а коментатор, извесни ђакон, "морамо приметити да је ово историјски тренутак, да неки кардинал учествује у спасовданској литији"

Перић је још рекао да "рука Светог Саве видљиви благослов", његовом унијатском скупу.

Када би то заиста било тако, да православне светиње бивају благослов јеретицима, онда би то значило да су и мошти Светог Николе, на пример, благослов латинима и њиховој јереси јер се налазе у њиховом храму, што само тешка прелест може да конструише.

Сценографија комплетна - фалио је само холограмски "свети сава"

Како би обмана народа била комплетна, српски унијати су на своју процесију донели и жезал Светог Саве из Историјског музеја.

Порука је недвосмислена: Перић и Немет, као два "плућна крила", ходају у процесији скупа са Светим Савом, који благосиља и води (жезал - симбол власти Светога Духа која архијерејима помаже у напасању и вођењу пастве на путу спасења) ову нову унију. 

"Наш патријарх"

После свих јереси које исповеда и непочинстава које је учинио, Првослава Перића "наш патријарх" могу да зову само  својевољни слепци, кукавице, користиљупци (који чувају неки свој положај - на трону, парохији, манастиру, радном месту...) издајници своје вере и они који "не знају писма нити силе Божије“ (ср.Мт.22,29) а граде се "учитељима Израиљевим"... (ср. Јн.3,10). Извор: "Борба за веру" Коментар уредништва блога "наша вера православна": Чињенично стање је да су све помесне цркве тзв. светског псеудоправославља у расколу и јереси скоро читав век, а да су де факто и де јуре у унији са јеретичком римокатоличком црквом од 1965. године, тако да ни само присуство римокатоличког бискупа на Спасовданској литији "Србо-паписта" (како их назваше ревнитељи изнутра са сајта "Борба за веру") Занимљиво је и то да аутори овог текста упорно избегавају да за такве употребе прави епитет и право тумачење чињеничног стања у СВИМ помесним црквама светског псеудоправославља, па самим тим и у Београдској Патријаршији - расколници и јеретици! То је једини прави епитет, који приличи таквима и који их савршено описује,а који и свима који су са њима у молитвеном општењу у протеклих скоро читав век јасно ставља до знања да од тих јеретика треба да беже главом без обзира, као и од молитвеног општења са њима. Што се тиче доношења моштију Светог Саве на Спасовданску литију, тзв. "Србо-паписти" су мислили да ће тим чином да привуку народ на литију, али им, слава Богу, то није успело. Свети Сава је велики светитељ и целог свог живота је ревновао за веру православну и најоштрије разобличавао разне јеретике и расколнике. Довољно је прочитати његову Жичку беседу о правој вери и свакоме ко има бар трунчицу љубави и ревности за веру православну ће све бити кристално јасно, уосталом и то шта је вера православна, да то није лжвера коју исповедају јеретици и расколници у светском псеудоправослављу, укључујући и те тзв. "Србо-паписте" у Београдској Патријаршији. Искрено се надамо да ће народ коначно да схвати са каквим лукавим вуковима у овчијој кожи има посла и да ће прекинути молитвено општење са њима и да ће се присајединити Цркви, јер ван Цркве нема спасења,по учењу Светих Отаца, који нам то учење нису предали "по својој мудрости", него благодаћу Духа Светога, кога нема у јеретичким и расколничким заједницама. Све ово чему смо сведоци је тужно и жалосно, али што пре свако од нас сваки да такви нису достојни ни да их називамо духовним чином, будући да га немају, ни да од њих узимамо благослове (јер благослов јеретика је проклетство!), кад се коначно духовно пробудимо, тада ће и овом народу коначно да сване, а даће драги Бог, што нам је искрена жеља, да и појединци који се налазе у тој јеретичко - расколничкој заједници званој светско псеудоправославље схвате да је та њихова "борба изнутра" бесплодна и душепогубна, не само за њих, него и за све оне који им слепо верују и који их у тој "борби" прате и да ће се и сами присајединити Цркви. Амин, Боже дај! Жичка беседа Светог Саве о правој вери Јединство ,,цркава" се догодило

Вазнесење Господње - Спасовдан

Вазнесење Господње слави Црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса.

Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога Васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем, и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима, но да чекају обећање Светога Духа, Господ је у четрдесети дан извео своје ученике до Витаније, подигао  своје руке и благословио их, и благосиљајући их узнео се на небо.

Када су ученици са Горе Елеонске гледали  на небо и на облак, који је Господа сакрио од њихових очију, објавише им анђели да ће исти Исус, који се од њих узнео на небо, на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).

О Вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап. 1, 3), док Свети апостол Лука у Еванђељу не спомиње дан Вазнесења.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више спомена, а спомен на Вазнесење био је утопљен у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века, као нпр. Тертулијан и Ориген, не спомињу овај празник. Најстарије беседе на овај празник можемо наћи у време Светог Јована Златоустог (+405) и Светог Григорија Ниског. Дакле крајем 4. века издвојен је спомен Вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силаска Светога Духа, и постављен је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.

Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу икономију и домострој искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто је сео с десне стране Силе и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу Његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литију, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. у Цариграду и Антиохији. И у нашој Цркви у овај дан се носи литија. При увођењу богослужбених обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.

Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IVвеку означавало као место Вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.

Тропар, глас 4.Вознесалсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем Свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословенијем, јако Ти јеси Син Божиј, Избавитељ мира.

Кондак, глас 6.Јеже о нас исполнив смотреније и јаже на земљи сојединив небесним, вознесалсја јеси во славје, Христе Боже наш, никакоже  отлучајасја, но пребиваја неотступниј и вопија љубљашчим Тја: Аз јесам с вами и никтоже на ви.