Беседа на празник Светог првомученика Стефана,архиђакона

Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени. 1

Благочестиви христијани,

Кад се на данашњи празник сетимо, да је свети Стефан први мученички умро за Христово име и нашу лепу веру и то у вароши Јерусалиму, где је Спаситељ живео, проповедао и толика чудеса чинио, зар нам срце тугом заплакати неће гледајући људе, који толико беху зла и пакосна срца а помрачена разума? Па гле, и божији Апостол Павле каже: Сви који у хоће побожно да, живе у Христу Исусу, биће гоњени. Но тај исти Апостол да би све обратио у веру Христову смело и одважно хита с једног места на друго и употребљава разне начине, да све обрати к’ спасењу, што и сам сведочи кад каже; Јеврејима био сам као Јеврејин, да Јевреје придобијем; онима који су под законом био сам као под законом да придобијем оне који су под законом. Онима који су без закона био сам као без закона… да придобијем оне који су без закона… свима сам био све, да какогод спасем кога. 2 Но како мученичка историја првомученика и архиђакона Стефана, који је при Цркви јерусалимској између 7. ђакона, који су Апостолима помагали био најстарији, тако и ове речи Апостола Христовог Павла, зар привлаче људе вери кад им се још унапред каже, да ће бити гоњени! Зар покрећу љубав према хришћанској побожности? Па ово би сваки одговорио; Не, него на против, јер и мученичка историја Стефанова и речи Павлове одвраћају људе од вере и покрећу одвратност и мржњу према хришћанској побожности! Но ми ћемо се обратити историји и она ће нас најбоље поучити.

Ако се, бл. сл. сетимо историјских догађаја још од створења света, ми ћемо наћи да многи потврђују истинитост Апостолових речи. Праведнога Авеља убио је пакосни и злобни Кајин; доброга Јакова гони дивљачан Исак; смернога Јосифа мрзе злобна браћа па га бацају у смртну јаму и на послетку туђим људима као роба продају; младога и невинога Давида гони покварени Саул; светога Исаију покварени Јудеји претестеравају дрвеном тестером; пророка Јеремију безаконици бацају у јаму а изабраника Михеја злочестиви цар затвара у тамницу; пророка Илију гони злочеста Језавеља а Данила бацају у јаму међу гладне лавове и напослетку, зар неко може верно испричати и сву жалосну историју многострадалног Јова?

Ако, бл. сл. отворимо Свето Јеванђеље ми и у њему овакву исту историју налазимо. Кад је богочовек Спаситељ своје ученике слао у свет да проповедају, он им каже: Ево, ја вас шаљем као овце међу вукове. 3 Овако дакле стање одређује небески учитељ својим јеванђелским проповедницима, па им то и даље тумачи говорећи овако: Предаће вас судовима, и по зборницама биће вас 4 а да Апостоли не би мислили, да ће при овим несрећама наћи склоништа и помоћи код сродника, учитељ им каже: а предаће брат брата на смрт и отац сина, и устаће деца на родитеље и побиће их.5 На послетку Спаситељ је сва своја пророчанства завршио тиме, што је Апостолима казао да ће проповедајући имати за непријатеље све људе јер им каже: Сви ће мрзети на вас имена мога ради но у исто време додаје и ово: али ко претрпи до краја благо њему6 Дакле речи Апостола Павла, са којима сам и почео данашњу беседу а на дан првог мученика нашег Стефана, оснивају се, на примерима из историје и на пророштвима самога Спаситеља.

Но важно је, др. сл. и то што је Спаситељ казао и који ће бити ти, што ће мрзити на јеванђелске проповеднике, јер им каже: кад би сте били од света онда би свет своје љубио; а како нисте од света, него сам вас ја од света изабрао, зато мрзи свет на вас7 Они дакле, што ће да мрзе на Апостоле јесу од света, тј. они који су одани уживањима светске сујете а о Богу ништа не мисле; они, који воде бригу о земаљским насладама а не старају се о спасењу своје душе; они, који се одају светским рђавштинама а не помишљају на дан страшнога суда. Дакле, мрзеће, биће и гониће Апостоле они, који су непобожни, зли, покварени и рђави. Узрок ове мржње против Апостола биће у томе, што ће се они од свој их непријатеља разликовати и по мислима, и по речима и по делима. Покварени људи чине свакојака зла а добри и праведни чине сваку врлину, но врлина је светлост неугасива и слава која се ни чим не помрачава. Но ову светлост и ову славу не трпећи они који су покварени устаће против праведника да угасе њихову неугасиву светлост и помраче праведничку вечну славу!

Но још је чудноватије то, што ће ови зли и неваљали људи и да напредују у злу, јер Апостол каже: а зли људи и варалице напредоваће на горе, варајући и варајући се,8 па то и историја посведочава. Покварени у властољубиви Авесалом отимајући од свога оца Давида престо он помоћу ласкања и лагања напредује јер повлачи Јудеје за собом, па тако исто напредује и злочеста Језавеља и још гори Ахав и многи други Јудеји, који су као и они што су Христа разапели. Но осим примера из старе историје, зар ми и дан дани не видимо, да многи зли, покварени и неваљали људи напредују и на пијацама и на судовима, и код великаша и у дворовама да, али напредују у злу! Руковођени својим страстима такви људи говоре, да је оно, што је горко, слатко; а слатко горко, што је бело веле да је црно, а што је црно кажу да је бело; светлост зову помрчи ном а помрчину светлошћу, па тако и друге повлаче за собом и стварају и умножавају: безакоње, неправду и сваку сорту греха и зла, па још зато бивају: богати, славни и срећни!

Чудио се Божији пророк Јеремија гледајући, где такви зли људи напредују па у чуђењу своме каже: Праведан си, Господе, ако бих се правдао теби; али ћу проговорити о судовима твојим. Зашто је пут безбожнички срећан? Зашто живе у миру сви који чине неверу?9 Но ми имамо још више узрока да се томе чудимо, јер Бог хоће, да њега сви људи; познају и да се спасу па зато је и свога јединородног Сина послао да сваки који га верује не погине, него да живот вечни наследи. 10 Бог љуби правду а мрзи неправду 11 па ипак видимо да Бог не само допушта да побожни бивају гоњени од непобожних и да побожни страдају и трпе а непобожни да благују и уживају него још то и објављује преко Апостола, говорећи: А и сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу; биће гоњени а зли људи и варалице напредоваће на горе, варајући и варајући се.12 И ово је заиста једна од тајни небеских; ово се чини непојмљиво и ово многе ожалошћава. Но бл. сл. ово је доказ вере; ово посведочава да вера у Христа Спаситеља није дело људско, него дело натприродне силе Божије.

Кад знамо, да ни једно људско дело није убедило људе да верују у Исуса Христа и напротив да су све људске ствари удаљавале људе од ове вере, па су ипак они ту веру примили, онда шта друго изилази, него да је нека виша сила обратила људе вери у Христа? Испитајмо најпре веру Св. Апостола. Па каква је то људска ствар што је њих убедила, да у Христа Спаситеља верују? Да није обећање да ће наследити његову славу и величину или висок положај? Но Спаситељ је рођен у пећини и положен у јаслама и сматран је за дрводељу и дрводељиног сина. Но да ли није велико богатство, иди велика власт; или, да ли моћно оружје није Апостоле покорило вери у Христа Бога? Ну, Спаситељ је био сирома и без власти а није имао где ни главу до склони 13 као што и сам каже. Да ли Апостоли нису обратили у веру поштовање, уживање и почасти, које су људи одавали Христу? Но њега су старешине и архијереји, законоучитељи, фарисеји и књижевници презирали и омалова жавали говорећи, даје преступник и нарушиоц закона, 14 или да је грешник и Самарјанин. 15

Но да ли се блажени Апостоли нису убедили да је Христос Бог, кад су видели, како га повлаче на суд, како га оговарају и руже, грде и срамоте, и бију, 16 или, како обучен у црвену хаљину држи у руци трску а на глави трнови венац; или, како је разапет међу разбојницима? Но ко би то могао бити који би гледајући све ово могао веровати да је овакав страдалник Бог, творац неба и земље, господар света? Дакле јасно је, да ништа човечанско није убедило Апостоле да верују у Христа Спаситеља. Кад сву пажњу обратимо да нађемо, шта је било то, што је обратило Апостоле вери у Христа и шта их је убедило да после толиких претрпљених гоњења и страдања претрпе и мученичку смрт за име Спаситељево, ми не само што не налазимо да их на све ово није обратила никаква световна ствар, него напротив налазимо, да их је све у свету само одвраћало од вере у небеског учитеља.

Сад, бл. сл. обратимо пажњу на Апостолску проповед. Апостоли су били неписмени, сиромашни и прости. Растурени по свету они су проповедали људима друге народности, другог језика, друге вере, обичаја и закона, и то шта? Проповедали су им да верују, да је Исус Христос који је у Јерусалиму као осуђеник разапет између два разбојника, истинити Бог, творац неба и земље, мора и свега. Осим тога они су учили, да треба заборављати и презирати телесне насладе, презирати богатство и избегавати славу а љубити и своје непријатеља. Ко те, веле, удари по једном образу пружи му и други а благосиљај оне који те куну, добро чини онима који те мрзе и моли се Богу за оне који те гоне. 17 Људи, учили су Апостоли, спремајте се на гоњења и тешка страдања јер сви који побожно хоће да живе у Христу, биће гоњени, па с тога будите спремни, да и мученичку смрт претрпате за име Христово. На овакву дакле, проповед, за кратко време веровале су толике множине људи, да Павле слободно пише Римљанима овако: наша се вера проповеда ио целоме свету. 18 Но да, каквим су језиком учили Апостоли не само Јевреје, него и Грке, Римљане, Парћане, Миђане, Египћане и друге народе, који су другим језицима говорили? Како су ненаучени убедили мудраце и рибари беседнике? Каквом су силом убедили сиромашни богате, слаби силне, приватни јеванђелскн путници старешине и власнике? Каква је то светска сила победила празноверце тадашњих религија, силу злих накло ности, моћ државних закона и уплив чудноватих обичаја? У свему овоме каква се светована ствар види и која материјална сила? Ко од нас, бл, сл. озбиљно размисли о свему овоме увериће се, да сва поменута дела нису постинута силом ни светском, ни матерајалном ни телесном него да је све то остварила нека друга сила и моћ, сила невидљива и свемоћна; благодат вере победила је и ништавост лажних вера, наклоност ка злу, и силу штетних закона и све сујете и ништавост светску. Вера је наша победа, која је победила свет 19 па с тога и Спаситељ каже: У свету ћете имати невољу, али не бојте се, јер сам ја надвладао свет. 20 Ова промена од зла и покварености на добро и врлину, на истинити напредак и светост, није природно дело, него је последица благодати. Па и страдање праведника на земљи треба сматрати као искушење којим се долази до веће светости а доћи ће страшни суд, који ће свакоме по делима судити. Но казаће неко, ми који у Христа верујемо немамо нужде у оваквој науци. Ми искрено верујемо и не тражимо доказа за веру, него нама је потребна морална наука за остварење врлине. Но, бл. сл. која је друга врлина Преча и спасоноснија од правилне и истините вере? Јер све што се ради без вере јесте грех. 21 Без вере нико се не може спасти, јер без вере нико не може бити мио Богу. Кад човек верује па ма и хиљаду пута грешио, ипак кад се каје, може се надати да добије опроштај за своје грехове и да се спасе. Кад обратимо пажњу на то да чувамо и очувамо љубав, смерност, уздржање, послушност и друге врлине, онда је хиљаду пута нужније да се бринемо, да чувамо и очувамо веру која је извор, корен и учитељ сваке врлине. Овако старање свагда је нужно а нарочито у наше време кад је побожност у нашем друштву осетно опала, И у оваквим приликама цар Давид се свагда Богу обраћа и од њега тражио и очекивао помоћи. Подражавајмо и ми цару и пророку Давиду говорећи: Господе, ти нас одбрани и сачувај нас од рода овога до века; јер безбожници иду око нас. 22

1. II Тим. 3, 12.
2. Кор. 9. 20-22.
3. Мат. 1. 16 2. 17.
4. Мат. 10. 17.
5. 21.
6. 23.
7. Јов. 15, 9.
8. II Тим. 3, 13.
9. Јерем. 12, 1.
10. Јов. 3, 16.
11. Пс. 44, 6.7.
12. II Тим. 3, 12,13.
13. Мар. 6,3. Мат. 15, 15
14. Лук. 9, 58.
15. Јов. 9, 16.
16. Јов. 8, 18.
17. Мат. 26. 63. 65. 67.
18. Рим. 1, 8.
19. Јов. 5, 4.
20. Јов. 16, 33.
21. Рим. 14, 23.
22. 12, 7-8

Свети првомученик Стефан,архиђакон

 

Пошто Господ наш Исус Христос изврши тајну нашег спасења, и узнесе се на небо, и од Оца ниспосла на апостоле Духа Светога у виду огњених језика, и прва Црква у Јерусалиму поче се умножавати, ниче у њој убрзо незадовољство међу хришћанима из јелина према хришћанима из Јевреја (Д. А. 6, 1). Под овим јелинима не подразумевају се они јелини који су се клањали идолима, и које Свето Писмо обично назива незнабошцима. У то време незнабошцима још не беху отворена врата вере Христове, нити им се проповедаше реч спасења. Штавише, незнабошце не почеше примати у Цркву ни ускоро по каменовању светога Стефана. Први незнабожац који постаде хришћанин беше Корнилије капетан; њега крсти свети апостол Петар. А хришћани из обрезаних Јевреја стадоше негодовати што је Петар ишао међу необрезане, и роптаху на њега, док им он не објасни о виђењу које је имао: о платну с неба. Тада се они смирише, и слављаху Бога, говорећи: Дакле и незнабошцима Бог даде покајање за живот.

Јасно је, за живота светога Стефана роптаху они Јевреји што беху расејани по разним земљама и држаху се закона Мојсијева, као што и свети апостол Јаков пише у својој Посланици: "свима дванаест колена расејаним по свету поздравље" (Јак. 1, 1). - Ти Јевреји беху примили јелински (= грчки) језик, али не и веру јелинску. Зато их и називаху јелинима они који живљаху у Јерусалиму. То и свети Златоуст вели: "Сматрам да се и у овом случају јелинима називају они Јевреји који су говорили јелински (= грчки). Иако Јевреји, они су говорили грчки". - Такви дакле јелини хришћани подигоше вику на хришћане из Јерусалимских Јевреја што се њихове удовице ниподаштаваху при свакодневном распоређивању служења: или их одређиваху на безначајније послове, или им даваху мање и лошије хране и одеће.

При таком стању ствари светих дванаест Апостола сазваше све ондашње верне и рекоше им: Није прилично нама да оставимо реч Божију па да служимо око трпеза. Зато, браћо, изаберите између себе седам угледних људи, пуних Духа Светога и премудрости, које ћемо поставити над овим послом; а ми ћемо у молитви и у служби речи остати (Д. А. 6, 2-4). - Ова реч би по вољи свима вернима, и они одмах изабраше: Стефана, човека пуна вере и Духа Светога, Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармена и Николу дошљака из Антиохије.

Сама имена ових изабраника показују, да они беху родом не од Јевреја који живљаху у Јерусалиму већ од оних који живљаху у јелинским земљама, јер им имена нису јеврејска него јелинска. Од њих Стефан бејаше рођак Савлу, каснијем апостолу Павлу; а Павле беше родом из града Тарса, у Киликији. Ова седморица бише изабрани између јелина за служење сиромашним удовицама, да би се јелини, који дотле туговаху због својих занемарених удовица, смирили и престали жалити се и роптати. Све ове изабранике доведоше пред апостоле, и они се помолише за њих, метнуше руке на њих, и поставише их за ђаконе.
                       

А Стефан, пун вере и силе, беше први међу њима, и зато би назван архиђакон. Он чињаше знаке и чудеса велика међу људима. Та чудеса не спомињу се у Светом Писму. Али то није ни чудо, јер се и за дела самог Господа Христа вели ово: Има и друго много што учини Исус, које кад би се редом записало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге (Јн. 21, 25). Уосталом, са сигурношћу можемо рећи да је свети Стефан, слично најстаријим Апостолима, метао руке на болеснике и оздрављао их. Поред тога он беше силан у делу и у речи, верне утврђиваше у вери а неверне Јевреје изобличаваше, доказујући им из закона и пророка, да они неправедно из зависти убише Сина Божија, Месију, очекиваног толико векова.

Једном, када међу Јеврејима, и фарисејима, и садукејима, и јелинским Јеврејима букну спор о Господу нашем Исусу Христу, и једни говораху да је Он пророк, а други да је варалица, трећи пак да је Син Божји, свети Стефан се попе на узвишицу и стаде благовестити свима о Христу Господу, говорећи: Људи браћо! Зашто се толико љутите и препирете, и сав се Јерусалим поделио у партије? Благо човеку који је поверовао у Господа нашега Исуса Христа, јер Он ради тога сави небеса, сиђе и роди се од Пресвете и Пречисте Дјеве, изабране пре постања света, да нас ослободи од грехова наших; Он немоћи наше узе и болести понесе; слепима даваше вид, губавце очишћаваше, ђаволе изгоњаше.

А они, чувши то, стадоше се препирати, говорећи супротно и хулећи проповеданога Господа, као што о томе пише у Делима Апостолским: "Неки из зборнице која се зове Ливерћанска и Кариначка и Александриначка и неки из Киликије и Асије препираху се са Стефаном" (Д. А. 6, 9). Јер Јевреји који живљаху међу јелинима по разним земљама, имађаху своје посебне синагоге у Јерусалиму. На тај начин, поред најпрве архисинагоге јеврејске, у Јерусалиму бејаше много синагога разних дошљака, или Јевреја који живљаху по разним земљама јелинским; и Јевреји из сваке од тих земаља искључиво у своју синагогу шиљаху децу своју да се уче Закону Божију. А и они сами, сваке године долазећи на поклоњење ка храму Соломоновом, бављаху се по својим синагогама, сабираху се и учаху се у њима, као што се то види из друге главе Дела Апостолских где се каже: "У Јерусалиму се налажаху Јевреји, људи побожни из свакога народа који је под небом, Парћани, Миђани", и остали (Д. А. 2, 5. 9-11), тојест Јевреји који живе у Парћији, у Мидији, п у осталим споменутим земљама, који беху дошли на празник у Јерусалим. Сходно томе, у Јерусалиму беху синагоге: Киликијске, Александријска, Киринејска. О Либертинској пак причају, да је у њој било посебно племе Јевреја, које води своје порекло од оних Јевреја, који некада бише заробљени од Помпеја римског, па потом пуштени на слободу, због чега су се и називали "либери", тојест слободни. То и свети Златоуст каже: "Либертинцима су се називали они којима је од стране Римљана била дарована слобода. И пошто у Јерусалиму живљаху многи поклоници из разних земаља, то они имађаху и синагоге своје у Јерусалиму, где слушаху читање Закона и мољаху се".

Људи дакле из споменутих синагога: Ливерћанске, Кириначке и других, препирући се са Стефаном, не могаху противустати премудрости и Духу којим он говораше (Д. А. 6, 10). И свети Стефан у то време речју истИне надвлада три дела света: Европу, Азију и Африку. Надвлада Европу у лицу Ливерћанаца који беху дошли из Рима европског града; надвлада Азију у лицу Киликијаца који беху из Азије; надвлада Африку у лицу Киринаца и Александринаца, који беху пород Африке.

Међутим ови побеђеници, немајући шта да кажу противу проповедане Стефанове истине, светлије од сунца, распалише се гњевом и разгореше завишћу, па наговорише неке између својих једномишљеника, љубитеље лажи, да известе велику архисинагогу јеврејску како су они, тобож, чули Стефана где говори хулне речи противу Мојсија и Бога. Побунивши на тај начин народ и старешине и књижевнике, они нападоше на светога Стефана, ухватише и доведоше у синагогу к поглаварима свештеничким и великом мноштву законоучитеља. Изведоше онда и лажне сведоке који говораху: Овај човек не престаје хулити на ово свето место и на закон. Јер га чусмо где говори: Исус Назарећанин развалиће ово место, и измениће обичаје које нам остави Мојсије (Д. А. 6, 10-14).

Међутим свети Стефан стајаше усред тог убилачког скупа као ангео Божји, сијајући светлошћу божанске благодати, као некада Мојсије: јер се преобрази спољашњи изглед лица његова, и сви који сеђаху на сабору видеше лице његово као лице ангела (Д. А. 6, 15). А поглавар свештенички упита га: Је ли истина што о теби говоре сведоци? - Свети Стефан отвори уста своја и изговори дугу реч. Он поче од Авраама, који први доби обећање о доласку Месије. Затим исприча сву историју до Мојсија, спомињући га са сваким страхопоштовањем и уважењем, и на тај начин јасно показиваше и побијаше лажне сведоке да он не хули на Мојсија и на Закон Божји дат преко Мојсија, и још јасније доказиваше да су управо оци њихови били хулитељи Мојсија. Не хтедоше оци наши, говораше он, послушати Мојсија, него га одбацише, и окренуше се срцем својим ка Египту (Д. А. 7, 39).

Затим побијајући другу клевету, како он тобож хули на свето место, рече: "Соломон Му подиже храм" (Д. А. 7, 47). Овим речима свети Стефан као да говораше ово: Ја знам ово свето место, по Божјем благоволењу од цара Соломона мудро устројено и славом Господњом у облаку показаном освећено; ја почитујем храм, начињен рукама људским у славу Божију, али притом и ово изјављујем: да Бог више воли живети у невештаственим храмовима, тојест у душама људским чистим. Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима, говораше свети Стефан, као што Бог говори преко пророка: Небо је мени престо а земља подножје ногама мојим. Како ћете ми храм сазидати? говори Господ. Или које је место за моје почивање? Не створи ли рука моја све ово? (Ис. 66, 1-2).

Напослетку, испунивши се божанске ревности као некада Илија, свети Стефан стаде изобличавати сав сабор: Тврдоврати и необрезаних срца и ушију ви се једнако противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви. Кога од пророка не протераше оци ваши? Они побише оне који унапред јавише о доласку Праведника (= обећаног Месије), којега ви сад издајници и убице постадосте (Д. А. 7, 51-52).

Ове речи светога Стефана изазваше у поглавару свештеничком и књижевницима неисказану јарост, и сви они слушајући ово беснијаху у срцима својим, и шкргутаху зубима на њ. Но Стефан не обраћаше пажњу на њихов гњев, јер беше пун Духа Светога који га и чињаше храбрим и богонадахнутим. Погледавши на небо, он виде славу Божију. Дотада он беше само обузет жељом да је види, и са чврстом вером се надаше да ће је добити; а тада, пред сам излазак из тела, поче је гледати и почетке блаженства од ње доживљавати; виде он и самога Христа Исуса, Владику и Господа свог где стоји на небу и као очекује долазак његов к Њему, да чим се разреши тела брзо оде к Њему, и тамо где је Он, сам Господ, буде и слуга Његов (ср. Јн. 12, 26). А што Стефан сам виде, он то објави свима кликнувши громким гласом: "Ево видим небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стране Богу" (Д. А. 7, 56).

Свети Стефан не утаји ово своје виђење, као што је то обичај код светитеља: смирења свога ради - не казивати другама откривења која им бивају од Бога. Напротив, он свима објави ово преславно откривење ради тога, да се верни утврде у вери а да се неверни постиде. А он тако поступи и ради тога, да увери мученике који буду после њега: да онима који мученички умиру за Христа нема никакве препреке при узлажењу на небо, нити икакве сметње, ни испитивања, него им је отворен прав и слободан пут, отворено небо, готова награда, сам Наградитељ подвига стојећи чека; сама Господња слава срете мученика на вратима небеским. И због тога свети Првомученик не прећуткујући објављује свима што види, као тиме призивајући и другс после себе ка истом мученичком венцу.

Завидљиви пак Јевреји, навикнути убијати пророке, поред тога били су устали и на самога Господа, Испунитеља Закона и Пророка, сада не отрпеше речи истине и не хтедоше слушати о виђењу светога Стефана, него повикавши иза гласа затискиваху уши своје, и једнодушно навалише на њега, изведоше га из града, као раније Господа Исуса који благоизволи пострадати изван градских зидина, и засипаху камењем доброг и верног слугу Господњег. А да би им лакше било бацати камење на светитеља, лажни сведоци и убице скинуше са себе горње хаљине и метнуше их крај ногу младића, по имену Савла, који, иако роћак и истоплеменик каменованог, силно беснијаше против њега из ревности за Стари Закон. Савле, вели се у Делима Апостолским, беше пристао на његово убијање (Д. А. 8, 1). Свети Златоуст о томе овако каже: "Туговаше Савле што није имао безброј руку, да свима њима бије Стефана; но и овако он нађе, те мученика убијаху многе руке лажних сведока, чије хаљине чуваше он".

У време када светог Стефана убијаху у долини Јосафатовој, која лежи између Јерусалима и Елеона крај Кедарског потока који има много камења на обалама, стајаше подалеко на једној узвишици Пречиста Дјева са светим Јованом Богословом посматрајући са горе, и усрдно се мољаше за Стефана Господу и Сину своме, да га укрепи у трпљењу и прими душу његову у руке Своје.

О како слатка, премда кроз љуто каменовање, беше смрт светоме Првомученику, када на његов подвиг гледаху: са небеске висине Преслатки Исус, а са земне горе Преслатка Мати са љубљеним учеником! И кад свети Стефан, под силном каменом кишом која падаше на њега, сав обагрен крвљу, изнемогаваше телом и разрешаваше се од уза тела, он паћаше срцем не за себе већ за оне који га убијаху, и усрдније се мољаше за њих него за себе. Јер за себе он, стојећи право, говораше: "Господе Исусе, прими дух мој!" - А за своје убице он и на колена клече и завапи иза гласа, говорећи: "Господе, не упиши им ово у грех!" - И рекавши то предаде Господу Христу душу своју чисту (Д. А. 7, 58-60).

Тако сконча дивни подвижник; окрвављеним камењем као црвеним ружама би овенчан први мученик и уђе у отворено небо, које он виде, ка Господу и Цару славе, да царује с Њим у бесконачном царству.

Свети Стефан би рукоположен за архиђакона од светих Апостола ускоро после Педесетнице, а пострада исте године по Вазнесењу Господњем, 27. децембра, имајући мало више од тридесет година. Лицем он беше веома леп, но душом још лепши.

Свето пак тело његово би бачено на поједење зверима и птицама, и лежаше дан и ноћ непогребено. И тек наредне ноћи познати у Јерусалиму јеврејски законоучитељ, који потом и сам поверова у Христа са сином својим Авивом, посла чесне и верне људе, и тајно узевши тело светитељево, однесе га на своје имање, удаљено од Јерусалима близу четири километра, звано Кафаргамала, и тамо чесно сахрани, учинивши над њим плач велики. "И ко не би плакао, вели свети Златоуст, гледајући на то кротко јагње, камењем убијено и мртво!"

Након пак много година после тога, благочестива царица грчка Евдокија, супруга Теодосија Млађег, дошавши у Јерусалим, она на месту где свети првомученик Стефан би убијен и земља обагрена чесном крвљу његовом, подиже прекрасну цркву у име његово, а у част Христу Богу, коме слава вавек. Амин.

+++

Тропар, глас 4.

Подвигом добрим подвизалсја јеси, первомучениче Христов и апостоле, и мучитељеј обличил јеси нечестије: каменијем бо побијен од рук безаконих, вјенец от јаже свише Десници пријал јеси, и к Богу взивал јеси, вопија: Господи, не постави им грјеха сего.

Кондак, глас 3.

Владика вчера нам плотију прихождаше, и раб днес од плоти исхождаше. Вчера Царствујај плотију родисја, днес раб каменијем побивајетсја: того ради и скончавајетсја первомученик и божествениј Стефан.

+++

Молитва светом великомученику и архиђакону Стефану

О, Свети Великомучениче Христов Стефане, који си Бога прославио својим страдалним моштима, не заборави нас, који кроз многе невоље и искушења пролазимо, већ се моли Многомилостивом Богу да подари мир свету, да удаљи непријатеља који је устао због Божијег гнева, грехова наших ради.

Моли се, угодниче Божији, са истим усрђем са којим си се молио за своје убице, да се од нас удаљи гнев безбожника, и да Господ одбрани нас, свој новоизабрани народ, како бисмо твојим молитвама били спашени и да бисмо могли хвалити неизрециву милост Божију, и тебе величали у векове векова. Амин.

Акатист Светом великомученику и архиђакону Стефану
Молитве пре читања акатиста