Свети Антоније Велики о мудрим људима и мудрим душама

Људи се обично називају мудрима, услед неправилне употребе ове речи. Није мудар онај који је научио изреке и дела древних мудраца, већ онај чија је душа мудра, који може да расуђује шта је добро, а шта зло; који се укљањаја од злог и штетног по душу, а брине се за добро и душекорисно и чини ово са великом благодарношћу према Богу. Само се такви људи могу назвати истински мудри.

Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души.

***

Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно.

***

Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима.

***

Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства.

***

Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти.

***

Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост.

***

Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу.

***

У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије.

***

Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно.

***

Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу.

***

Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека.

***

Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души.

***

Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе.

***

Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти.

***

Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд.

***

Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот.

***

Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост.

***

Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца.

Свети Антоније Велики и екуменизам

„Децо моја, најбоље би било да умрем пре него што својим очима видим оно што ће се десити, а што сам видео у својој визији. Гнев Господњи ће се обрушити на Цркву, и она ће бити предата људима који су безумне звери. Видео сам Свети Олтар цркве у главном скиту, окружен са свих страна мазгама, које су се ритале, скакале горе доле, као што је и природно за те приглупе животиње. Видели сте и схватили да сам уздисао. То је зато што сам чуо глас како говори: Мој олтар ће се оскрнавити.“                                                               

Два пута је прекидао своје дуго одсуствовање из света, како би се борио и допринео спасењу Православља, које је и сада, као и ономад, у опасности како од вањских, тако и од унутрашњих непријатеља. Хришћанство није никада било у разговорима и преговорима са другим религијама „на бази једнакости“(безбожништво изјављено од стране данашњих такозваних хришћанских вођа на међу-религијским састанцима антихриста), него на бази једине истините, спасоносне, истинске светлости, која није заменила слабија светла, него таму пропасти и непознавања Бога:„Народ који сједи у тами видје свјетлост велику, и онима који сједе у области и сјени смрти, свјетлост засија“ (Мт 4,16). Христос није рекао „Ја сам један пут, једна истина, једно светло од многих путева, многих истина, многих светала, него Ја сам једини пут, једина истина и једино светло – Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн 14,6). „Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота.“(Јн 8,12)

Учитељи пасивности и лицемерја: Свезнајући и понизни

Пре Константина Великог, у време прогона Хришћана Александрије од стране Максимијана 311. године, Антоније Велики који је тада имао 61 годину, напушта за неко време пустињу, свој аскетизам и милитве, долази неустрашиво у Александрију, са намером да сведочи веру и охрабри оне који су ишли ка мучеништву. Упорно је игнорисао судске наредбе да монаси морају напустити град и да не смеју бити присутни у судницама. Изашао је пред вођу који је имао запажено место у судници, показујући тиме спремност Хришћана да се боре и сведоче своју веру: „Стајао је неустрашиво, свима показујући Хришћанску ревност; и сам прижељкујући мучеништво као што смо раније споменули“. Бог га је сачувао и није мученички пострадао, јер је више доприносио жив, али се он није затворио у своју пустињску келију, него је „помагао исповедницима у њиховим напорима“. Када је Православна вера у опасности, први духовни задатак је да се брани напорима и подршком свих оних који се боре са спремношћу да и крв пролију, па чак и погину; све друге духовне дужности су мање важне. Они који раде или саветују против таквог приступа, траже покриће за своје изговоре, неспремност и кукавичлук, поставши учитељима и професорима пасивности и лицемерја.

 Светитељ није знао све ово што ми знамо, није поседовао белосветско знање, али је познавао Библију и учења Светитеља, а пре свега био је научен од Бога и инспирисан од Бога.

Вера није питање великих знања и учења, него понизног покоравања, не неком знању које је актуелно, него истини Цркве, која је ванвременска и вечна.

Док се не ослободимо властите мудрости и властитог знања, и понизно не постанемо причасници Духа Христовог, Цркве, Светитеља и Светих Отаца, који отвара духовне хоризонте, увек ћемо лутати и сумњати у исправност вере, истовремено оптужујући друге да су свезнајући и себични, и да немају смерности. При томе, бити смеран не значи безрезервно прихватити неко владајуће мишљење, него знање о Богу и Светитељима, јер се често дешава да се многи саглашавају са лажима и онда оснажују те лажи путем своје бројности. Ако би се прихватање мишљења већине, које је у супротности са истином, узело за принцип прихватљивости, онда не само да би Библија постала неприхватљива (услед малобројности Светих Апостола), него ни Црква не би опстала у поплави безбожника и јеретика. 

Однос Светог Антонија према јеретицима: Прототип понашања за све нас

Сада ћемо вам представити начин на који се Свети Антоније супроставио аријанској јереси, која је запретила Цркви изнутра, подржана од цара, вођа, патријараха и епископа, баш као што је то данас случај са свејересима папизма и екуменизма, које су далеко опасније, јер оне подривају скоро све догме вере и претварају божанско учење Библије у опште људско учење, уклањајући богочовека Христа, Светитеље и Оце, и замењујући их са незгрешним папом римским и палетом јереси Светског савеза такозваних цркава. Ово предавање је веома корисно чак и за оне који се претварају да не виде опасност, као и за оне „озбиљне“ духовне вође који су одвели или ставили у веома тешку позицију своју духовну децу, који мисле да виде боље од очију Светитеља, а заврше сумњајући у корисност њиховог духовног вођства. Свакако да Светитељи имају већи кредибилитет него било који старац и духовник који се не разбесни на јерес и који се не бори да је оголи и прогна. 

Антоније Велики је и по други пут дошао из пустиње у Александрију. Православни Епископ и Патријарх је тада био Атанасије Велики, који је био под сталним притиском и који је већ неколико пута био у прогонству, а Православно верништво је било под јеретицима аријанцима, као што су у садашње време под старатељством екумениста и про-екумениста патријарха и епископа. Антоније Велики је, као што нас то уче житија, био „веома величанствен и поштован“. Радио је на случају Мелетијевих расколника, јер је од почетка био свестан њихове лукавости и апостасије. Исто тако и на случају Манихеја и других јеретика, са којима никада није градио пријатељства, него увек покушавајући да их врати на стазу Православља. Веровао је и мислио да је пријатељство и дружење са њима штетно и да може на крају погубити душу. Гнушао се аријанске јереси, и свима саветовао да се тим јеретицима не приближавају, нити да прихватају њихову погрешну веру. Једном приликом, након што су га неки фанатични аријанци посетили, и након разговора у коме је утврдио да су неверници, послао их је да иду далеко од горе на којој се подвизавао, рекавши им да су њихове речи отровније од змијског отрова.

Овај документ (житије Антонија Вликог) нам поставља јасна правила, истински и без преваре, како проводити дијалоге са јеретицима, и како поставити наше људске и социјалне интеракције са њима. Истовремено, он нам показује да су у наше време, све границе које су поставили Свети Оци, порушене од стране екумениста, који се поклањају и љубе са јеретицима као да су они побожни и од исте вере, и никада ни не помишљају да их удаље од себе на безбедну даљину, нити да их посаветују тако да се врате у Православље. Дијалози се проводе на „једнаком нивоу“, постављајући лажи, јереси и преваре на исти ниво са истином. Када се разговара „на једнаком нивоу“, то значи да се даје могућност лажима да превладају истином, да ниси сигуран у истину и да се за њом још увек трага. Међутим, дијалози Светитеља и Отаца је дијалог Христа са Самарјанком, Апостола са Јудејцима и незнабожцима, Отаца са јеретицима, позив и саветовање да се врате ка истини, да постану поново део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве; где је једино истинско заједништво и мир. Сва друго су лажна зајдништва, лажни мир и лажни дијалози.

Тиме овај одломак из житија, из уста великог Светитеља, указује на пут ка истинском заједништву, и постиже циљ „да сви буду једно“, за шта се и екуменисти залажу и покушавају да постигну, али само површно и на речима. Антоније Велики показује велико поштовање и опредељење за веру, јер никада није био у комуникацији са расколницима Мелетијанима, нити је у пријатељском тону комуницирао.

Због тога је Свети Антоније био уздрман и преплашен када му је Бог дозволио да у визији види аријанце који су окруживали Свети Олтар у обличју мазги, које су се ритале и скрнавиле га. Толика је била његова узнемиреност и туга, да је почео да плаче, као што су се растужили до плача и многи верни гледајући како јеретик папа улазећи скрнави храм Светог Ђорђа у Фанару, храм оног Светитеља кога се Ватикан одрекао. Сигурни смо да би патријарси, архиепископи и епископи престали са међусобним литургијским угошћавањима и посетама, недељним заједничким молитвама и слањем делегација на годишњице прослава, да су прочитали и сазнали за визију Светог Антонија, и наставили да поштују и следе житија и учења Светитеља.

У житију Светог Антонија пише да је седећи заокупиран рукодељем, доживео визију током које је почео тешко да дише. Након неког времена, повратио се у стварност, а присутни монаси су видели да је наставио да тешко дише и да се тресе. Пао је на колена да се помоли, и остао да клечи јако дуго. Када се коначно подигао видели су да плаче. Присутни су се веома уплашили и били шокирани; тражили су да им исприча шта се десило. Он је поновно уздахнуо и рекао: „Децо моја, набоље би било да умрем пре него што својим очима видим оно што ће се десити, а што сам видео у својој визији. Гнев Господњи ће се обрушити на Цркву, и она ће бити предата људима који су безумне звери. Видео сам Свети Олтар цркве у главном скиту, окружен са свих страна мазгама, које су се ритале, скакале горе доле, као што је и природно за те приглупе животиње. Видели сте и схватили да сам уздисао. То је зато што сам чуо глас како говори – Мој олтар ће се оскрнавити.“ То је старац видео. Тачно две године после, аријанци су напали и опљачкали храмове, силом отели свете сасуде, и предали их идолопоклоницима на чување. Натерали су их да присуствују састанцима, и у њиховом присуству, радили су шта су хтели на Светом Олтару. Тада нам је свима постало јасно, пише Свети Атанасије, да је ритање мазги био знак Светом Антонију да је све оно што аријанци чине данас, чине као животиње.

Након визије, старац је осетио да мора да охрабри и утеши монахе око себе рекавши:„Не жалостите се децо моја; јер исто као што се наш Господ разгневио, тако ће Он поново да истреби сва зла. Ускоро ће Црква да поврати своју лепоту и засијаће. Видећете оне који су протерани како се враћају, побожност и вера ће се поново појавити и завладати свуда. Пазите да не будете преварени аријанском јереси, јер то није учење Апостола, него демона и њиховог оца – ђавола, безумно и бесплодно, као што су и приглупе мазге.“

Епилог

Гнев Господњи се обрушио на Цркву пре много година. Папизам и екуменизам напредују. У оно време, Атанасије Велики и други Свети Оци су разумели опасност која је била описана у визији Антонија Великог. Сведоци смо прљања храмова и Светих Олтара путем заједничких молитава и литургија са безумним јеретицима, и ми помажемо том прљању одобравајући га, придружујући се у ритању на Светињу над Светињама. Онај ко се придружи екуменистичким заједничким литургијама и молитвама, попут оног случаја у Канбери, током седмог општег окупљања такозваних цркава, на којима су учествовали и свештеници хомосексуалци, који се усуђују да држе Свети Путир, као и жене бискупице и свештенице, може видети слику која надилази визију Антонија Великог: „Једина нада за нашу Цркву да поврати своју лепоту је дата у савету Светог Антонија – чувајте се да се не опоганите о аријанце“.

Ми морамо да се пазимо да се не опоганимо кроз заједничарење са папистима и екуменистима, и про-папистички и про-екуменистички оријентисаним Православним. Због тога што то нисмо урадили динамично и одлучно, Бог већ годинама продужава Свој гнев и ропство Православља под свејереси екуменизма. Колико дуго ће још епископи, монаси и мирјани дозвољавати безумним зверима, јеретицима, да се ритају и скрнаве Светиње и Свете Православља? Онолико дуго колико останемо пасивни и будемо проналазили разне псеудо-духовне изговоре, гнусоба пустошна ће стајати на Светој земљи са Манихејцима и другим сличним јеретицима. Једино што је покушавао је да их убеди да се врате побожности, сматрајући да је било какво пријатељство и дијалог штетан и рискантан за душу. На сличан начин је презирао и аријанску јерес, и свима је наређивао да се не приближавају, како њима, тако ни њиховој злој вери. Када су неки аријанци и Манихејци дошли да га испитају, увидевши њихову безбожност, послао их је да оду, рекавши да су им речи отровније од змија.

Приглупе звери око Светог Олтара:

Заиста је ужасна визија Светог Антонија коју је имао у вези присуства јеретика у Православним храмовима. Та визија на сликовит начин показује и објашњава разлоге због којих су Свети Оци канонима забранили улазак јеретика у освећена места, њихово учешће на Литургијама, као и заједничке молитве и службе. Јеретици који не прихватају учење Цркве, Апостола и Светитеља су под утицајем демона и њиховог оца – ђавола, и раде на промовисању обмана. Због тога је њихово учење „бесплодно и апсурдно и њихово мишљење није исправно, као ни код приглупих мазги“.