Тешко мени, тешко мени што се још нисам ослободио од ада!Они који ме вуку у њега у мени још приносе плод и сва његова дела се крећу у срцу моме. Они који ме погружавају у огањ још дејствују у телу моме, желећи да му принесу плод. Ја још нисам познао где ћу отићи одавде. Још ми није приправљен прав пут. Још се нисам ослободио од дејства (тамних сила) у ваздуху, које ће ми преградити пут због злих дела њихових у мени. Ја још нисам угледао Избавитеља, који је дошао да ме спасе од њих, зато што њихова злоба у мени још доноси плодове. Још нисам угледао смело заступништво између мене и Судије. Још ми није дано сведочанство да нисам дужник смрти. Ја се још нисам одвојио од злотвора.
Злочинац
који је затворен у тамници се не радује; не може да чини своју вољу онај ко је
свезан гвожђем; не поучава друге онај ко је свезан у кладе; не сећа се одмора
онај ко је на напорном труду; не једе са слашћу онај коме је свезан врат, нити
смишља о новом злу зато што се нагрешио на све могуће начине, већ са срцем које
се раздире оплакује своја зла дела, и о мукама, које му се припремају, говори:
„Да, ја сам их достојан“.
Онај ко увек помишља на свој крај и који види муке (којих је достојан) због
грехова својих, нема потребе да се много напреже да никога не осуди у срцу
свом. Бојазан од мука (које га очекују) изједа његово срце. Горчина је
свагдашњи предмет његовог скривеног размишљања. Он не храбри друге да се не
предају унинију; брига о храни не улази у круг његових старања. Он признаје
милост оних који му је указују, али због тога што се нагрешио на све могуће
начине, не осећа њен укус. Он не одговара гневно онима који га вређају и
трпељиво сноси велике напоре, говорећи: „Достојан сам их“. Смех зуба
(Сир.19,27) је одступио од њега. Он маше главом својом са стењањем, сећајући се
престола суднице, пред који има да стане. На туђе речи не говори: „Добро“, или:
„Лоше“, без обзира да ли су добре или лоше, јер их његов слух не прима. Његове
веђе изливају поток суза због бола, који га је снашао. Ако води порекло од
благородних родитеља, још више се жалости, приводећи на ум стид пред онима,
који ће га видети осуђеног на суђењу. Држећи на уму суд који му се спрема, он
не обраћа пажњу на то, да ли су људи добри или рђави. Он чак не обраћа пажњу ни
на друге који су заједно са њим свезани, нити са њима разматра шта им ваља
радити. Јер, свако кога вуку на смрт носи своје бреме. Његово лице је мрачно.
Ни један човек се не заузима да говори у његову заштиту, због страха од мука.
Он сам исповеда шта је учинио и сматра, да је оправдано одговоран суду, због
онога што је сагрешио.
Докле ћу
бити пијан и без вина? Докле ћу бити немаран, иако пред собом имам такве
ствари? Жестокост мог срца је осушила моје очи, а опијеност од сујетне
многобрижљивости је исушила моју главу, док је занос мог срца на мене навео
заборавност до помрачења. Телесна невоља ме је свезала и погубност (т.ј.
очајање) ме наговара да оставим пут (живота). Ја нисам стекао пријатеља који би
поговорио за мене, и немам дар који бих могао да пошаљем грађанима. Вест о
мојим рђавим делима не дозвољава им да ме признају. Ако их замолим, неће
обратити пажњу на мене, јер виде да још нисам одустао од својих (наравствених)
болести и да их не молим са широким срцем (2.Кор.6,11).
Жаока мојих
грехова још није престала да непрестано рањава моје срце. Бреме мојих грехова
још није отежало нада мном. Још нисам познао силу огња како би требало. Иначе бих
се свакако подвизавао да не упаднем у њега. Моје уши чују глас да ми предстоји
ад, будући да још истински нисам очистио срце своје. Ране на мом телу су
постале опасне, али се још нису довољно усмрделе да бих потражио лека. Ја
сакривам од људи ране од стрела, и не могу да поднесем да их се дотиче лекар.
Он ће ми предложити да на њих ставим облоге, али ја нисам (довољно) јак срцем
да бих издржао њихову једкост. Лекар је добар и не тражи да му платим, али ја
сам лењ да одем до њега. Он сам долази код мене да ме лечи и затиче ме како
једем оно што повређује ране. Он ме саветује да од сада престанем (са тиме),
али мене примамљује сласт укуса. Када поједем, кајем се, премда моје кајање
није истинско. (Лекар) ми шаље своје јело, говорећи: „Једи, да би оздравио“,
али ми зла навика не дозвољава да га примим. На крају свега, ја не знам шта да
радим.
Заплачите за
мном, братијо, који ме познајете, да бих добио помоћ која би овладала мноме,
како бих и ја постао достојан да будем Његов ученик, јер је Његова моћ у векове
векова. Амин.
Преподобни Исаија Отшелник: О врлинама
