Прелест је повреда човечије природе лажју. Прелест је стање у којем се налазе сви људи без изузетка, а проузроковано је падом наших прародитеља. Сви смо ми у прелести (прихватање лажи за истину). Свест о томе представља најбољу предохрану од прелести. Исто тако, највећа је прелест сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, сви преварени, сви се налазимо у лажном стању, свима нам је потребно да нас Истина ослободи. Истина пак јесте Господ наш Исус Христос (Јн8;32и14;6). Усвојимо ту Истину вером у Њу, завапимо молитвено ка Тој Истини, и Она ће нас извући из понора самообмане и обмане демонске! Горак је наш положај! У тамници смо и молимо се Господу да изведе из ње душе наше да бисмо славили име Његово (Пс142;7). У мрачној смо земљи у коју нас низврже и прогна завидник наш и непријатељ (Пс143;3). Положај је наш – телесно мудровање (Рим8;6) и лажно названи разум (1Тим6;20), којим је заражен васцели свет (козмо) јер неће да призна своје болести него, напротив, проглашује себе здравим као дрен. Положај је наш – тело и крв који не могу наследити Царства Божијега (1Кор15;50). Положај је наш – вечна смрт, а лечи нас од ње и њу сатире Господ Исус, Који је: Васкрсење и Живот (Јн11;25). Ето, такав је наш положај. Сагледамо ли га, имамо нови повод за плач. С плачем завапимо ка Господу Исусу да нас изведе из тамнице, извуче из земаљских провалија и истргне из чељусти смрти! Зато је и сишао к нама Господ наш Исус Христос, вели преподобни Симеон Нови Богослов, зато што је хтео да нас избави из сужањства и из све зле прелести…
Средство
којим је пали анђео погубио човечији род била је лаж (Пост3;13). Стога је
Господ назвао ђавола лажом, оцем лажи и човекоубицом од искони (Јн8;44). Појам
о лажи Господ је, видимо, тесно повезао с појмом о човеко-убиству; јер, ово
друго је неминовна последица оног првог. Реч: од искони, указује на то да је
ђаво од самога почетка користио лаж као оруђе човеко-убиства и да и сада и
стално њоме погубљује људе. Почетак зала јесте – лажна мисао (антилог)! Извор
самообмане и бесовске прелести јесте – лажна мисао (лажни умни слог, лажна
логичка веза)! Узрочник разноразне штете и погибли опет је тај исти – лажна
мисао (лажни лог)! Помоћу лажи ђаво је поразио вечном смрћу сами корен
човечанства, наше прародитеље. Јер, наши се прародитељи преластише, тј.
признадоше лаж за истину, прихватише лаж под маском истине, и на тај начин
смртоносним грехом зададоше сами себи неизлечиву рану, што је засведочила и
праматер наша Ева, рекавши: Змија ме превари, те једох (Пост3;13). Од тада наша
природа, заражена једом зла, хотимице и нехотице стреми ка злу, а оно опет
нашој изопаченој вољи, нашем развраћеном разуму и нашем извитопереном срдачном
осећању изгледа као добро и као наслада. Кажем хотимице, зато што у нама још
увек постоји остатак слободе да изаберемо или добро или зло. Нехотице пак,
велим, зато што тај остатак слободе у нама ипак не дејствује као потпуна
слобода, већ дејствује под неизбежним утицајем греховне повреде. А сви смо се
родили такви и не можемо бити другачији, па се зато сви без изузетка и налазимо
у стању самообмане и бесовске прелести. Из овога погледа на стање човеково у
односу према добру и злу, на стање које је нужно својствено свакоме човеку,
јасно проистиче следећа, потпуно задовољавајућа одредба прелести: прелест је
усвајање лажи од стране човека, при чему човек прихвата лаж за истину. Прелест
најпре утиче на начин мишљења и изопачује га; потом се одмах саопштава срцу и
развраћује срдачна осећања; најзад, овладавши суштином свега бића човечијега,
разлива се и на свуколику његову делатност, те трује и само тело које је Творац
спојио са душом у неразориву заједницу. Једном речју, стање прелести није ништа
друго до стање погибли и вечне смрти.
Откако је
човек пао у грех, ђаво стално има слободан приступ к њему, каже Свети Симеон
Нови Богослов. Ђаво има право на тај приступ, јер човек је одбацио послушност
према Богу и повиновао се њему, ђаволу, те се на тај начин драговољно потчинио
његовој власти. Али, Бог је искупио човека. Искупљеноме човеку оставио је
слободу да се повинује или Богу или ђаволу, а да би се та слобода испољила без
икакве принуде, допуштено је ђаволу да прилази човеку. Сасвим је природно што
се ђаво свим силама упиње да задржи човека у пређашњем сужањству и да га,
штавише, још јаче подјарми. Да би то постигао, служи се својим исконским и
свагдашњим оружјем – лажју. Стара се да нас превари и обмане рачунајући на наше
стање самообманутости. Распаљује наше страсти, те болесне нагоне наше. Одева
миловидношћу њихове пагубне прохтеве и усиљава се да нас наведе и приволи да
удовољавамо својим страстима. Но онај ко је веран Речи Божијој (Логу Божијем,
Слову Божијем), неће себи допустити да им удовољава него ће их обуздавати и
тако одбијати непријатељске нападе (Јак4;7); бориће се под вођством Јеванђеља
против сопствене самообмане, укроћаваће страсти, тиме ће се мало-помало
ослобађати утицаја палих духова, па ће постепено прећи из стања прелести у
област истине и слободе (Јн8;32), чију ће пуноћу непослетку добити кад га осени
божанска благодат. Онај пак ко није веран Христову учењу равнаће се по својој
вољи и памети, потчињаваће се врагу, прећи ће из стања самообмане у стање
бесовске обмане, изгубиће остатак своје слободе, и на крају крајева ће се
потпуно покорити ђаволу. Стање тих и таквих људи, опхрваних ђавољом прелести,
врло је различитих облика, а одговара оној страсти којој је дотични човек
прелашћен и засужњен, као и ономе степену до којега је допрло његово робовање
страсти. А сви који су се срозали у бесовску прелест, који су развитком
сопствене самообмане ступили у општење са ђаволом и подвргли му се, нису друго
до храмови бесима и оруђа бесовска, нису друго до жртве вечне смрти или, боље
рећи, живота у тамницама пакла.
