комсомолац – богоборац разбија црквено звоно
Овај догађај се збио у совјетским временима. Свима је познато каква је борба са Богом била у том периоду, како су рушили храмове, палили иконе, како су јаросно покушавали да из људских душа ишчупају све свето и да тамо посаде безбожност и атеизам.
Догодило се
то у једном селу код Казањи. Тамо су живели прости људи, у већини верници, једни
другима су помагали и живели су у великим породицама. Ако код неког сељака
крава не би давала млека, онда би остали то сазнаши доносили му млеко из
читавог села. Све су радили ручно, технике није било и веома пуно су радили.
У селу
постоји црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Тамо су се налазиле велике
иконе, људске висине са лепим рамовима. У цркви се налазила икона Светог
мученика Аврамија Бугарског са његовим моштима. У њу је био положен кивот са делом
прста овог светитеља.
Прошло је
неко време. У селу су почеле да се појављују чудне справе – нови комбајни који
су изазивали чуђење код простих сељака који читав живот ништа слично нису видели.
И ето једном је Фјодор Игнатич пролазио поред поља и видио је комбајн који је
стајао и није радио. Одлучио је да се увери о чему се ради и да посаветује
младог возача комбајна. Пришао је и видео је да се нож у комбајну заглавио,
грдно је опсовао све то домаћинство и кренуо је десном руком да вади стабла
која су се тамо заглавила. Кад одједном, косачица проради и повуче његову руку
унутра и откиде је све до рамена. Аврамије Бугарски га је подсетио о себи.
Фјодор Игнатич је исто тако умро на необичан начин. Кренуо је у подрум неким
послом, и пао је доле на главу и тако је и остао – глава доле а ноге увис.
Фјодор
Игнатич је имао сина Ивана који је отишао у рат и у рату је изгубио десну руку
до изнад лакта. Морао је да коси левом руком, везујући каиш за остатак десне
руке. Иван је добио сина Васку. Десна рука Васке је била сува, кост и кожа као
бич. Због тога су га се бојали. А том руком је плашио локалне мангупе. Но, и
ово није крај. Василије је порастао и оженио се. Добио је сина а његовом сину
је рука такође била сува. Четврто покољење у породици.
Ето тако је
Господ пројавио ова чуда кроз свога угодника Аврамија Бугарског. Бог се не
свети никоме већ га уразумљује. Често су ова уразумљавања веома сурова али су
опет управљана Његовом љубављу ка нама. Јер боље је пострадати овде на земљи,
прихватити његову родитељску казну и поправити се, него се обрести у преисподњој
и задобити вечне муке. Страшно је пасти у руке Бога Живога.
Сви ови догађаји
су послужили као лекција верницима из овога села јер су јасно схватили разлог
због чега се ово догодило. На примеру ове породице Господ је показао људима шта
значи односити се без страха Божијег ка Богу и ка светињи.
(Имена
чланова горепоменуте породице су измењена јер су неки од њих још живи па не би
било сасвим коректно објављивати их.)
Свети
мученик Аврамије Бугарски
Родом из
Камске Бугарске, около Казана. Био је мухамеданске религије. Бавио се трговином, од
чега је сиротима раздавао милостињу. Бог му се због тога смиловао, и он се
обрати у хришћанску веру. Његови саплеменици га због исповедања и проповедања
Христа убију 1. априла 1229. године, после вишедневног настојања да га поврате
у мухамеданство. Руски трговци су касније пренели његове свете мошти у град
Владимир у Успенски манастир, где и данас почивају.
