„И звијери дано би да ратује са светима[2] и
да их побиједи.И дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и
племеном.“
Откровење 13:7
„Робовање је најбоље за покајање“
Владика Николај
Зашто је звери дано да победи свете?
И зашто
Откровење ни речју не говори о разлозима и узроцима тога пораза?
Када синови
зла, они који су изабрали да не буду слуге и синови истине и правде, гоне Народ
Божји, било огњем и мачем, било лажју и неправдом, то Бог Народ Свој подсећа на
оно што је он заборавио: да треба да буде одељен од њих. А најзаборавнијима, у
крви њихове деце показује истинску нарав синова зла, и колико је гнусан Сатана
у слугама својим – да добро размисле о томе и изаберу да ли у вечности желе да
живе скупа с њима, или у сасвим другом Свемиру. И данас, када је народ србски
изгнан из већине својих исконских земаља, а незаклани остатак стада вуковима
загнан у вучји обор београдског пасјалука којим симболично влада кнегиња
содомска из народа гоморског, и где увелико траје даље „проређивање стада“ (50
000 годишње мање), последњи је тренутак да заборавни и богозаборавни Срби
размисле о смислу онога што им се десило.+
Последња реч
Старог Завета и прва реч Новог Завета – свеза старог и Новог, прва и потоња
заповест људима Божјим – иста је: „Покајте се!“ (Матеј 3:2 и 4:17).
Послушање
тој заповести услов је без кога не бива и не може бити испуњена Воља Божја у
људима, „в человјецјех благовољеније“ (Лука 2:14): „Верујте у Јеванђеље!“
(Марко 1:15).
А у те две
прве заповести Христове сазрцава се и сав циљ и сав смисао живота човечјег на
земљи:
1. познати
себе, и
2. познати
Бога,
3. да би се
тим познањем, кроз заједницу љубави у испуњењу свих заповести Христових,
ступило у непрекидно и нераскидиво обштење с Богом, у Духу Светом.
Познање
себе, покајање, то је јасновиђење свога стања – пада, робства и погибли у којој
се сваки човек и све човечанство скупа налази. Кад се човек загледа у себе, кад
истинитом мишљу протрља очи ума и кад кроз њих у душу уђе светлост Истине,
светлост Духа Светог, сав ум се очишћује и мења (и та се измена ума зове
мета-ноја, јелинска реч за покајање). И тада човек види себе онаквог какав
јесте: погинулог и проклетог.
И тек кроз
такво јасновиђење покајног ума човек може да вером види и препозна својег
јединог Спаситеља, у Јеванђељу. И само кроз ту спознају може доспети до јединог
места састанка са Богом – до смирења. Покајање је почетак, средина, и конац
пута којим се ходи у загрљај Богу[3]. Покајање има
почетак али нема крај – јер му је крај у Љубави Божјој, која нема почетак ни
крај.
А Покајање
бива или кроз савршену послушност Истини (код сасвим ретких изабраника Божјих),
или кроз страдање. Спознаја пада и немоћи је раздируће болна – то је као
пробудити се из несвести и видети себе унакаженог ранама, паралисаног и
свезаног за болесничку постељу.
Зашто смо и
како ми, Срби Христови, доспели ту где смо данас – до жуте куће на крај
глобалног села врлог новог света, чврсто свезани за болесничку постељу, и са
неколико органа народне душе мање?
И зашто је
баш нама, потоњој генерацији Срба, припало да будемо и сведоци и актери
коначног пада и распада хришћанске цивилизације, да доживимо и гледамо овај страшни
последњи пораз славјано-сербског народа Божјег?
Наши Преци
су кроз историју бивали сведоци пада и погибије делова, појединих стубова,
зидова и здања наше цивилизације. А пред нама и у нама се рекапитулира
свеукупна историја пада, и ми доживљавамо и гледамо њен коначни распад, кроз
све фазе великог пада и пораза – од Христове Империје до христемпорије[4], од Царства Истине до конц-логора пост-истине, од
светог Жртвеника до сметлишта света, од Педесетнице до анти-педесетнице потоњег
„апостолског сабора“ српске цркве:
· пад
западног Римског царства, којег смо ми легитимни грађани и баштиници били
(најпре пад у папско-германско робство, затим и коначни пад у јерес)
· троструки
пад источног, Ромејског Царства, којег сми ми, такође, и саоснивачи и грађани и
баштиници били: најпре кроз разорење папским крсташима, затим кроз унутрашње
разорење папским јеретицима-унијатима, и на концу пад у мухамеданско робство
· пад
Србског Царства
· пад
србске Деспотовине, и коначни пад Срба у мухамеданско робство
· апостасија
и дуги пад Срба у арапско-турску Мухамедову веру
· апостасија
и дуги пузећи пад западних Срба у латинску папску веру
·први изгон
из Старе Србије под Чарнојевићем, изведен у папско-мухамеданској
(аустро-турској) синергији
· пад
преосталих Срба под масонско робство после лажноименог ослобођења од Турака
· распад
целокупне словенске цивилизације, дејствован и руковођен из
ватиканско-германских штабова и потпомогнут из стамболских харема и московских
масонских ложа, започет у лужичкој Србији, настављен у западном Илирику и
Пољској, данас окончан у НДУкрајини, НДМонтенегру, НДХ, Словенији, Босни и
Херцеговини, и Северној Македонији
· пад
Теократије у Црној Гори и Брдима, кад су се Срби одрекли власти Сведржитељеве
над собом (словенски держава, грчки кратос = власт) и предали је „држави“ (када
је књаз Данило србску Црну Гору и Брда прогласио световном државом, расекао
световну од духовне власти и увео масонску секуларну монархију, први међукорак
ка модерној демо(но)кратији, тоталитаризму сатанистичке државе)
· с тим
скопчан пад и распад племена србских – племенске заједнице, започет
братоубилачком црногорском похаром Куча 1856. и анексијом србских Брда,
Приморја и Источне Херцеговине Црној Гори, а окончан „пасјим гробљима“ и
„колонизацијом“ 1941-1945; и са тим пад под проклетство клетве прађедовске[5]
· пад
Срба у смртоносну масонску клопку Првог светског рата, где је изгубила више од
половине својих мушких глава
· пад
Срба у смртоносну масонску клопку „Југославије“ где су заувек изгубили своју,
крвљу најбољих синова стечену, државу, а даровали је својим џелатима
· коначни
изгон остатака ромејског, сербско-јелинског народа из Мале Азије и
Константинопоља, и с њим синхронизовани велики новокалендарски раскол
православне цркве и тихи бескрвни геноцид србског остатка у северној Грчкој
· пад
Срба под комунистичко-усташко робство, уз милионске жртве њиховог
синергистичког Покоља и одрицање од Бога, из којег се до данас није ослободило
– и у том робству аутогеноцид већи и монструознији од усташког, милионска
утробна чедоморства
· коначни
изгон Срба из западних србских земаља (НДХ и дела БИХ), реализација ватиканског
пројекта „трећину под нож, трећину под криж, трећину преко Дрине“ (запечаћеног
доданашњом забраном помена закланих жртава - јер „не постоје, него су болесни
националистићки и антикатолићки великосрпски мит“)
· коначни
изгон Срба са Косова из Метохије
· коначни
аутоизгон и аутогеноцид Срба у Македонији
· ампутација
Брда и Црне Горе у НАТО Монтенегро
·пад под
тоталитарну власт сатанистичке светске државе
·распад
породице и друштва, уз потпуно економско и еколошко и демографско разорење
земље, потпомогнуто потапањем Србије „јужним потоком“ авганистанско-пакистанске
канализације (ископаним шапама српских вучића – „за нашу децу“).
· пад
србске цркве - у екуменистичку унију са Светским савезом цркава, криптоунију са
папистима и монофизитима, и сергијанску унију са сатанократском државном влашћу
(последња фаза ватиканско-усташког геноцида: духовно заклање незакланог остатка
Срба[6])
·пад под
глобалну окупацију антихристовог јахача на белом коњу (овде:),
који је покорио свет (Откровење 6:2) и за којим, брзо, следе и преостала три и
с њима „невоља велика каква није била од постанка света, нити ће бити“ (Матеј
24:21)
·и на концу
али не последње: пад под духовну власт „светог духа“ који је за новог
патријарха СПЦ изабрао Порфирија „помиритеља“ и „мостоградитеља“ (такозваног
човека који је на месту србског свештеног Имања и Задруге инаугурисао и
легализовао „Фарму“ и „Задругу“, а данас треба и да изгради мост са србске
обале према другом, Великом Понтифексу, са централним стубом на костима
Мученика у Јасеновцу).
„Ко води
дружбу са непријатељима Цара Христа, тај не може бити друг Цара, него је и
живота недостојан и погубљује се с непријатељима“ (Јован Златоуст).
Духовни
војвода Срба салутира и потчињава се генералисимусу непријатеља Божјих, и тиме
сву своју војску постројава под врховну команду папских крижара.
И тако је
наступило савршено робство у којем смо данас. Србски Град је разорен, и у њему
камен на камену није остао. На нама се испунила реч Господња, речена Пророком
древном Израиљу: „Дође ти крај...и око Моје неће те пожалити, нити ћу ти се
смиловати...све ће руке клонути и сва ће стегна бити оскврњена мокротом...и
даћу Израиљ у руке туђинима да га разграбе, и зликовцима у плен...и довешћу
најгоре између народа да наследе домове њихове...и оскврниће се светиње
њихове...и нестаће закона у свештеника, и савета у стараца...и викаће у уши
Моје гласом великим и нећу их услишити...и сами ћете себи бити мрски за сва зла
своја која чинисте“ (Језекиљ 7.).
Али погибао
и робство наше гори су и страшнији него што бејаху погибао и робство древног
народа израиљског пред долазак Спаситеља. Срби су данас разједињенији и
раскољенији него икад у својој трагичној историји, и само међу онима који себе
сматрају православнима више је табора него што је било племена Израиљевих (овде:).
Јер са слободом – још страшније – у безакоњима изгубили смо и љубав (Матеј
24:12). И не само да смо изгубили љубав, него смо са њом изгубили и солидарност
крда – оно што имају, и никад не губе, и биволи, и дивље свиње, и мајмуни, и
вукови. То је доказ да када хришћанин, или хришћански народ, пада, пада ниже од
животиње – до демонског дна.
И зашто смо
ми, данас, немоћни и да се успротивимо, а камоли да успоримо или зауставимо тај
велики пад и распад? По чему смо ми другачији од наших Предака, да је нама
запало у удео да га и окончамо и рекапитулирамо, и да до краја испијемо
прегорку чашу гнева Божијег? Зашто је нама, слабоумним авај-богаљима, дато да
војујемо последње битке? Зашто ми?
Наши Преци
су били силни и целомудрени синови хришћанске Револуције; ми смо развраћена или
ушкопљена деца пролетерске, сексуалне и информатичке револуције. Коме смо такви
потребни?
Наши Преци
су били Сораби – раби Божји и раби једни другима, у нераскидивој заједници; ми
смо робови сатанине државе и његове охлократије, слуге странке или слуге својих
страсти, и свако сам за себе, у несјединивој атомизацији. И по чему заслужујемо
да се зовемо Срби - кад нам, дегенерисаним и генетски модификованим, ни гени
више нису србски?
Наши Преци
су били опијени Истином, изнад свега су љубили Слободу[7],
и крвљу су бранили своју децу; ми смо пијани од лажи, изнад свега ценимо пуне
јасле и удобну шталу, и бездетни смо јер своју децу убијамо сами. За шта, и
којим срцем и којим умом, ми да ратујемо?
Наши Преци
су мрзели зло и, по заповести Божјој, немилосрдно га избацивали између себе; ми
смо допустили злу да нас содомизује, кротко га примамо и, по заповести
сатаниној, толеришемо мулти-култ „људских права“ на зло. И чији смо ми, као
са-култиватори зла, уопште?
Наши Преци
су се радовали смрти тела („Срб је Христов, радује се смрти“); ми се радујемо
што чизма која нам је наступила на лице, да ту остане вечно, још увек не гази
да смрска него оставља простора да помало дишемо и да је љубимо у ђон. Чему нам
још остаје да се надамо?
И ако сваког
правог Србина, с песником, „све ране свога рода боле“ – како смо живи од
толиких рана и таквога бола? Највећи Србин, Свети Сава, примио је и окусио
свега пар од ових рана. Највећи Србин после Саве, Владика Николај, иако савременик
многих од нас, није видео ни окусио последњих десетак страшних јазви које смо
задобили, па је умро од непребола, у новом Вавилону, изгнан из разореног и
поробљеног Јерусалима србског и из рода свога. Зашто је нама, немерљиво
слабијим и неразумнијим од наших предака дато да их примимо (јер Антоније
Велики говорио је о нама када је рекао: „Доћи ће време када ће људи оглупети“)?
И како спасти безумника, када је за спасење неопходна сагласност разумне воље?
Како смо
уопште живи?
Једини
одговор је: нисмо живи. Јер само мртвац не осећа бол. И онај ко је анестезиран,
којем је рецептор духовног бола – савест – спаљена; а и тај је духовни мртвац,
јер анестезија душе не постоји и душа која не осећа бол је мртва душа.
А мртваци,
као и покајници, не могу и немају права да се жале на страдања. Јер управо
такви какви јесмо, ми смо сасвим прикладни за историјску улогу која нам је
додељена – јер дошла је она ноћ у којој више „нико не може делати“ (Јован 9:4)[8]. Сав народ србски и сваки Србин понаособ данас је на
Голготи. И сви смо распети, са рукама и ногама прикованим на крст, и више нема
ни делања, ни бежања. Једни на крсту разумног разбојника који се каје и зна да
по делима својим прима, и да прима мање него је заслужио. Други
(„другосрби/јанци/“) на крсту поред, у телу разбојника који хули, куне и руга
се, и својим коначним безумљем купује себи ад. И трећи, нечујна мањина, у Телу
Христовом, изранављеном и прободеном копљем римских војника цара овога света.
А зашто нас
Сатана и даље напада, и све силније, иако нас је сасвим поробио и распео? Зато,
јер је његов главни циљ да човеку узме и погуби други, од слободе већи дар
Божји – ум. И истину у њему, која је Православље. И зато јер зна да је и на
крсту могуће спасење, и да је баш на крсту оно најближе (а да он сам на крсту
не може ништа да учини, јер му прићи не може). Отуда бесни „информативни“ рат –
са телевизија, новина, интернета, непрестана бесомучна артиљеријска ватра
скверни, лажи, спинова и полуистина, којој је стратешки циљ да разори разум
распетих људи, и одвоји га од сваке истине. Отуда хемијско тровање кроз храну,
ваздух, воду и лекове, којем је циљ да деградира умове и вољу људи до нивоа
роба-дебила који је покоран, тих и срећан у својем луксузном „у се, на се и
пода се“ робству.
Зато, наш
стратешки циљ у рату који бесни око нас и у нама мора бити један једини:
непокоравање. Па макар и изгубили разум – али не смемо се покорити. Јер тада ће
„врагу нестати оружја на крају“ (Псалам 9:7), и преостаће му само једно: да нас
изгна из свог света, као што је изгнао свете Претке наше, и све праведнике од
Авеља до дана данашњег. Смрт у непокоравању је победа. А Сатанина победа, када
све убије, изгна или коначно преведе на своју страну, то место, тај свет без
Бога и Божјих људи, са свим „независним државама“ бивших Срба у њему - то је
пакао.
И шта можемо
учинити, поражени, распети и полумртви, у врлом новом поретку света у коме
место за непокорне није предвиђено?
У томе је
дивна Премудрост Божја: воља Његова је да нас васкрсне из наше духовне смрти –
и да нас, отпад и не-ратнике последњег позива („Доведи ниште (фукару), и
богаље, и хроме, и слепе!“, Лука 14:21) стави на последњу линију одбране, пред
царским дверима. И да останемо до краја ту, и да ми такви – најгори и
најјаднији од свих, али непокорени – победимо и посрамимо гордог врага, који је
себи већ уписао победу. Јер ако га ми, најмизернији представници људског рода,
поразимо, одолевши му, њему не преостаје ништа друго него да понижен заувек
побегне у таму крајњу.
Испрва, у
древној историји а нарочито у Старом Завету, Бог је често интервенисао јер је
форматирао историју и учио Своју децу правилима ратовања, и помагао им да
науче. Данас, у коначници, кад је све оформљено и сва правила формулисана и
написана и прочитана и позната, Он више не интервенише – пушта да они који су
Му верни сами победе Ђавола, и тако добију већу славу. А осим тога, ћутање Бога
на завршном испиту човечанства апсолутни је предуслов регуларности испита (то
добро зна и Сатана, и зато се једино узда у наше безумље).
Зато слава
Богу и на томе – што смо живи мртваци. Да нисмо мртваци, одавно бисмо или умрли
од бола, или, да нас има, јуначки душу своју положили у борби. Да смо живи и да
имамо слободу и да се ми питамо, веће бисмо зло себи учинили. Јер: „Несрећа
коју нам Бог попусти боља је од среће коју ми сами кујемо. Страдањем плаћамо
улазницу у Живот“ (Владика Николај). И уосталом: што мање људског фактора, то
више Бога.
А и све је
лакше – кад знамо да су наша имена избрисана из бројног стања и да наши земни
животи у ствари не постоје, не морамо више бринути за њих. И будући да више не
можемо победити ни латински рак ни арапску кугу, који су нас заокружили са
запада и истока (и са којима нам спремају одсудно „помирење“), да се никуд не
можемо измаћи између германског наковња и англо-америчког чекића, док смо
изнутра нагрижени јеретичком рђом и разједени издајничком трулежи и са широм
отвореним капијама Града, преостаје нам само једно, ако хоћемо да останемо
Христови Срби – да мремо за Истину, Слободу и Правду Царства Небеског. То јест,
да чинимо исто што и Преци наши.
И тако,
Премудрост Божја нас ипак изводи из беспутног лавиринта наших безумља, грехова
и страсти у слободу воље Своје, и – хтели ми то или не хтели – нас, последње
беднике, чини у суштинском подобним светим и јуначким Прецима нашим.
И зато Писмо
не говори о узроцима пораза Хришћана. Јер, ако останемо у поразу верни слаткој
Истини Христовој, до Његове Победе, и за њу положимо душе своје не покоривши се
лажи и врагу – Он неће поменути безакоња наша.
Амин – нека
тако буде!
Евсевије П.
О Недељи
митара и фарисеја, 7529/2021.
[1] Црквено-словенска
реч смиреномудрствовати не значи „мудровати“ у данашњем смислу србског језика,
него значи понизно размишљати, смирено, скрушено, ниско мислити... Смирене
мисли које следе родиле су се из плачевног озрачја два значајна и не случајно
истовремена догађаја која су се десила последњих дана: закаснелог свесрбског
созерцавања трагедије Јасеновца, и избора новог патријарха српског, човека који
се хвалише како јавно води љубав са Загребом, градом за Гробом Јасеновца„ и
чија је свештена мисија да незаклане Србе помири са браћом Хрватима и „светом и
божанственом сестринском Римокатоличком Црквом“ (формулација претходна два
српска патријарха).
[2] Под
“светима“ се у Новом Завету, и раном хришћанству, подразумевају Хришћани –
независно од личне светости, она се подразумевала као пребивање у заједници
Духа Светог.
[3] “Три
ствари су данас најпотребније: покајање и покајање и опет покајање“ (Владика
Николај).
[4] Христемпорија
(грчки): продаја Христа, трговина Христом, подразумева сваку издају, предају и
продају, дело Јудино.
[5] Видети
Аманет Марка Миљанова и главара кучких о међама из 1869.
[6] Вековна
мржња паписта, бивших Срба, хрвата-усташа и осталог муслиманско-монтенегринског
„усташког цвијећа” према Србима, и њихово манијакално настојање да нас преведу
на своју страну, потиче отуд што они интуитивно знају да ће због Срба бити
осуђени са ђаволом (и дрхте, кад нису пијани и кад их нико не види); јер, да
Срба није, можда би им било опроштено. Зато се толико труде да нас „помире“ са
собом и присаједине себи, и да Срба не буде – у безумној нади да тада неће бити
оптужнице.
[7] Православље
је истина и слобода, у љубави. Зато се до данас сачувало и
још (у траговима) постоји само у народима истинољубивим
и слободољубивим – славјано-сербским и сербо-јелинским.
[8] И
„зима и субота“ (Матеј 24.) на које нас је упозоравао Син Човечји, и авај, авај
је данас трудницама и дојиљама – онима који нису родили и отхранили душе своје
за Војну Христову.
