Свети Сава, Ⅰ архиепископ србски

Син Стефана Немање, великог жупана србског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Србске цркве, и постао први архиепископ србски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи србској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Србску цркву, стварао је кроз то србску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу србском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе србске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).

Тропар (глас 3):
Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.

Тропар (глас 8):
Православија наставниче,благочестија учитељу и чистоти,всељенија свјетилниче,архијерејев Богодуховеноје удобреније,Саво премудре,ученми твојими всја просвјетил јеси,цјевнице духовнаја,моли Христа Бога,спастисја душам нашим.

Кондак (глас 8):
Јако превосвјатитеља великаго и апостолов собшчаника,Церков прослављајет тја људеј твојих,преподобне,но јако имјеја дерзовеније ко Христу Богу,молитвами твојими от всјаких нас бјед спасавај,да зовем ти: Радујсја,оче Саво,Богомудре.

                           
                                                      Свети Сава благосиља Србчад

Молитва прва Светом Сави Србком

О свештена главо, преславни чудотворче, Светитељу Христов Саво, србске земље првопрестолниче, чувару и просветитељу, а свих православних хришћана добронадежни пред Господом заступниче, Теби припадамо и молимо се: дај нам да будемо учесници љубави твоје према Богу и ближњима, којом је душа твоја за живота испуњена била. Озари нас истином, просвети ум и срце наше светлошћу Божанствене Науке. Научи нас да, по примеру Твоме, љубимо Бога и ближњега свога, и заповести Господње непогрешиво да испуњавамо, да будемо и ми чеда твоја, не само по имену, него и по целом животу свом. Моли се, Свети Архијереју, за Свету Православну Цркву и отаџбину твоју земаљску, која Те увек са љубављу поштује. Погледај милостиво на сваку душу верних твојих поштовалаца, који траже милост и помоћ твоју. Буди нам свима у болестима лекар, у јадима посетилац, у бедама и невољама помоћник, а у часу смртном милостиви покровитељ и заштитник, да се помоћу светих твојих молитава удостојимо и ми грешни да задобијемо вечно спасење и наследимо Царство небеско. Да, Свече Божји, не постиди уздање наше, које на Тебе чврсто полажемо, него нам укажи твоју многомоћну заштиту, да славимо и појемо дивнога међу Светима Својима Оца и Сина и Светога Духа свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин.

Молитва друга Светом Сави Србском

Велики украсе међу Светитељима, богомудри оче Саво, молимо Ти се ми, слуге твоје, и припадајући вапијемо Ти: не остави своје деце, оче, но буди свагда с нама, као што си обећао, да Ти и ми по дужности појемо, да Те славимо, да прослављамо величину и силу твоју, и да Ти принесемо достојну песму вапијући и говорећи: Тебе славимо, Светитељу; Тебе појемо, Светилниче; Теби се клањамо, оче Саво. Моли - молимо Ти се - да се спасу они, који славе свету успомену твоју. Амин.

Значај Богојављенске водице

Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши - и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи.

На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

+++

ЧИН УЗИМАЊА СВЕТЕ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДЕ У ВРЕМЕ ПРИПРЕМЕ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

            ЦАРЕ НЕБЕСНИ, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш, ризнице добара и творче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи душе наше.

Свети Боже, свети крепки, свети бесмртни помилуј нас (3 пута)

ПРЕСВЕТА ТРОЈИЦЕ помилуј нас: Господе очисти грехе наше; Господару опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше имена Твога ради.

Господе помилуј (3 пута)

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја, као на небу тако и на земљи; хлеб наш надсушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим; и не дај да паднемо у искушење, но избави нас од нечастивога.

            Јер је Твоје царство и сила и слава Оца и Сина и Светога Духа сада и свагда и у све векове. Амин.

 Господе помилуј (12 пута)

          Дођите да се поклонимо цару нашем Богу.

          Дођите да се поклонимо и припаднемо Христу, цару нашем Богу.

Дођите да се поклонимо и припаднемо самом Христу, Цару и Богу нашем.

ПСАЛАМ 50

Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој и по обилном милосрђу Твом очисти безакоње моје. Опери ме сасвим од безакоња и од греха мога очисти ме, јер ја знам безакоње моје и грех је мој стално предамном. Теби једином сагреших и зло пред Тобом учиних, а Ти си праведан у речима својим, и чист у суду своме. Гле у безакоњу сам зачет и у гресима роди ме мати моја. Јер, истину љубиш у срцу, и изнутра јављаш ми мудрост. Покропи ме исопом и очистићу се; опери ме и бићу бељи од снега. Дај ми да чујем радост и весеље и да се прену кости потрвене. Одврати лице своје од грехова мојих и сва безакоња моја очисти. Учини ми Боже срце чисто, и дух прави обнови у мени. Не одбаци ме од лица Твога и духом владалачким учврсти ме. Научићу безаконике путевима Твојим и безбожници ће се обратити Теби. Избави ме од крви, Боже, Боже спасења мога; обрадоваће се језик мој правди Твојој. Господе, отвори усне моје и уста ће моја казивати славу Твоју. Јер да си хтео жртву, принео бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва Богу је скрушен дух; срце скрушено и смирено Бог неће презрети. Господе, по својој благости чини добро Сиону, нека се подигну зидови Јерусалимски. Онда ће ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице; тада ће метати на жртвеник Твој теоце.

Затим тропар:

Добросрдни и једини милостиви (Господе), који имаш чашу непресушних дарова, дај мени жедном да захватим воду за опроштај грехова.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Дјево чиста, палато Христова, молим те да моју душу, ослабљену грехом, учиниш домом Пресветог Духа, водом са животворног извора, да бих те захвално славио.

Господе помилуј (30 пута)

Господе Исусе Христе Боже наш, који си један са беспочетним и бесмртним Твојим Оцем и који си увек заједно са беспочетним и вечним Твојим Светим Духом и који си својим пречистим и светим крштењем осветио ову воду, и сада освети нас, грешну и недостојну децу Твоју, која Те призивају. Ти сам, Господе, учини да ова света вода, освећена присуством и дејством Твога Светога Духа, буде мени, чеду Твоме које од ње пије, на просвећење душе, освећење тела, умртвљење страсти, одбацивање лукавих помисли, одбацивање и чување од сваке сатанске напасти, исправљање живота и учвршћивање у испуњењу заповести уз помоћ Светога Духа, и на сваку спасоносну корист. Тако да благодаћу ове свете воде будем заклоњен од сваког сатанског насртаја и останем неповређен, на славу Твога преблагог и најсветијег имена. Молитвама Пресвете и славне владарке наше Богородице и свих Твојих светих. Амин.

Три велика поклона и тропар:

Кад си се у Јордану крстио, Господе, показа се знамење Свете Тројице – јер је глас Бога Оца посведочио Тебе именујући те својим љубљеним Сином, а Дух у виду голуба потврђиваше истинитост (Очеве) речи. Слава Теби, Христе Боже који си се јавио и свет просветио.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Кондак

Данас си се, Господе, јавио васељени и светлост Твоја обасја нас, који ти разумно певамо: дошао си и јавио си се, вечна светлости.

Тада се пије од свете воде помало - са страхом, побожношћу и вером. А затим молитва:

            Слава неисказаној и неиспитаној доброти, слава неизмерном и кротком дуготрпљењу, слава Твоме милосрђу, што си сада и мене – грешно и недостојно чедо Твоје, удостојио да пијем од ове освећене и свете воде. Ради тога окрепи мој живот, сачувај ме неповређеног, учини да ме не обману непријатељи и да не будем заробљен нечистим помислима. Него ме обновљеног управи по Твојој жељи и оснажи за добра дела. Удостој ме да се неосуђено причестим, бесмртним и животворним Твојим тајнама за опроштај грехова и вечни живот. Јер ти си радост душама нашим и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и свагда и у све векове. Амин.

Химна Богородици

Достојно је уистину, да блаженом зовемо Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну, и Матер Бога нашега. Часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима; Тебе што Бога Реч непорочно роди, уистину Богородицу, величамо.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Господе помилуј (3 пута)        

            Отпуст

Христос истинити Бог наш, који је изволео да се крсти од Јована на Јордану, молитвама пречисте своје Матере, светих славних и свехваљених апостола и свих светих, нека нас помилује и спасе као добар и човекољубив. Амин.

Овај чин донет је из Испоснице Св. Саве и штампан у посебној књижици на црквенословенском језику 1902. год.
У чину не пише али, по устаљеној пракси, треба свету воду узети трипут изговарајући уз први гутљај "у име Оца" уз други: "и Сина" и уз трећи "и Светога Духа". Исто тако не пише ни колико пута треба пити свету воду у току поста, односно припреме за свето причешће. Свакако би умесно било да се то чини за све време ове припреме, а нарочито три последња дана пред свето причешће, и то једном на дан.

Богојављење - Литија Истините Православне Цркве - Kалитеа 2019.г.

Литија са чином Великог освећења воде, обављена од стране архиепископа Атинског и целе Јеладе г. г. Стефана, уз присуство четворице митрополита, десетак свештеника, два ђакона, монаштва и неколико стотина верника Истините Православне Цркве.

Свети Василије Велики: Беседа која подстиче на Свето Крштење

Разабирајући време за житејске ствари и одређујући време свему што се дешава, мудри Соломон је рекао: Свему има време и свакој ствари има време. Има време кад се рађа и време кад се умире (Проп 3, 12). Оглашавајући вам спасоносну проповед, ја бих донекле изменио изреку мудрога и рекао: „Има време кад се умире и време кад се рађа“. Који је узрок овакве измене? Расуђујући о ономе што је подложно рађању и пропадљивости и пратећи поредак вештаствене природе, Соломон је рођење поставио пре смрти. И заиста, смрт не може да окуси онај ко није најпре окусио рођење. Намеравајући да поведем реч о духовном препороду, ја постављам смрт пре живота. Јер, ми се само умирући телесно рађамо духом, као што говори и Господ: Ја умртвљујем и оживотворавам (Пон. 32,39). Умримо, дакле, да бисмо живели.

Умртвимо телесно мудровање, које се не покорава закону Божијем, да би се у нама родило крепко духовно мудровање, које по природи одржава живот и мир (уп. Рим. 8,67). Погребимо се са Христом који је због нас умро, да бисмо и устали са Виновником васкрсења. Сваки подухват, дакле, има своје време. Постоји време за сан и време за бдење. Постоји време за рат и време за мир. Међутим, време за крштење јесте читав човеков живот. Тело не може да живи без дисања, док душа не може да постоји уколико не зна Творца. Јер, непознавање Бога јесте смрт душе. Међутим, онај ко није крштен није ни просвећен. Очи без светлости не могу да виде, а ни душа [без просвећења] не може да сагледава Бога. Према томе, за спасење посредством крштења погодно је свако време: и ноћ, и дан, и час, и тренутак или још краћи део времена.

Богојављење Господње

Богојављење Господње

Бог се јави - Ваистину се Бог јави!

На овај дан празнује се успомена на Христово Крштење на реци Јордану и јављање Бога у виду голуба и гласа: "Ово је Син мој и Њега послушајте".
Празнујући Богојављење Господње, које бива на водама Јорданским, треба да се подсетимо да се Господ Бог наш никада није јављао без разлога баш на том месту. Овај нам празник приказује Бога у виду Тројице једнобитне и нераздељиве. Тако се и свако од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.
На овај дан се у свим црквама и храмовима освећује вода, коју народ узима и носи својим кућама. Она има духовна и лековита својства. Њена особина се огледа у томе што током целе године остаје свежа и освећена. Чува се у посебним посудама и користи се са искреном вером у болести, или било каквој другој недаћи. На сам Дан Богојављења може се са њом попрскати сваки кутак у кући, али у све друге дане ништа се не сме прскати њоме. Здрави је могу пити претходно припремљени зато, тако што ће који дан постити, па ће ту освећену водицу попити изјутра као када се узима Свето причешће.

Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: "Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: "Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета" (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.

Тропар (глас 1):
Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби!
Кондак (глас 4):
Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна.

Беседа О чину Светог Крштења, о покајању и ономе шта о њему каже Свети Јован Крститељ

Беседа О чину Светог Крштења, о покајању и ономе шта о њему каже Свети Јован Крститељ
(изговорена уочи празника Богојављења)
Свети Григорије Палама

1. Покајање је почетак, средина и крај хришћанског начина живота, због чега се захтева и потребно је да оно постоји и пре, и током, и после светог Крштења. Покајање се од нас тражи због светог Крштења, јер је оно свечано обећање да ћемо пред Богом стајати чисте савести, као што је и споразум и обавеза да ћемо живети богоугодно и богољубиво. Када поверујемо, ми се сједињујемо са благим и преблагим Христом, удаљујемо се од злобног и свезлобног непријатеља и обећавамо да ћемо свим силама чувати благотворне Божије заповести, да ћемо се уздржавати од сваке рђаве мисли и дела. Дакле, када нас упитају, одговарамо или сами или посредством кумова, као што се догађа на крштењу новорођенчади (младенаца, мале деце) да смо оно, у шта смо поверовали, примили у душу и да смо му у мислима дали обећање. И како се, према речима апостола, срцем верује за праведност а устима исповеда за спасење (Римљ. 10; 10), ако сатворимо добро исповедање устима, примићемо спасење кроз купељ препорођења.

2. Будући да је ову божанствену купељ и све што је са њом повезано већина примила у детињем узрасту када не можемо да разумемо силу тајинства, дозволите да сада, кад то од нас захтева и наступајући празник, укратко откријемо свима вама у чему се састоји његов значај. Мислим да корист није мала, посебно за пажљиве слушаоце, ако се подсетимо и испитамо шта се свештено савршава у божанственом крштењу. Ако пак, захваљујући подсећању на то, познамо шта смо од оних примљених обавеза касније занемарили а чему нисмо чак ни почетак поставили, покајање ће нам омогућити да то исправимо.

3. Када епископ поучи онога што жели да се крсти, најпре он сам треба да ликује, подражавајући добротољубивог Владику, и да мисаоно узнесе благодарење Богу, једином Дароватељу и Узрочнику сваког добра. Он затим сазива цркву која му је на располагању, односно оне што садејствују спасењу онога који приступа светом крштењу и прослављају тај догађај заједно са њим. Затим би требало да заједно са јерејима стане крај Часне Трпезе и да јавно узнесе благодарење. Када изађе одатле, јавно пита онога који се крштава: шта жели када је дошао у цркву? Овај одговара - сам или посредством кума, ако је у питању дете - да жели да уз његову помоћ и посредовање постане Божији и да прими св. Тајну. Епископ му онда говори: "Пошто желиш да приступиш истинитом, савршеном и безгрешном Богу, требало би да и твоје приступање буде сагласно са тим, а такође и обавеза коју примаш и твој будући живот". Другим речима, доликује да то буде истинито, целовито и беспрекорно. Кад му на тај начин укаже у чему се састоји начин живота сагласан Еванђељу Христовом, поново га пита: да ли је он уистину спреман да живи на такав начин? Када овај потврди, епископ га знаменује, тј. осењује крсним знамењем и налаже свештеницима да га удостоје да и његово име унесу у списак (православних хришћана). Тако га укључује међу оне што се спасавају, као онога што је пригрлио живототворни начин живота.

4. Епископ се затим поново моли Богу и заповеда оном што се крштава да са себе скине сву одећу. Онда га окреће лицем према западу, да би и тим покретом одбацио, дунуо и одрекао се сатане. То одрицање путем питања (које епископ упућује оном што се крштава) савршава се три пута. Скидање одеће означава одбацивање старог човека и његовог безбожног живота. То, што гледа на запад, означава да је и самим покретом руку одбачено приклањање мрачном греху. Он то дувањем и показује: издишући и одбацујући, он као да ђавола избацује напоље као његово власништво или као наклоњеност њему. Трократним исповедањем одрицања означава чврсто и најпотпуније притицање од противника ка Богу. Кад се то заврши, епископ налаже оном што се крштава да се окрене ка истоку и да се, испруживши руке, сједини са Христом. То чини путем трократног испитивања. Гледање на исток означава да човек који бежи од зла гледа према божанственој светлости. Подизање руку означава молитву која је задобила одважност. То што крштавани три пута исповеда своју одлучност да буде присаједињен Христу означава непоколебивост његовог обећања Богу.

5. Тада њега, који се удаљио од зла и свим силама приступио свесавршеном Добру, епископ три пута у виду крсног знамења помазује светим јелејем по челу а осталим свештеницима препушта помазивање целог тела. То помазање означава припрему онога што се крштава за свете подвиге и на основу тога, следећи трагове Првог Који је сведочио пред Понтијем Пилатом, односно Христа, тајанствено умире заједно с Њим, постајући мртав за грех. Символ те смрти је божанствено Крштење. После светог помазања, без оклевања га приводе светој купељи да би се унапред освештао разноликим и свештеним дејствима и молитвеним призивањима. Јереј га затим крштава, три пута га погрузивши у воду и приликом сваког погружавања призива једну од три поклоњења достојне Ипостаси.

6. Вода поседује својство очишћења, али не и када је у питању душа. За онога који се погружава у њу она поседују особину да опере нечистоћу, али не и скверну која се појавила услед греха. Да би јој се даровала и таква својства, у њу се погружава нас ради крштени Исцелитељ душа и Отац духова, Христос, Који је на Себе узео грехе света и Чије крштење данас претпразнујемо. Он је заједно са Собом, у воду унео и благодат Пресветог Духа коју је привукао са небеса да би се затим за оне који се крштавају у Њега и који се погружавају у воду, у њој налазио и Он Сам и Његов Дух Који им се неизрециво преноси, а Којег они усвајају и испуњавају се очишћујућом благодаћу која просветљује словесна бића. То је управо оно што говори божанствени Павле: Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал, 3; 27).

7. Три погружавања у воду означавају спасоносно призивање животоначалне Тројице, али изображавају и тридневно погребење Господње. За погружењем следи исти број излазака из воде, јер другачије ни три погружења не би могла да се саврше. Ови изласци у истој мери изображавају васкрсење (или устајање) троделне душе из греха и узвођење свих троје у непропадљивост: духа, душе и тела. На тај начин, у божанственом Крштењу може се видети и смрт и живот, и погребење и васкрсење, по узору на Господа Који једном умре, а ако живи, Богу живи (Римљ. 6;10), а што каже и Он Сам: Долази кнез овога света и у Мени нема ништа (Јн. 14;30). Тако би требало да буде и са нама, који смо се крстили у Његову смрт. Пошто смо кроз божанствено крштење умрли за грех, требало би да посредством врлина живимо Богу и да кнез мрака, када буде дошао и тражио, у нама не нађе ништа што би њему било угодно. И као што после устајања из мртвих Христос више не умире и смрт више не влада Њиме (Римљ. 6; 9), доликовало би да се и ми, након што смо из греховног пада устали посредством божанственог Крштења, постарамо да грех више нема власт над нама. Или зар не знате да сви који се у Христа Исуса крстисмо у смрт се Његову крстисмо? Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу (Римљ. 6; 3-4).

8. Када крштенога обуче у светлу одежду, помаже га божанственим миром и причести Христовим Телом и крвљу, епископ га отпушта и проглашава за чедо Светлости које је тиме постало једно тело са Христом и причасник божанственог Духа. Ми се препорађамо и постајемо синови Божији, небески уместо земаљски, и вечни уместо привремених. Након што је Бог у наша срца тајанствено усадио небеску благодат и печат усиновљења, помазањем овим божанственим миром означио нас је и запечатио Свесветим Духом у дан искупљења, али само ако ми до краја непоколебиво сачувамо ово исповедање и обећања испунимо делима. Ако нешто и не учинимо, то ћемо надокнадити покајањем. Због тога се и после божанственог крштења од нас траже дела покајања. Ако њега нема, онда речи које смо упутили Богу не само да нам неће помоћи, него ће нам бити на осуду. Боље је да не обећаваш, него да обећаш па да не испуниш (Књ. проп. 5; 4) или, како каже првоврховни међу апостолима, боље би им било да не познаше пут правде, неголи кад 1а познаше што се вратише од предате им свете заповести. Њима се догодило оно што вели истинита пословица: пас се враћа на своју бљувотину и свиња се окупала па се у блату ваља (2. Петр. 2; 21-22). Други апостол каже: Покажи ми веру твоју из дела твојих (Јак. 2; 18) и: Ко је веран? Нека добрим животом покаже веру своју (в. Јак. 3; 13). Сам Господ каже: А што Ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим (Лк. 6; 46). Будући да је Бог жив и истинит, и од нас захтева истинита обећања и веру живу а не мртву, јер је вера без дела мртва (Јак. 2; 26).

9. Пошто је покајање почетак и крај хришћанског начина живота, Претеча и Крститељ Господњи је, постављајући темељ животу у Христу проповедао и говорио: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт. 3; 3). И сам Господ, Савршенство свега прекрасног, у Својим проповедима говорио је то исто. Покајање се састоји у томе да омрзнемо грех и да заволимо врлину, да се клонимо зла и да чинимо добро. Овоме претходи самоосуђивање (самопрекоревање) због сопствених сагрешења, кајање пред Богом и стремљење ка Њему скрушеног срца и погружавањем у пучину Његове милости. При том ћемо се сматрати недостојнима да се убројимо међу синове Божије, као што је и блудни син, покајавши се, рекао: Господе, нисам више достојан назвати се сином Твојим; прими ме као једног од најамника својих (Лк. 15; 19).

10. Због тога и Претеча и Крститељ Господњи, представљајући људима Царство небеско, сведочи да се оно приближило да би људи, услед величине божанственог и небеског Царства, себе сматрали недостојнима и да би сами себе прекоревали, а што и јесте почетак спасења и полазиште за обраћање ка Богу. Међутим, он прети секиром и одлучно тврди да она лежи код корена дрвета и сваког тренутка прети да ће га посећи. То посецање и јесте пресуда Божија за оне који правдају сами себе и греше без икаквог кајања. Они су, сагласно тој пресуди, отргнути и из садашњег и из будућег живота и бацају се у мрачну и неугасиву геену. Зато и Крститељ прети неугасивим пламеном који ће ови наследити после одсецања и кроз то им објављује сву страхоту гнева Божијег, како би тиме отрезнио онај безосећајни народ, а такође и потоње људе који су им слични.

11. Претеча Господњи није подстицао само на почетак покајања који се изражава у удаљавању од зла и у корисној скрушености срца, него је тражио и плодове достојне покајања. Какви су то плодови? То је превасходно исповест, а што су и чинили они који су у то време долазили код св. Јована Крститеља: Тада излажаху к њему... и оних крштаваше у Јордану, и исповедаху грехе своје (Мт. 3; 5-6). Поред тога, ту су праведност, давање милостиње, умереност, љубав, истина: Никога да не злостављате и никога да не опадате... Који има две хаљине нека да ономе који нема; и који има хране нека чини исто тако (Лк. 3; 11-14). Свака долина нека се испуни и свака гора и сваки брег нека се слегну (Лк. 3; 5). Шта жели да каже речима: Свака долина нека се испуни и сваки брег нека се слегне! Оно исто што Господ јасно обзнањује: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18; 14). И што је криво нека буде право, и неравнине на путевима нека буду глатке. И свако ће тело видети спасење Божије, каже Јован Крститељ (Лк. 3; 5-6). Кривине су лажи, преваре и клевете, а "неравнине на путевима" гнев, мржња, завист и злопамћење, односно, све оно што се може исправити и избрисати делима покајааа. На тај начин ће "свако тело", тј. сваки човек из сваког народа и племена, када се исправи и поправи покајањем, "видети спасење Божије."

12. Говорећи вам ово, браћо, много се жалостим у души када упоредим да ми, који смо удостојени много чега божанственим крштењем у Христа, нисмо испунили ни оно што је Јован захтевао од оних који су долазили да се крсте, иако се крштење које је тада давао Јован толико разликује од крштења које даје Господ колико благодат Духа Божијег превасходи воду. Указујући на то, Господ је рекао: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим (Дела ап. 1; 5). Јован је крстио с намером да људи поверују у Оног Који ће доћи. Господ је преобразио Јованово крштење и у то крштење унео вечнотекући извор благодати који потиче од Њега. У време када је Јован овоме поучавао оне што су долазили код њега, на Јордан је дошао и Исус из Назарета Галилејског да би га Јован крстио. Он није дошао дванаестог дана после Свог рођења, како ми сада прослављамо овај празник, са циљем да се током године опоменемо свега што је, према божанственом домостроју, учињено ради нас, него је, како приповеда Лука, дошао онда кад Му је било већ тридесет година. Појавио се као један у мноштву народа, ни по чему се не разликујући, у простоти, крајњем смирењу и неприметности.

13. Јован је, међутим, био прозорљив па Га је препознао и објавио народу: Међу вама стоји Кога ви не знате. То је Онај што долази за мном (Јн. 1; 26-27), по рођењу у телу и по јављању народу. Који преда мном би као Бог, Логос Божији и Божији Син, Који се од Оца родио пре свих векова, а сада у Себи носи пуноћу божанства телесно и Којем Ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој. Шта би друго била "обућа" Бога Логоса ако не тело у које се ради нас обукао? Ремен на обући - то је начин сједињења божанства и тела, који је толико неизрецив да ни онај, од којега нико није већи међу рођенима од жена, није довољан да истражи ову тајну. Он ће вас, каже, крстити Духом Светим и огњем (Лк. 3; 16), тј. огњем који или просветљује или кажњава, зависно од заслуга свакога човека који добија оно што одговара његовом душевном стању. Сви смо ми Његова словесна њива. Он има лопату у рукама каква одговара овој њиви, тј. силе које Му служе и ангеле, који служе будућем суду и раздвајају кукољ од жита. Под речју "рука" подразумевај "власт." И очистиће, каже, гумно Своје , тј. читав овај свет, и сабраће жито, тј. оне што су донели обиље плодова праведности, и сабраће га у житницу Своју, тј. у небеске обитељи, а кукољ ће спалити огњем неугасивим (Мт. 3; 12). Ако је огањ неугасив, а вештаство за спаљивање неисцрпно, он тиме указује на вечност казне.

14. Управо је то Јован говорио народу и пре Господњег доласка на Јордан и у Његовом присуству. Видевши да се Он приклонио, приклонио се и он сам, и брањаше Му говорећи: Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш мени (Мт. 3; 14), јер и ја сам рођен од старог семена, наследио сам онај грехопад и скверну која је из њега потекла, и мени самом је потребно да од Тебе добијем очишћење, а Ти, Који си се бесемено оваплотио од свете Дјеве и Који си, као Бог, једини безгрешан, Ти, Господару, долазиш код мене? Господар пак одговара слуги: Остави сада. Додао је "сада", јер је после крштења Господњег оно место постало духовна купељ, а заједно с Јованом обухвата и све остале, извирући од оног божанственог Тела као са извора, благодат Божија која обухвата све достојне и на божанствен начин просветљује и искупљује од прародитељског греха.

15. Управо то је Јован обзнанио после овог догађаја: Ово је Онај за Кога рекох: Који за мном долази већи је од мене, јер пре мене беше. И од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат (Јн. 1; 15-16). Остави сада, говори Исус, јер тако нам треба, тј, Мени, и то је Господња заповест Јовану: Испунити сваку правду (Мт. 3; 15), односно, да ниједну од Божијих заповести не оставим неиспуњену. Људска природа ће се на тај начин савршено оправдати и испунити се, на још очигледнији начин, божанственом и вечном благодаћу. Због тога отворено примам од тебе крштење, како бих на људску природу привукао дух усиновљења са небеса.

16. Када је чуо заповест Господњу: Остави, Јован више ништа није имао да приговори и допустио је Господу да се крсти. Ми ћемо о томе говорити касније, јер то припада главном дану, празнику Богојављења.

17. Будући да овај Дух и долази и одлази по Својој вољи јер поседује исту силу као Отац и Син, и пребива у онима који живе у покајању, не напуштајући ни оне што су сагрешили - као што смо видели код Давида, али одступа од оних што су сагрешили и при том не осећају покајање, као што смо видели код Саула, нека се и сви ми током живота, делима речима и мислима придржавамо покајања, и нека Он свагда обитава у нама, уразумљујући нас, тешећи и дарујући нам најузвишеније спасење, сада и увек и у векове векова. Амин.

Црквенословенски пролог - Поука пред крштењем Господњим

Да знате, браћо, да је данас пост пред Крштењем Господњим, па тога ради саберите се у цркву у шести час на славословље. Јер тај је дан нашег спасења, у који је Господ Бог на воде Јорданске дошао, и потопљава у води остарели грехом род наш, и главу Своју, рабу приклања, хотећи да очисти плоти наше. Зато, браћо, и ми таквога кад имамо милостивог Владику, да се не лењимо по све дане молећи се Њему за све грехе (за опроштај), које смо учинили, једно у пијанству и лажи, друго у лакомству и грабљењу. Јер о свему томе имамо да одговарамо пред Богом на страшном судишту Христовом, било раб, било слободан, или богат, или убог; јер тамо нема по миту суђење, нити (се) на лице (гледа). Нико не може никоме помоћи, ни отац сину, ни мати кћери, ни брат брату, ни раб господину; него своја дела свакога ће или оправдати, или осудити. Зато, браћо, да не тајимо сагрешења наша, него да се исповедимо духовним Оцима, и да се покајемо за њих чистим исповедањем. Јер ако их утајимо овде, онда радост чинимо већу непријатељу. А ако их исповедимо, онда плач непријатељу чинимо, а Богу радост. Јер (већа) радост бива на небесима, рече Господ, о једном грешнику који се каје, него ли о деведесет и девет праведника који не требују покајања. А ми, браћо, нећемо једном кад смо упали у грех (одмах) да се покајемо, него и до смрти у њему живимо, па још и остале чинимо грехе; али (ваља) да одскочимо од њега и да се очистимо исповедајући га, и вапијући к Богу, и говорећи: Владико, сагрешили смо на небо и пред Тобом, и нисмо достојни да се назовемо синови Твоји, него учини нас као једнога од најамника Твојих, и опрости нам сагрешења наша као што и ми опраштамо људима, који су сагрешили нама. И да не помишља нико од нас у срцу, како: хоће ли неко од мртвих да устане, или да одговара за дела? Да, браћо, свима ваља да устану и да одговарају за дела, и за помисли, и за слова (за речи). Тога ради дошао је к нама Син Божији, да разруши дела лукавога, и показао нам је пут спасења покајањем; и разрушио је смрт смрћу Својом, и увек зове нас кроз свете књиге у Своје Царство. Да се не лишимо дакле њега због мале похоте; јер има да дође опет с неба у слави Својој да суди живима и мртвима, и да дадне свакоме по делима његовим. Да не будемо неверни дакле, како ће касније (то) бити. Јер рекао је о дану том Господ Бог, говорећи како: нико не зна њега, када ће доћи, ни Анђели небески, само Отац једини. Зато рече: свагда готови будите према одговору његовом (на одговор), да би могли да избегнете у дан зли, и да станете пред Сином Божијим непостидни, славећи Пресвету Тројицу, Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек, и у векове векова, амин.

Преподобни Макарије Оптински: Трпети и благодарити

… Ви сте још увек телесно болесни и тугујете, увиђајући да сте неактивни. А какво делање иштете? Довољно вам је трпљење са благодарењем. Бог не тражи од болесника подвиге и телесне напоре, него душевно добро устројство, које свагда треба чувати и старати се о његовом исправљању. Кажете да се ваш дух налази у раздражљивом стању и да је незадовољан свима. На ово треба да обраћате већу пажњу и да приморавате себе на љубав и смирење. Приморавањем себе и самоукоравањем добићете помоћ Божију и спокојство.

Пролазећи подвиг свог живота, ви сте више имали у виду спољашње поступке, а то се одразило и у вашој делатности; пост, молитвено правило и остало, а можда сте обраћали мало пажње на унутрашње делање. И зато сматрам да немате мира у себи. Раздражљивост вам показује ваше унутрашње устројство, које треба да побеђујете самоукоравањем, трпљењем и љубављу, а не обраћањем пажње на слабости ближњих и њиховим осуђивањем. Али, понекад и вама наносе увреде, да би се показала ваша немоћ и да би вам било дато средство за исцељење борбом, противљењем и смирењем, што наравно, није без Промисла Божијег. Читајте отачке књиге и видећете како треба да се наоружавате против неких страсти и да их побеђујете уз Божију помоћ. А кад видите своју немоћ, треба да се смиравате и сматрате себе последњом од свих. Од својих спољашњих подвига имали сте наду и заваравали се поуздањем, али сте се лишили спокојства, немајући смирења…

… Из вашег писма видим да патите од физичке болести. Не налазећи помоћи од лекара, немате је ни у духовном осећању: неверовање и сумња вас смућују, а то је веома тешко за дух и изазива двоструку болест у души и телу. Ви тражите помоћ од мојих савета, али ја не могу да се поуздам у себе и не смем ни помислити да имам такав дар речи, којим бих могао да утешим. И у томе дејствује вера. По вери вашој Бог је моћан да дарује реч и мом оскудном разуму. А са своје стране, ја вас жалим и нудим своју спремност да напишем оно што Бог пода мом скудоумљу на вашу корист и утеху.

По учењу наше Цркве, вера је темељ свих добара како у овдашњем животу, тако и за стицање добара у будућој бесконачној вечности. Господ нас је научио: Који поверује и крсти се биће спасен (Мк 16,16), а који не верује већ је осуђен (Јн 3,18). Читајући Символ вере ми исповедамо да верујемо и у васкрсење мртвих, и у живот вечни, будући. Тако верујући, дужни смо да се старамо да испуњавамо заповести Божије и да се надамо у заслуге Спаситеља нашег у оном животу. Ко не верује у вечни живот, тај ниучему не може бити веран и никада нема спокојства, а вера и у великим невољама, жалостима и болестима даје болеснима утеху, вера нас утврђује у промислу Божијем, да без Његове воље, ни длака с главе ваше неће пропасти и да нам свакојаке жалости и болести допуштају да, по нама непознатим судовима Божијим, на корист нашу стичемо оно што не можемо да схватамо разумом, него се само вером утврђујемо. Свети апостол Павле учи: страдања садашњега времена нису ништа, према слави која ће нам се открити (Рим.8,18 ), а у његовој Посланици Јеврејима цела једанаеста глава приповеда о томе, шта је вера могла да учини и да су многи претрпели страдања утврђујући се вером. Прочитајте целу ту главу и почетак дванаесте , у којој пише да је казна Господња знак Божије љубави према нама: Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима и остало (Јев 12,). И у вашем болесном стању треба да јачате вером и надом у будући живот, особито ако вам је већ познато то осећање. Ви сте то искусили, будући да сте укрепљивани од свог духовника. Памтите то и прибегавајте ризници вере и свим срцем одбацујте разум, који изазива сумњу у будући живот. Учење Спаситеља и светих апостола потрвђује нам несумњивост васкрсења мртвих и живот будућега века. Веома ми је жао што немате човека који би вас утврђивао у несумњивој вери, него, штавише, боравите са људима који можда противрече вери: како ћете се  утврдити у њој и како ћете се предати вољи Божијој, када немате бољу наду од уздања у овај живот? Страда тело, а страда и душа; али кад би душа била утврђена вером, онда би и тело могло да добије окрепљење уз спокојство духа. А смућени дух утиче и на телесни састав и појачава болест. Људи већином желе и ишту благостање у овом животу, а старају се да избегавају жалости, и то изгледа веома добро и пријатно.

Но свагдашње благостање и срећа шкоде човеку. Он пада у разне страсти и грехове и разгневљује Господа, а они који проводе живот у невољама више се приближавају Господу и лакше задобијају спасење. Зато је Господ срећан живот назвао широким путем: широка су врата и широк пут што воде у пропаст (Мт 7,13), а за живот пун жалости рекао је: уска су врата и тесан пут што воде у живот, и мало их који га налазе (Мт 7,14). И тако, по својој љубави према нама, Господ, провидећи могућу корист за оне који су достојни, многе одвраћа од широког пута и подиже на тесан и жалостан пут, да би трпљењем болести и жалости устројио њихово спасење и даровао им живот вечни. У учењима Светих Отаца видимо и на примерима да су неки били болесни и да су трпели са благодарењем и тиме добијали велику милост Божију. Примите овај савет, са покорношћу вољи Божијој и носите крст болести који вам је послат. Чувајте се непоколебљиво у православној вери, чешће приступајте духовном леку – исповести и причешћу Пречистим Христовим Тајнама, не чекајући постове, што ће вам пружити велику утеху, а ако буде воља Божија, можете чак и исцељење добити, – људима је то немогуће, али Богу није: јер све је могуће Богу (Мк 10,27). Али људи садашњега века сасвим су против тога: тобоже, кога причешћују, тога већ и за смрт припремају; „како је то могуће, тиме ћеш га уплашити“; због тога многи и остају без ове попутнине за живот вечни и без вршења Тајне јелеосвећења, и напокон пропуштају време које није установљено за оне који се припремају за смрт, него са исцелење, по речи светог апостола: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак 5, 14-15). Видите ли да је ова Тајна установљена ради исцелења, а не на смрт; код нас се често догађа да су људи безнадежно болесни, али да по вршењу Тајне јелеосвећења оздрављавају и живе још дуго…

… Пишете о болести ваше кћерке… да и даље траје, и да лекови не помажу, иако је ви лечите. Саветују вам да прибегнете магнетизму, а ви молите мој савет – да ли да употребљавате ово средство за њено исцелење? Не знам да ли ће мој савет деловати, када вам тамо многи саветују да лечите. Ја сам вам већ писао да та болест не подлеже физичким лековима, него да треба да тражите исцелење у вери, да молите Бога и Његове угоднике да вам ниспошљу исцелење од ове болести. За сада још не можете да отпутујете са њом у Вороњеж угоднику божијем светом Митрофану, те му зато код куће одслужите молебан са акатистом и обавезно учините ово – боравите са њом код моштију Светога. Колико је тамо молитвама светог угодника Божијег било и бива исцелења онима који му прибегавају! Бог ће по његовим молитвама исцелити и вашу кћерку. Верујућем је све могуће. А ако ви, оставивши Бога, прибегнете магнетизму, противприродном средству, онда вам ја више ништа не могу рећи.

Пишете да сте имали жељу да са вером узмете свету водицу освећену од Животворног дрвета Крста Госпдњег; у чему вас је Господ и утешио, дарујући вам да је, по вери вашој, имате. Хвала Богу који испуњава на добро жеље наше. Верујте Му да је моћан да вам пода и здравље, исцеливши вас од ваших болести. Али Он, као Отац наш пун љубави, све твори на корист нашу. Понекад телесним болестима лечи душевне немоћи, а понекад шаље болести ради испитивања нашег трпљења и ради веће награде душевним даровима овде или у будућем веку, за шта има много разлога које не можемо појмити. Ко разуме ум Господњи, и ко му би саветник? (40,13). Судови Господњи по свој су земљи, и судова његових велико је мноштво, али све то је за нас недостижно, и каквим путевима нас Он води ка спасењу, Њему јединоме је знано, а ми, са наше стране, треба да се предамо Његовој светој вољи, да би Он творио са нама оно што Му је угодно. А Њему је, наравно, угодно оно што је нама корисно. У таквом предавању себе Богу, вером утврђеном, можете да налазите духовну утеху за себе и олакшање болести, а напротив, смућеност и страх не допуштају да до исцелења дође, него појачавају болест, од чега да вас избави Господ…

Пишеш да Н. Н. пати од несанице. То је од многобрижности: ја сам то на себи искусио, веома је исцрпљујуће. Треба да избаци из главе многометежне смућујуће помисли, и да све своје бриге о разним стварима положи на Божију власт и Његову помоћ, јер без Њега не можемо чинини ништа (види: Јн 15,5). Може да користи и физичка средства: нека пред спавање попије чашу воде и близу себе стави комад хлеба – тај мирис доприноси упокојавању; па још у Требнику има молитва седморице ефеских младића, за оне који пате од несанице; треба је читати. Господ је моћан да јој да исцелење и спокојство. Претпостављам да сте се ове недеље већ удостојили причешћа Светим Тајнама; срдачно вам то честитам и желим да свима вама, који сте се удостојили овог дара, буде на душевно и телесно здравље и на наду у спасење…

Од свег срца сажаљевам болесног Н.Н. и жалим због твог туговања, што га видиш како страда. Али, када ми грешни тако састрадавамо, видећи како наша природа страда, колико ће више сажаљевати Своје створење Бог, чедољубиви Отац пун љубави и Творац?! Наравно, Он га љуби више него ми. Ми се бринемо о здрављу и благостању наших ближњих, а Он уза све то промишља још и о нашем вечном спасењу, јер смо искупљени бесценом крвљу љубљеног Сина Његовог, Господа нашег Исуса Христа. Све овдашње је привремено, а тамошње вечно. Какава је велика разлика вечности од садашњег времена – као велико море од једне капљице воде или сва земља од једног зрна песка! Благодат Божија понекад попушта на нас болести и невоље, по Његовом свемудром свезнању и нама непознатом Промислу, ради вечног спасења душа наших. И тако, са детињом покорношћу и духом смиреним молимо Га да подари исцелење болеснику и да у томе и у свему буде Његова света воља. Свети Исак Сиријски пише:  Смирени не смеју да ишту од Господа више него: да буде воља Твоја, Господе.

Мира, здравља и спасења теби и свој породици твојој желим и молим, а нарочито иштем за болесника, остајући недостојни молитвеник пред Господом, многогрешни и М.

Добио сам твоје писмо… у коме изражаваш жалост свога срца због болести сина… Од свег срца сажаљевам тебе која плачеш и схватам да то осетно погађа твоје срце. Али, шта чинити? Очигледно да је тако угодно Господу и ми треба да се покоравамо Његовој светој вољи. Наравно, ти си чврсто уверен да улазак наш и излазак, живот и смрт, јесу у вољи Божијој. Бог нас је створио, одржава нас у животу и у време предодређено свакоме, пресељава нас у вечност. Дакле, ми, ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо (Рим 14,8 ). Наш овдашњи живот, ма колико дуготрајан, ипак се завршава смрћу; наше постојање не завршава се њоме, већ смрћу само прелазимо у вечност која нема краја. Расуђујући тако, повери себе вољи Божијој и немој клонути духом, но гаји наду док у сину твом још има духа живота. Овдашњи живот је пријатан и привлачан, али коликим несрећама, жалостима и болестима је испуњен не може се ни изразити. Напротив, тамо, у загробном животу, онима који одавде одлазе са вером и надом у заслуге Спаситеља нашег и који се припремају попутнином – Светим Христовим Тајнама, припремљено је вечно блаженство, и тамо нема болести, ни туге, ни уздисања, него је живот вечни. Да буде, Господе, воља Твоја на свима нама! А ако је Твоја воља да буде исцељено Твоје дете, пошаљи му исцелење…

Поучна прича - Свети Теофан Затворник

Један старац, годинама живећи у самоћи у пустињи, пао је у духовну малаксалост и мноштво помисли почело је да мучи душу његову, уливајући му сумњу да ли он иде правим путем, и да ли постоји нада да ће трудови његови најзад бити крунисани успехом?

Старац је седео оборене главе. Срце је тиштало, а очи нису пуштале сузе. Сува туга мучила га. Док се он тако мучио у своме јаду, јавио му се анђео Божији и рекао му: Шта се плашиш и зашто такве помисли улазе у срце твоје? Ниси ти ни први ни последњи који иде тим путем. Многи су већ прошли њиме, многи иду и многи ће проћи њиме и ући у светле обитељи раја. Пођи са мном, ја ћу ти показати разне путеве којима иду синови људски, као и то куда одводе ови путеви. Гледај – и поучи се! Старац се повинова наређењу анђела, устао је и пошао. Но, тек што је учинио неколико корака напред, он као да се обрео неколико корака ван себе и погрузио се у посматрање чудног виђења, које се открило његовим духовним очима…

Он је видео, лево од себе, густи мрак, као непробојни зид, иза кога су се чули шум, ларма и метеж. Загледавши се пажљивије у мрак, он је видео широку реку, по којој су се ваљали таласи, напред и назад, лево и десно са људима у њима и кад год би се појавио неки талас пред његовим очима, до његових ушију допирао би неки тајанствени глас, који му је објашњавао: То је талас неверовања, безбрижности, хладноће; а то је немилосрда, разврата, отимања; а то је забаве, зависти и раздора; а то је пијанства, нечистоте, лењости, неверности у браку, … и тако даље и тако даље.

Сваки талас носио је у себи мноштво људи и час их подизао увис, час их је бацао у дубину. У ужасу старац је завапио: Господе, да ли ће сви ови да погину, зар нема наде да ће се спасти ?

Анђео му је одговорио: Пази даље и видећеш милост и правду Божију. Старац је боље погледао реку и спазио на целој њеној површини много малих лађа, у којима су седели светли младићи са сваковрсним оруђима за спасавање утопљеника. Они су их све призивали к себи, једнима су пружали руке, другима су спуштали даске и летве, трећима су бацали ужад, а понекад су у дубину спуштали куке и чакље да би се ухватио неко за њих. Али су одзиви на њихове позиве били ретки, а још мање је било оних, који су се користили пруженим оруђима спасења. Већина њих одбијали су их са презрењем и као са неком дивљом насладом, погружавали се у ову реку, која је испаравала дим, смрад и гар.

Старац је подигао свој поглед даље и тамо спази бездан, у који се река сурвавала. Многобројни младићи су пливали у лађама поред саме ивице бездана и брижно нудили помоћ свакоме утопљенику, али одзив је био веома слаб и хиљаде несрећника сурвавало се у бездан, из кога су се чули очајни крици и шкргут зуба.

Старац је покрио лице рукама и заплакао. У томе је зачуо глас са неба: Горко, али ко је крив? Реци ми шта бих ја могао да учиним за њихово спасење, а шта нисам учинио. Али они са огорчењем одбијају сваку пружену им помоћ. Они ће ме одбити ако им сиђем и у најжалоснија места њихова страдања.

Пошто се мало умирио старац окрене поглед на десну страну, ка светлом истоку, и био је утешен радосним виђењем. Они који су се одазвали позиву светих младића, пружили им руку, или се хватали за било које оруђе спасења, били су извлачени на десну обалу реке. Овде су их прихватала друга лица, уводили их у невелика дивна здања расута у великом броју по читавој обали реке, тамо су их умивали чистом водом, облачили у чисте хаљине, опасивали, обували, давали штап у руке, поткрепљивали их храном и одашиљали их на пут, даље на исток, да иду без задржавања, пажљиво гледајући пред ноге, да успут не пропусте ући у свако здање које их сретне на путу, да се у сваком здању окрепе храном и саветом чувара ових здања.

Старац је прелетео погледом по обали реке и видео како дуж ње, избављени из реке иду указаним путем. На њиховом лицу јасно се одражавала радост и одушевљење. Видело се да су осећали особиту лакоћу и силу, и као на крилима журили су напред путем, посутим дивним цвећем.

Старац је скренуо свој поглед даље на исток и ево шта је спазио. Пријатна ливада се простирала недалеко од обале. Даље иза ње, започињао је ланац планина са брдима, од којих су нека била гола, а нека покривена већом или мањом шумом, а између брда видели су се кланци и дубодолине. По свима њима били су путници. Неки су се пењали узбрдо, неки су седели уморни, неки су стајали колебајући се, неки су се борили са зверима и змијама. Један је ишао право истоку, други је околишао, а трећи је пресецао попреко путеве других.

Сви су били у труду и зноју, борби и напрезању, и душевних и телесних сила. Ретко су били путници који су увек видели пут: често се он губио или делио у раскршћа; негде су били магла и мрак, негде га је пресецао амбис или стрма литица; негде су пут преграђивали зверови из шуме или отровни инсекти из пећина.

Али гле чуда ! Свуда по брдима била су расејана сјајна здања слична онима на обали реке, у која су прихватани утопљеници који су спасени из реке. Чим би путник ушао у ова здања, како му је заповеђено на почетку пута, ма како уморан био, излазио је из њих бодар и пун снаге. Тада ни звери ни инсекти нису могли да гледају на њега него су бежали; никаква препона није га могла задржати, и он је брзо и лако налазио скривени пут по указањима која је у здањима добијао. Чим би коју препону на путу савладао или неког непријатеља победио, он је бивао све већи, снажнији и лепши; што се више кретао ка врху, био је све бољи и светлији.

Врх планине био је раван и сав у цвећу. Ко доспе до врха, уђе у светли облак и више се не види. Старац је подигао поглед изнад оног облака и иза њега спазио чудну светлост, неописиве лепоте, из које су до његових ушију допирали умилни звуци Сват, свјат, свјат Господ Саваот! Старац је у умиљењу пао на земљу, и тада је изнад себе чуо реч Господњу: Тако трчите да постигнете (И Кор. 9,24).

Када је устао на ноге, старац је видео како се са разних места и висина планине, велики број путника враћа натраг ка реци, неки ћутећи, неки са криком и хулним псовкама. Свакога од њих позивао је са свих страна гласом: Стани, стани! – али гоњени од неких малих тамноликих бића, они нису обраћали пажњу на опомене и поново су се погружавали у смрдљиву реку. Тада је старац у чуђењу узвикнуо: Господе, шта је ово ? И чуо је одговор: То је плод самовоље и не покоравање поретку које је Бог установио! Тиме се виђење завршило.

После завршеног виђења, анђео је запитао старца: Јеси ли се утешио? Уместо одговора, старац му се поклони до земље. Река је свет, погружени у њој су људи који живе по духу овога света, у страстима, пороцима и гресима; светли младићи у лађама су анђели и уопште благодат Божија, која призива спасење; бездан у који се сурвава река са људима јесте пропаст; красно здање на десној обали реке јесте Црква, у којој се кроз тајну крштења и покајања обраћени грешници умивају од греха, облаче у хаљине оправдања, опасују се силом небеском и постављају на пут спасења; улазак на гору са разним тешкоћама – то су разни напори за очишћење срца од страсти; звери и инсекти – то су непријатељи човековог спасења; равна површина на брду – то је умирење срца; светли облак који сакрива путнике – то је спокојна смрт; светлост повише горе – то је рај блажени; здања расејана по гори – храмови Божији.

Ко улази у ова здања на путу, тј. прима свете тајне и учествује у црквеним богослужењима и молитвама Цркве, користи се саветима и руководствима пастира – тај лако савладава све препреке и брзо достиже савршенство. А ко ово добровољно одбацује, не подчињава се заповестима црквених пастира, тај брзо пада и дух овога света поново га привлачи.

Беседа на нову годину - Свети Јован Златоусти

… Ова ђаволска славља, каква се данас дешавају, раскалашност, исмејавања, поруге, окупљања која трају по читаву ноћ и разуздано комедијашење поробили су наш град страшније од било ког непријатеља. Сада би пак сви требало да буду уздржани, да плачу и да се притаје, како они који су сагрешили, тако и они који нису, једни због својих грешака, а други гледајући на недоличност своје браће. Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и улепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично. Сваки занатлија, износећи своје производе, труди се да надмаши све оне који се баве истим послом као и он. Премда такво надметање указује на детињаст ум и на душу која не помишља ни на шта велико и узвишено, оно није претерано штетно: то је тек нека неразумна усрдност, која изазива подсмех према онима који се у томе надмећу. Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима. Напротив, истицање (разметање) какво сада постоји подстиче на смех и завист – на смех оне што помишљају на нешто узвишеније, а на љубомору и завист оне што страдају од исте болести. Овако надметање, као што сам рекао, не заслужује одлучну осуду. Данас су најжалосније од свега, надметања која се одвијају по крчмама, препуним раскалашности и безбожништва. Кажем безбожништва због тога што они, који се тиме баве прате (надзиру, означавају) дане, гатају и мисле да ће им, ако први дан овога месеца проведу у наслади и задовољству, таква бити цела година, и кажем; раскалашности, због тога што се и жене и мушкарци, напунивши бокале и чаше вином, све до зоре неумерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без обзира чините ли ово сами, или допуштате другима – рођацима, пријатељима или суседима.

Зар нисте чули речи апостола Павла: Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас (IVГал.10-11)?

Крајње је неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да ће вам цела година бити таква. Такво мишљење не само да је неразумно, него је и последица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске периоде. Неће ти цела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творио вољу Божију.

Дан не бива лош или добар по својој природи – јер се дан од дана ни у чему не разликује – него услед наше усрдности или немара. Ако си творио правду, дан ти је добар; ако си сагрешио, онда је лош и обремењен казном. Ако будеш тако расуђивао и тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти цела година бити срећна. Радост не долази од пијанства, него од духовне молитве, она не долази од вина, него од поучне беседе. Вино узрокује буру, а реч тишину; вино прави буку, а реч зауставља метеж; вино помрачује ум, а реч га просвјетљује и када је помрачен; вино уноси очајање (тескобу, потиштеност) и тамо где није постојало, а реч га прогони и оданде где је постојало. Ништа тако не води у срећу и радост, као истине вере (досл. Догмати философије): презир према садашњем, ишчекивање будућег, и то, да ништа људско не сматрамо за постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање. Ако си научен тој мудрости, онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити.

На тај начин ћеш увек моћи да празнујеш. Хришћанину не приличи да празнује одређене месеце, нити први дан месеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да проводи у празновању какво му доликује.

Какво је то празновање? О томе послушајте Павла који каже:Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине (1.Кор. 5). Према томе, ако ти је савест чиста, ти онда непрестано празнујеш, јер се храниш добрим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара. Ако пак имаш грижу савести и ако си крив за многе грехе, онда ти ни хиљаду празника и прослава неће помоћи да се осећаш боље од оних што плачу. Каква ми је корист од сунчаног дана, кад је моја душа помрачена прекорима савести? Према томе, ако желиш да имаш користи од почетка нове године, онда поступај овако: када видиш да се навршила година, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Буди скрушен у срцу, одмери време свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости?

Овога се сећај кад се смењују године; помислимо на будући дан (Суда), да и за нас не би неко рекао оно што је пророк рекао за Јудејце:Изчезоше у сујети дани њихови, и године њихове са хитањем (Пс. 77; 33). Онај празник, о којем сам говорио, постојан је и не ишчекује годишње периоде, и није ограничен на одређене дане. Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац, ни богатство, већ само врлина. Немаш новца? Постоји стан Божији, највредније од свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни изменити, ни потрошити. Погледај на небо и на небо небеса, на земљу, море, ваздух, разнородне животиње, различито биље и на читав људски род; сети се ангела, архангела и вишњих сила. Имај на уму да је све то, богатство твога Господара. Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему. Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској (незнабожачкој, паганској) прелести…

Вечна радост или вечне муке

У Еванђељу Господа Христа све је божанска истина, сушта божанска истина: све од почетка до краја, од врха до дна. Све што је речено о блаженству праведника и покајаних грешника, сушта је божанска истина. Но исто тако, све што је речено о вечним мукама богохулних безбожника и непокајаних грешника, такође је све сушта божанска истина. И мене и тебе, и свако људско биће очекује или вечно блаженство или вечне муке. Трећега нема. И ја и ти сваки дан и сваке ноћи само једно радимо: идемо или ка вечном блаженству или ка вечним мукама. Пут светих еванђелских врлина води нас у вечно блаженство — рај; пут непокајаних и неисповеђених грехова води нас у вечне муке — пакао. О томе ево једног светоотачког сведочанства.

Била два друга; један од њих даде завет да ће престати волети све земаљско и отићи у монахе, а други се предаде озлојеђењу и безочно исмеваше Еванђелске истине. Монах надживе мирјанина; и када овај последњи умре, монах зажеле да сазна у каквом је стању душа умрлога иза гроба. Дуго и са искреном вером мољаше се монах Богу, да му испуни ову жељу, ако је то угодно светој вољи Његовој.

Господ услиши монахову молитву, и након неколико дана монаху се јави његов умрли друг. "Шта је с тобом; како ти је; је ли ти добро?" упита монах, обрадован појавом умрлога друга. — "Ти хоћеш то да сазнаш", потресно јечећи одговори мртвац. "Тешко мени кукавцу! Неуспављиви црв гризе ме, не даје ми, и неће ми дати покоја сву вечност". — "А какво је то мучење?" продужи монах питати. — "То је мучење неподношљиво", јекну умрли, "али нема се куд, гњев се Божији избећи не може. Мени је сада дата слобода ради молитава твојих; и ако хоћеш, ја ћу ти показати моје мучење. Само, хоћеш ли стварно да га видиш или не? Васцело моје мучење ти не можеш поднети; ја ћу ти показати само један делић..."

Рекавши то, умрли подиже мало један крај своје одеће, и — ужас и смрад тако поразише монаха да се он тог тренутка пробуди. Сва нога коју му показа његов друг беше покривена страшним црвом, и из рана излажаше тако одвратан смрад да нема речи које би га могле описати. Тај паклени смрад тако захвати монахову келију да он једва узможе истрчати из ње, не успевши чак ни врата да затвори за собом. Тај смрад се разли по целоме манастиру тако, да су монаси били приморани напустити манастир и на другом месту тражити себи уточишта. А друг покојников не могаше се ничим избавивити од смрада удахнутог једном, нити спрати са руку својих паклени задах, нити га икаквим мирисима уклонити.

Основна истина Православља - Богочовек

Све се истине Православља изводе из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну. Та истина је Богочовек Христос. Ако до краја проживите ма коју истину Православља, мораћете пронаћи да је њено срце - Богочовек Христос. Уствари, све истине Православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа. Православље је Православље Богочовеком. И ничим другим и никим другим. Отуда је друго име Православља - Богочовештво. У њему ништа не бива по човеку и од човека, већ све долази од Богочовека и бива по Богочовеку. А то значи: основну, вечну истину живота и света човек доживљује и сазнаје само помоћу Богочовека, у Богочовеку. Још нешто: потпуну истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојања, човек дознаје једино кроз Богочовека. Без Њега и изван Њега нема правог човека, јер је човек прави човек само Богочовеком и у Богочовеку. Ван Њега човек се претвара у привиђење, у страшило, у бесмислицу. И место човека ви налазите отпатке човека, одломке човека, огризине човека. Отуда је и право човештво једино у богочовештву. И нема другог под небом.

Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је решио сва питања која муче и гризу дух људски: питање живота и смрти, питање добра и зла, питање земље и неба, питање истине и лажи, питање љубави и мржње, питање правде и неправде. Једном речју: питање човека и Бога. Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је својим земаљским животом најочигледније показао да је Он оваплоћена, очовечена, оличена вечна Истина, вечна Правда, вечна Љубав, вечна Радост, вечна Сила: Свеистина, Свеправда, Свељубав, Сверадост, Свесила. Сва божанска савршенства Он је снео с неба на земљу. И не само снео, него нас и научио, и дао нам благодатне силе да их претварамо у свој живот, у своје мисли, у своја осећања, у своја дела. Отуда је наш позив: оваплотити их у себи, и у свету око себе.

Погледајте најбоље међу најбољима у роду људском. У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и најглавније, и највечније. Јер је Он - светост светитеља, мучеништво мученика, праведност праведника, апостолство апостола, доброта добрих, милосрђе милосрдних, љубав љубећих. Зашто је Богочовек све и сва у Православљу? Зато што је Он, као Један од Свете Тројице, оваплоћени Син Божији, незаменљив и као Бог, и као Утешитељ, и као Заштитник, и као Учитељ, и као Спаситељ. Измучен земаљском трагиком, човек једино у Њему, свемилостивом Господу Исусу, налази: Бога који може истински осмислити страдање, Утешитеља који може истински утешити у свакој невољи и тузи, Заштитника који може истински заштити од сваког зла, Спаситеља који може истински спасти од смрти и греха, Учитеља који може истински научити вечној Истини и Правди.

Богочовек је све и сва у Православљу, јер је безмерно увеличао човека: уздигао га до Бога, учинио га богом по благодати. И то остварио не потцењујући човека на рачун Бога, већ испуњујући човека свим божанским савршенствима. Као нико, Богочовек је прославио човека: даровао му Живот вечни, Истину вечну, Љубав вечну, Правду вечну, Радост вечну, Добро вечно, Блаженство вечно. И човек је Богочовеком постао божанско величанство.

Док је основна истина Православља Богочовек, дотле је основна истина сваког инославља човек, или разломци његовог бића: разум, воља, чула, душа, тело, вештаство. Нигде интегралног човека у инослављу; сав је разбијен у атоме, у делиће. И то све у славу величине човекове. Али, колико је бесмислица "уметност ради уметности", толико је бесмислица и "човек ради човека". Тај пут води у најкукавнији пандемонијум, где је врховни идол човек. А нигде кукавнијег идола од њега. Почетна је истина Православља: човек није ради човека, већ ради Бога. Или потпуније: ради Богочовека. Зато ми у име човека остајемо уз Богочовека. У Њему је једино могућа разумност човечијег бића, у Њему је једино могуће оправдање човечијег постојања. У ту истину се стичу све тајне неба и земље, све вредности свих светова о којима човек може мислити, све радости свих савршенстава која човек може постизати. Посредно и непосредно, у Православљу је Богочовек све, и у Њему онда и човек, а у инослављу је само голи човек. У самој ствари, Православље и није друго до чудесна Личност Богочовека Христа, продужена кроз све векове, продужена као Црква. Православље има свој печат и свој знак по коме се распознаје. То је светли Лик Богочовека Исуса. Све што тога Лика нема, није православно. Све што нема богочовечанске Правде, Истине, Љубави, Вечности, није православно. Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методама овога света и методама царства овога света, није православно, већ значи робовање трећем ђавољем искушењу. Бити православан значи: имати стално Богочовека у души, живети Њиме, мислити Њиме, осећати Њиме, делати Њиме. Другим речима: бити православан значи бити христоносац и духоносац. То човек постиже када у телу Христовом - Цркви, васцело биће своје испуни Богочовеком Христом од врха до дна. Стога је православни човек стално разапет молитвама између земље и неба, као дуга која везује врх неба са понором земље. И док телом молитвено хода по тужном мравињаку земаљском, он душом борави горе где Христос седи с десне стране Бога, јер је живот његов сакривен с Христом у Богу (Кол. 3:1-3)

Богочовек је осовина свих светова: од атомског до херувимског. Откине ли се од ње ма које биће, отискује се у ужас, у муке, у патње. Откинуо се Луцифер и - постао је Сатана; откинули се анђели и - постали су ђаволи; откинуо се у многоме човек и - постао нечовек. Откине ли се од ње ма која твар, неминовно се сурвава у хаос и тугу. А кад се народ, као целина, одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао и његове страхоте.

Богочовек је не само основна истина Православља, него и сила и свемоћ Православља, јер једино Он спасава човека од смрти, греха и ђавола. То никада није могао, не може, нити ће икада моћи учинити човек, ма који човек, нити човечанство као целина. Пораз је увек крај човекове борбе са смрћу, грехом и ђаволом, ако је не води Богочовеком. Само Богочовеком Христом човек савлађује и смрт, и грех, и ђавола. Отуда је смисао човека: испунити се Богочовеком, у телу Његовом - Цркви Православној, преобразити се Њиме кроз благодатне подвиге, освемоћити се Њиме силом Духа Светога, обесмртити се, обожити се, обогочовечити се. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.

Православље је Православље Богочовеком. И ми , истински православни хришћани, исповедајући Богочовека, посредно исповедамо христоликост човека, божанско порекло човека, божанску узвишеност човека, а тиме и божанску вредност и неприкосновеност човечије личности. Уствари, борба за Богочовека је борба за човека. Не хуманисти, већ људи Православне богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог.