У Еванђељу
Господа Христа све је божанска истина, сушта божанска истина: све од почетка до
краја, од врха до дна. Све што је речено о блаженству праведника и покајаних
грешника, сушта је божанска истина. Но исто тако, све што је речено о вечним
мукама богохулних безбожника и непокајаних грешника, такође је све сушта
божанска истина. И мене и тебе, и свако људско биће очекује или вечно
блаженство или вечне муке. Трећега нема. И ја и ти сваки дан и сваке ноћи само
једно радимо: идемо или ка вечном блаженству или ка вечним мукама. Пут светих
еванђелских врлина води нас у вечно блаженство — рај; пут непокајаних и
неисповеђених грехова води нас у вечне муке — пакао. О томе ево једног
светоотачког сведочанства.
Била два друга;
један од њих даде завет да ће престати волети све земаљско и отићи у монахе, а
други се предаде озлојеђењу и безочно исмеваше Еванђелске истине. Монах надживе
мирјанина; и када овај последњи умре, монах зажеле да сазна у каквом је стању
душа умрлога иза гроба. Дуго и са искреном вером мољаше се монах Богу, да му
испуни ову жељу, ако је то угодно светој вољи Његовој.
Господ услиши
монахову молитву, и након неколико дана монаху се јави његов умрли друг.
"Шта је с тобом; како ти је; је ли ти добро?" упита монах, обрадован
појавом умрлога друга. — "Ти хоћеш то да сазнаш", потресно јечећи
одговори мртвац. "Тешко мени кукавцу! Неуспављиви црв гризе ме, не даје
ми, и неће ми дати покоја сву вечност". — "А какво је то
мучење?" продужи монах питати. — "То је мучење неподношљиво",
јекну умрли, "али нема се куд, гњев се Божији избећи не може. Мени је сада
дата слобода ради молитава твојих; и ако хоћеш, ја ћу ти показати моје мучење.
Само, хоћеш ли стварно да га видиш или не? Васцело моје мучење ти не можеш
поднети; ја ћу ти показати само један делић..."
Рекавши то, умрли
подиже мало један крај своје одеће, и — ужас и смрад тако поразише монаха да се
он тог тренутка пробуди. Сва нога коју му показа његов друг беше покривена
страшним црвом, и из рана излажаше тако одвратан смрад да нема речи које би га
могле описати. Тај паклени смрад тако захвати монахову келију да он једва
узможе истрчати из ње, не успевши чак ни врата да затвори за собом. Тај смрад
се разли по целоме манастиру тако, да су монаси били приморани напустити
манастир и на другом месту тражити себи уточишта. А друг покојников не могаше
се ничим избавивити од смрада удахнутог једном, нити спрати са руку својих
паклени задах, нити га икаквим мирисима уклонити.
