О послушању правим и лажним пастирима

О послушању (истини) и непослушању (лажи)

Есеј о робству и Слободи

Не знате ли да коме предајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате: или греха у смрт, или послушности у праведност. (Римљанима 6:16)

Ко не служи истини, служи идолима (Нил Синајски). Ко жртвује идолима, жртвује им своју слободу (Исак Сирин).

Ретки су православни хришћани који не знају за један од основних (јер)етичких црквених догмата данас: „Послушање је веће од молитве и поста“.

Понеки, као о.Теодор Зисис, имају о томе мало другачији, критички став, и говоре о „светом непослушању“: о томе како православно послушање није послушање личностима, црквеној јерархији, него послушање Истини Цркве оличеној у њеном Предању; и да „свето непослушање“ постаје неопходно кад јерес и морална деградација поприме, као данас, колосалне размере, и кад свештеноначалије Цркве пада у јеретичке и расколничке и народоубиствене заблуде. „Научили смо да гледамо на послушање као на врхунску добродетељ делатника православља и оно заиста јесте стандардна делатност наших светих. Ако се, међутим, послушање увек односи на 'оно где се заповест Божја не нарушава' (Василије Велики) – данас само непослушање спасава.“ (о.Георгије Металинос).

А о духовној, онтолошкој суштини послушања (како су о томе учили Свети Оци), знају сасвим ретки, и данас о томе не говори скоро нико.

+

Пре мало више од 1000 година Симеон Нови Богослов, говорећи о послушању, записао је да је тада било веома тешко наћи човека који је способан да другом пренесе Вољу Божју, „јер се појавило много лажних стараца и лажних учитеља“, а да је то зато „јер људи не траже истину“.

Људи не желе и не траже истину, јер желе и воле лаж. И по закону потражње и понуде, на духовној тржници света умножила се понуда онога што се тражи, а сасвим умањила понуда онога што скоро нико не купује. Разлог због којег људи воле и желе лаж, и хрле да јој се предају у робство, није разумно објашњив (не може се објаснити само рекламом и хипнотичким дејством злих духова, мада Апостол говори: „О, неразумни, ко вас је опчинио да се не покоравате истини?“, Галатима 3:1). И у Писму се назива тајном. Та тајна безакоња се у наше дане коначно зацарује у свету поробљеном лажју, и ускоро ће сам цар безакоња сести на трон. А отац лажи, менаџер тржнице, броји профит, трља руке и спрема се да на концу каже Богу: „Ето, видиш ли, на слободним изборима, већина твојих је слободно изабрала Мене! И шта ћеш сад да учиниш, „праведни“?“

Како је човечанство дошло до тога?

+

Сатана је пао јер није хтео да твори вољу Божју, учи Макарије Египатски.

Тиме, својевољношћу врховног ангела, који је по дару Божјем као сва умна творевина располагао слободом воље, у васељени су се појавиле две воље. Две супротстављене воље. И настало је раздељење у духовној творевини. И тиме, свесним и слободним избором дела анђела, настало је зло – воља која није воља Творца. Рат твари против Творца, који бесни до данас у срцима нашим.

Зло је, дакле, свака воља која је противна вољи Бога.

Добро, то је воља Божја, и свака слободна воља која је сагласна вољи Божјој.

Када је Бог створио човека, у васељени су већ постојале две воље, добро и зло. Бог је Адама створио као владику, господара Рајског врта и целога створеног света. Адам, млади Принц, није знао ни разликовао добро и зло. Његовој царској слободи Бог је, као Отац, представио Своју вољу: да живи у врту рајском, и да се воспитава од сваког слатког плода његовог, осим од плода са једног дрвета – дрвета познања добра и зла, познања две супротстављене, зараћене воље, познања раскола и рата. Јер, Адам, будући младоуман, није имао моћ да право расуди између те две воље – између Истине Оца, и лажне истине сатанине, која се представља као Истина.

Не послушавши Оца, и послушавши сатану, кроз глас плоти од своје плоти, Адам је пао у два зла. Једно зло, као што му је Отац рекао, била је смрт - трулежност, дуги, трновити и болни пут учења о злу и добру у кожним хаљинама, сластољубивој страдалној плоти, кроз смрт до најдоње коте зла, ада.

А друго зло, не мање, било је пад под власт сатане. Послушањем ђаволу које је учинио једном, Адам је своју царску Богомдаровану власт добровољно и заувек предао сатани и њега сквернога учинио и кнезом својега срца, и кнезом овога света. Сатана, силе и кнезови његове таме, као власни, сели су у ум, срце и тело Адама, као на свој престо. И на том престолу седе до данас у сваком човеку који је и у најмањем послушан вољи њиховој. И Адам и његови синови и кћери постали су део сатанине побуне, његови војници и његови таоци у рату против Бога. И сва творевина поста покорена сатани (таштини=ништавилу, јер зло нема суштину), кроз човека који му је покори (Римљанима 8:20).

И човек се придружи сатани у безакоњу – аутономији од Творца (безакоње, то је скупни назив за људско самозакоње и сатанино самозакоње, сатанин закон слободе која је робство, дат човеку – чини оно што желиш, и нека ти то буде једини закон). Од тада, у свету постоје три воље, три закона. Воља Божја – да човек живи (1. Тимотеју 2:4). Воља сатанина: да човек умре, а Бог буде поруган. И Воља палог плотског човека, побуњене глине: да ужива (творећи вољу трулежне смртне плоти, у вољи сатаниној, по похоти очију, похоти плоти и гордости житејској). 

А када је дошла пуноћа времена, и пуноћа страдања деце Адамове, на поробљеној земљи Се у пуноћи јавила Воља Божја – блага Воља Оца у Новом Адаму, рођеном од плоти старог Адама, у телу којим је Слово Божје погинулим људима савршено изјавило Вољу Оца. И јавила се кроз послушање – послушност човечице, Нове Еве, која је за разлику од врагу послушне Еве, на представљену јој вољу Божју рекла: Амин, нека ми буде по речи Твојој! И у утроби њеној, Новом Рају, из послушања у чистоти израстао је плод Живота вечног. Он, Бог Слово, изагнао је сатану, тиранина Адамовог, из целог човека – из плоти, из срца и из ума, а ми му до данас са Новом Евом управо о томе певамо благодарну химну хвале: „Низложи силнија со престол“ (Збаци силнике са престола - Лука 1:52). И Сам је, са Духом Светим, заузео тај давно непријатељем окупирани трон. И венчавши Своју Божанску Вољу са вољом човека, људски род је, савршеном синовском послушношћу, привео Вољи Оца, савршеној Слободи. И при том, одбацио сваки предлог сатане, и посрамљеног га одагнао од Себе, Човека ( Матеј 4:1-11).

Род људски добио је другу шансу.

Од тада човек, као нова творевина, у Христу, поново задобија слободу, већу од Едемске, и слободну вољу, мудрију од Адамове. Наоружан Благодаћу и Премудрошћу, човек поново добија стари задатак (и сада већ са показаним решењем и прокрченим путем) - да слободним избором изабере Вољу Божју, и одбаци вољу сатанину.

Али, авај, не хтедоше сви људи Благодат (2.Солуњанима 3:2), и опет одбацише Вољу Божју, сада већ без изговора за грех (Јован 15:22). Тајна безакоња наставила је да делује на земљи (2.Солуњанима 2:7), са још већом силом. Изгнани кнез овога света, вративши се назад и нашавши свој стари дом, срца људска, пометен и украшен и празан, без Духа Истине, усели се поново у њега, са седам злих духова, и би злом роду људском, по речи Спаситељевој, потоње горе од првога (Матеј 12:45). Срца људска су тако, испуњена нечистим дусима, постала нечистија него пре.

У срце без истине усељава се осам нечистих духова (осам је збирни број страсти). А нечистим срцем се истина не може видети („Блажени чисти Срцем, јер ће ти Истину видети“). И зачарани круг бива затворен, срце људско окупирано, ослепљено и савршено поробљено. И то је судбина сваког хришћанина који се одрекне истине, или је избаци из свога срца.

Сведоци смо како је данас свест целог човечанства, целе генерације, импрегнирана лажју. А свест натопљена и засићена лажним информацијама више не може ни пожелети, ни препознати, ни окусити истину; рецептори су заузети, сва чула су засићена и отупела, помен истине изазива одвратност као пресићеном човеку помисао о још хране, и при том неомиљене.

+

Тајна безакоња је тешко објашњива тајна безумног добровољног предавања злој вољи, кроз послушност лажи и неправди, којом се човек из Слободе којом је Христос ослободи добровољно враћа у робство сатанино. То је тајна малог послушања вољи сатаниној, у знању или незнању, за којом следи потпуно преузимање потпуне власти над душом човека – после чега човеком слободно руководе зли духови. Душа људска, када се једном подчини ђаволу, више у себи нема силе да се одупре његовој контроли над својим умом. Човек то своје тотално робство најчешће и не осећа, и најчешће зато јер га сатана држи у уверењу да су мисли окупиране душе његовог роба човекове властите мисли, а не мисли и програм злог господара скривеног у његовој души. Стратешки циљ демона је да одврате ослепљени ум човека од кретања ка Истини, и да га усмере ка лажи, у уверењу да ходи ка истини.

Ипак, сатана не може да овлада човеком без његове сагласности (Бог може али не жели). Зато је неопходна сагласност душе и на Благодат, и на вољу или зли савет сатанин. Да сагласности није, човек не би имао кривице за пад у ад, ни заслуге за улазак у Царство. Како се човек сатани саглашава, а нарочито душа хришћанина, и то је тајна.

Душу у ад води било каква сагласност и заједница са вољом ђавола коју је човек изјавио или учинио у овом свету:

•          било сагласност са неком његовом сугестијом (као у Едему),

•          било сагласност са лажју (која усиновљује оцу лажи),

•          или са страшћу (јер свака страст је енергија демонска која свезује душу),

•          сагласност са заповестима сатаниним (његовим законом),

•          или сагласност са његовим „вредностима“ (његовом „истином“, његовом „правдом“, његовом „мудрошћу“, „културом“ и „науком“...),

•          или учешће у неком његовом, било јавном било тајном, „пројекту“ (бунту против Бога, јереси, расколу, покрету, савезу, било каквој организацији којој је он спонзор, идеолог или благословитељ...),

•          односно учешће у његовој обмани (било као онај који другог обмањује, било као обманути, који је обмануо само себе),

•          и уопште, било каква свесна или несвесна, вољна или невољна заједница са ипостасју ђавола, са његовим безакоњем или са његовим дејствима (синергија, симфонија, или симпатија).

И о томе је управо рекао Господ у ноћи када беше предан, да и ми верујемо са Апостолима када се збуде: „Долази кнез овога света, и у Мени нема ништа“ – ништа његово (Јован 14:30). И од свих тих свеза са сатаном којима се човек у овом животу привезује њему, ужадима исплетеним од лажи, безакоња и неправде у невидљиву мрежу која прекрива сву земљу и душу човекову, човека може избавити само Он.

По мери заједнице са сатаном, односно по мери усвајања својстава његових, и такорећи симпатије према ђаволу, човек постаје покорени роб сатанин (који му је сам предао своју слободу), слуга-плаћеник (који служећи му у послушности од њега прима своја „добра“) или његов усвојени син (по свом бићу и духовном афинитету подобан и сродан оцу лажи и зла, у синовској послушности). У свету постоји (релативно) мали број људи који су синови сатанини, који непосредно опште с њим и спроводе његову вољу према потчињеним им људима. Постоји нешто већи број оних који сатани и његовим синовима верно и ревно служе, и за то примају плату, привремене бенефиције овога света. И највећи број оних који су сатанини несвесни и невољни робови.

Душу у Царство води савршено одбацивање сваке заједнице са сатаном, и сједињење са Вољом Божјом. А сједињење, поред слободне сагласности, подразумева љубав (Ово је љубав – да ходимо по Вољи Божјој реченој човеку, заповестима, 2 Јованова 1:6). И управо тим законом - законом слободе и законом љубави, бићемо суђени (Јаков 2:12, Галатима 5:14).

Било какво општење са сатаном је блуд душе, кажу Оци. Заједничарење са сатаниним енергијама у јереси, јеретичкој унији или расколу нпр. јесте смртоносни црквени блуд душе, који је гори и тежи од блуда телесног онолико колико је душа већа и драгоценија  од тела.

Хијерархијско устројство света умних бића јесте воља Божја, и послушност је главни принцип хијерархичног поретка у Духу Светом. Али, хијерархичност злоупотребљена сатаном постаје део његовог проклетог домостроја. Једнако као што је и љубав врлина и Божанска енергија, а злоупотребом и изопаченошћу постаје блуд, тако и послушање хијерархији која није у вољи Божјој, постаје изопачено послушање – смирење и послушност палих анђела. Само у хијерархији која стоји у вољи Божјој (може да) постоји благословена послушност. Послушање у хијерархији која није у вољи Божјој је перверзна сатанска добродетељ – послушност злу. Зато и Апостол Павле говори: „Лажној браћи се ни за час не дадосмо у покорност, да би истина Јеванђеља остала“ (Галатима 2:5) – зато, јер покорност лажи укида истину.

Парафразирајући Јована Лествичника (који говори о избору духовника пре ступања у савршено монашко послушање), о томе морамо овако расуђивати: „Пре ступања на пут послушности, ако имамо иоле проницљивости и расуђивања, дужни смо да разматрамо, испитамо и такорећи искушамо хијерархију, да се не бисмо уместо у Божјој вољи нашли у вољи сатаниној, и на тај начин са њим нашли погибао у побуни његовој“.

Слично говори и Симеон Нови Богослов: „Послушник је дужан да чини послушност само ако поуздано зна да је његов духовни отац причасник Духа Светога, да се не би нашао у повиновању човеку (и вољи која није Божја, прим. моја) уместо Богу“. А ако хијерархија није у вољи Божјој, у њој је вектор послушања ка вољи сатаниној, и ту Духа Светога нема и не може Га бити.

И због тога што се у свету толико умножила лаж, раширила воља сатанина и тајна безакоња зацарила у срцима људским, највећи оци последњих времена учили су овако: „Послушање, какво је било у древном монаштву, није дато нашем времену. Истинско послушање (које ми треба да тражимо, примедба моја) је послушање Богу, само Богу. Ако човек који руководи другога тражи послушност себи, а не Богу, он није достојан да руководи ближњим. Он није слуга Божји! Он је слуга ђавола, његово оружје, његова мрежа! Не будите слуге људима (1 Кор. 7:23).“ (Игнатије Брјанчанинов).

Када фарисеји и садукеји траже „послушање, које је веће од молитве и поста“, то је квасац фарисејски о којем је упозоравао Господ (Матеј 16:12), мала отровна закваска која све тесто закваса, кадра да од апостола Христових учини апостоле ђаволове.

Воља сатанина је смрт људска, и када би он имао силе односно ако га Бог не би спречавао у томе, убио би све људе, и то тако да свако убије свог ближњег до последњег човека на земљи (Макарије Египатски). Управо то се на неки начин дешава у хијерархији која није у Божјој вољи – тамо онај који од другог тражи послушност вољи која није воља Божја, духовно убија онога који му се предаје у послушност, а онај који сам себе предаје у послушност (по)грешној, сатаниној хијерархији, чини духовно самоубиство. „Ако један обмањује (прелешћује), а други бива обманут (прелешћен), криви су оба“ (преподобни Јован Касијан).

Православни фарисеји и садукеји су управо најсубверзивнији реализатори сатанине воље, безакоња, па макар били и формално најправославнији (јер док (право)славе Бога и друге обмањују хаљинама православља, чине и спроводе сатанину вољу). Сатана нарочито воли да људи право славе Бога, а творе вољу његову, ђаволову, и радује се томе јер је то врхунац његове поруге Богу – тиме показује Богу како су му деца глупа (не знају ни шта мисле ни шта говоре, али знају шта желе и воле), и како на самом делу љубе њега, ђавола, а Бога презиру.

Наше је да се не нађемо на крају таквог хијерархијског ланца, да својим амин на крају, које је амин скривеној сатаниној вољи, не потпишемо и запечатимо вољу сатанину; јер без нашег малог, царског, амин она се не проводи у свет и остаје неиспуњена.

+

Царство антихристово не искаче из ада, него постепено и неприметно расте и осваја простор (међ)у људима, њиховим уступањем злу и повиновањем, прихватањем зла и лажи, воље ђаволове. Тајна безакоња је већ завладала светом. Воља Божја се тихо повукла из срца људских и из целих народа, који су земљу срца свог и земље народа свог вољно предали или продали пузећој окупацији пузећег непријатеља, и његовој вољи и заповестима.

И то је страшна тајна: како мали, скрнави и немоћни човек саздан од блата изгони из света Великога Свемоћнога Бога. Јер, не повлачи се Бог из Свога света по Својој вољи, него по мери којом људи добровољно себе предају у послушност вољи сатаниној, предајући му земљу срца свог, своју децу, своје племе, отачаство своје и цео свој народ, и на концу цео свет.

Страшна тајна је и у овоме: како људи чак имају силу да, безакоњем, изагнају Бога и из самог Дома Његовог, Цркве. Из страха и удвориштва пред кнезовима овога света, главари Цркве су се „у име народа“ одрекли световне власти над отачаством, која је такође домен обновљеног човечанства, и била је предањски део слободне власти нашег народа у историји (теократски поредак у Брдима и Црној Гори, до средине 19. века). И предали су оно што није њихово, земљу и державу (кратос=власт) Народа Божјег, у власт кнезовима овога света, сагласивши се на „одвајање цркве од државе“. Тако је сатана освојио световну власт, а затим је само ширио и укрепљивао, до овога што имамо данас – тоталитарне сатанистичке државе. Он је поставио свој кадар на власт не само у држави него, пузећи, преко државе и у Цркви – она се није борила против сатанократске државе, па је и сама покорена. Неприметно, преварен, духовну власт своју у Цркви Лаос Божји предао је епископима, које он сам више не бира (синодални, на место предањског саборног принципа управе; власт у Цркви припада Народу Божјем – епископ није власник, ни стада ни тора ни пашњака, нити Пастир јер један је Пастир Добри, него је епископ стадом изабрани ован предводник и службеник свег Народа /“који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга“/; он је само портпарол и титулар суверене власти Лаоса, лаократије, коју Народ Теодул демонстрира, остварује, и печати речју амин, на свако слово и дејство епископа).

Ми одавно видимо те издајничке црквене хијерархије како су Народ Божји учланиле у сабор сатанин (Светски савез цркава), и у унију са јеретицима (1965, Баламандска унија...). И недавно видесмо те исте црквене хијерархије како су послушно испуниле антихристову заповест о великом шабату и забрани богослужења на Пасху 2020. И поручиле Христу: „Ниси нам потребан, сада су здравље и Хигиј(ен)а важнији од тебе“.

Ми смо сведоци и да се испунила и ова реч Господња: Зато што се умножило безакоње, охладнела је љубав многих (Матеј 24:12). А сви који су саучесници у било каквом безакоњу, било делањем, било оправдавањем, било агресијом према онима који безакоње обличују, било прикривањем, било одвлачењем пажње од њега, било затварањем очију пред њим, било малим послушањем, било тихим амин, било „кротким“ стојањем са стране и непротивљењем - сви су такви не само саучесници безакоња, него и убице љубави. Када љубави на концу међу људима савршено нестане, а сасвим је недалеко до тога, свету ће доћи крај. И сви који су имали и најмањи такав удео у безакоњу биће саучесници у сатанином делу уништења света.

А нама, грешним слугама Љубави пострадалим у рату против Љубави, у томе је последњи задатак на путу до Оца. Коначни и најтежи задатак који треба да испунимо следећи до конца Вољу Божју. Да достигнемо врхунац расуђивања, и врхунац љубави: да раздвојимо несушту суштину зла и лажи од оних који је делатно осуштаствљују у свету, и да енергију (зла дела) мрзимо и изгонимо, а ипостаси (делатнике зла, непријатеље своје и Божје) љубимо и милујемо. Ко тако не чини, остаје на неки начин условљен злом, не сасвим слободан као што је слободан Бог – не сасвим у вољи Божјој. Тај је задатак немогућ и нерешив за људску природу, и његово једино решење је оно што је коначни циљ човековог бића, и оно због чега је Бог постао човек - да човек постане бог, бог у Богу, Бог по благодати. И да се све покори Љубави.

Већ је уклоњен, или се сасвим уклања Онај Који тајну безакоња задржава, после чега ће се јавити безаконик, антихрист. Његове кораке већ чујемо, и видимо оне који хитају да поравнају и украсе путеве пред њим. Његов апостол Павле (Бил Гејтс) већ је уловио све народе у мрежу своју, и спрема се да сво стадо господара свог жигоше печатом дара духа несветог. Огњени адски електромагнетни језици пентаграмске (5г) мреже већ силазе на свет, диханије скрнавог смртоносног духа који ће свему да живот даје у антихристовом свету. А он, лажни христос, долази својима, свима оним који Истину и љубав Истине не примише. И зато што уместо Истине изабраше љубав према неправди, Бог ће им послати силу обмане, енергију прелести, да савршено поверују у лаж, и да сви синови лажи и синови неправде, војници сатанини, братоубице и родоубице, убице творевине Божје и убице љубави - Бога међу људима, буду осуђени са лажју и неправдом, скупа са својим оцем (2.Солуњанима 2:7-15).

Избор се, дакле, чини сад, у овом последњем часу – пре него што доће безаконик; ко сад не изабере Истину, него изабере послушност и саучесништво у безакоњу, неправди и лажи (а најпре црквеној), неће моћи да се од њих избави када Бог у безстрасном гневу пусти силу обмане којом ће такви до конца поверовати у лаж и поклонити се њој!

Знајући све то, ми, који Вером знамо да стојимо у Истини, треба да стојимо још чвршће држећи Предања, чувамо пламичак љубави која нестаје из срца људских, оног Огња који је на земљу донео Син Божји (Лука 12:49), и да помно стражимо да ништа од кнеза овога света, који долази у сину свом, нема у нама. Јер од тога – од нас, зависи да ли ће Син Човечји, када дође, наћи Веру на земљи. Амин!

Евсевије П.

Свети пророк Илија

Свети пророк Илија

Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, свети Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Предс мрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)


Приступајући излагању житија светог Илије, боговидца и славног ревнитеља за Бога, изобличитеља безаконих царева, каратеља одступивших од Бога људи, казнитеља лажних пророка, дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху, кога небо слушаше, великог угодника Божјег који досад борави у телу и који ће доћи на земљу пред други долазак Христов, - ради јаснијег доказа његове ревности којом он поревнова за Господа Бога, ми ћемо укратко изложити оне догађаје који се збише пре њега.

Изабрани људи Божји, који се од дванаест синова Израиљевих размножише у дванаест племена, спочетка сви сачињаваху једно недељиво, заједничко, једномислено царство, којим је управљао један вођ, почињући од Мојсија и Исуса Навина па преко судија Израиљских све до цара Давида и Соломона. А када по смрти Соломона ступи на престо његов син Ровоам, и као млад не држећи се доброг савета искусних стараца већ слушајући рђав савет себи сличних младића, постаде тежак поданицима својим, јер их оптерећиваше прекомерним дажбинама и радовима, и кажњаваше их батинама и прогонством, тада се десет племена Израиљевих одвојише од њега, и изабраше себи другога цара, по имену Јеровоама. Јеровоам раније беше слуга Соломонов. Једном када Соломон хтеде да убије Јеровоама због неке кривице његове, овај побеже у Египат, где и остаде до смрти Соломонове. Међутим, после смрти Соломонове он се врати у земљу Израиљску, и би изабран за цара од стране десет племена која се одвојише од Ровоама. И син Соломонов Ровоам цароваше у Јерусалиму само над два племена - Јудиним и Венијаминовим; а слуга Соломонов Јеровоам цароваше над десет племена Израиљских, живећи у граду Сикиму који он из рушевина обнови. Два племена која остадоше верна Соломоновом сину, бише названа царство Јудејско; а десет племена која пређоше к слузи Соломоновом, назваше се царство Израиљско.

Но пошто сва племена Израиљева, иако се разделише на два царства, ипак сва заједно служаху једноме Богу, сатворившем небо и земљу, и не могаху имати другог храма сем јерусалимског, подигнутог Соломоном, и друге свештенике сем постављених Богом, због тога у свако време мноштво људи из царства Израиљског одлажаху у Јерусалим ради поклоњења и приношења жртава Господу Богу своме. Видећи то, цар Израиљски Јеровоам се узнемири и помишљаше у себи: Ако ови људи свагда буду тако одлазили у Јерусалим ради поклоњења Богу, онда ће они зажелети да понова пређу своме првоме цару, сину Соломоновом, а мене ће убити.

Размишљајући о томе, он стаде тражити начина на који би Израиљце одвратио од Јерусалима, да не иду у Јерусалим. И смисли да их најпре одврати од Бога. И рече: "Они не могу оставити Јерусалим, ако најпре не оставе Бога". Знајући пак да је тај народ, Израиљци, склон идолопоклонству и сваком прљавом безакоњу, Јеровоам измисли за њихово богоодступништво овакву замку: сали од злата две младе јунице, као што стари Израиљци по изласку свом из Египта салише себи у пустињи златно теле, коме се и поклањаху уместо истинитом Богу (2 Мој. 32, 1-35). Сазвавши к себи сав народ Израиљски и показујући им те две јунице, Јеровоам рече: "Ево твојих богова, Израиљу, који су те извели из земље Египатске; не идите више у Јерусалим, него се овим боговима клањајте".

И намести Јеровоам те две јунице у разним местима: једну у Ветиљу а другу у Дану, подигавши им дивне храмове, установивши у њихову част празнике и многа жртвоприношења, и одредивши им жречеве; па чак и сам вршаше дужност жреца. Ради што веће саблазни грехољубивих људи Јеровоам нареди, да се крај тих од злата саливених јуницоликих идола врше разноврсна безакоња о њиховим празницима. И тако овај безбожни цар ради привременог царовања сам отпаде од Бога, и свих десет племена Израиљевих одврати од Њега. После овога цара и други цареви Израиљски са свима поданицима својим држаху се тог истог безбожног идолопоклонства, како се томе научише и навикоше при Јеровоаму.

Међутим, свемилостиви Господ, не остављајући људе који су Га оставили него иштући њихово обраћење, слаше Израиљцима Своје свете пророке, да изобличавају њихове заблуде и да им саветују, да се извуку из ђаволске мреже и поново врате на побожно поштовање Бога истинога. Између других пророка, у разна времена шиљаних Богом к Израиљу, би послан и велики међу пророцима свети Илија, о чијем ћемо животу и говорити.

Отачаство пророка Божјег беше Галадска покрајина, с оне стране Јордана, која граничи с Арабијом; а град у коме се родио, звао се Тесвит, због чега је и прозват Тесвићанин. Он се роди од племена Аронова, од оца Саваха. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. Уплашен таквим виђењем, Савах оде у Јерусалим и исприча свештеницима о виђењу. Тада један од њих, муж прозорљив, рече Саваху: "Не бој се, човече, тог виђења о детету твом, већ знај да ће то дете бити обиталиште светлости благодати Божје; реч његова бића као огањ силна и дејствена; ревност његова за Господа биће велика; живот његов биће благоугодан Богу, и он ће судити Израиљу мачем и огњем". - Такво би при рођењу светог Илије знамење и предсказање, које указиваше на то какав ће он бити када постане зрео човек.

Пошто беше из свештеничког племена, Илија доби васпитање и обучење међу свештеницима. Од самог детињства предавши себе Богу он заволе девственичку чистоту, и пребиваше у њој као анђео Божји беспрекоран пред Богом, чист душом и телом. Волећи да се бави богоразмишљањем он се често повлачио у пустињу, и тамо у тишини дуго беседио насамо с Богом топлом молитвом, као серафим горећи пламеном љубављу к Богу. А и сам беше љубљен Богом, јер Бог љуби оне који Њега љубе. И удостојаваше се Илија милостиве беседе с Богом, и због равноангелног живота свог он стече велику слободу пред Богом: и све што искаше од Бога, он добијаше, као онај који је нашао велику милост пред Њим. Слушајући и гледајући безакоња која се чине у поквареном Израиљу, цареве који бораве у богомрском безбожју, судије и старешине који творе неправду, људе који служе гадостима идолским и ваљају се у разноврсним прљавштинама без страха и бојазни од Бога и приносе своје синове и кћери на жртву демонима; а с друге стране гледајући где ревносни поштоваоци истинитога Бога трпе разна насиља и гоњења, злостављања и предавања на смрт, - због свега тога пророк Божји силно паћаше у срцу и плакаше: плакаше и оплакиваше погибао безбројних душа људских, туговаше због љутог гоњења праведних, а нарочито страдаше душом и паћаше и сетоваше због ружења истинитога Бога од стране безбожника, и све се више и више испуњаваше ревношћу за истину и славу Божју. И пре свега Илија мољаше Бога, да грешнике обрати покајању. Али пошто Бог захтева од грешних људи добровољно обраћење, а код окорелих срцем Израиљаца не беше ни најмање таквог стремљења ка добру, то пророк Илија у силној ревности за славу Божију и за спасење људи моли Бога да привременом казном казни Израиљце, да би се макар на тај начин опаметили. Но знајући да човекољубиви и дуготрпељиви Господ није брз на казну, Илија из своје велике ревности за Бога усуди се молити Бога да му допусти да он казни законопреступнике, можда ће се људи обратити покајању када их кажњава човек. И не престаде са таквом молитвом Богу док не доби од свемилосрдног Господа оно што је тражио. Јер свемилостиви Господ, као чедољубив отац, не хте ожалостити љубљеног слугу Свог који Му синовски служи и није ни најмању заповест Његову нарушио; него као што Илија беше у свему послушан Њему и никада Га ни најмање не ожалости, тако и Он услишаваше молитве верног слуге Свог, да га не би ожалостио.

У то време цароваше у Израиљу безакони цар Ахав, имајући престо у граду Самарији. Ахав се ожени Језавељом, ћерком цара Силонског Етвала. Као незнабошкиња, Језавеља донесе са собом у своју нову постојбину сидонског идола бога Вала. Ахав сагради за њега у Самарији идолиште, постави у њему жртвеник, и сам се клањаше Валу као богу, а и сав Израиљ привођаше на поклоњење Валу. Тиме цар Ахав разгњеви Господа Бога вишњега више од свих царева који беху пре њега у Израиљу, јер силно разви идолопоклонство у своме царству. Стога и дође к овоме цару пророк Божји Илија, пун ревности за Бога, и изобличи га за заблуду, што се он, оставивши Бога Израиљева, сам клања ђаволима и са собом вуче у погибао сав народ. Но видећи да цар не слуша његове прекоре, свети пророк речима додаде дело, предавши казни цара богопротивника и његове поданике. Он рече: Тако да је жив Господ Бог Израиљев, пред којим стојим, ових година неће бити росе ни дажда докле ја не речем (3 Цар. 17, 1).

Рекавши то, Илија оде од Ахава, и одмах се на пророкову реч закључа небо и настаде суша: ни једна кап кише или росе не паде на земљу. Суша изазва неродицу плодова земаљских, те наступи глад. Јер када сагреши сам цар, гнев Божји долази на све људе, као што и раније због греха једнога Давида пострада цело царство. Пророк Божји Илија очекиваше да цар Израиљски Ахав, будући кажњен, увиди своју заблуду и обрати се к Богу с покајањем, и са собом изведе на прави пут и развраћени народ. Но када свети Илија виде да Ахав, слично Фараону, остаје тврдоврат и не помишља да остави незнабожје, већ напротив све више и више срља у понор зла, и гони и убија људе који побожно служе Богу, онда он продужи казну на другу и на трећу годину. Тада се испуни реч првога боговидца, светог пророка Мојсија, речена Израиљу: Небо над главом твојом биће од бакра, а земља под тобом биће од гвожћа (5 Мојс. 28, 23); јер због закључаног неба, земља не имађаше влаге и не даваше свога плода. Пошто ваздух беше врео и сваки дан силна сунчана жега, то увену цвеће и посуши се сва трава и дрвеће, пропадоше сви плодови земаљски, опустеше баште, њиве и поља, те на њима не беше ни орача ни сејача. Поред тога и извори водени пресахнуше, мале реке и потоци сасвим престадоше, а у великим рекама вода се смањи, и сва земља постаде безводна и сува, те од глади умираху људи, стока и птице. Ова казна захвати не само Израиљско царство него и околне земље. Јер када се у граду запали једна кућа, пожар се прошири и на суседне куће. Тако се догоди и у поднебесју: један народ Израиљски навуче на себе гњев Божји, а страдаше васељена.

Но све ово би не толико од гнева Божја колико од пророкове ревности. Јер свемилосрдни и човекољубиви Господ, видећи невољу људи и помор свих животиња, беше готов, по доброти Својој, да пошаље дажд земљи, али се уздржа од тога, да би испунио пророкову вољу и да се не би показале лажне пророкове речи: Тако да је жив Господ, ових година неће пасти на земљу дажд ни роса докле ја не речем!

Пророк који изговори ове речи беше толико обузет ревношћу за Бога, да ни себе сама није штедео, јер је знао да ће и он сам, кад нестане хране на земљи, трпети глад као и остали људи. Али он није марио за то, јер је радије волео умрети од глади него помиловати нераскајане грешнике који непријатељују против Бога. А шта ради свемилосрдни Господ? Он шаље пророка Илију у неко усамљено место, далеко од људи, говорећи му: Иди на исток, и сакриј се код потока Хората према Јордану. И из онога потока пиј воду, а гавранима сам заповедио да те хране тамо (3 Цар. 17, 3-4).

Ово уради Господ зато, да би сачувао пророка од убилачких руку Језавељиних, и да пророк не би умро од глади, и да би помоћу гаврана изазвао у пророку сажаљење према људима који пропадају и умиру од глади и жеђи. Гаврани су по природи прождрљивији од других птица; они немају сажаљења чак ни према својим тићима, јер врана чим излегне своје тиће, одмах их напушта и одлеће, остављајући их да поцркају од глади. Само промисао Божји, који се брине о сваком створењу, храни напуштене тиће: јер им шаље из ваздуха муве, те им улећу у уста. И када по наређењу Божјем гаврани долетаху сваки дан к пророку, доносећи му храну, изјутра хлеб, предвече месо, Бог кроз то сваки пут на тајанствен начин говораше пророковом срцу: Погледај како се гаврани, по природи дивљи, лакоми, прождрљиви, мрзитељи својих тића, брину о твојој исхрани: сами су гладни, а теби доносе храну! Међутим ти, човек, немаш сажаљења према људима, и хоћеш да помориш глађу не само људе него и стоку и птице.

Исто тако, када пророк виде да кроз извесно време пресахну поток, Бог му рече: Већ је време да се смилујеш на мучену твар и да јој пошаљеш дажд, да и ти сам не би умро од жеђи. - Међухим, ревнитељ Божји се крепљаше, молећи Бога о супротном: да не буде дажда док не буду кажњени они који су још некажњени, и док се не истребе са земље непријатељи Божји. Тада Господ опет, премудро приволевајући слугу Свога на сажаљење, посла га у Сарепту Сидонску, која не беше под влашћу цара Израиљског, к сиромашној жени удовици, да би он размислио у себи, какву несрећу нанесе он не само људима богатим и брачним него и бедним удовицама, које не само у време глади него и у време изобиља и плодности често немају свакодневну храну.

Када пророк дође к вратима града Сарепте, он угледа удовицу са две обрамнице дрваца; јер она не имађаше брашна више сем једне прегршти у здели и нешто уља у крчагу. Гладан, пророк затражи од ње парче хлеба. Удовица му исприча о својој крајној беди у којој се налази у последње време, и каза му да она жели да последњи пут зготови обед сину и себи од брашна што га има, па да онда умру од глади. И ово је могло да потресе Божјег човека, те да се сажали на све бедне удовице; али велика ревност његова за Бога надвлађиваше све, и он не обраћаше пажњу на пропадање твари, желећи да прослави Творца и покаже свој васељени Његову свемоћну силу. Имајући пак по мери своје вере благодат чудотворства од Бога, пророк учини те брашна и уља не нестаде у удовичиној кући; и њега храњаше удовица док не престаде глад. Пророк и умрлог сина удовичина васкрсе молитвом и трократним дувањем на њега, о чему говори Свето Писмо. Постоји предање о овом васкрснутом сину удовичином, да му је име било Јона, и да се он у зрелим годинама својим удостојио пророчкога дара, и био послан Богом у Ниневију да проповеда покајање; но прогутан у мору китом, и после три дана изишав из кита, он је постао праобраз тродневног васкрсења Христовог, као што се о томе подробно казује у пророчкој књизи његовој и у житију његовом.

По истеку трију бездаждних и гладних година, свеблаги Бог, видећи где се Његово саздање потпуно уништава глађу на земљи, сажали се и рече слузи Своме Илији: Иди, јави се Ахаву, јер хоћу да се смилујем на дело руку мојих, и речју уста твојих пошаљем дажд сасушеној земљи, напојим је и учиним плодородном. А ето, и Ахав већ нагиње к покајању, тражи тебе и готов је да те послуша у свему што му наредиш.

Пророк одмах крену из Сарепте Сидонске у Самарију, престоницу Израиљског царства. У цара пак Ахава бејаше управитељ двора неки Авдија, човек који се веома бојаше Бога и верно Му служаше. Јер кад Језавеља убијаше пророке Господње, Авдија сакри сто пророка, по педест у једну пећину, и храни их хлебом и водом. Овог свог царедворца призва к себи цар Ахав (још пре доласка пророка Илије к њему) и посла га да потражи крај пресахлих потока траве, да би прехранили то нешто мало преосталих у животу коња и друге стоке. А кад Авдија изађе из града, срете светог пророка Илију, поклони му се до земље и каза му да га је Ахав брижљиво тражио по целом царству свом. Свети Илија рече Авдији: Иди, кажи господару своме: ево ја, Илија, идем к њему. - Авдија одбијаше говорећи: Бојим се, кад ја отидем од тебе, Дух ће те Господњи пренети у другу земљу, па ћу ја испасти лажов пред господарем мојим, и он ће се разгневити и убити ме. - Илија одговори: Тако да је жив Господ, пред којим ја стојим, данас ћу се показати Ахаву. Тада се Авдија врати и каза цару. Ахав похита у сусрет човеку Божјем. А кад угледа Илију, он се због прикривене у себи злобе према пророку дрзну рећи пророку тешку реч: Јеси ли ти онај што квариш Израиљ? - На то пророк Божји неустрашиво одговори Ахаву: Не кварим ја Израиљ, него ти и дом оца твога оставивши Господа Бога свог и приставши за поганим Валом.

После тога пророк Божји, као онај који има у себи силу помоћи Божанске, стаде са влашћу наређивати цару, говорећи: Сада пошљи и сабери к мени свих десет племена Израиљевих на гору Кармилску, и доведи четири стотине и педесет бестидних пророка Валових и четири стотине и педесет одвратних пророка који служе другим поганим идолима на високим горама, и сви једу за столом Језавељиним; нека они ступе у спор са мном о Богу, па ћемо видети који је Бог истинит.

Цар одмах посла гласоноше по свој земљи Израиљској, сабра безбројно мноштво народа, и све погане пророке и жреце сазва на гору Кармил, па и сам тамо дође. Тада ревнитељ Божји Илија, ставши пред свима, рече цару и свему народу Израиљском: Докле ћете храмати на обе ноге своје? Ако Господ Бог, који вас крепком руком изведе из Египта, јесте Бог, зашто онда не идете за Њим? Ако ли пак Вал јесте бог ваш, онда идите за њим.

На ове пророкове речи народ ћуташе, а и не могаше ништа одговорити, јер сваког Израиљца изобличаваше сопствена савест због заблуде његове. Тада пророк Илија продужи: А сада, да бисте познали истинитога Бога, урадите што вам будем наредио. Ви видите да сам само ја остао пророк Господњи у свему Израиљу, а све остале пророке ви побисте. Ви исто тако видите како је овде много пророка Валових. Дајте нам дакле два јунца за жртву, једног мени а другог жрецима Валовим; но огња нам не треба. На чију жртву спадне огањ с неба и спали је, бог тога и јесте истинити Бог, и сви се имају поклонити Њему, а противници да се предаду на смрт.

Саслушавши ове речи, сав народ похвали предлог пророка Божјег и рече: Нека тако буде! добар је твој предлог!

Када два јунца бише доведена усред скупа, свети Илија рече бестидним пророцима Валовим: Изберите себи једнога јунца, и ви први приготовите жртву, јер вас је много, а ја ћу приготовити после, пошто сам један. А када положите јунца на дрва, огањ не потпаљујте, него се молите вашем богу Валу, да он с неба пошље огањ и сажеже вашу жртву.

Бестидни пророци тако и поступише. Бацивши коцку они узеше јунца, начинише жртвеник, наређаше на њему много дрва, заклаше јунца, исекоше га на делове, положише их на жртвеник преко дрва, па се стадоше молити своме Валу, да пошље огањ на њихову жртву. И призиваху име Валово од јутра до подне вичући: Услиши нас, Вале! услиши нас! - Но не би ни гласа, ни одговора. И скакаху они око свог жртвеника, али све узалуд. А кад би у подне, стаде им се пророк Божји Илија ругати, и рече: Вичите јаче, да би вас чуо бог ваш! ваљда се нешто замислио, или је у послу, или с неким разговара, или пирује, или спава; вичите дакле што јаче, да бисте га пробудили! - И викаху лажни пророци иза гласа, и по обичају свом параху себе ножевима, а други бичеваху себе до крви.

Пошто прође подне и дан нагињаше к вечеру, а бесрамни жреци ништа не успеше, рече им свети Илија Тесвићанин: Умукните једном и престаните! већ је време да ја принесем жртву. - И умукоше поштоваоци Вала. Тада пророк Илија, обраћајући се народу, рече: Приступите к мени! - И приступише к њему сви. И узе Илија дванаест камена према броју племена Израиљевих, начини од њих жртвеник Господњи, нареди дрва на жртвеник, исече јунца на комаде, метну их на дрва, ископа ров око жртвеника, и нареди људима да четири ведра воде излију на жртву и на дрва. И они тако урадише. Илија им рече: Учините још једном! - И они учинише још једном. Илија им опет рече: Учините и трећом! - И они учинише трећом, те вода потече око жртвеника, и ров се напуни воде. И завапи Илија к Богу, гледајући у небо, и рече: Господе Боже Аврамов, Исаков и Јаковљев! услиши сада мене, слугу Твога, и пошљи с неба огањ на жртву, да би сви ови људи данас познали да си Ти једини Господ Бог у Израиљу, а ја - слуга Твој, и Теби принесох ову жртву! Услиши ме, Господе, услиши ме, да би се срца ових људи опет обратила к Теби!

И паде с неба огањ од Господа, и спали жртву и дрва и камен и прах, и воду у рову попи; - све уништи огањ. А народ кад то виде сав попада ничице, кличући: Ваистину Господ је једини Бог, и нема другога Бога осим Њега. - Тада Илија рече народу: Похватајте пророке Валове да ни један не утече. - Народ их похвата, и свети Илија их одведе на поток Кисон, који се улива у Велико Море, и тамо их покла својом руком, и нечисте лешине њихове побаца у воду, да не би поганили земљу и смрад њихов кужио ваздух.

После тога свети Илија рече цару Ахаву да што брже једе и пије, па упрегне коње у кола и пожури на пут, јер ће пасти силан дажд и поквасити све. Када Ахав седе да једе и пије, Илија се попе наврх Кармила. Сагнувши се к земљи, он метну лице своје међу колена своја и мољаше се Богу да пошље дажд на земљу. И одмах се молитвом његовом као кључем отвори небо, и паде силна киша, која покваси све и богато напоји жедну земљу. Тада Ахав, увидевши своју заблуду, оплакиваше грехе своје на путу за Самарију. А свети Илија, опасавши бедра своја, пешке иђаше испред Ахава, радујући се о Господу Богу свом.

Када за све ово дознаде гадна царица Језавеља, жена Ахавова, она се страховито разбесне због погубљења њених бестидних пророка и посла поруку светоме Илији, кунући се боговима својим, да ће га она сутрадан убити у онај час у који он поби пророке Валове. И уплаши се свети Илија смрти, јер и он беше човек са слабостима својственим природи људској, као што је и речено о њему: Илија беше човек као и ми (Јак. 5, 17). И побеже из страха од Језавеље у Вирсавеју, у царство Јудејско, и отиде у пустињу сам. Путовавши кроз пустињу дан хода, он седе под смреку да се одмори. Опхрван тугом, он стаде молити од Бога смрт себи, говорећи: "Господе! доста сам већ живео на земљи; узми сад душу моју; еда ли сам бољи од отаца својих?"

Ово пророк рече не због муке од гоњења него као ревнитељ Божји, не трпећи злоћу људску и бешчешћење Бога и хуљење пресветог имена Господњег: њему смрт беше лакша него слушати и гледати људе безаконике који презиру и одбацују Бога, Творца свога. Молећи се тако, свети Илија леже и заспа под дрветом. И гле, анђео Господњи такну га и рече му: "Устани, једи и пиј". Пробудивши се, Илија угледа крај свог узглавља врућ хлеб и крчаг воде; и уставши једе и пи, па опет заспа. Но анђео Господњи дође по други пут, и такну га говорећи: "Устани, једи и пиј, јер ти је пут далек".

И уставши Илија једе и напи се воде; па поткрепљен тиме он путова четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив. Тамо се настани у пећини. Ту му саговорник би сам Господ, који му се јави у благом лахору који тихо дуваше у чистом ваздуху. Када се Господ приближаваше к њему, испред Господа иђаху страшна знамења: најпре настаде силна олуја која брда разваљиваше и стене разламаше; затим иђаше огањ, али Господ не беше у огњу; а иза огња глас танане светлости, и ту Господ. А кад Илија чу пролажење Господа, он заклони лице своје плаштом и изишав стаде пред пећином; и чу глас Господа који му говораше: Шта ти ту радиш, Илија? - Он одговори: Ревнујући поревновах веома за Тебе, Господа Сведржитеља, јер синови Израиљеви оставише завет Твој, жртвенике Твоје развалише, и пророке Твоје побише мачем; и ја остах сам, па траже душу моју да ми је узму. - А Господ, тешећи Илију у његовој тузи, откри му да није сав Израиљ одступио од њега, него Он има седам хиљада тајних слугу Својих који не преклонише колена своја пред Валом. Уједно с тим Господ обавести Илију да ће убрзо погинути Ахав и Језавеља и сав дом њихов; и нареди да унапред одреди за цара над Израиљем једног достојног човека, по имену Јуја, који ће истребити сав род Ахавов; поред тога нареди да и Јелисеја помаже за пророка.

Утешивши тако слугу Свога Господ отиде од њега. А угодник Божји по наређењу Господњем отпутова оданде, и нађе Јелисеја сина Сафатова где оре са дванаест пари волова, баци на њега плашт свој, каза му вољу Господњу, назва га пророком и нареди му да иде за њим. А Јелисеј рече светом Илији: Молим те, пусти ме на кратко време да се опростим са оцем мојим и мајком мојом, па ћу поћи за тобом. - Свети Илија му не спречи то. Јелисеј онда оде дома, закла пар волова са којима је орао, приреди угошћење суседима и рођацима, па се опрости са родитељима, и оде за светим Илијом пратећи га свуда и служећи му као слуга и ученик.

У то време цар Ахав, под утицајем своје неваљале жене Језавеље, својим ранијим безакоњима додаде ново безакоње; и то ово: Један Израиљац по имену Навутеј имађаше виноград до имања цара Ахава у Самарији. Ахав предложи Навутеју: Уступи ми свој виноград да начиним од њега градину, јер је близу до двора мога; а ја ћу ти дати за њега бољи виноград, или ако волиш, даћу ти у новцу шта вреди. - Навутеј одговори: Сачувај Боже да бих ти дао наслеђе предака својих.

Тада се Ахав врати кући својој зловољан и љутит због Навутејева одговора, и од муке не могаде јести хлеба. Дознавши разлог Ахавовог нерасположења, Језавеља му се насмеја, и рече му: Зар је таква власт твоја, царе Израиљев, да чак и према једном човеку ниси у стању показати вољу своју? Него престани са тугом, једи хлеба и причекај мало, па ћу ти ја сама дати у руке Навутејев виноград.

Рекавши то, она написа наредбу у царево име најстаријим грађанима Израиљским и удари на њу царски печат. У наредби беше написано, да они оклеветају Навутеја како је тобож хулио Бога и цара, да приведу лажне сведоке, па да због тога заспу Навутеја камењем изван града. И би извршено ово неправедно убиство према безаконом наређењу. А после погубљења невиног Навутеја, Језавеља рече Ахаву: Сада узми без новца виноград Навутејев, јер Навутеја већ нема међу живима.

Чувши да је Навутеј убијен, Ахав се мало ожалости, па затим пође у Навутејев виноград да га присвоји. На путу га, по наређењу Божјем, срете свети пророк Илија и рече му: Пошто си неправедно убио невиног Навутеја и отео његов виноград, због тога овако вели Господ: На месту на коме пси полизаше крв Навутејеву, на том истом месту пси ће полизати твоју крв; такође и жену твоју Језавељу појешће пси, и сав дом твој биће истребљен.

Чувши ове речи Ахав заплака, збаци са себе царску одећу своју, обуче се у врећу и наложи на себе пост. И то тако мало покајање Ахавово пред Господом учини, те извршење казне изречене дому Ахавовом би одложено за време после његове смрти. Јер Господ рече пророку Свом Илији: Пошто се Ахав тако понизи преда мном, нећу навести оно зло на дом његов за живота његова, него у дане сина његова.

После тога поживе Ахав три године, па би убијен у рату. Са бојишта га на колима повезоше у Самарију, и његову крв која је текла с кола полизаше пси, као што предсказа пророк Божји. Исто тако и све оно што беше проречено о Језавељи и о целом Ахавовом дому зби се потом у своје време, по узећу светог Илије на небо (ср. 4 Цар. 9, 22-37).

По смрти Ахава на његово место зацари се Охозија син његов. И он се показа како наследник очева престола тако и наследник очева многобожја, јер слушајући бедну матер своју Језавељу он служаше и приношаше жртве поганом Валу, те тиме веома разгневи Господа Бога Израиљева. Једном услед несмотрености Охозија паде са прозора свога дома и тешко се разболе. И он упути посланике лажном богу Валу, или тачније - демону који живљаше у идолу Валовом и даваше лажне одговоре онима који му се обраћаху питањима. Томе демону он и посла да пита за своје здравље, да ли ће оздравити од болести. Када посланици Охозијини иђаху путем ка Валу, срете их, по наређењу Божјем, пророк Божји Илија и рече им: Еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате поганог Вала? Вратите се и реците цару који вас је послао: Овако вели Господ: нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети на њој.

Вративши се, посланици саопштише болноме цару ове речи. Цар их упита: Какав беше на очи тај човек који вам то рече? - Они одговорише: Беше космат и опасан кожним појасом. - Цар на то рече: То је Илија Тесвићанин. - И посла педесетника са његовом педесеторицом, да ухвате Илију и доведу к њему. Они одоше и нађоше Илију на гори Кармилу, јер беше навикао да највише борави тамо. Угледавши Илију где седи на врх горе, педесетник му рече: Човече Божји! сићи овамо, цар наређује да идеш к њему. - Свети Илија одговори педесетнику: Ако сам човек Божји, нека сиђе огањ с неба и прождре тебе и твоју педесеторицу. - И тог часа сиђе огањ с неба и сагоре их у пепео. Цар онда посла другог педесетника с његовом педесеторицом, но и њих снађе то исто: паде с неба огањ и прождре их. Тада цар посла и трећега педесетника с његовом педесеторицом. А овај педесетник, дознавши шта се догоди са његовим претходницима, дође к светом Илији са страхом и смирењем, клече на колена своја пред њим, мољаше га говорећи: Човече Божји! Ево душа моја готова је пред тобом, и душе ових слугу твојих што су са мном; смилуј се на нас; дошли смо не по својој вољи, него смо послани к теби; не погуби нас огњем, као наше претходнике.

И поштеде пророк дошавше са смирењем; а оне пре њих не поштеде зато што беху дошли с гордошћу и влашћу, и имађаху намеру да га ухвате као заробљеника и воде са бешчешћем. И нареди Господ светом Илији да без бојазни иде к цару са овим трећим педесетником да му каже исто што и раније. Тада човек Божји пође с горе са педесетником и његовим људима. Дошавши к цару он му рече: Овако вели Господ: зато што си слао посланике да питају Вала о животу твом као да нема Бога у Израиљу да би га питао, нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети.

И умре Охозија по речи Господњој, изреченој устима пророка. После Охозија зацари се брат његов Јорам, пошто Охозија не имађаше сина. На овоме Јораму заврши се дом Ахавов, јер би истребљен гневом Божјим у дане светог пророка Јелисеја, као што о томе пише у његовом житију.

Када се приближи време у које је Господ хтео да узмс к себи Илију жива у телу, иђаху Илија и Јелисеј из града Галгала у град Ветиљ. Но знајући по откривењу Божјем да му се приближи узеће на небо, Илија хтеде да остави Јелисеја у Галгалу, смиреноумно скривајући од њега своје прослављење које му је предстојало од Бога; и он рече Јелисеју: Остани ти овде, јер мене Господ шаље до Ветиља. - А свети Јелисеј, који је такође по откривењу Божјем знао шта се има догодити, одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити.

- И обојица одоше у Ветиљ. А синови пророчки који живљаху у Ветиљу приступише насамо к Јелисеју и рекоше му: Знаш ли да ће Господ узети господара твог од тебе? - Јелисеј одговори: Знам и ја, но ћутите. - Потом свети Илија рече Јелисеју: Остани ти ту, јер мене Господ шаље у Јерихон. - Јелисеј му одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити. - И они обојица одоше у Јерихон. А синови пророчки који бејаху у Јерихону приступише к Јелисеју, и рекоше му: Знаш ли да ће данас узети Господ од тебе господара твога? - Јелисеј одговори: знам, ћутите. - Свети Илија опет рече Јелисеју: Остани ти ту, јер ме Господ шаље на Јордан. - Јелисеј одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити. - Тако отидоше обојица. За њима пођоше и педесет људи између синова пророчких, пратећи их издалека. А кад оба света пророка стигоше на Јордан, Илија узе свој плашт, сави га и удари њиме по води; вода се раступи тамо и амо, те пређоше обојица сувим. А кад пређоше Јордан, рече Илија Јелисеју: Ишти од мене шта хоћеш да ти учиним, докле се нисам узео од тебе. - Јелисеј одговори: Молим да дух што је у теби, буде двоструко више у мени. - Илија рече: Заискао си тешку ствар; али ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако; ако ли не видиш, неће бити.

И кад иђаху даље разговарајући се, гле, изненада се појавише огњена кола и огњени коњи и раставише их, при чему Илија би у вихору узет на небо. А Јелисеј гледајући то викаше: Оче, оче! кола Израиљева и коњица његова! (Овим речима он као да говораше: Ти си, оче, био сва сила Израиљева; својом молитвом и ревношћу ти си више помагао Израиљском царству него велико мноштво ратних кола и наоружаних коњаника). - И Јелисеј више не виде Илију; онда дохвати своје хаљине и раздра их од туге. Утом паде крај њега плашт бачен одозго Илијом; он га узе, стаде на брегу Јордана, удари плаштом по води и, разделивши њиме воду као Илија, пређе по суву, и постаде наследник благодати која деловаше у његовом учитељу.

Свети пророк Божји Илија, огњеним колима узет на небо са телом, жив је све до сада у телу, чуван Богом у рајским насељима. Њега видеше три света апостола у време преображења Господња на Тавору; и опет ће га видети обични смртни људи пред други долазак Господњи на земљу. И он који је избегао смрт од мача Језавељина, пострадаће тада од мача Антихристова (Откр. 11, 3-12). И после тога он ће се не само као пророк него и као мученик удостојити у лику светих веће части и славе, него сада, од праведног наградодавца Бога, Једнога у Три Лица, Оца и Сина и Светога Духа, коме част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

Тропар, глас 4. Во плоти Ангел, пророков основаније, вториј предтеча пришествија Христова, Илија славниј, свише пославиј Јелисејеви благодат, недуги отгоњати и прокаженија очишчати: Тјемже и почитајушчим јего точит исцјељенија.

Кондак, глас 2. Пророче и провидче великих дјел Бога нашего, Илије великоимените, вјешчанијем твојим уставивиј водоточнија облаки, моли о нас Јединаго Человјекољубца.

+++

Молитва Светом и Славном Пророку Божијем Илији

О прехвални и предивни пророче Божији Илија, који си засијао на земљи животом равноангелским, ватреном ревношћу према Господу Богу Сведржитељу, знамењима и преславним чудима, затим по узвишеној Божијој милости према теби надприродно узнесен телом на небо на огњеним колима, удостојивши се говорити са Спаситељем света преображеном на Тавору, и сада стално пребиваш у рају и стојиш пред престолом Небеског Цара. Услиши нас грешне и некорисне који сада стојимо пред твојом светом иконом и усрдно прибегавамо твоме заступништву. Моли за нас човекољупца Бога да нам дарује дух покајања и опроштај наших грехова и својом свесилном благодаћу да нам помогне да оставимо пут безбожности, да напредујемо у сваком добром делу, да нас ојача у борби са страстима и похотама нашим, да усади у срца наша дух смирења и кротости, дух братољубља и незлобивости, дух трпења и мудрости, дух ревности за славу Божију и спасење ближњих. Уништи твојим молитвама, пророче, рђаве обичаје људи, а особито погубни и шкодљиви дух овога века који је заразио хришћански род непоштовањем божанске православне вере, устава свете Цркве и заповести Господњих, непоштовањем родитеља и виших власти, што све баца људе у бездан безбожности, разврата и погибли. Отклони од нас, предивни пророче, заштитом твојом праведни гнев Божији и избави све градове и села наша од суше и глади, од страшних бура и земљотреса, од смртоносних рана и болести, од напада непријатеља и међусобне борбе. Измоли, пророче Божији, од Господа нашим пастирима ревност према Богу, срдачну бригу о спасењу пастве, мудрост у учењу и управљању, побожност и снагу у искушењима; судијама измоли искреност и некористољубивост, правду и сажалење према увређенима; свима који управљају бригу за потчињене, милост и праведност, а потчињенима покорност и послушност властима и усрдно испуњавање својих обавеза, да се тако поживевши у овом веку у миру и побожности удостојимо учешћа вечних блага у Царству Господа и Спаса нашег Исуса Христа, коме припада част и поклоњење са беспочетним његовим Оцем и Пресветим Духом у векове векова. Амин.

Акатист Светом пророку Илији
Молитве пре читања акатиста

+++