Свети краљ Милутин

Свети краљ Милутин

Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253, умро у Неродимљу 29.10.1321) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331). Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1321. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља".

Тропар Милутину, глас 3. Ти на Земљи вседушно Христа возљубив и Того заповједи собљудаја, јако рјека, благоутробијем изсохших нишчетоју богатно напојил јеси, и људи твоја снабдјел јеси, и рака мошчеј твојих благоуханија цјелби всјем подавајет: Сего ради, свјате, молимсја, испроси душам нашим велију милост.

Кондак Милутину, глас 4. Јавилсја јеси от корене благаго отрасл преславна отечеству твојему, и прародитељем твојим новообразен подобник бивајеши, и људем твојим јављајешисја утвар прекраснаја.

+++

Две и по године по престављењу јавише се на гробу Милутинову "чудна знамења и виђења", те бањски игуман Сава и манастирска братија, одслуживши свеноћно бденије, извадише тело његово из гроба и нађоше га сасвим нетљено, јер ни једна влас главе његове не беше отпала. Свето тело Светога Краља би затим положено у нарочито украшен ковчег и стављено у сам храм Бањски, пред икону Владике свију Христа Бога. Када за ово чудо дознаде његова супруга Симонида, која се по смрти његовој беше вратила оцу своме у Цариград, она начини кандило од скупоценог злата и извезе скупоцено платно као прекривач за кивот тела његовог, и све то посла у манастир Бањску. Потрешена пак тим чудесним догађајем, она се и сама за тим одрече света и замонаши у манастиру Светог Андреја у Цариграду.

Мошти Светог краља Милутина почивале су у манастиру Бањској1 до доласка Турака у Србију 1389. године, а онда су пренете у Трепчу, јер су Турци запалили манастир. Доцније (око 1460. године), због турског зулума и насиља, однео је ове свете мошти у Софију митрополит Силоан и оне и данас тамо почивају у цркви која се зове "Црква Светог Краља". Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин. Из Светог Житија Светог краља Милутина

Мошти Светог краља Милутина у цркви Свете мученице Недеље у Софији

+++

Молитва Светом краљу Милутину

О, свети краљу Милутине, светли изданче светородне лозе Немањића, светост си наследио, јер мајка ти Јелена беше света, светост си подвигом и сам постигао, а светост си и породио, јер ти син Стефан постаде свет, и заиста међу светима почиваш. Ти беше Србски краљ који је највише умножио од Бога добијене таланте, јер си највише Богу и вратио кроз неисказану милостињу по свим православним крајевима, и кроз подизање цркава и манастира у најсветијим хришћанским местима и земљама. Господ је рекао: Милостиње хоћу, а не жртве – и ти си Га послушао. Јер твоје срце беше као бескрајни океан испуњено добротом и милосрђем према свима и према свему. Колико си гладних уста нахранио, колико си болних излечио, колико си немоћних укрепио, колико си тужних утешио. А колико си тек душа обрадовао кроз прохујале векове, које су у црквама, твојом руком подигнутим, Бога доживеле, Небо осетиле, грехе очистиле. И које ће до будућег Века кроз њих Богу долазити.

О, свети Милутине, а да ли смо ми, деца са краја времена, потомци твоји, довољно захвални Богу и теби, за сва дела твоја, за све молитве твоје, за све помоћи твоје?

Јер и ти беше као Твој Господ, Који није имао где главу да склони, и ти не нађе места међу својима, већ те боље други примише, па зато твоје мошти још у туђини пребивају. О, да ли се љутиш на нас због тога? О, да ли нам није добро због тога? Да ли нам због тога пале цркве и манастире по светој Косовској земљи и убијају нас на њој? Да ли смо ми, Срби твоји, попут худих Јевреја, који све своје пророке побише, да ли и ми своје најбоље не требамо, а туђе зло прихватамо са радошћу? Опрости нам због тога, свети краљу Милутине. Опрости и помози да дођемо себи, и цео народ Србски, и свако од нас лично. Јер свако од нас, и сви заједно, смо слични блудном сину, који још није дошао себи. Још смо у даљњој земљи, далеко, далеко од Оца Небеског, Који сузе рони, и чека да се вратимо у Његов загрљај.

О, свети краљу Милутине, клекни пред Господа, ако смо достојни тога, и са сузама Га моли да се пронађемо, да васкрснемо из мртвих, јер крај је тако близу, и време је на измаку. Нека се и на нама покаже чудо Божије, као на покајаном разбојнику, који је свим бићем осетио Бога у умирућем Христу, и из дна душе завапио: Сети ме се Господе када дођеш у Царство Твоје. Нека се и ми као и он преумимо, замрзимо наш прошли грешни живот, и пођемо путем спасења, са дубоком и искреном надом да ћемо и ми чути речи Христове: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у Рају! О, када би се тога удостојили, твојим светим молитвама, свети краљу Милутине, Небо би одјекивало од наше хвале Свемилостивом Богу, Који у Оцу и Сину и Светоме Духу вечно пребива. Амин. Акатист Светом краљу Милутину +++

Свети великомученик Димитрије Солунски - Митровдан

Страдање и чудеса Светог славног великомученика Димитрија Солунског,мироточивог

СВЕТИ великомученик Димитрије роди се од високородних и побожних родитеља у граду Солуну. Његов отац беше војвода Солунски, и потајно вероваше у Господа нашег Исуса Христа и служаше My; но не усуђиваше се да јавно исповеда пресвето име Његово због великог гоњења хришћана у то време од стране незнабожних царева. Унутар палата својих он имађаше скупоцени бисер вере Христове: у тајној молитвеници држаше две свете иконе, украшене златом и драгим камењем: на једној од њих беше изображен Господ наш Исус Христос, а на другој Пресвета Богомати. Пред овим светим иконама свагда прислужујући кандила и кадећи тамјаном, он се са једноверном супругом својом мољаше истинитоме Богу, живећем на висинама, и Јединородном Сину Његовом, и Свебеспрекорној Владичици. А беху они и веома милостиви према сиротињи, и чињаху велика добра невољнима. Али због једне ствари веома туговаху: они не имађаху деце. И усрдно се мољаху Богу да им подари наследника. И после дуго времена њихова жеља би испуњена: Свевишњи услиши њихове молитве и подари им сина, овог светог Димитрија. Овај дар Божји силно обрадова родитеље, и они узнесоше велику благодарност Богу. У тој њиховој радости узе учешћа и сав Солун. И благодарни родитељи приредише велике гозбе убогима.

Када дете толико одрасте, да је могло познати и схватити истину, родитељи га уведоше у своју домаћу молитвеницу, и показујући му свете иконе рекоше: Ево иконе Јединог Истинитог Бога, који је створио небо и земљу, а ово је икона Пресвете Богородице. - И родитељи научише Димитрија светој вери, казујући му све чиме човек може познати Господа нашег Исуса Христа, и излажући му све што показује ништавост поганих богова незнабожачких и бездахних идола њихових. И Димитрије, умудрен речима родитеља својих и особито благодаћу Божјом која поче дејствовати у њему, познаде истину, и свом душом поверова у Господа, и поклонивши се светим иконама он их целива од свег срца. Тада родитељи кришом дозваше свештеника и неке од познатих им хришћана, и у својој тајној молитвеници крстише Димитрија У име Оца и Сина и Светога Духа.

Примивши свето крштење, Димитрије изучаваше закон Божји, и растијаше телом и разумом, пењући се лествицом врлина из силе у силу, и благодат Божја беше на њему просвећујући га и умудрујући га. А када Димитрије постаде пунолетан, његови се родитељи преселише из овог временог живота, оставивши своме сину не само своја имања него и пример богоугодног живота. Цар пак Максимијан, дознавши за смрт војводе Солунског, позва к себи његовог сина Димитрија. Приметивши да је паметан и храбар, цар га постави за царског намесника целе Солунске области. И поверавајући му такву дужност, он му рече: Чувај отачаство своје, и очисти га од безбожних хришћана, убијајући свакога који призива име Распетога.

Примивши од цара чин, Димитрије се врати у Солун, с почастима дочекан од грађана. И одмах поче пред свима јавно исповедати и прослављати Господа нашег Исуса Христа, и све учити светој вери; и постаде за Солуњане други апостол Павле, приводећи многобошце к познању истинитога Бога и искорењујући безбожно многобоштво. Но глас о томе брзо дође и до самог цара Максимијана. И сазнавши да је царски намесник Димитрије хришћанин и да је већ многе обратио у своју веру, цар се силно разгњеви. И баш у то време, враћајући се из рата са Сарматима, цар се задржа у Солуну. Но још пре доласка Максимијана у град, Димитрије предаде своме верном слузи Лупу све своје имање, и богатство: злато, сребро, драго камење и хаљине, што му беху остали после родитеља, да их брзо разда убогима и невољнима. Притом рече: Раздај ово земаљско богатство, да потражимо себи небеско. - А сам стаде молити се и постити се, припремајући се за мученички венац.

Цар пак одмах стаде проверавати, да ли је истина што је чуо о Димитрију. А Димитрије ступивши пред цара, неустрашиво исповеди да је хришћанин, и наружи незнабожачко многобоштво. Цар нареди да исповедника посаде у тамницу. Улазећи у тамницу, светитељ се мољаше речима пророка Давида: Господе, похитај да ме избавиш! Јер си ти трпљење моје, Господе! Господе, ти си поуздање моје од младости моје. Тебе се држим од рођења; од утробе матере моје ти си бранич мој; тобом се хвалим свагда. Радују се уста моја кад певам теби, и душа моја коју си избавио. И језик мој сваки дан казује правду твоју (Пс. 69, 2; 70, 5.6.23.24).

И сеђаше свети Димитрије у тамници као у светој палати, хвалећи и славећи Бога. А ђаво, желећи да га уплаши, претвори се у шкорпију и хтеде да светитеља угризе за ногу. Прекрстивши се, светитељ без икаквог страха згази шкорпију ногама, изговарајући Давидове речи: На аспиду и на гују наступаћеш и газићеш лава и змаја (Пс. 90, 13). И док светитељ тако сеђаше у тамници, њега посети анђео Божји, који му се јави у великој светлости са прекрасним рајским венцем, и рече му: Мир ти, страдалче Христов, буди храбар и крепи се! - Светитељ одговори: Радујем се о Господу и веселим се о Богу Спасу моме! - Ово виђење још више распали у срцу светитељевом љубав к Богу, и он све јаче и јаче жељаше да крв своју пролије за Христа.

У то време цар приређиваше игре и представе: јер имађаше једног истакнутог мегданџију, пореклом Вандалина, по имену Лије. За Лијеве мегдане цар направи нарочито позориште, са бином , на стубовима. Доле испод те бине беху пободена копља са оштрицама увис. Када би Лије некога у хрвању победио, он би га ринуо одозго са те бине на читаву шуму усправљених копља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем, и увесељаваху се, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима, докле не издахне. Међу невиним жртвама беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом, да се боре са Лијем. Међу гледаоцима бејаше један младић хришћанин, поимену Нестор. Њега светој вери беше научио сам свети Димитрије. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко, Нестору се срце параше од бола. Запаљен ревношћу, он се реши да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу светоме Димитрију, исприча му све што ради Лије, и замоли од светог Димитрија благослов и молитве да би могао на мегдану победити тог немилосрдног човекоубицу. Свети Димитрије га благослови, осени га крсним знаком, и прорече му: Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати.

Дошавши хитно до позоришта, Нестор громогласно ускликну: Боже Димитријев, помози ми! - Затим изађе на мегдан Лију, ступи у борбу са њим, и с Божјом помоћи савлада Лија, обори га и рину на оштра копља, где тешки џин брзо нађе смрт. Погибија Лијева силно ожалости цара, и он одмах нареди да блаженог Нестора посеку мачем. Али то не утеши цара, и он сав дан тај и сву ноћ туговаше због Лија. Дознавши пак да је Нестор изашао на мегдан Лију са благословом Димитрија, цар нареди да и Димитрија убију копљима. Јер свирепи мучитељ расуђиваше овако: Лије умре ринут руком Нестора на оштра копља, тако и Димитрије нека копљима буде прободен; с истом смрћу нека он умре какву он приреди нашем љубимцу Лију.

Но безумни мучитељ обмањиваше себе, сматрајући да је смрт праведника и грешника подједнака; јер смрт грешника је љута, а смрт праведника скупоцена је пред Господом. И чим стаде свитати двадесет шести октобар војници уђоше у тамницу, и затекоше светог Димитрија где стоји на молитви, и избодоше га копљима. Тако исповедник Христов предаде чесну и свету душу своју у руке Господа овог Христа. А тело његово, бачено на земљу и поругано, хришћани тајно узеше ноћу и сахранише чесно.

Када војници копљима пробадаху у тамници светога Димитрија, ту се налажаше верни слуга његов, гореспоменути Луп. Он узе ризу господара свог, оквашену чесном крвљу његовом, a а и прстен његов умочи У крв. Том ризом и тим прстеном он чињаше многа чудеса, исцељујући сваку болест и изгонећи зле духове. Глас о тим чудесима пронесе се по целом Солуну, те се сви болесници стадоше стицати к Лупу. Када за то сазнаде Максимијан, он нареди да ухвате блаженога Лупа и да му одсеку главу. И тако, добри слуга оде за господаром својим светим Димитријем ка Господу, у небеске обитељи.

Пошто прође доста времена и гоњење хришћана престаде, над гробом светог Димитрија би подигнут мали храм. И биваху у њему многа чудеса, и разни болесници се исцељиваху од својнх болести. Тако један знаменити велможа из Илирије, по имену Леонтије, тешко болестан од неизлечиве болести, са вером прибеже к светом великомученику Димитрију. Када га унесоше у храм и положише иа оном месту где беху погребене мошти светога великомученика, он тог часа доби исцељење и устаде потпуно здрав, благодарећи Бога и славећи његовог угодника светог Димитрија. У знак захвалности светитељу Леонтије реши да славном великомученику подигне велику и прекрасну цркву. Зато пређашњи мали храм би порушен; и када почеше копати ров за темељ, обретоше мошти светога великомученика потпуно читаве и нетљене; из њих истицаше миомирисно миро, и сав се град испуни мирисом. На то се слеже много народа. Свете мошти бише с великом радошћу извађене из земље, при чему се огромно мноштво болесника исцели помазујући се истичућим миром. Леонтије, радујући се не толико своме исцељењу колико обретењу светих моштију, убрзо заврши започето дело, и подиже на том месту предивни храм у име светога Димитрија. Ту и бише положене чесне мошти светога великомученика у ковчегу, окованом златом и сребром и украшеном драгим камењем. Усто Леонтије купи њиве и винограде и поклони их новоподигнутој цркви за издржавање њених свештенослужитеља. А када Леонтију дође време да се врати у своју постојбину, он намисли да понесе са собом један део светитељевих моштију, да би у своме отачаству подигао цркву светоме Димитрију. Но светитељ му се јави и запрети му да се не дрзне узети ни делић његових моштију. Тада Леонтије узе само плаштаницу обагрену светитељевом крвљу, положи је у златни ковчег, па крену у Илирију. Путем збише се многа чудеса од те плаштанице на молитве светог великомученика. Тако, када је Леантију ваљало прећи једну веома велику и силном буром усталасану реку, њега Спопаде страх и ужас, но утом њему се јави свети Димитрије и рече: Ковчег са плаштаницом узми у руке и не бој се. - Леонтије поступи тако, те и он и сви што беху с њим срећно пређоше преко реке. А када стиже у своје отачаство Леонтије подиже велељепну цркву светом великомученику Димитрију. Призивајући са вером име овог светог великомученика Христовог, Леонтије молитвама светитељевим сатвори чудеса. Епарх Илирије Марин беше тешко болестан: цело тело његово од главе до ногу беше покривено ранама и гнојем. Њега Леонтије избави од ове болести молитвама својим светом Димитрију. Исто тако он славно исцели једног крвоточивог призивајући светог Димитрија; изагна ђавола из једног бесомучника, и многа друга чудеса учини.

Но нарочито многа чудеса биваху у Солуну, где почиваху мошти светог великомученика Димитрија. Тако, једном се у цркви светог великомученика догоди пожар. При томе особито силно би оштећен сребрни свод над моштима угодника Божјег: од огња се истопи. Тадашњи архиепископ Јевсевије веома се стараше да поново начини свод. Али он имађаше сувише мало сребра. У самој пак цркви бејаше сребрни трон, који од пожара ни најмање не би оштећен. И архиепископ намисли да тај трон претопи и начини свод над гробом светог великомученика, али ту своју намеру он још никоме не откриваше. Ho y то време једном побожном презвитеру при тој цркви Димитрију, јави се свети великомученик Димитрије и рече му: Иди и кажи епископу града: He усуђуј се претапати трон који се налази у мојој цркви. - Презвитер Димитрије одмах оде к Јевсевију и рече му да одустане од своје намере. Архиепископа најпре силно поразише презвитереве речи; али затим, сматрајући да је презвитер Димитрије могао на неки начин дознати његову намеру, престаде се чудити томе, па чак и укори презвитера. И након неколико дана архиепископ још и нареди да му дозову мајсторе. Утом к архиепископу Јевсевију по други пут дође презвитер Димитрије и рече: Свети великомученик се поново јави мени грешноме у сну и нареди ми да ти кажем: из љубави према мени не претапај трон. - Архиепископ и овога пута грубо дочека презвитера, али ипак не нареди да се трон претопи. Међутим кроз извесно време он опет хтеде да трон претопи, но свети Димитрије се јави истом презвитеру и рече: He тугујте, ја се сам бринем о моме храму и граду; препустите мени самом бригу о томе.

Чувши то, архиепископ се већ не могаде уздржати од суза, и рече присутнима: Причекајмо мало, браћо, јер нам своју помоћ обећа сам угодник Христов. - Архиепископ не стиже ни да заврши своју реч, а оно дође један Солунски грађанин по имену Мина и донесе са собом седамдесет пет фунти сребра. И рече Мина: Често ме је свети Димитрије избављао од опасности, па ме је чак и од смрти спасао. Ја сам одавна хтео да дам поклон моме милостивом покровитељу и дивном заштитнику. А данас ме од самога јутра неки глас подстиче на то и говори: Иди и учини то што одавна намераваш да учиниш. - Предајући сребро, Мина изрази жељу да се то сребро употреби за свод над гробом великомученика. После тога јавише се и други солунски грађани и донеше сребра. Од тих поклона би израђен диван свод над гробницом светог великомученика Димитрија.

Много пута је свети великомученик Димитрије на чудесан начин спасавао свој град Солун од варварских најезда и опасности. Тако, за царовања Маврикијева Авари затражише велики данак од житеља Византије, али Маврикије одби да испуни њихово тражење. Тада Авари сабраше велику војску, састављену махом од Словена, и решише да узму Солун, чувен трговачки град огромних богатстава. Цар Маврикије посла војску у Солун, у коме је пре тога куга била поморила силан свет, те тако веома смањила број Солунских житеља; а непријатељска војска, која је ишла на Солун, износила је око сто хиљада људи. На десет дана пре но што стиже под Солун непријатељска војска, свети Димитрије се јави архиепископу Јевсевију и каза му да граду прети страховита опасност. Но Солуњани сматраху, да непријатељска војска неће тако брзо стићи до Солуна. Међутим, непријатељ се неочекивано појави недалеко од градских бедема. И могао је без сметње ући ноћу у град, да га десница Свевишњега, на молитве светога Димитрија, не задржа на необичан начин недалеко од града. Јер непријатељи сву ноћ престојаше под зидинама једног од утврђених манастира, који су се налазили изван града Солуна, сматрајући то за Солун. A кад свану, они увидеше своју погрешку и кренуше на сам град. Непријатељски одреди право пођоше у напад, али се на бедему градском на очиглед свију појави свети Димитрије у виду наоружаног војника, и првог непријатељског војника који се попе на бедем, он порази копљем и збаци са бедема. А падајући повуче за собом друге који наступаху; тада одједном непријатеље захвати страх, и они одмах одступише. Али опсада се не заврши; уствари она је тек почињала. На догледу тако огромне војске непријатељске, житеље града обузе очајање, и у почетку сви сматраху да је пропаст града неизбежна. Али потом, видевши бекство непријатеља и заштиту чудесног заштитника, они се охрабрише и стадоше се надати да заштитник Солуна, свети Димитрије, неће оставити свој родни град и неће га препустити непријатељима. Међутим, непријатељи почеше опсађивати град, довлачећи убојна оруђа, потресати темеље градских бедема; кише од стрела и камења, бацаних из убојних справа, као облаци замрачиваху светлост дана. Сва нада житељима града беше помоћ с неба, и силан народ испуњаваше цркву светог Димитрија. У то време бејаше у граду један богобојажљив и веома врлинаст човек по имену Илустрије. Дошавши ноћу к цркви светог великомученика Димитрија, Илустрије се у црквеном трему усрдно мољаше Богу и Његовом славном великомученику да заштите град његов од непријатеља. И одједном њему би виђење: виде он где цркви дођоше два светла младића, слични царским телохранитељима; а беху то ангели Божји. Њима се врата црквена сама отворише, и они уђоше у цркву. Уђе за њима и Илустрије, желећи да види шта ће бити потом. Ушавши, они громогласно рекоше: Где је господин што овде живи? - И гле, појави се неки други младић, сличан слузи, и упита их: Што вам он треба? - Они одговорише: Господ нас посла к њему да му нешто кажемо. - Указујући на светитељев гроб, слуга рече: Онде је. - Они рекоше слузи: Извести га о нама.

Тада слуга трже завесу, и свети Димитрије им изиђе у сусрет онакав какав се виђа на иконама; а блисташе као сунце, тако да Илустрије од страха и ослепљујућег блеска не беше у стању гледати у светитеља. Дошавши младићи поздравише светог Димитрија; а он им одговори: Благодат нека буде с вама! Чега ради дођосте к мени? - Они му рекоше: Господ нас посла твојој светости, наређујући ти да оставиш град и одеш к Њему, јер Он хоће да град преда непријатељима. - Чувши то, свети великомученик обори главу и ћуташе лијући сузе. А слуга рече дошавшима: Да сам знао да ће ваш долазак ожалостити мога господара, ја га не бих обавестио о вама. - Тада и свети великомученик поче говорити: Тако ли је угодно Господу моме? тако ли хоће Владика свих и свега, да град, искупљен Његовом скупоценом крвљу, буде предат у руке непријатељима, који не знају Њега, и не верују у Њега, нити поштују свето име Његово? - На то дошавши одговорише: Да тако није угодно Владици нашем, Он нас не би послао к светости твојој. - Тада свети Димитрије рече: Браћо, идите и реците Владици моме, да слуга Његов Димитрије говори овако: Човекољубиви Владико Господе, знам милосрђе Твоје; оно превазилази грехе наше; чак ни безакоња целога света не могу надвисити милосрђе Твоје; Ти си ради грешника пролио свету крв Своју, и душу Своју положио за нас; стога покажи сада милост Своју и на овоме граду, и не наређуј ми да га оставим. Ти си ме сам поставио за стражара овога града; дозволи ми да се угледам на Тебе, Владику Moга: дај ми да душу своју положим за житеље овога града; и ако они погину, нека погинем и ја с њима. Господе, не погубљуј град у коме се призива свето име Твоје; јер, ако људи ови и сагрешише, они од Тебе ипак не одступише. О, Ти си Бог оних који се кају. - Дошавши младићи упиташе светог Димитрија: Тако ли одговарати Господу који нас је послао? - Светитељ рече: Да, тако одговарајте, браћо, јер знам да се Господ не гњеви једнако, нити се срди довека (Пс. 102, 9). - Рекавши то, свети великомученик уђе у гробницу и свештени ковчег се затвори; а ангели што бесеђаху с њим постадоше невидљиви.

Све то Илустрије виде и чу у чудесном и страшном виђењу. А кад се заврши виђење он дође себи, и веома се чуђаше; па павши на земљу он узнесе благодарност светом великомученику што се стара о граду и моли Господа да житељи Солуна не буду предани у руке непријатеља. А кад свану дан Илустрије обавести своје суграђане о своме вићењу, и храбраше их да се јуначки боре против непријатеља. Чувши казивање Илустријево, сви са сузама вапијаху к Богу иштући милост од Њега, и призиваху у помоћ светог Димитрија. И светитељевом помоћи и заузимањем град остаде читав: јер непријатељ убрзо са стидом одступи од градских бедема, пошто не беше у стању заузети град, чуван великим угодником Божјим. У седми дан опсаде непријатељ се без икаквог видљивог разлога даде у панично бекство, побацавши своје шаторе и опсадна оруђа. Наредног дана се неки од побеглих непријатеља вратише и причаху ово: Од самог првог дана опсаде ми видесмо у вас такво мноштво заштитника, да су они далеко превазилазили нашу војску. Ми смо држали да се војска у вас скрива иза бедема. И јуче она одједном изврши јуриш на нас, и ми побегосмо. - Тада их зачуђени грађани упиташе:: А ко је предводио војску? - Они одговорише: Ми видесмо огњеног блистајућег мужа на белом коњу у белом као снег оделу. - Чувши то, грађани Солуна разумеше ко је отерао непријатеља у бекство. Тако свети Димитрије одбрани свој град.

После овог одступања непријатељске војске од Солуна, убрзо друга несрећа снађе овај град. Јер ова огромна непријатељска војска за време опсаде опљачка све житне резерве, те у самом граду настаде велика глад: од недостатка хране људи стадоше умирати у великом броју. Видећи да његов родни град пропада од глади свети Димитрије се неколико пута јављао на лађама по мору, обилазио пристаништа и многа острва, наређујући свуда лађама са пшеницом да плове у Солун. И на тај начин светитељ избави од глади свој град.

Када благочестиви цар Јустинијан подиже у Цариграду велељегшу и величанствену цркву свете Софије = Премудрости Божје, он посла у Солун чесне људе, да отуда донесу неки делић моштију светог Димитрија ради украшења и освећења новоподигнуте цркве. Пошто стигоше у Солун, изасланици приђоше чесном ковчегу у коме почиваху мошти светог великомученика, да изврше царево наређење; но из ковчега изненада сукну огањ, засипајући све варницама, и из огња чу се страшан глас: Станите, и не дирајте! - Од страха сви присутни попадаше на земљу. Затим изасланици узеше само мало земље са тог места, па се вратише к цару и испричаше све што им се догоди. Сви који слушаху њихово казивање бише задивљени. Пола од донесене земље изасланици предадоше цару, а другу половину положише ту у црквену сасудохранилницу.

Дужност некога младића Онисифора беше да пали свеће и прислужује кандила у цркви светог Димитрија. Подстрекиван од ђавола, овај младић стаде красти свеће и тајно их продавати, и тако себи стицаше поган добитак. А свети Димитрије, не трпећи такво злодело, вршено у његовој цркви, јави се у сну Онисифору и укори га благо и човекољубиво, говорећи: Брате Онисифоре, мени је непријатно што ти крадеш свеће; тиме ти наносиш штету приложницима, а још више себи. Опомени се, да људе који тако раде очекује осуда. Зато, остави се тога и покај се.

Онисифор пробудивши се осети стид и страх. Али после неког времена он заборави на светитељев савет, и опет стаде красти свеће, као што је то раније чинио. Но казна га убрзо постиже. Једном неки побожан човек, уставши изјутра врло рано, дође у цркву светог Димитрија и донесе неколико великих свећа. Запаливши их, он их постави код гроба светог великомученика, па помоливши се отиде. Онисифор приђе свећама, пружи руку да их узме, али се у том тренутку из гроба светитељева разлеже глас: Опет ти радиш оно исто!

Поражен овим гласом као громом, Онисифор се стропошта на земљу и као мртав лежаше све док не наиђе један од клирика, и подиже Онисифора избезумљеног од ужаса. И кад једва дође к себи, Онисифор пред свима исповеди све: и свој грех, и прво јављење светитељево у сну, и друго изобличење од стране светог Димитрија. Слушајући овакву исповест сви се испунише језивог ужаеа.

Свети великомученик Димитрије ослободи многе из ропства непријатељског. Тако, једног епископа ухватише варвари = неверници непријатељи, и метнуше га у окове; њему се свети Димитрије јави, ослободи га окова, и допрати до самог Солуна. Другом приликом налетеше варвари у околину Солуна, и многе људе одведоше у ропство. Међу робљем беху и две красне девојке: оне беху изврсне везиље: умеле су на ђерђеву вести paзнe цветове, дрвеће, птице, животиње и људске ликове. Варвари их одведоше у своју земљу и поклонише своме кнезу. Сазнавши за њихову везиљску уметност, кнез им рече: Чујем да у вашој земљи постоји велики бог Димитрије, који чини велика чудеса. Хајде, извезите ми на платну његов лик, да му се и ја поклоним. - Девојке одговорише: Кнеже, Димитрије није Бог, већ само велики слуга Божји и помоћник хришћана. Ми се не усуђујемо да то урадимо, јер знамо да ти хоћеш, не да се поклониш њему него да му се наругаш. - Кнез им на то рече: У мојим је рукама ваш живот и ваша смрт; изаберите што хоћете: или урадите што вам наређујем, и остаћете живе; или, ако не извршите наређење, одмах ћете бити погубљене.

Уплашивши се смрти, робиње почеше вести на платну лик светог Димитрија. Уочи пак самог празника светог Димитрија, који се празнује 26. октобра, девојке завршише са везом, и те ноћи, наслонивши главе на извезени светитељев лик, оне стадоше плакати и говорити: He љути се на нас, мучениче Христов. Ми знамо да безакони кнез хоће да се наруга светом лику твом; но теби је познато да ми нисмо хтеле вести твој свети лик; a то учинисмо приморане претњом смрти. - Тако плачући над ликом светитељевим, оне заспаше. И гле, као некада анђео пророка Авакума, тако свети Димитрије узе ове девојке са извезеним ликом својим и на чудесан начин пренесе их у Солун на свој празник, и постави их у цркви код својих моштију у време свеноћног бденија. Људи, видевши такво чудо, сви се удивише, а девојке, пробудивши се, ускликнуше: Слава Богу. Где се ми то налазимо? - Од чуђења оне дуго не могаху доћи к себи и мишљаху да се све то збива у сну. Најзад се коначно убедише да се стварно налазе у Солуну, виде пред собом гробницу светог Димитрија, и стоје у његовој цркви са много народа који се моли. Тада оне громко узнесоше благодарност своме заштитнику светом Димитрију, и испричаше све што се догоди с њима. А житељи Солуна, обрадовани таквим дивним чудом, с великом радошћу отпразноваше тог дана празник светог Димитрија. Извезени пак лик његов поставише над олтаром, и биваху од њега многа чудеса у славу Бога, Једнога у Тројици. Слава, част, благодарење и поклоњење нека буде Њему вавек. Амин.

+++

                                       


Тропар Димитрију, глас 3. Велика обрјете в бједах, тја поборника всељенаја, страстотерпче, јазики побјеждајушча. Јакоже убо Лијеву низложил јеси гордињу, и на подвиг дерзновена сотворил јеси Нестора, тако , свјате Димитрије, Христу Богу молисја, даровати нам велију милост. (У невољама нађе Васељена великог заштитника, Тебе мучениче, који побеђујеш многобошце. Као што си уништио Лијеву гордост и за борбу оснажио Нестора, тако се моли, свети Димитрије, Христу Богу, данам дарује велику милост.)

Кондак Димитрију, глас 2. Кровеј твојих струјами, Димитрије, Церков Бог обагри, давиј тебје крјепост непобједимују,и собљудаја град твој неповредим, того бо јеси утвержденије. (Потоцима Твоје крви, зацрвени Бог Цркву, свети Димитрије, који ти је дао непобедиву снагу, и који чува неоштећен твој град Солун, јер си ти његово утврђење.)

+++

                                        

Молитва Светом великомученику Димитрију Мироточцу

Свети и славни Великомучениче Христов Димитрије, брзи помоћниче и топли заступниче за оне који ти са вером притичу. Предстојећи Небеском Цару, а пошто имаш слободу, умоли Га да нам подари опроштај грехова и да нас избави од помора смртоносних рана, земљотреса, поплава, пожара, тајних убица и вечне смрти у аду. Моли Његову благост да се смилује на овај град (или село) и на ову свету обитељ, на све православне хришћане који искрено љубе свог Господа. Измоли код Цара над царевима победу над видљивим и невидљивим непријатељима роду нашем, свим православним хришћанима и свакој души хришћанској која се у Њега нада. Још Га умоли за мир целом свету, да нас милостиво поштеди рата којим Он кажњава непослушни род људски, да обнови пламен вере у народу српском, да не нестане име међу народима, да се молитвама твојим и светог и милог нам молитвеника Оца Саве и Преподобног Симеона опомене нас; да онима који су у вери дода снаге да истрају, колебљивце да врати на прави пут спасења, макар и кроз привремене казне и страдања, да се душа спасе у дан Суда; да покрене смрдљиву бару наше нераскајаности; да нам подари плач и сузе и жалост што води у покајање и кајање, да се отрезнимо од злих дела наших, да се одрекнемо злих и срамних дела, да се обучемо у сва оружја светлости, да нам не досади добро чинити, да засветли наше пред људима, да се утврдимо у благочешћу; и свима нама који те молитвено призивамо и поштујемо да подари трпљење, смирење, љубав, милосрђе и изнад свега благодатно укрепљење за добра дела, да бисмо провели остатак живота угађајући Владици Христу и чинећи овде добра дела да бисмо твојим молитвама наследили Царство небеско и да Њега тамо славимо са Оцем и Духом Светим, истинитога Бога нашега, сада и увек и у векове векова. Амин.

Акатист Светом великомученику Димитрију Солунском

+++

                            

                             Кивот са моштима Светог великомученика Димитрија Солунског

Свети Аверкије равноапостолни

За царовања Марка Аврелија, сина Антонинова, у граду Јерапољу, у коме имађаше мало хришћана a огромно мноштво незнабожаца, свети Аверкије беше епископ. У време једног великог празника у част идола, сви сакупљени незнабошци у храму свом весељаху се и клањаху бездахним боговима својим, идолима, приносећи им жртве. Свети Аверкије, видевши то, уздахну и заплака што л.уди ослепљени безумљем, оставивши Бога, клањају се ђаволима, и не марећи за Створитеља почитују дело руку људских. Затворивши се у своме дому епископ се мољаше, говорећи: Боже векова и Господе милости, Ти си створио васељену и одржаваш је; Ти си послао Јединородног Сина Свог на земљу да се оваплоти ради човека; Ти сада погледај с неба на сав свет; погледај и на сшај град, у коме си ме поставио за пастира разумних оваца Својих; погледај на помрачене у њему људе: они поштовање које приличи Теби, одају поганим демонима и делу руку својих; Господе, ове заблуделе људе избави од погибли, приведи их из таме к светлости Твојој, приброј их избраноме стаду Твоме!

После ове усрдне молитве светитељ заспа, пошто већ беше nana ноћ; и у сну њему предстаде младић неисказане лепоте, који дајући му у руке жезал говораше: Аверкије, иди сада у име моје и овим жезлом полупај начелнике заблуде! - Пренувши се од сна Аверкије разумеде да му се у виђењу јавио сам Господ, јер осети у срцу свом неисказану радост. И испунивши се ревности он одмах устаде, па узевши велику мотку, на коју наиђе, он те исте ноћи у три сата по мраку похита ка Аполоновом храму, у коме се јуче бучно празновало и много жртава принело. У томе храму беше много великих, скупоцених и вео ма украшених идола. Стигавши пред храм, Аверкије нађе врата закључана. Он удари у њих, и она се тог тренутка отворише. Ушавши у храм, свети епископ стаде најпре ударати идола Аполоновог, а затим и остале. И све их полупа и разби у ситне делиће. А глуви и неми идоли, безгласни и бездахни и немоћни, не могаху се заштитити када их светитељ разбијаше. Само се чула лупа од удараца и тресак од стропоштовања идола на земљу.

Жреци идолски који живљаху близу храма, пробудише се од велике лупњаве у храму, и не могаху да схвате шта је то. И потрчавши у храм, они угледаше идоле богова својих где полупани леже на земљи, и светог Аверкија како парчад идола гази ногама и разбија их жезлом. И уплашише се жреци. А свети Аверкије, обративши се њима, рече са гњевом: Идите к начелницима града и к свему народу, и кажите, да су се богови ваши на јучерашњи празник силно напили, па се ноћу побили међу собом, и тако попадали на земљу и разбили се. - Рекавши то, светитељ оде дому свом, као снажан јунак који победи непријатеље, што идоли заиста и беху, пошто многе душе људске одвукоше у погибао.

Жреци идолски одмах се упутише градским начелницима, и обавестише их о свему што учини Аверкије. А када се раздани, та се вест зачас рашири по целоме граду, и стекоше се у храм сви, и мали и велики, и прост народ и начелници. И кад угледаше идоле богова својих поразбијане на ситну парчад и разбацане по земљи, запрепастише се. Па испунивши се велике јарости, стадоше сви викати: Смрт Аверкију! - Неки додаваху томе: Пошаљимо га цару, нека тамо добије муке које је заслужио злочином својим! - А неки предлагаху: Хајдмо да му кућу запалимо, и њега са кућом! - Међутим начелници говораху народу: He усуђујте се запалити кућу Аверкијеву; јер ми се бојимо да пожар не захвати сав град, ако ви запалите Аверкијеву кућу. Боље је да ухватимо Аверкија, па или да му сами судимо по закону, или да га пошаљемо на виши суд.

Док је узрујани народ тако грајао и већ хтео да нападне на Аверкијев дом, неки епископови суседи отрчаше к Аверкију у његов дом; они затекоше светог епископа где поучава сабране око њега верне, и испричаше што чуше у народу, који хоће да навали на његов дом и да њега ухвати као злочинца. - Чувши то, верни се уплашише, и молише светог пастира свог да се склони из свога дома и прикрије за кратко време, док се не стиша народ. Светитељ пак, ни најмање се не бојећи, одговори: Господ је заповедио Својим ученицима да они смело без икаквог страха проповедају свима народима реч спасења. Па зар ја да се бојим оних што су устали на мене и траже душу моју због моје ревности за Бога мог? Ако се и сакријем од руку људских, како ћу се сакрити од руке Божије? И које ме то место може сакрити од њега? Браћо, заиста не доликује нама да се бојимо и да се кријемо, када нам је Господ помоћник и чувар живота нашег. Страдати за Њега јесте благо, а умрети за Њега слађе је од сваког срећног живота.

Рекавши то, свети епископ изађе из свога дома и упути се ка средишту града, а за њим иђаху верни. Дошавши тамо где се обично скупљао народ, и севши на повисоко место, он стаде учити људе које тамо затече, да познаду истинитога Бога, да схвате прелест демонску и лажност богова својих, да одбаце идолопоклонство, а да верно служе Јединоме Богу, Творцу свега света, који живи на небу. Тада неки од незнабожаца отидоше к начелницима градским и к народу, сабраном код Аполоновог храма, и разјареном због поразбијаних идола, и обавеетише их да Аверкије усред града учи људе Христовој вери. Чувши то, сви се још више разјарише против Аверкија, што он не само идоле њихове полупа него се, ето, дрзнуо да и веру своју хришћанску јавно проповеда. У таком бесу они појурише ка месту где се светитељ налазио, да га на месту убију. Међу тим народом беху и три одавно ђавоимана младића. А кад се народ стаде приближавати к светитељу, ова три младића по дејству ђавола што беху у њима добише наступ, и стравично запомажући све страховито уплашише. Раздравши на себи хаљине своје, они стадоше зубима својим кидати своје сопствено тело и гристи руке своје. Затим павши на земљу, они се ваљаху, и пену бацаху, и често ужасне крике пуштаху, запомажући: Аверкије, заклињемо те јединим истинитим Богом, кога ти проповедаш, не мучи нас пре времена.

Ужаснути овако страшним призором људи стадоше, и посматрајући потресно мучење она три младића и слушајући њихове стравичне урлике и крикове, они претрнуше од страха. И заборавивши ради чега су дошли, они стишани у недоумици чекаху шта ће бити, и шта ће са тим младићима учинити Аверкије, кога ђаволи моле да их не мучи. А свети Аверкије стаде се молити, говорећи: Оче возљубљеног Сина Свог Исуса, Ти нам отпушташ грехе па макар их било безброј, и дајеш нам све корисно што од Тебе иштемо, - Тебе сада призивам и молим: одагнај ђавољу напаст од ових младића, да би и они одсада ишли путем заповести Твојих, следујући светој вољи Твојој, и да преко чуда које учиниш на њима, многи поверују у Тебе, Јединог свемоћног Бога, и приљубе се уз Тебе, и познаду да нема другога осим Тебе.

Помоливши се тако Богу, светитељ се обрати к мученим ђавоиманим младићима, и ударајући их овлаш по глави жезлом, који држаше у руци, рече: У име Христа мога наређујем вам, ђаволи, изиђите из младића, не повредивши их ни најмање. - Тада ђаволи, повикавиш ужасним гласом, изиђоше из младића који лежаху на земљи као мртви. А свети Аверкије, узевши свакога од њих за руку, подиже са земље. И они тог часа постадоше здрави и паметни, и припавши к светитељу, целиваху чесне ноге његове.

Када то народ виде, нестаде јарости у њега, и он повика: Једини истинити Бог јесте Бог кога Аверкије проповеда! - Затим стадоше распитивати светитеља: Реци нам, човече Божји, да ли ће нас примити Бог твој, ако My приступимо? Да ли ће нам опростити безбројне грехе наше, ако се обратимо к Њему? Научи нас како да верујемо у Њега. - А свети Аверкије, отворивши уста своја, стаде их учити познању Бога, и продужи реч своју до три сата после подне. Онда нареди да донесу к њему све болеснике; и он их исцели призивајући име Исуса Христа и мећући руке своје на њих. Чувши његово учење и видевши чудеса, сви људи повероваше у Господа Исуса Христа, и молише светог Аверкија да их крсти. Но пошто већ беше вече, светитељ одложи њихово крштење за сутрадан, наредивши свима да се припреме за свето крштење. А када се сутрадан народ опет сабра к њему, он их све одведе к цркви, и поново их доста поучи. Затим сатворивши уобичајене молитве, он крсти тога дана пет стотина људи. И у току немного дана не само Јерапољ него и суседне градове и села он приведе вери и крштењем их присаједини Богу. И разнесе се слава његова свуда. И многи болесници из разних и далеких страна долажаху к њему и добијаху двоструко исцељење: исцељење тела и исцељење душе.

Једна угледна жена по имену Фриела, мајка Евксенијана Поплијана, намесника царског на Истоку, бејаше слепа. Но чувши за светог Аверкија да исцељује многе и разне болести, она нареди те је одведоше к светом Аверкију. Затекавши светитеља где учи народ, она паде к ногама његовим, молећи га да јој отвори ослепеле очи њене. А светитељ, бринући се најпре о просвећењу душевних очију њених, упита је да ли верује у Христа Исуса који отвори очи слепоме од рођења. И када Фриела обећа да ће поверовати, и сузама заливаше ноге светитељу, светитељ, помоливши се Богу, дотаче се очију њених и рече: Светлости истинита, Исусе Христе, дођи и отвори очи слушкиње Твоје! - И тог часа Фриела прогледа, и би крштена од светитеља. Крстивши се, она даде светитељу пола имања свога да разда сиротињи. И добивши потребне поуке од светог епископа, она се врати дому своме. А син њен Евксенијан Поплион, царски намесник, видевши матер своју да је прогледала и сазнавши да јој свети Аверкије молитвама својим отвори очи, зажеле да га види и да му заблагодари за исцељење своје мајке. А светитељ и Евксенијана научи вери и обрати га Христу.

После тога три друге жене, које такође беху ослепиле, приступише к светитељу и поклонивши му се рекоше: И ми верујемо у Христа Исуса кога ти проповедаш; стога те молимо, отвори и нама очи, као што си отворио Фриели. - Светитељ им одговори: Ако стварно верујете у истинитога Бога, као што тврдите, онда ћете угледати светлост Његову. - Рекавши то, светитељ подиже очи своје к небу и стаде се молити. Док се светитељ мољаше, сиђе с неба зрак неисказане светлости, који превазилажаше сијање сунца, и обасја сво место где свети Аверкије стајаше и мољаше се. И сви присутни падоше на земљу, не могући гледати ту неисказану светлост, само три слепе жене стајаху непомично. А кад се та светлост дотаче очију тих слепих жана, оне одмах прогледаше, и блистање небеске светлости престаде. Светитељ упита прогледале: Шта угледасте најпре, када вам се отворише очи? - Прва рече: Ја видех Старога данима који се дотаче мојих очију. - Друга рече: Ја видех прекрасног Младића који се дотаче мојих очију. - А трећа рече: Ја видех мало пресветло Дете које се дотаче мојих очију. - Чувши то, светитељ и сви што беху прославише Бога, Једнога у Тројици, који твори дивна и преславна чудеса.

Затим свети Аверкије, сазнавши да и у суседним градовима и селима има много болеоника који пате од разних болести, крену са ученицима својим и, угледајући се на Господа свог, прохођаше градове и села, учећи људе о царству Божјем и исцељујући болеснике. Дошавши у једно место звано Селиште, поред реке, он преклони колена и помоли се говорећи: Господе милосрдни, услиши мене слугу Твога, и подај благодат месту овом: нека потекне овде извор топлих вода, и нека сви који Се мију на њему добијају исцељење од сваке болести и немоћи. - И када заврши молитву, изненада би гром из ведра неба, и сви се присутни препадоше. А после грома изби извор топлих вода на месту где свети Аверкије узнесе коленопреклону молитву. Тада светитељ нареди људима што беху с њим, да копају дубоке ровове за сабирање топлих вода, и свима болесницима наложи да се мију у. тој води, и сваки који се измивао, добијаше исцељење молитвама светитељевим.

Једном ђаво, желећи да искуша светог Аверкија, узе на себе изглед жене и приступи светитељу иштући благослов од њега. А светитељ, погледавши у лице ђавола, хтеде да се окрене од њега, но притом се удари десном ногом о камен, и повреди глежањ, тако да му се и рана појави. Осетивши јак бол, светитељ стајаше ћутећи и држећи се руком за оно место где беше рана. На то се ђаво громко насмеја, па узевши свој обични изглед рече светитељу: Немој ме сматрати за једног од ништавних н малих ђавола, које ти изгониш. Ја сам старешина њихов; и ето, задао сам ти рану; и ти који друге исцељујеш од болести, сада си сам болестан.

Рекавши то, ђаво уђе у једнога јуношу који стајаше покрај светитеља, и поче га мучити. А свети Аверкије, помоливши се Богу, запрети ђаволу и истера га из јуноше. Изишавши из јуноше, ђаво повика: Многа ми зла чиниш, Аверкије, и не даш ми да овде мирно живим; постараћу се да ти се осветим, и примораћу те да под старост своју путујеш у Рим.

Вративши се дому своме, свети Аверкије седам дана нити што једе нити што пи, него пребиваше у посту и свуноћним молитвама, молећи Бога да не да врагу таку власт над њим, те да он иде онамо куда ђаво хоће. Седме пак ноћи светом Аверкију се Господ јави у виђењу и рече: Аверкије, по моме промислу ти ћеш бити у Риму, да би и тамо познали име моје. Стога се не бој, јер ће благодат моја бити с Тобом.

Ово виђење укрепи светог Аверкија, и он исприча братији што чу од Господа који му се јавио. Ускоро после овога ђаво, који се хвалио да ће приморати светог Аверкија да путује, поче то вешто приводити у дело.

У то време цар римски Марко Аврелије учини својим сацарем Луција Вера, и вери за њега своју кћер Лукилу. Но пре свадбе ђаво уђе у ту девојку и стаде је мучити. To баци у велику тугу оба цара, и оца и вереника. Они сабраше из целе земље најискусније лекаре, маге и жреце, трудећи се на све могуће начине да излече Лукилу. Али од свега тога не би никакве користи. Напротив, из дана у дан девојци биваше све горе и горе. А једнога дана ђаво поче викати у девојци, говорећи: Нико ме одавде не може истерати осим Аверкија, епископа Јерапољског.

Када то чу отац девојчин, цар Марко Аврелије, он одмах посла Евксенијану Поплиону, свом царском намеснику на Истоку, писмо оваке садржине: Наша царственост је сазнала да у подвластној ти области постоји неки Аверкије, епископ Јерапољски, муж толико силан у хришћанској вери, да може и ђаволе изгонити и разне болести исцељивати. Пошто нам је он потребан, то ми шаљемо два наша достојанственика, Валерија и Ваоијана, да га са сваком почашћу доведу к нама. А твоме достојанству наређујемо да га приволиш да нам радо дође, због чега ће ти од нас бити не мала награда.

Добивши овакво писмо од цара, царски намесник оде к светом Аверкију и стаде га молити да иде у Рим к цару са царским изасланицима. А свети Аверкије, сетивши се да се ђаво хвалио како ће га под старост приморати на тешко путовање у Рим, помисли у себи: Иако си се, враже, постарао да приведеш у дело оно што си у гордости својој хвалисаво обећао да ми приредиш, ипак се нећеш обрадовати: јер имам наду у Господа да се моја старост неће узалуд потрудити, него ћу и тамо сатрти гордост твоју силом Христа мога, који ми у виђењу обећа благодат Своју.

Спремивши све што My беше потребно за пут, светитељ крену призивајући у помоћ свемоћног Бога. А спреми за пут ово: мало хлеба, и један кожни мех у који нали вино, јелеј, сирће и воду, и учини да се ове течности не помешају једна са другом. И када му за време пута беше потребно вино, то из меха тецијаше само вино; када му беше потребан јелеј, онда из меха излажаше само јелеј; када му беше потребно сирће, онда излажаше само сирће; а када му беше потребна вода, тецијаше само вода. Тако свака течност истицаше посебно, иако све оне беху заједно у једноме меху. Једном ученик светитељев хтеде да без благослова његовог наточи себи из меха чашу вина, и гле, потекоше заједно све течности помешане: и вино, и јелеј, и сирће, и вода, тако да он не могаде окусити од те мешавине. Запрепашћен, он исповеди свој грех светитељу, замоли од њега опроштај, и тада, по благослову блаженога, свака течност стаде поново истицати одвојено.

Када свети Аверкије стиже у Рим, цар са својом женом Фаустином прими га с чешћу, и одведе к својој кћери, мученој од ђавола. А кад ђаво угледа светог Аверкија, насмеја се и рече: He рекох ли ти, Аверкије, да ћу ти се осветити за јаде што си ми задао, и да ћу те натерати да под старост путујеш у Рим? - Да, заиста је тако, одговори светитељ, али ти ово неће бити на радост, проклети ђаволе. - И нареди светитељ да девојку изведу из палате напоље. А када је вођаху, ђаво се одупираше не желећи да иде, но девојку ипак силом вођаху. Тада ђаво стаде бацати девојку на земљу и бити је, а свети Аверкије, подигавши очи своје к небу, усрдно се мољаше Господу за исцељење страдајуће девојке. Онда ђаво поче запомагати: Заклињем те самим Христом твојим, немој ме послати ни у бездан ни у које друго место, него ми дај да се вратим онамо где сам био пре овог времена. - Светитељ одговори: Враже, поћи ћеш ка оцу своме, Сатани. Али пошто си намучио мене старца да овамо допутујем, то се и ти нећеш вратити одавде без муке и празан. Ево лежи камен, (пред дворцем бејаше огромно велики камен, да га је мноштво народа једва могло само покренути с места; на тај камен светитељ указа руком), наређујем ти, ђаволе, именом Господа мог Исуса Христа, да овај камен однесеш у моје отачаство, у град Јерапољ, и положиш код јужне градске капије.

Тада ђаво, као роб и заробљеник, везан клетвом, изађе из цареве кћери, узе тај камен, и тешко стењући понесе га по ваздуху преко иподрома. И сви људи што тамо беху, са великим удивљењем гледаху камен ношен по ваздуху и чујаху громко стењање ђавола, али њега самог не могаху видети. Одневши камен у Јерапољ, ђаво га положи на оном месту, где му беше наредио свети Аверкије. А житељи Јерапоља, видећи огромни камен где изненада паде из ваздуха, беху пренеражени, и разумеше ту тајну тек када се к њима врати свети Аверкије.

Међутим царева кћи, ослободивши се злог мучитеља, лежаше безгласна као мртва крај ногу Аверкијевих. Видећи то мати њена, царица Фаустина, помисли да је кћи њена умрла, и стаде плакати. Но свети Аверкије пружи руку своју и подиже девојку живу, здраву и потпуно разумну. Тада се силно обрадоваше њени родитељи, сав дом царски би понесен весељем због исцељења цареве кћери. А родитељи њени послаше радосну вест и зету своме Луцију Веру, који у то време ратоваше противу Парћана, извештавајући га о оздрављењу његове веренице. Светитељу пак они нуђаху богате поклоне, и обећаваху му дати све што буде хтео. Али он не узе ни злата ни сребра, нити икаквог имања, и говораше: БогатствО није потребно ономе коме су хлеб и вода као царски обед и као гозба велика. - А заиска само две ствари: прво, да се сиромашним хришћанима у Јерапољу сваке године даје из царских данака по три хиљаде мера пшенице; друго, да се о царском трошку подигну купатила код извора топлих вода, које светитељ молитвама својим изведе из дубине земље на исцељење болних. Цар то одмах с радошћу прихвати, и даде и писмени налог за то.

Светитељ после тога остаде још неко време у Риму, утврђујући у вери Цркву Христову. И њему се у виђењу јави Христос и рече: Ваља ти, Аверкије, бити у Сирији, и тамо проповедати име моје, и утврдити цркве моје, и исцелити мноштво болесних.

После тога виђења свети Аверкије моли цара да га отпусти, али цар не пристајаше, бојећи се да у одсуству светитељевом ђаво поново не уђе у кћер његову. Међутим светитељ усаветова цара да се не боји, убедивши га да се ђаво не може вратити. Па и после тога цар нерадо отпусти светитеља.

Севши на лађу, свети Аверкије отплови у Сирију; и прво посети Антиохију, затим отпутова у Апамеју, и у друге тамошње градове, васпостављајући мир у црквама, узнемиреним јересју маркионита. Прешавши преко Еуфрата, светитељ посети цркве у Низибији, и у свој Месопотамији. Одатле оде у Киликију и Писидију; посети и Синад, митрополију Фригијоку. По свима тим областима и градовима он би од велике помоћи Цркви Божјој, многе неверне обрати у веру Христову, јеретике посрами и одагна, верне учврсти у вери, заблуделе изведе на пуг истине, из многих људи изагна духове нечисте, и огромно мноштво разноврсних болесника исцели. И светог Аверкија сви стадоше називати равноапостолним: јер нико, осим светих апостола, не обиђе тако много земаља и градова. Тако светитељ овај пронесе славу Христа Бога и много послужи спасењу људи. После тога се светитељ врати у Јерапољ.

Када житељи Јерапоља чуше да се њихов пастир враћа к њима и да се већ налази недалеко од града, похиташе му у сусрет сви, и мало и велико, и жене и деца, и с неисказаном радошћу припадаху к њему, као деца к оцу, и добијаху од њега благослов, којега одавно већ беху жељни. Ушавши пак у град, свети Аверкије се упути У цркву, и севши на свој престо даде свима мир и поучи их много. И сви се радоваху повратку светога епископа, а нарочито ништи и убоги, пошто свети Аверкије донесе са собом царску грамату која наређује да им се за исхрану додељује сваке године по три хиљаде мера пшенице из царских данака. И пшеница је била давана све до дана Јулијана Одступника, који то укину и царску грамату одузе. Старањем светог Аверкија бише подигнута, по царевом наређењу, и купатила код извора топлих вода.

Остале године свога живота свети Аверкије проведе у светости и правди, мудро руководећи своју паству. О својој пак кончини он би унапред обавештен: јер му се у виђењу јави Господ, и рече: Аверкије, већ се приближи време да отпочинеш од трудова својих.

После тога свети Аверкије сазва своју паству, и обавести их да се ближи крај његовог живота на земљи, па им, по обичају свом, одржа опширну поуку, саветујући све: да буду непоколебиви у вери, чврсти у нади, и нелицемерни у љубави. Затим светитељ припреми себи гроб, па давши свима мир и благослов, предаде свету Аушу своју у руке Господа свога.

Тако свети равноапостолни Аверкије сконча у седамдесет трећој години свога живота. Сви житељи града Јерапоља топло оплакаше свога пастира, и побожно погребоше чесно тело његово, и камен онај, који некада по светитељевом наређењу би пренесен из Рима, положише са великом муком на гроб преподобнога. И молитвама светитељевим даваху се многа исцељења, како од његовог гроба, тако и од топлих вода, које он изведе својом молитвом. Молитвом његовом нека Господ и на нас богато излива милост Своју вавек. Амин.
Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Аверкије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Пресвета Богородица Казанска

У години 1579, за царовања Јована Васиљевича Грозног, који помоћу Божјом покори град Казан, престоницу царства Татарског, у том граду девојчици Матрони јави се у сну Пресвета Богородица и каза јој да се на месту где је њихова кућа налази сакривена у земљи Њена икона, и нареди јој да о томе обавести духовне и грађанске власти у граду. Ово се виђење поновило неколико пута. Матрона исприча о томе својој мајци, али она не обрати пажњу на речи своје малолетне кћери. Најзад девојчица виде икону у огњеним зрацима, и при томе чу страшан глас: „Ако ти не саопштиш речи моје, ја ћу се јавити на другом месту; али ћеш ти погинути!“

Овога пута мајка услиши молбу своје кћери, уплашене последњим виђењем, и заједно с њом упути се к архиепископу и војводама. Али им ови не хтеше веровати. Тада, вративши се кући, мајка стаде сама копати земљу на указаном месту. Њој се придружише и други, али ништа не могоше наћи. Најзад, када стаде копати сама девојчица Матрона, икона Пречисте Богородице би нађена и извађена из земље. Икона би веома свечано и са великом чешћу однесена у цркву, и прослави се чудотворењем, и би од тада свуда позната као „Казанска“ чудотворна икона Пресвете Богородице.

+++

Празновање иконе (21./8.јул; 04.нов./22.окт.) познате под називом Пресвета Богородица Казанска (рус: Казанская), успостављено је у знак захвалности за спасење Москве у све Русије од инвазије Пољака 1612. године. Установљено је 1649. године, и све до данас, та икона је у нарочитом поштовању у цеколикој Православној Русији. Свети Димитрије Ростовски, у својој беседи познатој под насловом „Беседа на дан јављања иконе Мајке Божије Казанске“ каже да Мајка Божија Казанска избавља од великих мука и зла, не само преведнике, него и грешнике.Казанска икона Мајке Божије се неизмерно поштује у Русији. Управо овом иконом обично благосиљају младенце пред брак, управо њу постављају изнад дечијих креветића, како би кротки лик Пресвете Богородице с љубављу гледао на младе хришћане.

+++

Тропар икони, глас 4.

Заступнице усрдна, мати Господа Вишњега, за све нас молиш Сина твога Христа Бога нашега, и свима помажеш на спасењу. Под сигурни покров твој прибегавамо, све нас заступи, о госпођо царице и владичице, у напастима и мукама, и у болестима обремењеним гресима многим, који предстојимо пред тобом и молимо те умилном душом и скрушеним срцем, пред пречистом твојом иконом са сузама. У Теби имамо сигурну наду, подари нам избављење од свих зала и све што нам је потребно, и спаси нас Богородице дјево, јер си ти једини божански покров слугама твојим.

Кондак икони, глас 8.

Припаднимо народи ка овоме тихом и добром пристаништу, брзој помоћници, сигурном и топлом спасењу, покрову, дјеви Богородици. Пожуримо на молитву и похитајмо на покајање: Источиће нам неисказане милости, пречиста Богородица, која хита у помоћ и избавља од великих беда и зала, благоугодне и богобојажљиве слуге своје.

Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе Казанске

О, Пресвета, Госпођо Владичице, Богородице! Са страхом, вером и љубављу припадајући часној икони Твојој, Тебе молимо: не одврати лица Свог од ониx који прибегавају Теби. Умоли, милосрдна Мати, Сина Твог и Бога Нашег, Господа Исуса Христа, да сачува у миру земљу нашу, да Цркву Своју Свету сачува непоколебљивом од сваке безбожности, јереси и раскола. Јер немамо друге помоћи, немамо друге наде осим Тебе, Пречиста Дево: Ти си хришћанима свесилна Помоћница и 3аступница. Све оне који Ти се с вером моле избави од греховног пада, од замки злих људи, од свих искушења, од мука, невољa и од напрасне смрти; даруј нам дух скрушености, смирење срца, чистоту помисли, исправљење греховног живота и опроштај грехова, да се сви захвално опевајући величину Твоју, удостојимо Небеског Царства и тамо са свима светима прославимо пречасно и величанствено Име, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Због чега је Бог допустио да буде само неколицина срећника?

На питање црквењака Галиноса, због чега је Бог допустио да буде само
неколицина срећника, Свети Нектарије одговара:

„Ствари се у животу дешавају на начин који не разумемо. Морамо
имати веру и бесконачно поверење у делање Божије уместо да судимо на
основу нашег ограниченог,смртничког разумевања. Да ли се, на
пример, сећаш како је г. Армандопулос почео да слика Јеванђелисте у цркви?
Сећаш се како си, на основу онога што си упочетку могао да видиш, тврдио
како иконе неће бити ништа друго до замрљане слике? Сада пак сатима стојиш
пред њима и дивиш се њиховој лепоти.Ако, дакле, имаш поверења у уметника,
чекаћеш док не видиш довршену слику уместо да буде под утицајем делимично
довршеног дела.Тако је и са нашим Господом. Морамо чекати верно, стрпљиво
и са надом док не видимо коначан исход“..

Свети Нектарије Егински

Свети Лука,апостол и јеванђелист

           

Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.

У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35).

По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији, проповедајући и ширећи хришћанство.

Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава).

Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света. У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи" (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.
                                             

После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени: јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10).

Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.

У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.

Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог.

У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја.

Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.
                                      


Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин.

+++

Акатист Светом Апостолу и Еванђелисти Луки
https://drive.google.com/file/d/113Xs2rZJqd2OhqqsyJ-ql12874_tOUHJ/view?usp=sharing

Свети Апостол и Еванђелист Лука,а не "Ноћ вештица"

Као Истинити Православни Хришћани дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне забаве, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у сагласју са нашом светом Православном вером или није.

У протеклих месец дана све нас у спољњем свету подсећа да се ближи празник Helloween: деца у школама увелико цртају бундеве, вештице и слепе мишеве, родитељи размишљају како да набаве или сашију идеални костим у којем ће њихова деца ићи по кућама и тражити слаткише „плашећи“ комшије, из излога нам се кезе и цере ликови вампира, вукодлака и разних демона, који понекад изгледају „симпатично“ – шаљиво, а понекад узнемирујуће. Многи ће од нас пристати да поведу своју децу увече 18.(31.) октобра, кад зађе сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан.

Многи ће, у жељи да се њихова деца не разликују од осталих, учествовати у овом празнику, правдајући се да је све то само забава за децу и да ту нема никаквог дубљег значења.

А ево шта је заправо позадина празника Helloween:

Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и северној Француској. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, кад природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак.

Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани „trick or treating“. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина.

Овде је само укратко објашњено порекло и значење празника Helloween.

Јасно је да ми, Истинити Правословни Хришћани не можемо и не смемо учествовата у оваквој идолопоклоничкој светковини на било ком нивоу (макар то била „само“ забава за децу), јер то директно представља одрицање од нашег Господа и наше Свете Православне вере. Јер, ако пристанемо да своју децу „маскирамо“ и пустимо их да иду по мраку и моле за слаткише, ми тиме својевољно пристајемо на заједницу са мртвима, чији бог није келтско божанство Самхаин, већ сам Сотона, кнез зла, а слаткиши које буду добили неће представљати безазлени поклон деци, већ принос самоме ђаволу. Подсетимо се само да су наши преци, Истинити Православни Хришћани из најранијих векова, пре бирали телесну смрт у најгорим мукама него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа Бога нашег, који нам је заповедио: „Немој имати других богова осим Мене“.

У данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако убедити готово свакога да је порекло оваквих празника безначајно и да је Helloween "oбична, безазлена забав"а.

Иза овакве тврдње налази се атеизам, удаљавање од вере и својих коренова, негација постојања како Бога тако и ђавола. Наша Света Црква нас учи да је једино Бог судија свим нашим делима, а да нашим делима служимо или Господу, или Сотони, те да нико не може служити два господара.

Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога.

                                                                         +++


Амерички документарни филм о ''Ноћи вештица'', са исповестима сатаниста и жртава које су учествовале у сатанистичким ритуалима на ову ноћ.Свако ко га погледа, више неће имати никакву недоумицу око духовне суштине овог сатанистичког пира, који се намеће као "безазлена забава" неупућенима. Пресвјатаја Богородице, спаси нас!