Свети Лука,апостол и јеванђелист

           

Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.

У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35).

По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији, проповедајући и ширећи хришћанство.

Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава).

Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света. У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи" (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.
                                             

После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени: јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10).

Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.

У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.

Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог.

У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја.

Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.
                                      


Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин.

+++

Акатист Светом Апостолу и Еванђелисти Луки
https://drive.google.com/file/d/113Xs2rZJqd2OhqqsyJ-ql12874_tOUHJ/view?usp=sharing

Свети Апостол и Еванђелист Лука,а не "Ноћ вештица"

Као Истинити Православни Хришћани дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне забаве, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у сагласју са нашом светом Православном вером или није.

У протеклих месец дана све нас у спољњем свету подсећа да се ближи празник Helloween: деца у школама увелико цртају бундеве, вештице и слепе мишеве, родитељи размишљају како да набаве или сашију идеални костим у којем ће њихова деца ићи по кућама и тражити слаткише „плашећи“ комшије, из излога нам се кезе и цере ликови вампира, вукодлака и разних демона, који понекад изгледају „симпатично“ – шаљиво, а понекад узнемирујуће. Многи ће од нас пристати да поведу своју децу увече 18.(31.) октобра, кад зађе сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан.

Многи ће, у жељи да се њихова деца не разликују од осталих, учествовати у овом празнику, правдајући се да је све то само забава за децу и да ту нема никаквог дубљег значења.

А ево шта је заправо позадина празника Helloween:

Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и северној Француској. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, кад природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак.

Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани „trick or treating“. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина.

Овде је само укратко објашњено порекло и значење празника Helloween.

Јасно је да ми, Истинити Правословни Хришћани не можемо и не смемо учествовата у оваквој идолопоклоничкој светковини на било ком нивоу (макар то била „само“ забава за децу), јер то директно представља одрицање од нашег Господа и наше Свете Православне вере. Јер, ако пристанемо да своју децу „маскирамо“ и пустимо их да иду по мраку и моле за слаткише, ми тиме својевољно пристајемо на заједницу са мртвима, чији бог није келтско божанство Самхаин, већ сам Сотона, кнез зла, а слаткиши које буду добили неће представљати безазлени поклон деци, већ принос самоме ђаволу. Подсетимо се само да су наши преци, Истинити Православни Хришћани из најранијих векова, пре бирали телесну смрт у најгорим мукама него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа Бога нашег, који нам је заповедио: „Немој имати других богова осим Мене“.

У данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако убедити готово свакога да је порекло оваквих празника безначајно и да је Helloween "oбична, безазлена забав"а.

Иза овакве тврдње налази се атеизам, удаљавање од вере и својих коренова, негација постојања како Бога тако и ђавола. Наша Света Црква нас учи да је једино Бог судија свим нашим делима, а да нашим делима служимо или Господу, или Сотони, те да нико не може служити два господара.

Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога.

                                                                         +++


Амерички документарни филм о ''Ноћи вештица'', са исповестима сатаниста и жртава које су учествовале у сатанистичким ритуалима на ову ноћ.Свако ко га погледа, више неће имати никакву недоумицу око духовне суштине овог сатанистичког пира, који се намеће као "безазлена забава" неупућенима. Пресвјатаја Богородице, спаси нас!
               
                                    

Ноћ вештица – Сатанистички празник

Ноћ вештица је славље мрачних демонских сила, сујеверја, симбол зла и сила таме а сви ви који је прослављате у томе радосно учествујете. Слава Свети Лука или Дан Мртвих и пагански празник Ноћ Вештица – ком Царству ћете се приволети и коме ћете децу послати?

Знате ли шта је празник Ноћ вештица и кога слави? Ноћ В-е-ш-т-и-ц-а! Није ноћ добрих духова, анђела или светаца, него вештица, иако ће вам то представити као допадљив празник за децу, маскенбал, карневал.

Људима се лако може манипулисати и убедити их да верују у глупости и накарадности као нешто добро и прихватљиво. Погађате на шта мислим, реч је о новокомпонованом празнику који се зове Ноћ вештица, и који нам преко Америке и геј лобија стиже у Србију. Случајност или не, тај "дечији карневал и маскарада" како га организатори лукаво представљају пада баш на 31 октобар, црквени празник великог хришћанског светитеља и апостола Светог Луку. С обзиром да је тог дана многима породична слава Свети Лука, и да је Свети апостол Лука породични заштитник, има се пуно тога рећи против фестивала Ноћ вештица, за све оне који том паганском фестивалу олако и наивно прилазе, верујући да је то само дечија забава на којој се деле колачи и одиграва забава између деце и одраслих. Ноћ вештица је заправо још један у низу социјалних феномена који разграђују породице, друштва и цивилизацију у целини, водећи нас у будућу анархију и релативност.

Слично као и циклус окултних књига и филмова о Хари Потеру манифестација која нам се убацује са Запада је демонстрација једне Тамне силе, која кроз векове делује на ум и понашање људи, и бори се против здравог разума, на све могуће допадљиве и мање допадљиве начине.

Извориште празника Ноћ Вештица је стари пагански фестивал Самхаин, који су празновали Келти у Ирској. Он је био заправо Келтска Нова година, и смена године. С обзиром на веровање да у тренутку смене годишњих доба свет живих долази у најближи додир са светом мртвих, и да је тада најбоље време за магијске ритуале, паганска свест старих Келта је у име помена на своје претке и сва остала поднебеска бића, правила мрачни фестивал где су се људи костимирали имитирајући демонски свет мртвих уз масовно клање животиња и приношења жртава, бајање и прорицање кроз кости и унутрашње органе жртвованих животиња. Веровало се да ће се на тај начин направити магијска и свесна контрола над духовима умрлих, а дешава се заправо супротно, омогућава се духовима и демонима да владају људима. Јер, запитајте се како је то могуће да мали човек може да влада оностраним силама далеко већим и јачим од њега. Те силе владају њиме, правећи се да му служе у прво време. После му узимају све, и оно најдрагоценије – душу.

На жалост, сличне празноверице и паганска свест постоји и код наших људи и дан данас, када се на православни празник посвећен сећању на мртве – Задушнице, оставља храна и пиће на гробове умрлих или им се пушта омиљена музика. Уместо да се на литургији молимо за њихов спас и умирење њихове душе на оном свету, ми стално покушавамо да направимо мост са оностраним и да комуницирамо са духовима умрлих. Пустите мртве на миру! Живите живот живих!

Међутим, стално жива паганска традиција је своје упориште нашла у Америци, када су Ирски и Шкотски досељеници пренели празник Ноћ вештица на ново тло и почели крајем 19-ог века да га славе у новој отаџбини. Сам празник није у прво време био популаран, али је полако био прихваћен јер је представљен као дечија разбибрига. Наиме, постало је допадљиво то што су деца почела да се шетају од куће до куће, маскирана у разна демонска бића: ђаволе, вампире, вукодлаке, вештице и да траже колачиће од домаћина или ће их уплашити. Ко би одбио деци а и шта деца знају о силама мрака. И тако је преко игре и наивног дечијег осмеха озбиљна преласт почела да се шири америчким друштвом.

Други разлога за популаризацију празника Ноћ вештица је била могућност зараде, коју су довитљиви трговци брзо уочили и почели да продају костиме и реквизите за Ноћ вештица, гурајући даљу популаризацију фестивала. Данас је то читава и озбиљна индустрија која је изграђена око тог морбидног празника и која својом пропагандом снажно форсира даљи развој манифестације. Свакако, највећи допринос томе је дао и Hollywood са низом сатанистичких, фантастичних и хорор филмова који су промовисали вредности оностраног света и стварали нову културу веровања. Трећи разлог раста мрачног фестивала Ноћ вештица је геј лоби који је кроз медије снажно почео да промовише Ноћ вештица, јер су били веома блиски сензибилитетом са манифестацијом, и уопште сва карневалска окупљања и маскараде су блиски култури трансексуалаца, транвестита, садо-мазо и хомосексуалаца, с обзиром на њихову потребу за маскирањем, да буду оно друго, да буду оно што нису.

Сад, већина слободоумних и демократских мислилаца ће рећи следеће: "Па шта је ту страшно? Деца се мало маскирају, то је све само добро зезање, забава. Нема ту ништа опасног. Ви само претерујете у паници. И то је за људе. Па погледајте Америку и Немачку, где је то најзаступљеније, шта њима фали. Лепо живе, лепо се забављају и ником ништа."

То говоре они који не виде Тамну силу, ни у свом животу ни кроз историју. Њима је скоро немогуће објаснити да су такве манифестације демонстрација Нечастиве силе која врбује своје нове поданике, где се деца и одрасли заводе да постану чланови разних култова, секти и мрачних група, или пак да са толеранцијом гледају на такве ствари, да би једног дана рекли: "Баш је cool бити вештица" или "Вукодлаци су баш супер"

Такође, обичан свет не зна да се за време таквих празника масовно одигравају бизарни окултни и сатанистички ритуали по становима, усамљеним кућама, шумама и пропланцима, гробљима и такозваним светим местима природе, где разне секте славе и призивају своје мрачне господаре, иницирају нове чланове и јачају снагу паганизма у свим облицима. Кроз овакве фестивале као што је ноћ Вештица и кроз доминантну симболику они демонстрирају своју појавност, снагу и врбују симпатизере и нове чланове. Ако мислите да се то не дешава, или да су ваша деца отпорна, свесна и да се вама то никада неће и не може десити, онда сте врло наивни. Није то Црква вековима забрањивала без разлога. Погледајте само данашњу ситуацију, када су Црквене забране пале под утицајем секуларних и "демократских" држава и када нема никакве цензуре. Ненормални, демона пуни нови цртани филмови које ваша деца гледају, најочитији су пример тога о чему се говори у овом тексту.

Цела цивилизација је данас опседнута кроз медије, моду и културу позивима да се измешају онај и овај свет, да не буде само ноћ вештица, већ да сваки дан постане и дан и ноћ вештица, вукодлака и духова. Свуда имате слике ђавола, демона и духова. Свуда је доминантно натприродно, то је мода. Негде је то завијено у обланду хуманости, љубави и допадљивости, али свуда царује онострано, као да реални живот уступа месту фантастици – Matrixu Новог Доба. Модни дизајнер Пако Рабан пише књиге на ту тему, дубоко верујући у онострано. Филм "Ђаво носи Праду" је чак експлицитан у свом наслову, ту нема скривања ко стоји иза свега. Оглас за телекомуникациону компанију вас позива да изаберете која врста демона ћете бити. Ученици Карлоса Кастанеде вас позивају да се иницирате у мексичке шамане поливајући се свежом и топлом јарећом крвљу. И има читав низ таквих морбидних ствари, које су постале нормална појава у име политичке коректности.

Да не говорим о холивудским филмовима пуним оностраног и бесмисленог и експлицитног насиља. "Постало је кул бити секси плаћени убица, који савршено убија. Живети са духовима и имати 6-о чуло је супер." Само изабери "реалност" у којој ћеш бити и твоја прича никада неће имати краја, како нас бомбардују филмови и поруке. Литература је одавно отишла у том смеру, било да се ради о помињаном Харијy Потеру, хорор трилерима, или софистицираним књигама Умберта Ека и Паула Коеља. Дечије књиге су такође контаминиране паганизмом, говоре о гномима, троловима, Атлантиди, ванземаљцима, вештицама. Моја ћерка је добила на поклон књигу „Моја одметнута вештица иде у балетску школу“ коју је издала издавачка кућа „Бели пут„, па вас позивам да погледате само избор наслова и читаву едицију посвећену вештицама од стране те издавачке куће. На жалост чак се и играчке праве у том смеру, све мање имају хуманог у себи а све више технолошког или наднаравног.

Неко ко има мало историјског памћења, моћи ће да се сети како после масовних натприродних фантазија долазе природне и друштвене катастрофе, и како је због тога и таквих веровања окултне Немачке у 1 или 2 светском рату сваки дан био пакао на земљи, вођен таквим и сличним силама. Или какав је под уследио након фантазије комунизма и атеизма. Ако мислите да су те Тамне силе промениле своју нарав да муче људе тиме што су демони постали као Шрек, допадљиви и забавни, грдно сте се преварили. Само су променили стратегију, отров који нам сервирају је сада сладак, није горак као што је некада био.

Хришћанство се вековима борило да људе отргне од празноверица, паганства, бајања, магије, окултизма и да код људи негује здрав разум и проницљивост. Није у томе увек успевало тим пре што су и сами хришћани често упадали у другу врсту празноверја и бесмислица. Сетимо се само Лова на вештице, Инквизиције, цензуре науке, и претеривања у том смислу.

Међутим, некада су само махните, опседнуте и полулуде жене биле вештице, данас је то заводљиви модни тренд који се нуди девојчицама. Погледајте само певачицу Мадону и њене видео спотове и концерте. Класичан модел савремене вештице. Јер, данас се вештице представљају као "сараднице Мајке природе", борци за полне и сексуалне слободе, заводнице, авангардне уметнице, Анима, Лилит и слично. Погледајте само колико серија има на ТВ каналима о савременим вештицама, на пример серија „Чини“, где младе и "позитивне вештице" наводно бајањем и магијом "чине добра дела, помажу слабима, спасавају свет" и сличне глупости. Ноћ вештица прелази у сваки дан вештица.

Запитајте се само како се васпитава ваше дете кроз такву културу. Шта му се нуди да постане? Наведимо само неке улоге које му се сервирају: Вештица. Кабалиста. Вукодлак. Супер херој. Чаробњак. Парапсихолог. Порно глумица. Јоги. Професионални војник. Хомосексуалац. Алтернативац. Нудиста. Ванземаљац. Професионални убица. Аутономан. Проститутка. Самац. Промискуитетан. Контролор. Садиста. Мазохиста. Митоман. Демон.

Стога, молимо се на данашњи дан Светом апостолу Луки да нас спасе оваквих празника и да се никада не укорене у нашем народу, и да се као народ што више манемо преласти, празноверја и натприродног живећи свесно и разумно. Од културе ружног, натприродног, демона и духова нам неће ништа добро доћи.

Молимо те Свети апостоле Лука, помози нама нејакима и одагнај од нас силе Нечастивог!

У име Оца, Сина и Светог Духа, Амин!

+++

Молитва Светом Апостолу и Еванђелисти Луки
О, Свети Лука, Богом изабрани и Мајком Божијом благословени, проповедниче по свој васељени Еванђеља Христовог, мучениче и апостоле, помоћниче свима који те молитвено призивају, помози и нама, непотребним слугама Господњим. Јер ми се због наших многих прегрешења налазимо у тами и сени смртној и удаљени смо од Бога безмерно далеко. А због стида који осећамо због тога, и немајући смелости да Га сами замолимо за опроштај, призивамо тебе, велики светитељу Божји, као онога који у Његовој неизмерној светлости пребиваш, да Га уместо нас молиш да се смилује на нас. Умоли Га, Свети Лука, да се поново у нама роди страх Господњи, страх који рађа љубав, а грех одгони. Јер ми смо толико навикли да грешимо свакога дана и часа, па и у сну, као да смо заборавили речи Господње: „Стражите, јер не знате часа када ћу Ја доћи“. Као да нас сваког трена не може позвати из овог привременог живота у вечни. Тај страх, тај осећај, ту премудрост, како каже Псалмопевац Давид, пробуди у нама, Свети Лука. И нека се онда, твојим молитвама, у нама роде сузе покајања. Сузе које ће све закутке наше душе да очисте од греха који се наталожио на њој. Јер ми, по свом безосећају и духовној обневиделости, не можемо ни да плачемо над својим мртвацем, над самима собом, а тако много суза, потоке суза, требали би да пролијемо за безбројне грехе које учинисмо. Помози нам, неукима и неразумнима да „разумемо Писмо“ које си и ти писао, јер онај ко га истински разуме, ко истински схвати речи његове, тај бежи од греха као од огња, и свим силама тежи да се приближи Богу. Јер тај схвата да је грех смрт, а Бог живот. Помози нам зато, Свети Лука, да се, то схвативши, очистимо од греха, и пређемо из смрти у живот. Да нам Бог буде све у свему. Да од сада увек будемо у Његовој близини. Нека нам, као теби и Клеопи када сте ишли за Емаус срце и душа стално трепере од Његовог присуства. Тада ће мир владати у нама, небески мир, који ће нам утврдити наду на Царство Небеско, и том радошћу ћемо добити снагу да стреле лукавога које свакога часа лете ка нама, лако одагнамо од себе. А са том надом ће љубав Божија која је у нама да нас припреми за пут ка Вечној Отачбини, где су све Силе Небеске, сви Свети, и Мајка Божија пред њима, чији си ти благи лик у икони, тобој насликаној, овековечио. Нека нам очи срца нашег непрестано гледају ту лепоту, и њоме се наслађују, како би се већ овде зацарило у нама Царство Небеско, у које нека се твојим молитвама, Свети Лука, и преселимо када нас Господ једном позове, па да онда вечно славимо Бога у Светој Тројици: Беспочетног Оца, Јединородног Сина и Свесветог Духа, кроз сву вечност бесконачних векова. Амин.

+++

Акатист Светом Апостолу и Еванђелисти Луки
https://drive.google.com/file/d/113Xs2rZJqd2OhqqsyJ-ql12874_tOUHJ/view?usp=sharing

Питање старог календара

Текст под називом "Питање старог календара" из књиге "Против лажног јединства" Александра Каломироса.

Први део књиге ,,Против лажног јединства"

https://mega.nz/#!FcUgxKCa!XCrJ7YmNEmWvjF5pquIEQMztRLOBFSfClNFElCAKqZg

Други део књиге ,,Против лажног јединства"

https://mega.nz/#!pVMn1BDJ!RUPZypSCEwUusCZDqF5bKGMsFQSt-wxfx2Kp4S9TD1o

***

Још текстова везаних за "календарско питање":

Писмо оца Филотеја Зервакоса упућено новокалендарском епископу Августину Флоринском

Један део писма:

Прошле недеље попео сам се на врх Сви Светих и пророка Илије...и преклонивши колена пред њиховом часном иконом са сузама сам се молио да ме уразуме који календар ја убоги треба да следим заједно са својим братством,духовним чедима и свим православним хришћанима.И пре но што сам окончао своју смирену и тужну молитву,чуо сам у себи глас који каже:

"Треба да следиш стари календар што ти је предат од Богоносних отаца који су се сабирали на седам Васељенских сабора и утврдили Православну веру,а не нови календар западних папа који су расколили Једну,Свету,Саборну и Апостолску Цркву и изврнули апостолска и отачка Предања!"

Истога тренутка осетио сам такво задовољство,такву радост,такву наду,такву храброст и полет душе,какве тешко да сам икада осетио у часовима молитве,током читавог свог живота...

Немојте да мислите да држање папског календара представља нешто небитно.Јулијански календар је Предање и као таквога ми морамо да га чувамо,иначе падамо под анатему:,,Ако неко одбацује било које предање,писано или неписано,нека буде анатема"-објављује Седми Васељенски сабор.

***

Много је чуда која доказују исправност старог календара,много је Светих Отаца говорило о календарском питању.Eво једног сведочанства о чуду које се догађа на дан када се тај Свети мученик Николај Енвуненис молитвено прославља(9. маја по старом календару(22. мај по новом)) :

У Грчкој је од савремених чудеса познато течење крви из дрвећа на дан Св. мученика Николаја Енвунениса, убијеног од стране незнабожаца у брдима код Ларисе у време првих прогона на хришћане, тј. негде у 2. или 3. веку. Напоменућемо укратко и историју везану за тог Мученика Христовог. Наиме, после његовог убиства, сваке године на Светитељев дан (празнује се 9. маја), искључиво по старом календару, већ вековима тече крв из дрвећа (некад више, некад мање) на месту где је убијен. Оно што је за нас још већма интересантно, јесте историја везана за новокалендарског „епископа” лариског, који се у безумљу и из зависти (зашто се то, као и многа чудеса од те крви не дешава по новом календару), пре 50-так година дрзнуо да нареди да се посече дрво из кога је текла крв, тј. дрво уз које је био везан Свети мученик Христов. Осим што је безумни новокалендарац убрзо после тога био кажњен смрћу, десило се још веће чудо, тако да је одмах после тога крв почела да тече из свог дрвећа у околини, док је раније текло само из једног. Диван је Бог у Светима Својим...

***

Чудо на Воздвижење Часног Крста 14. Септембра (по старом Календару) 1925.г.

http://www.svetosavskasrbija.com/sr/video_gallery/chudo-na-vozdvizhenje-chasnog-krsta-14-septembra-po-starom-kalendaru-1925g.html

О догматско-канонској правилности старокалендарске Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке и јасној БОЖИЈОЈ ПОТВРДИ да је „Јеладска Црква Христова” остао управо тај народ, а не обновљенческа јерархија новокалендарска, сведочи (поред јасних канона) и ово предивно и превелико чудо Божије када се на свеноћном бдењу мале групе старокалендарских православаца уочи празника Воздвижења Часног Крста по старом календару, 14. септембра 1925. године, негде око 11,30 часова ноћу појавио предиван блештећи Крст који је обасјавао својим лучама само цркву и присутан верни народ. Више од 2000 побожних верника, послани полицајци (да растуре скуп и ухапсе свештеника) као и многи људи из Атине, видевши то предивно божанско знамење и чудо попадали су на земљу и у страху и радости, у ужасу и сузама прослављали Бога Свемилостивог и Часно Дрво – Крст Христов. Тројица полицајаца чак су и монаси потом постали, а старокалендарској Цркви ИПХ убрзо су пришле многе хиљаде верника18 чије су недоумице око јасних канона Цркве – биле разрешене Самим Богом! То сијање је трајало око 45 минута, и затим је Часни Крст ишчезао оставивши у умиљењу и великој утехи исповеднике православне вере. Пошто се то чудо прочуло у целој Грчкој, оно је потпуно разрешило све недоумице о томе ко је остао у Истинитој Цркви Христовој, а ко је од ње отпао у раскол... У току 2. светског рата новокалендарци су отели и ту цркву и лукаво оформили женски манастир како се старокалендарци не би ту сакупљали, те како би то највеће чудо двадесетог века исчезло из сећања људи. И тешаху се синови и кћери новокалендарске: ...од лажи начинисмо себи наду и преваром се покрисмо (...) И примиће плату неправде (...) који се наслађују преварама (...) и који неће да се обрате... (Исаија 28, 15; 2 Пт. 2,13; Јеремија 8.5).

***

Св. Јован Златоусти:

„Ако би Црква чак и грешила у одређивању дана Пасхе, ни у том случају не би толико похвално било тачно астрономско посма­трање времена, колико би то било осуде достојан раскол.”

Творенія том 3, стр. 678.

***

Сигилион са сабора у Цариграду 1583 године

https://www.youtube.com/watch?v=udmR5D9sHzY

Иначе,јеретици екуменисти и сви они који бране расколнике новокалендарце,а глуме ,,ревнитеље" (лажни "ревнитељи",као и "ревнитељи изнутра"),труде се "ревносно" да докажу да овај Сигилион "не постоји"!О његовом постојању говори и документ преузет са сајта Светосавска Србија

( http://svetosavskasrbija.com/sr/documents/o-dezinformaciji-u-vezi-davnashnje-osude-novog-kalendara-od-strane-svepravoslavnih-sabora ) ,који вам топло препоручујем да прочитате.

Васељенски Патријарх Јеремија II, †1595. год.:

„Оштро је одрицао Григоријански календар као папску творевину, а који је непријатељска сила Православном истоку. Гледао је на тај календар као на карактеристичну новотарију у целом систему папских новачења, наспрам традиције великог Православног Исто­ ка. Сматрао га је за оруђе папске освајачке политике у односу на аутокефалне грчке Цркве.”

Професор Соколов Церковныя Ведомости № 14 за 1906. годину.

Васељенски Патријарх Кирило V подобно Патријарху Јеремији II

издао је синђелију, тј. окружну посланицу 1756. године у којој пише:

„Најчаснији клирици наше Христове велике Цркве и остали побож­ ни јеромонаси, појци у Црквама нашег града и сви који следите Не­ ботајнику Павлу који је рекао у својој посланици Галатима (Гл. 1, стих 8­9) Ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друк­ чије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Поводом нових саблазни које су произвели паписти, а које се тичу промене наше Свештене пасхе и календара (објављујемо) – ОДЛУЧЕЊЕ ОД ЦРКВЕ:

Јереј или мирјанин, који прими григоријански календар – да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да се не распадне но да пребива у вечним мукама. Камен и гвожђе нека се распадну и распу, они неће никад и никако. Да наследе губу Гијезијину и ве­ шање Јудино, да буду на земљи као Каин – стењући и тресући се – и гнев Божији да им лежи на глави, да им удео буде са Јудом и богоборним Јудејима. Земља да се отвори и да их прогута као Датана и Авирона. Анђео Божији да их прогони са мачем у све дане живота њиховог: да подлегну свим проклетствима Патри­ јараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама вечног огња. Амин! Да буде!”

***

Васељенски Патријарх Јоаким III, †1904. год.:

„Суштински празник Православља који саставља сам темељ целе његове канонске и правне грађевине јесте: ненарушавати наредбе донесене од стране наших Отаца на вечне векове. Само то може одбити нова устремљења и силе, које по речима апостола исходе од мудрости земаљске, душевне и ђаволске. Јер како да оно што је постојало у току толиких векова по чину и благообразно не сачува силу и да не буде свештено и на остало време?”

Церковныя Ведмости № 1 за 1906. годину.

***

Сверуски Сабор 1917 – 1918. год.:

„Свештени Сабор, увидевши погубност сваког зближавања са григоријанским календаром и дајући преимућство јулијанском ка­ лендару, одлучно је одбацио нови календар и одлучио да се остане на старом календару за црквено рачунање.”

1923. године Руска Православна Црква поново је потврдила решење свог Сабора из 1917 – 1918. године и поново је одбила да прими нови календар, не обазирући се на оштро принуђивање богоборне бољшевичке власти која ју је хтела подјармити, чврсто чувајући црквено свештено Предање и свој Православни календар.

***

НАСИЛНО УВОЂЕЊЕ ПАПСКОГ КАЛЕНДАРА У ГРЧКОЈ

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Насилно_увођење_папског_календара_у_Грчкој

БОРБА ЗА ОЧУВАЊЕ СВЕТООТАЧКОГ ''СТАРОГ'' КАЛЕНДАРА

http://православнапородица.орг.срб/index.php/ctenie/vera-svetih/331-stari-kalendar

НОВОЈУЛИЈАНСКА ПОДВАЛА

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Новојулијанска_подвала

ЗАБЛУДА НОВОГ КАЛЕНДАРА

- Григоријанска реформа календара као средство папске експанзије -

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Заблуда_новог_календара

***

,,Архимандрит" Рафаил Карелин

О ПОТРЕБИ ОЧУВАЊА СТАРОГ ЈУЛИЈАНСКОГ КАЛЕНДАРА

Календар је један од покушаја да се открију временски ритмови, да се створи модел времена, слика времена, да се састави његов периодични систем. Немогуће је говорити о тачности времена. Не понавља се време, него условни оријентири за одбројавање времена. Одлике календара су ритмичност структуре и тачност у односу на задате оријентире. Јулијански календар је оријентисан на сидеричку-звездану годину. Григоријански на тропску, сунчеву годину, и због тога је немогуће поредити њихову тачност у односу једног према другом. Тачност Јулијанског календара се не може разматрати у мерама тропске године. У врлине Јулијанског календара спадају: строга наизменичност простих и преступних година у ритму 3:1; подједнак број преступних година у календару; веза и симетричност Јулијанског календара с лунарним календаром; циклус од 28 година, када се у данима недеље понављају исти бројеви дана у месецу; циклус од 19 година када се понављају исте фазе месеца у односу на датуме месеца. Пасхални циклус или Велики индикт који садржи 532 године (28х19) – циклус након којег се понављају месечеве фазе, дани, недеље и датуми месеца се понављају, односно празник Васкрса постаје периодичан. Кроз Јулијански календар време се оцрковљује у ритмовима Богослужења, нарочито у пасхалији. Оцрковљено време постаје символ и икона Вечности.

Григоријански календар је лишен цикличности. Његови периоди су толико велики да је он практично праволинијски; узима у обзир мање космичких фактра од Јулијанског (одсуство звезданих оријентира), његови фактори – пролазак сунца кроз геоцентричну осу су променљиви. Изгубио је везу са лунарним календаром и због тога је постао туђ библијском мерењу времена. Григоријански календар је у поређењу са Јулијанским по својој структури примитивнији, а његове мерне таблице су незграпније и тромије.

Три основна циклуса Јулијанског календара нам дају следећу слику: први циклус је смена три просте и једне преступне године (3 и 1), тријада и јединица – свештени символ Божанства. Други циклус је подударање дана недеља; збир ових бројева (2+8) даје 10 (плерома, савршенство и завршеност. Трећи циклус је подударање месечевих мена с бројевима месеца сваких 19 година (1+9=10). Свештени циклус Јулијанског календара јесте Велики Индикт – Пасхални круг, то су 532 године (5+3+2=10). Да ли овакве једначине могу бити проста подударност или је то мистички подтекст календарско астрономске таблице?

***

Eво и једног текста у пдф формату,из књиге Духовник Царске породице,Свети Теофан Полтавски Нови Затворник.

Свети Теофан је био велики борац против јереси и новотарија.Такође,одговоре које је давао онима који су код њега долазили је давао из Светоотачких књига.

Текст се зове Кратка канонска расуђивања о календару.

https://mega.co.nz/#!9dtVhAoY!h0v9EOkEP5BXJdNMnfR9bW86NAsBFVPV_xZ1qJ2_Dlw

***

Свети Нектарије Егински о Светом Предању

https://www.youtube.com/watch?v=2wquS3vVp7o

Свето Предање живи у Цркви,без Светог Предања не постоји Црква.Људи који одричу Свето Предање,одричу Цркву и апостолску проповед.До писања и ширења Светог Писма по свету,то јесте,Јеванђеља,Дела апостолских и Посланица - Црква се заснивала на Светом Предању,тако да Свето Писмо у односу на Свето Предање представља део у односу на целину.Оци Цркве су се односили према Светом Предању као према поузданом оријентиру у тумачењу Светог Писма,потпуно неопходном за разумевање истина које се налазе у Писму...Зато Седми Васељенски Сабор у осмом правилу говори: ,,Ако неко нарушава нешто из црквеног Предања,писменог или усменог,анатема!"

Очигледно је да неверје представља зли пород злог срца,јер просодушни човек чистог срца увек налази Бога,увек Га види и увек без колебања верује у Његово постојање...Такав човек,покренут својим чистим срцем,открива Бога у благодатном свету Цркве од које се зли човек удаљује.Човек са чистим срцем верује у Цркву,усхићује се њеним духовним уређењем,открива Бога у Тајнама,у висинама богословља,у светлости Божанског Откровења,у заповестима Закона,подвизима Светитеља,у сваком добром делу,сваком савршеном дару и уопште,у свој творевини.Зато је праведно рекао Господ: ,,Блажени чисти срцем,јер ће Бога видети" (Мт. 5:8 )

+++

Чудо уочи празника Рођења Христовог 1924. године

https://www.youtube.com/watch?v=q7ICfX1mrug

Чудо на Воздвижење Часног Крста 1925. године

https://www.youtube.com/watch?v=DYRql4txngY

Чудо уочи Воздвижења Часног Крста 1937. године

https://www.youtube.com/watch?v=0OXi1jaiZvk

Чудо течења крви из дрвећа на празник Светог преподобномученика Николаја Новог (Енвунениса)

https://www.youtube.com/watch?v=jUsznyC0ho4

Чудо Светог Спиридона

https://www.youtube.com/watch?v=P5tj4kXLOi0

Директно упозорење Небеске Цркве о погубности пута новокалендараца

https://www.youtube.com/watch?v=PHCQ2FS-mz4

Чудо Светог Спиридона у саборном храму у Каристосу, Грчка,1930.г

https://www.youtube.com/watch?v=UWcsEghRXWE

Чуда по старом календару на Преображење и Божић

https://www.youtube.com/watch?v=gvn80G1LKEw

О престанку чуда у славу и част 40 Мученика (Севастијских)

https://www.youtube.com/watch?v=abGi8tZ7L9k
Чудо Светог Пророка Илије
https://www.youtube.com/watch?v=mMjCf2ry5Wo

Такође,ево и једног дивног чуда,кроз које се види да је боље да се истинити православни хришћанин упокоји и без опела,него да му опело врше јеретици и расколници или да у њему узимају било какво учешће(о чему имамо пример и код Светог Марка Ефеског и његове заповести да му на сахрану не долазе и у служењу опела не учествују они који су за унију са јеретицима римокатолицима),јер уосталом,сваки истинити православни хришћанин са таквим вуковима у овчијој кожи и не треба имати молитвено општење :

Сахрана побожне старокалендарке

https://www.youtube.com/watch?v=PSdrHaypzn4

Свети Нектарије Егински: Хришћанин увек треба да је племенит

Хришћани имају призив, сходно заповестима Божијим, да буду свети и савршени.
Савршенство и светост се прво појављују у души, као радост, која прожима мисли, осећања, речи и дела хришћана. Благодат Божија их прожима из душе, уобличавајући и њихов спољашњи карактер.
Хришћанину приличи да је љубазан са свима. Његове речи и дела треба да буду надахнута Духом Светим, Који обитава у њему. Тако он својим животом и љубављу према ближњима прославља Име Божије.
Ко је умерен у речима, умерен је и у делима. Ко пази на речи које треба изговорити, када и где, пазиће и на своју делатност, руковођен врлином и побожношћу.
Благословене речи хришћанина одликују се искреном побожношћу. Такве речи у души рађају љубав, доносећи мир и радост. Насупрот томе, непобожна реч рађа мржњу, раздор, завист, сукобе и ратове.

Треба, дакле, увек да будемо побожни. Никада из наших уста не треба да изађе зла реч, реч која није осољена благодаћу Божијом. Наше речи треба да буду увек речи добра, речи које сведоче Христа и доприносе духовном добру.

+++


                                     

Свети Јован Кронштатски: Мисли за сваког - мисли о молитви

Како да се молимо за: 1) гордог и непокорног, 2) злобног, 3) среброљубивог и себичног, 4) завидљивог, 5) пијаницу, 6) стомакоугодника

 Када код ближњега видиш недостатке и страсти, моли се за њега; моли се за сваког, чак и за свог непријатеља.

Ако видиш гордог и непокорног брата, који се гордељиво према теби или другима опходи, моли се за њега да би Бог просветио његов ум и загрејао његово срце огњем благодати Своје, говори: Господе, научи слугу Твога, који је у ђаволску Гордост упао, кротости и смирености, и одагнај од његовог срца мрак и бреме сатанске Гордости!

Ако видиш злобног, моли се: Господе, учини добрим слугу Твога благодаћу Твојом!

Ако видиш среброљубивог и себичног, говори: Ризницо наша нетрулежна и Богатство неисцрпно! Даруј овом слуги Твоме, створеноме по слици и прилици Tвojoj, да позна варљивост богатства, и да је све земаљско сујета, сенка и снови. Дани сваког човека су као трава или као паучина, a Ти си једини богатство, одмор и радост наша!

Када видиш завидљивог, моли се: Господе, просветли ум и срце овог слуге Твога ка познању великих, безбројних и неиспитивих дарова Tвojux, које прима из неизрецивог милосрђа Твог и због ослепљености од страсти својих заборави Тебе и дарове Твоје богате, и убраја себе у сиромахе, иако си Ти богат благом Својим. Тога ради он гледа саблажњиво на добра слугу Tвojux, којима о! неисказана Доброто обасипаш све, но свакога по сили његовој и по намери воље Своје. Преблаги Владико, скини копрену ђавола са очију срца слуге Твога и даруј му срдачну скрушеност и сузе покајања и благодарности, да се не обрадује враг због њега, да га је живог уловио и потчинио његову вољу својој вољи и да је не отргне из Tвojux руку.

Када видиш пијанога, говори срцем: Господе, погледај милостшо на слугу Твога привученог преваром стомака и телесног весеља, даруј му да упозна сладост уздржања и поста, и плодове духа, који проистичу од њега.

Када видиш страсног према јелима онога који своје блаженство у њих полаже, говори: Господе, најслађи Хлебе наш, никада потрошиви, но постојани у животу вечном, очисти слугу Твога од скверни преједања, која од њега ствара плот и туђега Духу Твоме, и даруј да спозна сладост Твоје животворне духовне хране која је Тело и Kpв Tвoja и света, жива и делотворна реч Твоја.

Тако, или на сличан начин, моли се за све који су згрешили и не усуђуј се да икога презиреш за његов грех или да му се светиш, јер тиме би се само повећале ране оних који су згрешили; исправљај саветима, претњама и казнама, које би послужиле као средство за прекидање или обустављање зла у границама умерености.

Кад у вери љубави нема

Још кад је био дете једном човеку бака је увек говорила: „Дечко мој, ето, када велики порастеш и кад ти буде тешко на души – ти иди у храм, тамо ће ти увек бити боље”.

Кад човек порасте, живот му постаде потпуно неподношљив. Сети се тада савета своје баке и пође у један храм.
И ту му неко приђе:
– „Немој руке тако да држиш!”
Друга дотрча:
– „Немој ту да стојиш!”
Трећа га помери:
– „Не можеш тако да се облачиш!”
Иза њега га опомињу:
– „Не крстиш се како треба!”
Тада му приђе једна жена и рече:
– „Човече, боље је да изађеш из храма, да купиш себи књижицу о томе како овде треба да се понашаш, а онда дођи”.
Изађе човек из храма, седе на клупу и горко заплака.
Одједном зачу глас:
– „Дете моје, зашто плачеш?”
Подиже човек своје уплакано лице и угледа Христа.
– „Господе! Не пуштају ме у храм!” – рече.
Исус га загрли:
– „Не плачи, они у храм ни Мене не пуштају”