У Загребу одржана "молитвена осмина за јединство кршћана"

У оквиру овогодишње "Светске молитвене осмине за јединство кршћана", у богослужбеном простору бл. Ајлозија Степинца у Загребу, одржано је у недељу 21. јануара 2024. средишње екуменско молитвено славље за јединство кршћана на националном нивоу.

Линк до текста: https://ika.hkm.hr

+++

Средишње екуменско славље Пожешке бискупије у Дарувару

Ћулибрк на миси са браћом у антихристу

Пригодом "Светске молитвене осмине за јединство кршћана" у жупној цркви Свете Тројице у Дарувару 18. јануара одржано је средишње екуменско славље Пожешке бискупије. Предводио га је пожешки бискуп Антун Шкворчевић, а уз њега је био пакрачко-славонски епископ г. Јован Ћулибрк, бискуп Реформиране кршћанске калвинске Цркве Пéтер Сзенн те евангелички жупник из Великих Зденаца Предраг Газибара.

На слављу су учествовали чланови пожешкога Столног каптола, бројни свештеници, вероучитељи и верници Пакрачког деканата.

Линк до текста: https://ika.hkm.hr/

+++

Екуменистичка ,,молитва" браће у антирхисту у Дубровнику

Молитва за јединство хришћана у Српској Православној Цркви Светог Благовештења у Дубровнику

Већ традиционално, дуги низ година, у Дубровнику хришћани православне и католичке цркве  сусрећу се на молитви за јединство хришћана која је у хришћанском свету установљена пре више деценија следећи Исусову молитву Богу Оцу „да сви буду једно”. У Дубровнику је обичај да једне године молитва буде у католичкој катедрали а следеће године у православној цркви, и тако редом.

У среду 24.01.2024. била је у православној цркви Светог Благовештења. Молитви су присуствовали епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије Рађеновић и бискуп дубровачки г. Роко Гласновић. Молило се Богу за превазилажење наших несрећних подела, мржње и предрасуда, за избављење од хладноће срца, за прекраћивање раздора међу црквама, за међусобно поштовање, за помоћ Божију да сви опет будемо једно тело Христово и међусобна браћа. Беседио је бискуп Роко који је тумачећи јеванђеље о милосрдном Самарјанину истакао да није довољно видети патника, него за њега треба направити места у себи, тако да се његова патња бар мало догоди и у нама, јер је саосећање корен блискости, пошто тада ниси сам, јер је твоја патња једним делом и моја патња.

Следеће године молитва за јединство хришћана ће се одржати у Дубровачкој катедрали а беседиће епископ Димитрије.

Епархија ЗХиП, ЦО Дубровник

+++

Ево само неких од коментара са твитера на ову вест. 

БОГОСЛУЖБЕНИ ПРОСТОР "БЛАЖЕНОГ" АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА НА КАПИТОЛУ! ХРВАТИ ШАЉУ ПОРУКУ, А НАШИ ЕПИСКОПИ ЗА ЊИМА КАО ПОЛУДЕЛИ. ГДЕ ВАМ ЈЕ РАЗУМ? ГДЕ ВАМ ЈЕ ВЕРА? ЧИЈИ СТЕ? ПЛАЧЕ НЕБЕСКА СРБИЈА! ПЛАЧУ НАШИ СВЕТИ ПРЕЦИ КОЈИ ДАДОШЕ ЖИВОТ! КАКАВ ПАД! КАКВО ПОНИЖЕЊЕ! КАКВО ПОНОВНО УБИЈАЊЕ НАШИХ МУЧЕНИКА! ЕПИСКОП КИРИЛ ЈОШ ПОЗИВА НА ЉУБАВ! НЕМА ЉУБАВИ СА УСТАШАМА! НЕ МОЖЕ ЈЕ БИТИ! НЕ МОЖЕТЕ ДА НАС НАТЕРАТЕ.

https://twitter.com/Profitije__/status/1749366108199535028

+++

"Ако се наши епископи моле у неком Богослужбеном простору који носи назив Алојзије Степинац, зашто отворено не кажете да сте прихватили канонизацију Степинца коју је Првослав Перић договорио у Аргентини? Још се плашите мени је то јасно! Све више се намеће заједничко причешћивање као тема и нешто што треба ускоро да се догоди. Хрвате занима да оперу историју, као и остале, а Ватикан да коначно потчини Србе. То раде преко својих епископа, који се не могу више назвати српским."

https://twitter.com/Profitije__/status/1749320580698984732

+++

"Годинама нас кувају као жабу. Припремали су нас за унијаћење, али и за тренутак када ће се почети са потпуном ревизијом историје страдања српског народа под изговором праштања, хришћанске љубави и да сам Христос то од нас жели. Србин мора да се гази док нестане. Запосета је СПЦ, запосете су све наше институције које не само да ништа не чине да нас одбране, већ и помажу нашим непријатељима да нам се затру сви трагови. Све што је српско се брише, уништава, а ми то све допуштамо. Немамо снаге да се супроставимо и као да се то некоме другом дешава. Без покајања и борбе нема нам спаса."

https://twitter.com/Profitije__/status/1749319006429888812

+++

Коментар уредништва блога "наша вера православна":
Све ово није ништа чудно, будући да је народ скуван као жаба већ пре скоро читав век,а будући да су СВЕ помесне цркве светског псеудоправославља у унији са јеретицима римокатолицима од 1965. године, овакве заједничке молитве, одржане "у богослужбеном простору бл. Ајлозија Степинца", оног истог Ајлозија Степинца који је благосиљао (а благослов јеретика је проклетство, по учењу Светих Отаца!) убијање и клање и покатоличавање Срба широм усташке НДХ, обећавајући опрост грехова после таквих извршених зверстава,а данас се представници јеретичке,расколничке Београдске Патријаршије без имало стида и срама моле заједно са јеретицима римокатолицима, приносе хвале, али коме? Богу сигурно не, јер ни једни ни други са Богом немају апсолутно никакве везе! Због њихових безакоња плачу, крвоточе иконе (што је био случај на Велики Петак 2019. године, када је прокрвоточила икона Господа Исуса Христа у околини Добоја!),ал они се не обазиру ни на кога, па чак ни на Бога и Божија упозорења!

Такође, будући да им то није била, нити ће им бити једина заједничка молитва у оквиру "молитвених осмина за једниство кршћана", уредништво блога "наша вера православна" ће се потрудити да пренесе такве вести, са вером и надом да ће наш многострадални србски народ коначно духовно прогледати и схватити да има молитвено општење, не са истинским пастирима, него са вуковима у овчијој кожи, са јеретицима, газитељима Светих Канона, Светог Предања, са онима који попљуваше све оно чега се држао Свети Сава, Свети Василије Острошки и многи православни Светитељи, који просијаше на земљи србској кроз векове! Све њих не славимо као Светитеље зато што су били екуменисти, паписти, новокалендарци, сергијанци и сл. ,него управо зато што су ревновали за веру православну и ни за јоту нису од ње одступали, за разлику од савремених лжепастира из светског псеудоправославља. Такви причају о некој љубави, миру, јединству са онима који су кроз векове гледали да нас затру као православне хришћане или да нас сведу под своје, што им је на жалост, успело у протеклих читав век, а овај народ још није тога свесан.

То је љубав без истинске љубави, мир без истинског мира и јединство без истинског јединства, а све је то у Господу Христу, од Ког су такви пре скоро читав век отпали и до дана данашњег не показују ни најмању жељу за покајањем и преумљењем, ни најмању жељу за враћање у окриље Цркве, а то је управо ЦИПХ Грчке и ЦИПХ Кипра. Црква је уосталом тамо где је православно исповедање вере, где се чува Свето Писмо, Свето Предање, где је непрекинуто апостолско прејемство, а горенаведенима (из светског псеудоправославља) је управо враћање у окриље Цркве једина нада за спасење, јер ван Цркве спасења нема и такви уместо што траже везу са антихристом, опет и опет понављамо, треба да обнове духовно јединство са Господом Христом, Који је рекао у Светом Јеванђељу: „Ја сам пут и истина и живот“(Јн. 14,6)

Христос се родио, живео, умро, васкрсао и узнео се на небо али је и даље истински сав присутан на земљи у Телу своме-Цркви која је због тога „стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3, 15), и стога све што је речено за Христа важи и за Његову Цркву. Поводећи се овиме Свети Кипријан Картагински је рекао: „Коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац“. Тако само Црква има пут који кроз истину води у живот вечни. Сви други путеви, па чак и они који стреме ка Богу, ако иду мимо Цркве не могу одвести на прави пут јер немају силу Духа Светога који устројава Цркву и усавршава свако наше добро стремљење и дело.

+++

Такође, ево шта православни канони кажу о заједничкој молитвама са јеретицима:

10. правило Св. Апостола

Који се заједно  са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.               

11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

33. правило Лаодикијског Сабора

С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.

Желимо да нагласимо да цитиране каноне нисмо поставили зато што, може бити, верујемо да такви безаконици бити рашчињени због својих преступа, јер такви одавно нису ни прости мирјани, будући да су скоро читав век у расколу и јереси.  Такви су упркос  свему упорни у својим безакоњима. Каноне смо цитирали да би недовољно упућен, али истинољубив читалац могао да сагледа цркворушилачки карактер њиховог чина. Јер сада је час и власт таме (ср.Лк 22,53) и то видимо кроз (не)дела оних који би требали да буду православни пастири, а заправо су одувек били вукови у овчијој кожи. Такве нема данас ко да рашчини, нити међу онима који се тобоже "одвојише" од њих има оних који теже ка истинском православљу, који теже спасењу душе и који ће објавити народу у каквој жалосној позицији се налази светско псеудоправославље, а самим тим и расколничка и јеретичка Београдска Патријаршија.

Оптинске приче - Свети Јован Крститељ

Оптински монах М. причао је да када је живео у свету задесили су га велики финансијски проблеми.

Новац је био крајње потребан ради спасења његове фирме, и М. се усрдно молио свом омиљеном Светитељу Јовану Претечи. Но ситуација се није мењала, са новцем је било све лошије, једне вечери после акатиста Св. Јовану, М. је са тугом рекао, гледајући на икону:

- Ево, молим Ти се баћушка Јоване, молим Ти се, а Ти ме уопште не слушаш!

Те ноћи у танком сну М. је угледао Светог Јована Претечу, који му је строго рекао:

- Зашто тражиш од мене помоћ у вези новца?! Па ја их за живота у руке нисам узео! Треба да се помолиш О. Николају Чудотворцу или Спиридону Тримитунтском...Они би ти сигурно помогли у вези новца...

А потом, поћутавши, љубазно је додао:

- А мислиш да ја тебе не чујем?! Ја се молим за тебе. Само иштем за тебе нешто друго... Боље...

Када се М. пробудио умилни глас Светог Јована Крститеља одзвањао је у његовим ушима до вечери. И када се сетио његових речи "ја се за тебе молим" , низ лице су му потекле сузе - светле и радосне. Потом се М. сетио да тог Светитеља сматрају покровитељем монаштва. А потом су се животне околности уредиле на такав начин, да се М. обрео у манастиру, због чега не само да не жали, већ са радошћу говори:

- Како ми је добро Господе! И какав новац?! На њега сам потпуно и заборавио! Како ми се смиловао Господ - да живим у Оптини Пустињи!

+++

Сабор Светог Јована Кристеља - Јовањдан
Беседа оца Јустина Ћелијског на Сабор Светог Јована Крститеља

Беседа оца Јустина Ћелијског на Сабор Светог Јована Крститеља

Уистину се Бог јави и поред Њега јави се први Сведок који је видео Бога у телу. Каква част и какав дар и каква милост од Бога! То нам казује данашње Свето Еванђеље.

Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.

Да, видео је он све то као утеху, јер иза њега стајао је сав род људски, потопљен у мору греха, у мору смрти, у мору ђавола. Њега није могао нико утешити у овоме свету. Њега, коме је Бог даровао ту страшну и тешку дужност да представља род људски пред Господом Христом, да принесе сав род људски, сваког човека, да каже њему: Ево, то је тај. Ово је Аврам, ово Исак, ово је онај грешник, ово је онај прељубочинац. Тако сваког, од Адама до последњег човека.

Господе, ето ти видиш ко смо ми, шта смо ми: Грех, робље греха, робље смрти! А Ти, гле Јагње си Божије које узима грехе света на Себе[1]. У том Невидљивом Богу а видљивом Човеку, Исусу из Назарета, Претеча је по дару Божјем видео сав велики подвиг крста Христовог, сву велику силу Његову. Он као Јагње Божје узима на себе грехе света. А гле до Њега, до Господа Христа, грех је обарао свакога човека у смрт, грех је обарао свакога човека и затварао у тамницу смрти која се називала Ад. Нико није могао да уздигне себе изнад смрти! Нико! Ни Праведни Аврам, ни Праведни Илија, ни Свети цар Давид, нико, нико од највећих Праведника. Сви слабији од смрти, сви слабији од греха, сви слабији од ђавола. И ето, дошао је Он, Господ Христос, и Претеча сагледао пре но што се све то десило, сагледао и видео: „Ево, Јагње Божје узима грехе света на Себе“.

Сав тај грех од којег клеца, не само клеца него пада и пропада у смрт, и највећи старозаветни праведник, ево Господ на Себе узима грехе света, сав грех света, све грехове стопљене у један грех Он Бог у телу. И Крстом Својим Он распиње грех људски, и Божанством Својим сатире га и уништава га. И васкрсавањем Свог тела из мртвих побеђује грех и у телу људском и у духу људском, и дарује спасење свету. То, то је сагледао све Претеча када је рекао народу: „Гле, Јагње Божје које узима грехе света на Себе“. И показао је Господа Исуса, и отишао к Њему. И заиста, заиста велик дар, заиста велик Пророк, заиста је Дух Божји у њему[2].

Откуд Светоме Претечи да сагледа то шта ће Господ урадити? Јер гле, Претеча је говорио о Господу ово пре Његовог крштења, пре него што је Господ почео да учи свет да разуме Еванђеље, а Претеча објављује ове благе вести. Откуда њему то? Сам он казује, чули сте у данашњем Светом Еванђељу: „И ја Га не знадох, него Онај који ме посла да крстим, Он ми рече: На кога видиш да силази Дух Свети и стаје на Њему, то је Онај што ће крстити Духом Светим. И ја видех и засведочих да је ово Син Божји“[3]. Видех и засведочих да је ово Син Божји! Откуда Светоме Претечи то знање, то пророштво, то предсказање шта ће Господ учинити, какву ће Цркву основати, како ће уследити спасење света? Видео је он у Њему не само Бога, него и Спаситеља и Спасење.

Први највидовитији Пророк, први највидовитији Сведок, први који је сагледао још у утроби матере своје шта ће учинити тај Чудесни Учитељ из Назарета. Пише у Светом Еванђељу: чим је његовој мајци, Светој Јелисавети, дошла у посету Дјева Марија, Која је већ носила у утроби Својој Господа Христа, он је у утроби мајчиној заиграо од радости и поклонио се Господу Исусу. Он у утроби, и његова мајка, напунила се Духа Светога[4], пророковала је и назвала пресвету Дјеву Мајком Господа[5]. А за живота свог као Крститељ крстио је Господа у Јордану и сагледао сву судбину рода људског коју носи Господ Христос до Страшнога Суда и од Страшнога Суда у вечност. Зато се он онако узбуђено брани: „Не, не, Ти треба мене да крстиш“[6]. Јер он види: Ти си Спаситељ света, Ти си Бог. Ја крстим грешне људе да грехе исповедају, а Ти, Господе, ти узимаш грех света на Себе!

Правда Христова, човекољубље Његово, спасење рода људског, осигурање победе над смрћу и дар Вечнога Живота, ето то је оно што је великог, по речима Самог Спаситеља, Највећег између рођених од жена[7], толико смирило пред Господом Христом, да је он говорио свима: ,Ја нисам достојан да одрешим ремена на обући Његовој“[8]. Толико је Он велики, а ви моји савременици ви мене сматрате за Месију. Не, нисам ја, ја нисам достојан да одрешим ремена на обући Његовој. Ко сам ја? Глас Божји који је дошао у овај свет. Ја сам само Глас Божји који објављује Бога у телу[9]. Ја сам послат да припремим то што Он има да уради. Моје крштење, сенка је. Ја крштавам крштењем покајања, а он Духом Светим[10]. Ја призивам људе да исповедају своје грехе, а Он узима на Себе грех света, све грехе, и твоје и моје. Ја исповедам у име целог рода људског све муке, све болове, све страхоте рода људског у овом царству смрти, у коме се ми налазимо на земљи, а Он дошао да уништи смрт, да осигура васкрсење из мртвих. Да, ја крштавам крштењем покајања, а Он крштењем спасења. Ето све разлике између мене и Њега. Зато, ко сам ја пред Њим? Нисам достојан. Ја треба да се смањујем, а Он да расте[11]. Да расте кроз Њега сваки човек, сав род људски да расте, да надрасте небо, да до небеса и наднебесја поведе за Собом род људски и све оне који хоће да му следују вером, љубављу, надом и свим осталим светим врлинама. Њихова апостолска …[12] њихова пророчка …[13] њихова мученичка …[14]. За све то он је и живот свој с радошћу дао, посто Мученик радујући се, јер је Сведок највеће Правде у свету, највеће Радости.

Ето, Невидљиви Бог постао је Човек да спасе род људски од највећих и најстрашнијих немани, од греха, смрти и ђавола. Господ је ту међу нама, дошао је да нам да Царство Небеско, да нас уведе у њега. То је сведочанство Светог Јована Претече, сведочанство првог Сведока о Господу Христу, првог човека на земљи који је први видео и сагледао у Господу Бога и Спаситеља света. Зато је он и био пустињак, зато је и живео испоснички, зато ништа од свега на свету имао није, а сав је био Божји, сав испуњен Богом. Зато поклонимо се њему, великом Подвижнику, што се удостојио да Господа Христа крсти и да буде први Апостол Његов, први Сведок Његов. Нека се и он моли за нас да и ми грешни испунимо себе вером у Господа Христа, да и ми грешни своје грехе, своје исповести, пренесемо и предамо Господу Јагњету Божјем, да их Он узме на Себе и да нас спасе од сваког греха нашег.

А Он то чини кроз Своју Свету Цркву. Јер нико нема права ни силе отпуштати грехе. Можемо ми један другоме опраштати грехе, али да отпусти грехе, да очистиш душу човекову од греха, то може само Бог. Сетите се момената из живота Спаситељевог кад су фарисеји бунили се што Спаситељ отпушта грехе. Бог има право једини да отпушта грехе[15]. А ето Он је ту. И да има то право и да има ту власт и силу показао је Својим животом на земљи опраштајући грехе многим грешницима и дајући им духовни препород. Сетите се Закхеја, сетите се разбојника на крсту. Каква сила у Господу! Каква моћ! Распет на крсту, а Он отпушта грехе разбојнику и уводи га у Царство Небеско истога дана, уводи га у Рај.[16] То је сила коју само Он има, Бог, да отпушта грехе, да препороди човечју душу, да је обнови потпуно, да јој да бесмртност и вечност, да јој да Вечну Истину, Вечну Правду, и тиме душа људска заблиста, засија у Спаситељевој вечности Божјој. То је сила, то је моћ Господа Христа. Сетите се, Он је ту силу, тај дар предао Светим Апостолима када се првог дана по Свом Васкрсењу јавио Својим Ученицима који су били на окупу и ушао кроз затворена врата. Дао им дар Духа Светога рекавши: „Као што је мене послао Отац и ја вас шаљем; и рече: Примите Дух Свети, којима отпустите грехе, отпустиће им се, а којима задржите, задржаће им се“[17]. Ето тог права и те силе коју је Господ као Бог имао и има, и оставља Цркви Својој на земљи кроз Свете Апостоле. И Црква је та сила која је тело Христово а Он глава Цркве, јер је Црква Христова та Божанска сила која отпушта грехе грешним људима.[18]

Зато нека никад ниједан грешник не пада у очајање, ту је Господ Свемилостиви, Он узима и твој грех. Ма какав био грешник, сети се Закхеја, разбојника на крсту, Марије Магдалене, сети се Савла. Како тешке грехе Господ узима на Себе, и од тих људи који покајањем падају пред Њим ствара Светитеље, чудне и чудесне, равне Ангелима и Архангелима. Зато у твом срцу нема греха који љубав Господњу може поколебати. Нема људског пада који може Господа уплашити. Не! Када падаш у највећи грех, само се покај. Сети се да Господ чека од тебе само то покајање. Ништа друго, ништа друго… И гле, теби ће се скинути твој грех, а са њим и твоја смрт и све твоје смрти. И пакао ће бити уклоњен од тебе и Царство Небеско отворено. Како је човекољубив Господ!

Зато, поклонимо се Благоме Господу, Који је дошао у овај свет ради нас грешних да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нам осигура Живот Вечни. И дао нам је безброј вођа на том путу, а на челу свих стоји славни Претеча Господњи, храбри нас да и ми идемо путем за њим и са свима Светитељима, и тако достигнемо у Царство Небеско и Живот Вечни, да заједно са њима славимо Чудесног Господа Исуса, Коме сва љубав наша нека иде, сво срце, и сва душа, кроз сваку молитву, кроз сваки вапај. Амин.

Беседа на Сабор Св. Јована Крститеља (по Богојављењу)
1965. године у манастиру Ћелије

НАПОМЕНЕ:
1. Јн. 1,29
2. Лк. 1,15
3. Јн. 1,33-34
4. Лк. 1,15
5. Лк. 1,41-44
6. Mт. 3,14
7. Mт. 11,11
8. Јн. 1,27; Mт. 3,11
9. Јн. 1,23; Мт. 3,3
10. Mт. 3,11
11. Jн. 3,30
12. Речи нечујне на траци. Прим. препис.
13. Речи нечујне на траци. Прим. препис.
14. Речи нечујне на траци. Прим. препис.
15. Mp. 2,57; Mт. 9,26
16. Лк. 23,42-43
17. Jн. 20,21-23
18. Еф. 1,21-22; Mт. 18,17-20

+++

Сабор Светог Јована Кристеља - Јовањдан
Оптинске приче - Свети Јован Крститељ

Управо је то Божић

Окрутност света потиче од демона. Разврат света потиче од тога што је човек постао плот (тело) и само плот. И радост света – бучна и напета радост од које је човеку тешко као од мамурлука је само декорација. То је аналог репродукције слике на зиду која виси само зато да би сакрила рупу на тапетама.

За почетак, свет је празан. После пада у грех је празан као добош; празан је као новчаник који је лопов опељешио. Отуда, из утробе празнине допире управо она спора и заглушујућа туга коју човек ако не познаје неће моћи да схвати и да осети у срцу чему може да се радује за Божић.

Празан је свет и човек се издувао као балон. И ако треба да настави да живи, чак и ако то не жели, али мора, треба нечим да се развесели. Празнина потиче од пада у грех. Бука испразности – од тога што човек не може да седи на једном месту у тишини. Разврат – од гашења духа, од потпуне власти тела и немогућности да јој се човек супротстави. А сама злоба потиче од демона. Посебно лукава злоба у којој се човек осмехује и прави паузу. У којој се рађају замисли и кују планови. У којој свирепост није у налетима, већ је осмишљена, дозвољена и идеолошка.

Шта још има унаоколо, што смо изоставили са списка? Кога нисмо поменули? Управо на ову земљу коју смо описали дошао је Христос. На земљу развраћену због очаја дошао је Син Дјеве Који нема греха. На оглупелу земљу дошла је Премудрост Божија. Тамо где је празнина дошао је Онај у Којем је пуноћа. И пошто је земља због демона постала лукава и окрутна, милосрдног Христа су на земљи очекивале мреже замки у виду речи, повици оних који су Га разапињали и бичевање од стране војника преторије. Он је то знао, али је ипак дошао. Није се одрекао. Није одбио. Клањам Ти се са захвалношћу, Спаситељу мој и Доброчинитељу.

Славимо Божић, господо! Кажем да славимо Божић, другови! Браћо и сестре, мадам и месје, прослављамо Оваплоћење Сина Божијег! Празници нам нису дати да бисмо се сећали догађаја, већ да бисмо срцем учествовали у њима – у истим овим догађајима које прослављамо. По замисли и у идеалном случају ми се не „сећамо“ и не једемо, већ саучествујемо и веселимо се. И ако је празник у стању да учини да човек постане заједничар у радости пастира који су чули анђеоски хор, и мудраца који су донели дарове, Божић је у стању да појача чак и чежњу предхришћанског света у којој је човечанство издисало у чежњи. (Да ли је поново на издисају, само што више није на издисају чекајући Искупитеља, већ одрекавши Га се, због чега је његова кривица већа?)

Претпразнична чежња. Нејасна празнина која из дана у дан разједа срце. Нејасно незадовољство свим уопште, а ничим конкретно. Бунда нас не греје, куповина не теши, виц нам није смешан. Вести нас плаше, а разговори замарају. Да ли вам је то познато? Ако није, чему се радујете за Божић? Књизи су потребне корице, а слици рам. Исто тако је за радост потребан жалосни контраст, зато што је и сама радост одговор Бога на жалост света. Конкретан одговор на конкретну жалост. Не ради се о личној жалости која је код сваког посебна, већ о васељенској жалости којом одишу сви без изузетка. И благодат није она која обрезује удове, већ срце, која човека не чини осетљивим само за покрете Духа, већ и за танану жалост овога света.

То је жалост човека који гине, жалост које је мали број људи свестан, али која несумњиво постоји и која је учинила да Син Божији сиђе с наба. Он се сажалио на нашу беду, на наше гашење, на наше јалово пузање у прашини. Јер није нас са Оцем и Духом створио да бисмо живели онако као што уобичајено живимо. Између тога какви треба да будемо и какви смо постали налази се провалија. И то је требало поправити, али не људском руком. Она је слаба. Ствар је требало поправити Божијом руком. Руком, у прво време – малога детета. Управо то је Божић.

Осећајући чудну радост која није од овога света због тога што је Он дошао, сасвим смо обавезни да обрезаним срцем осећамо и укус трагедије која је довела до оваплоћења, а затим и до крсних страдања Исуса Христа и Његовог васкресења. Неосетљивост на радост је сигурана дијагноза неверја. А сувишна празнична бука је само звучна завеса. Божић жели тишину. Тишину и једноставност. Тишину, једноставност и сузе. Сузе у тишини и радосну језу.

Језа одагнава тугу и доноси смисао. И ако и постоји нешто заиста страховито (не у свакодневном, већ у библијском смислу) то је Истина повијена у пелене којој су пелене одједном скинуте.

Може се говорити много, и распричао сам се, пошто то желим. Али да ли треба? Шта човек да каже кад анђели поју, и то не понаособ, већ у хору! Тако је уобичајен, али сасвим непознат празник. Са мразем, јелкама, украсима и тракама, мучећи приближавањем, заглушујући у доласку. Дошао је Божић. Дошао је Божић. Дошао је…

Извор: Православие.ру 

Духовно значење бадњака: Божићна посланица владике Николаја 1938. године

Јесте ли унели бадњаке у своје куће? Знате да је бадњак први и почетни обичај у венцу божићних обичаја којим наш народ од вајкада украшава божићне празновање. Са свечаним уношењем младог храстовог дрвета у кућу отпочиње код Срба светковање Божића. Храстово дрво најјаче је дрво што даје и најјачу гоплоту. Јесте ли намазали бадњак медом? Јесте ли се јутрос огрејали на њему? Јесте ли се радовали са децом својом његовој светлости и топлоти и роју варница? Дрво среће, дрво сласти, дрво здравља и снаге и младости, дрво живота и љубави.

Да ли постоји дрво среће у свету? Је ли бадњак баш то дрво или само символ и слика тога дрвета? Само символ и слика. А стварно дрво среће јесте Онај који се родио у овај свети дан. Уношење бадњака у кућу означава улазак Христов у овај свет, улазак Христов у ваше домове и ваше душе. Славан обичај и красна слика! Бадњак представља Христа. Као младо и снажно дрво Цар љубави дао се посећи, да мирисом Своје вечне младости подмлади свет, и огњем Своје љубави загреје залеђено човечанство, и пламеном Својих божанских откривења осветли и обрадује невесели род људски, и варницама Својих речи попали лажне идоле на земљи, и крвљу Својом као слатким соком заслади горке воде живота човечјег.

Уневши бадњаке у куће, јесте ли унели Христа у куће своје и у душе своје? Слика је слика, а стварност је стварност. Бадњак је слика, а Христос је стварност. Бадњак је слика дрвета среће, и као слика служи вам за напомену и опомену, да унесете у своје домове и своје душе стварно Дрво Среће, а то је Син Божји Христос Господ. Његова наука, нарочито Беседа о блаженствима, то јест Беседа о срећи, представља устав човечје среће, а Он сам собом представља право и вечно Дрво Среће. Горки су наши дани, чујемо често у ово наше време; живот наш је горка вода, стигла нам је до гуше, давимо се у њој. Да нам је неко слатко дрво, које би могло да заслади горку воду живота. Постоји ли такво слатко дрво?

У старо прастаро време један народ би избављен из ропства мисирског и поведен у земљу слободе. Но пут га вођаше кроз суху и безводну пустињу Сур. Мучен глађу и жеђу, народ поче викати на свога вођу. Чинило се народу, да је боље сито ропство него гладна слобода. Што си нас изводио из Мисира? Боље да смо остали робови фараонови него да у пустињи помремо од глади и жеђи. Тако је роптао народ. Ми Срби смо запамтили једну велику реч једног великог нашег човека из Светског рата. Ломећи се низ кршеве албанске и патећи се са осталим ратним народом он је изјавио: Боље као слободан умрети него као роб живети. Но онај некрштени народ у старо време обратно је мислио. Догоди се најзад да тај народ наиђе на неку јаку воду, те појури да утоли своју жеђ. Али вода беше горка и непитка. То изазва још јаче негодовање против вође. Не знајући шта да чини, вођ завапи у молитви Богу за помоћ. И Господ му показа неко дрво, које он метну у воду и вода поста слатка (II Мојс. 15, 23). И оно се место прозва Мери, што значи Горка Вода.

Ова прича није бајка за децу него историјски догађај, описан у Светом Писму Божјем. Свети Оци православне Цркве, истинити тумачи Књиге живота, протумачили су, да је оно дрво у Мери, које је пре творило горку воду у слатку, символ или слика Христа Спаситеља. Дрво сласти, дакле, које је наш небесни Отац ставио у горку воду живота људског јесте Син Божји Господ Исус Христос, чији рођендан данас прослављамо. Јесте ли ви, браћо, ставили ово Дрво сласти у горку воду свога живота? Многи наши савременици жале се на овај живот као на горку воду. Многи који су у браку говоре о горчини брака; развод брака ту горчину не умањује. Многи се жале на горчину сиромаштине; обогаћење земљом горчину не ублажује. Многи плачу што због нешколованости морају да пију чашу горчине доњих и задњих редова друштвених; школовани пак више ропћу на живот и чешће насилно прекраћују свој живот. Једнима је горка вода њихов лични живот, другима је горка вода живот национални, трећима је горка вода живот васцелог човечанства. Према томе изгледа, да цела ова планета заслужује да се назове Мери, или Горка Вода.

Дошао нам је овај Божић, да по хиљаду и девет сто тридесет и осми пут опомене људски род на лек од горчине. Лек је у Дрвету Сладости, а Дрво Сладости је Господ Спаситељ. Порука овога Божића као и свакога гласи: Стави, човече, слатко дрво Божје у горку воду твога живота и горчина ће ишчезнути. Као што си ставио бадњак, дрво среће, на огњиште своје, тако стави у загорчану душу своју Дрво Сладости, Спаситеља света. И Спаситељ твој засладиће ти горку воду живота.

 „Ово и није живот“, говоре многи философи. Ово је само један нарочити изглед смрти. Живот је смрт у покрету, и ми смо покретни мртваци. Слични смо песку што га ветар подигне да га мало после опет баци на земљу. Да ли ћемо ми звати непокретни песак мртвим а летећи песак живим, сасвим је свеједно – песак је мртав у оба случаја. Тако је, кажу ови философи, и са животом човечјим.

Али сви здравоумни људи осећају, да је ово мудровање лажно. Жеђ свакога човека за животом је огромна. Борба за што дужи живот силнија је од свих других борби на земљи. А то значи да ми у тајанственим дубинама срца осећамо, да живот и смрт нису исто, и да је бољи живот од смрти. Зато су се људи од памтивека мучили, да открију неко средство за продужење живота; да пронађу неко дрво живота, од кога кад би се јело, живело би се довољно дуго.

Постоји ли дрво живота?

Једна једина књига у свету тврди да заиста постоји дрво живота. У књизи Постања, а то је прва књига Писма Божјега, описује се Рај, који створи Бог, и у који уведе Бог првога човека. А усред Раја бијаше дрво живота. Ко би јео од тог дрвета, био би бесмртан и вечно би живео. Тако пише у Књизи. Апостоли и Оци православне Цркве видели су у том дрвету символ или слику Христа Спаситеља, који и јесте право и стварно Дрво живота: ко од Њега једе, тај не умире. Као што је и Он сам рекао: Ко верује Сина, има живот вечни.- И још је рекао: Ја сам живот.- И још је рекао: Ко верује Мене, ако и умре, живеће.- И још је рекао: Овце Моје слушају глас Мој, и Ја ћу им дати живот вечни.- И још је рекао: Ко Моју реч слуша и верује, има живот вечни.- Па је онда још рекао: Ко једе Моје тело и пије Моју крв (то јест ко се причешћује), има живот вечни.- Никад од постања света ни један човек није овако што о себи тврдио нити је смео тврдити. Овако је могао и смео говорити о себи само Син Свевишњега, који је духовно рођен у вечности од Бога Оца и телесно рођен у времену од Пресвете Деве Марије и Духа Светога. Родио се и јавио као истинско Дрво живота на овој њиви смрти и пролазности. Питомо Дрво усред дивљег растиња. Небесно Дрво усред трњака зла. Да би трње искоренио а дивљину облагородио и добрим родом украсио.

Главни символ и знамење Дрвета живота јесте Крст Господњи. Оци нашег народа и наше народне Цркве то су од почетка сазнали и осетили. Зато су пригрлили крст са љубављу и одушевљењем. Зато су се и борили за крст часни са беспримерним пожртвовањем, које се може наћи само код људи који не верују у моћ смрти. Зато су крстом украсили сву земљу своју стављајући га и на живе и на умрле, и на колевке и на гробове, и на храмове и на домове, и у њиве и у торове, и на свадбене барјаке и на војничке заставе. Пред крстом су се заклињали на истину, верност и слогу. Крстом су се освећивали, чистили, целили; крстом се храбрили, крстом благосиљали. Крстом су општили са небеским светом, са анђелима и светитељима као са сродницима. Да се обистини она реч из црквених песама: Крстом твојим, Христе, сјединио си у једно стадо анђеле и људе.

Па ипак крст је само видљиви символ и знамење, мада најречитије и најсавршеније од свих символа и знамења Христових. Крсно дрво јесте дрво праве среће и духовне насладе и бесмртног живота. Кад то кажемо ми као да кажемо: Христос је наша права срећа, Христос наша духовна наслада, Христос наш бесмртни живот. Није српски народ мислио да бадњаком замени крст – Боже сачувај. Знао је он да је "крст хранитељ целе васељене"; знао је богату символику крста. Али је по своме генију и по својој неизмерној љубави према Спаситељу света хтео бадњаком, као и другим сликовитим обичајима, да на свој начин украси светли празник Његовог Рођења. Да би појимање спасоносног дела Христовог било јасније; да би овај радосни дан био још радоснији. И бадњак и сви остали божићни обичаји јесу народна одлика наше Цркве. Лепо је да држимо све те красне и изразите обичаје, али не смемо остати само на површини њихове сликовитости, да не би и ми заслужили прекор Господа упућен некада формалистима јеврејским: остависте заповести Божије а држите обичаје људске. Него морамо дубоко поронити у смисао и стварност коју ти обичаји изражавају. А смисао и стварност свих тих празничних обичаја увек је сам Господ Спаситељ наш, који се на Божић родио, на Велики Петак на крст распео, на Васкрс васкрсао, на Вазнесење узнео на престо вечне славе, све ради нас и ради нашега спасења. Да би нас избавио испод сатанске власти. Да би нас очистио од греховности и исцелио од трулежи и покварености. Да би нас уздигао изнад животиња и животињства. Да би нас убелио и опрао од сваке душевне прљавштине. Да би нас излечио од сваке немоћи и опасао духовном крепошћу. Да би нас тако Богу приближио, с Богом сјединио и Божјом децом учинио. То је смисао и стварност свих хришћанских символа, то суштина и свих наших верских обичаја. Кад то разумом схватимо и срцем прихватимо, онда нам сви символи или слике и сви наши верски обичаји постају још милији, а радост празнична још већа.

Света Црква ваша позива вас да држите обичаје своје вере али да се владате по суштини вере. А суштина вере је сва у Ономе који се на данашњи дан родио. Света Црква ваша позива вас да се радујете Његовом рођењу непомућеном и чистом радошћу. Црква не може наћи боље речи да вам објави оно што се пре 1938 година догодило у пеђини Витлејемској од речи анђела пастирима: Јављам вам велику радост – данас вам се роди Спас, а то је Христос Господ. Ваша Мајка, Црква Светосавека, трвена но несатрвена, бијена но неубијена, прљана но неупрљана, гоњена но непобеђена, сија се од радости кад вам јавља ову радосну вест о рођењу Оснивача свога, непобедивог Јагњета Божјег. Ако има неких међу вама који се муче тражећи или очекујући неког нарочитог Спаситеља, било за себе лично или за свој народ или за човечанство, таквима Црква шаље ову поруку: Не тражите га, јер се нашао; не измишљајте га, јер је дошао; не очекујте га, јер се родио, – Он, једини прави и истински Месија и Спаситељ свију и свакога. Вера у Њега никога до сада није постидела. Нада у Њега никога до сада није изневерила. Нити је ичија љубав према Њему остала до сада ненаграђена животом, здрављем, радошћу, миром и вечним спасењем. Зато нека се свака душа Њему покори и Њему поклони. У име тога јединог Спаситеља рода човечјег Црква отаца ваших позива све вас на покајање, на лично исправљање, на измирење и свеопште радовање. Дрво среће израсло је. Дрво сладости процветало је. Дрво живота донело је и доноси богате плодове по целој васиони па и у нашој отаџбини. А то благословено Божје Дрво јесте Господ Исус Христос који се у данашњи дан родио у Витлејему, и који нас позива све на спасење и живот вечни у царству небеском.

Божићња посланица епископа Николаја 1938. године

„Мисионар“, јануар 1939.

Извор: "Борба за веру"

Божићна посланица владике Николаја 1930. године

Христос се роди, љубазна браћо и децо!

Где се роди Христос? Не у царским дворовима, да не кажу подвлашћени: Он је с царевима а није с нама!

И не у богаташкој раскоши, да не кажу сиромаси: Он је с богаташима а није с нама!

И не у великом граду, где бедни људи тешко долазе до стана, да се на каже: Стеснио нас је!

И не у топлој соби, да не кажу страдалници по хладним избама: лако је њему!

И уопште не међу људима, да не кажу људи: тежак нам је!

Него се благи Господ родио међу овцама, које му ништа нису замериле. Родио се на месту ничијем, у пећини хладној, између града и села, између својина и присвојених баштина. Родио се на стопи земље ничије, Божије. Ту стопу земље нико није искоришћавао, осим овце, и оне сасвим ретко. И овце му нису замериле, што се родио код њих, на камену застртом сламом.

Ми поклоници православни били смо на том месту о Васкрсу ове године. Нас 65 удостојили смо се спустили се у ону пештеру, у коју се он спустио са престола небеског ради спасења људи.

У ту пештеру не улазе више овце бесловесне него само словесне. Ту је сада олтар, и многа кандила, ту молитве и службе, ту сузе и покајања, ту олакшање душама људским.

Свакога Божића у тој пештери служи Патријарх Јерусалимски врло свечану службу Божју. И ове године на данашњи дан он ће служити и појати са свештеницима и народом: Рођење твоје Христе Боже наш – засија светлост свету! И још ће се у тој пештери понављати као и увек она анђелска песма, коју су ангели певали около пештере оне ноћи када се Господ родио: Слава Богу на висини, мир на земљи, добра воља међу људима.

Певајте и ви ту песму. Њоме је изречен смисао доласка и рођења Сина Божјег на земљи. Цео устав живота нашег. Да се слави Бог, да буде мир на земљи, да се зацари добра воља мећу људима. То је било онда најпотребније. То је данас најпотребније свему роду људском.

Стојећи оборених глава у пећини благословеној ми поклоници дивили смо се, где се велики Господ и Спас наш родио. Родио се на камену ничијем, да свима буде прав, и да свима понуди спасење. Родио се у мраку, као да покаже да је дошао у мрак овога света – Он, велика Светлост.

Па смо се онда питали оборених глава: када се Господ јавио свету? Јавио се у мучно време, када се Бог није славио, када није било мира на земљи, и када је место добре воље владала зловоља мећу људима.

Он се није јавио у време каквога праведнога цара, да се не каже: помагао му је тај цар!

Нити се Он јавио у време поштења и правде мећу људима, да се не каже: лако је било наговорити поштене на поштење и праведне на правду!

Нити се Он јавио у време радости и светлости у срцима људским, да се на каже: што је морао доћи да радује радосне и светли просвећенима!

Него се кротки Господ јавио у време цара крволока у Јерусалиму, и царева тирана по свим народима и племенима.

Јавио се он у време упрљаног поштења и погажене правде мећу људима.

Јавио се усред свеопште жалости и очајања и мрака у душама свију људи.

У то време родио се Син Божји свету, баш у то време када је најпотребнији био свету, и када људима није могао помоћи нико осим Њега.

Зато су Га поздравили добродошлицом и ангели и људи, и сиромашни и богати, цареви и мудраци са Истока.

О, како би Га и ми данас поздравили, да се јави! О, како је он данас потребан завађеним народима, огрубелим људима, отупелим савестима, заслепљеним душама! Као насушни хлеб гладноме, и као изворска вода жедноме!

Народима и људима нашега времена нико није потребнији од Њега. Нико им, уопште, данас није ни потребан осим Њега.

Без Њега су многи заборавили славити Бога на висини. Без Њега су народи вођени из рата у рат, из несреће у несрећу. Без Њега је зловоља узела маха међу људима и распламтила огањ пакости и саможивости.

Он једини је потребан свету. Нико други. О, кад би се Он опет јавио! Но зар се Он не јавља? Зар Он није обећао следбеницима Својим: Ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин.

Амин, Господе! Буди с нама, јер тонемо. Јављај се што чешће и у што више срца људских. Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру Витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.

Простримо душе наше под ноге Његове као сламу. Нека Он гази. Нисмо достојни ни Његовог гажења а камоли љубави Његове. Но, Он и кад би хтео газити газио би да излечи а не да убије. Јер, Он је сав Љубав, сав Милост, сав Разум и чистота. Он нас неће згазити, иако смо то заслужили више него црви под ногама нашим. Он ће нас помиловати, и опростити покајницима. И миловаће, и праштаће, све до Последњега Суда. Но знајте, да је проречено, да ће Дан Суда Христовог гранути изненадно.

Похитајмо стога сви да се покајнички поклонимо Господу, који се јавља. Да, и који ће се на крају јавити у сили и слави великој, да суди свим живим и мртвим. Похитајмо, браћо и децо, да прославимо песмом и правдом Господа Исуса и Његову Свету Матер, Он тиме не добија ништа. Шта би и могао добити Најбогатији од најсиромашнијих? Но тиме ми добијамо све: и живот, и здравље, и мир, и добру вољу, и разум и – царство бесмртно.

Теби Господе, Спаситељу и Препородитељу наш, слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек. Амин.

Спомените, браћо, у молитвама својим православни народ руски. Нека би Господ благи ускоро помиловао тај велики народ и учинио крај његовим тешким страдањима. Многострадални народ руски, и многострадалну цркву руску православну, да помилује и спасе Господ Бог. Амин.

Божићна посланица – Охрид 1930. г.

Извор: "Борба за веру"

Божићна посланица владике Николаја 1928. године

                                                           О измирењу и Измиритељу

Приђите поклонимо се цару нашему Богу!

Приђите поклонимо се Христу цару нашему Богу!

Приђите поклонимо се и припаднемо самоме Христу цару и Богу нашему!

Нека се радује душа наша што ево род људски прославља рођење Христа Спаситеља по хиљаду девет сто двадесет и осми пут. Ово рођење Цара над царевима и господара над господарима прослављано је од поколења и поколења људских у све ширим и ширим круговима, док ови кругови славља нису у наше време достигли све континенте и сва острва земаљска, на којима људи живе. И ово је једини рођендан у свој историји рода људског, који је духовно прослављен на много столећа пре него што се јавио. Прославили су га видовити пророци Божји. А кад се јавио, посведочили су га пастири и мудраци, потврдили пријатељи и непријатељи Божји - сам цар Ирод међу овим последњим, а описали га јеванђелисти и апостоли. На данашњи дан, који нас својим значајем и топлином везује не само за стотине милиона сада живих људских бића, која верују у Христа, него и за многе хиљаде милиона оних, који пре нас живеше на земљи, па чак и за пророке од пре тридесет столећа - на данашњи по свему необични рођендан ја желим да вас подсетим на једно пророчанство пророка Исаије, које се ретко кад тумачи, а које гласи:

И вук ће боравити с јагњетом,

и рис ће почивати с јаретом,

а теле и јунац и лав биће заједно;

и мало дете водиће их. И во

и медвед заједно ће пасти (Ис.11,6).

Овим издвојеним речима не прориче се толико рођење Христа Господа колико стање које ће Он својим рођењем на земљи успоставити. А да је реч о Њему и Његовом доласку у свет, види се из претходећег казивања пророковог, које гласи:

Али ће изаћи шибљика из стабла Јесејева,

и изданак из корена његова изникнуће.

Јесеј је био отац цара Давида, а из цар Давидовог колена родио се Господ Христос. Зато Га пророк назива шибљиком и изданком Јесејевим. За тај изданак вели он још, да ће бити застава народима. Па провиђајући у далекој будућности рођење Спаситеља света Исаија провиђа и стање, које ће се зацарити у свету због Његовог рођења на земљи. Какво ће бити то стање? Вук ће боравити с јагњетом, и рис ће почивати с јаретом, теле и јунац и лав биће заједно, и мало дете водиће их. Какве су ово тајанствене речи? Да се пророк није пребацио? Да се није преварио? Ево прође хиљаду девет сто двадесет и осам година од како се проречени Месија и Спаситељ роди, а ми још не видесмо, да вук с јагњетом борави, нити да рис с јаретом почива, нити да теле живи у пријатељству с лавом, ни во са медведом, нити да их мало дете води! Него видимо оно што је и сам пророк у своје време гледао, на име, да зверови растржу питоме животиње, и да сваки сусрет једних с другим означава непријатељство, крв и смрт.

Ипак, браћо, није се пророк преварио. Не би се лако преварио у овој визији пророк, који се није преварио у свима осталим визијама, као на пример у визији, да ће Господ бити рођен од девице и да ће Му име бити Емануил (Ис. 7, 14); да ће пре Њега изаћи Претеча, глас вапијући у пустињи (40, 3); да ће Господ доћи као јунак, но ипак препун кротости и нежности (42); да ће бити презрен и одбачен, да ће бити мучен и злостављан (53), и у многим другим визијама о појединостима из живота Спаситељева. није могуће да се тако достоверан пророк преварио, него се варају они који мисле, да он овде говори о измирењу животиња а не људи. Гле, мало доцније пророк говори: јер ће земља бити пуна познања Господњега као море воде што је пуно. А не могу ваљда животиње бити пуне познања о Богу него људи. О људима је, дакле, реч а не о животињама, ни дивљим ни питомим. Под дивљим и питомим животињама пророк подразумева дивље и питоме људе. Ћуд је једних људи као ћуд дивљих зверова, а ћуд је других као ћуд  питомих кивбтЈни>а.: Дивљи зверови служе кар символ дивљих људи, а питоме животиње служе као символ питомих људи. Све је у овом видљивом свету симвблично па и то. Пророк узима овде животиње, дивље и питоме, као символе људи, дивљих и питомих.

Кад ово једном знамо, онда се само можемо разумно питати: да ли је ваплоћени Господ на земљи икада успео, да измири људе зверове са људима јагањцима? И да ли је икад "мало дете" водило заједно вука и јагње, риса и јаре, лава и теле, медведа и вола? Јесте, браћо, јесте. Пророк Божји није се ни пребацио, ни преварио, иако је гледао из велике даљине, из даљине од седам стотина година и више. Оно што је он прорекао ми видимо из Јеванђеља и из прошлости Цркве као испуњено. Многи људи и жене, озлобљени грехом, озверени од греха, били су упитомљени и облагорођени благим Христом, и као питоми и благородни увршћени у овце Христове. Те их је тако "мало дете" из Витлејема водило све скупа. Озверена од страсти света Магдалина се обратила у чисту и кротку мироносицу; озверен среброљубљем мали Закхеј обратио се у милосрдног дародавца; озверени самољубљем неколики кнежеви јеврејски, као Никодим и Јосиф, обратили су се у смерне следбенике Христове; озверен грубошћу војничком капетан Лонгин обратио се под Крстом Христовим у несебичног мученика за Христа; озверени мржњом према хришћанима гонитељ Савле обратио се у одушевљеног апостола Павла. Сви су они најпре далеко стајали од тора Христовога, но постепено сви су се придружили стаду Христовом. И вукови су обитавали заједно са јагањцима, и рисови са јарићима, и лавови љути са мирним телићима, и медведи са воловима. Сви су они дошли под нежну, но крепку руку малога детета, рођенога у Витлејему, и "мало дете" их је све скупа водило. Јеванђеље, дакле тврди, да се пророк није преварио у својој визији.

А то што Јеванђеље тврди и што се догодило за живота Христова на земљи продужило се догађати још у већем размеру после Његове чесне смрти и славног васкрсења. Озверени грешници постајали су праведници, и бесрамне грешнице - светитељке. Џелати хришћана обраћали су се у хришћане, мучитељи у бранитеље, ругачи у прослављаче, судије у жртве. Ту наглу промену у људима изводио је дух живога и свесилнога Господа Христа, онога пророкованог "изданка из корена Јесејева", онога "малога детета", рођенога на данашњи дан у Витлејему међу овцама. Зверовидни цар јерменски Тиридат, који је поклао многе хришћане као гладан лав телад, покајао се и обратио у тихог и ревносног слугу Христовог. Мојсеј Мурин и Давид Разбојник убијали су и пљачкали светиње као горски хајдуци, живећи као зверови међу зверовима у шуми, па су се најзад благодатном силом Христовом укротили, замонашили и посветили. И тако су се зверови нашли у једном тору са овцама, разбојници са светитељима. Све силом и дејством и милошћу "малога детета" из Витлејема. Велике грешнице, као: Марија Египћанка, Таиса, Пелагија, Евдокија, Зоја и друге, покајањем су себе очистиле, дух Божји у себе примиле уместо духа демонскога, и у светитељке се прибројале. Опет све силом и дејством и милошћу онога "малога детета", на данашњи дан рођенога у Витлејему.

То што се догађало са појединим личностима, догађало се и са читавим народима и племенима. Идолопоклонички Мисир обратио се у плодну колевку хришћанских светитеља. Крвава Јерменија, сва опојена невином крвљу хришћанских мученика, најзад је клекла пред Крстом Христовим и упитомила се као упитомљена звер. Тако и сва дивља Европа, која је са вучјом ћуди клала хришћане као јагањце, нашла се најзад на истој паши са јагањцима Христовим. Тако и претци наши, рушилачки Словени, који су за хришћанске народе били страх и трепет због свог зверског нагона за рушењем, крстили су се напокон Крстом Христовим и научили се зидати и помагати другима у зидању, како у зидању своје душе тако и у зидању спољашњег живота. И тако редом савлађивани су варварски народи, један по један, од "малог дијетета", и један по један улазили су међу народе мирне и питоме. И опет је вук боравио заједно с јагњетом и рис с јаретом, и лав с телетом и медвед с волом. И "мало дете" водило их је све заједно. "И земља се напунила познања Господњега као море воде што је пуно". И Господ Христос постао је "застава народама", није се, дакле, видовити пророк преварио, него је истину прорекао. И та се истина довољно јавила и јавља сваком ко има очи да види.

Стога је потребно и право, да се на данашњи велики дан, када прослављамо рођење Христа Спаситеља, сетимо великих и чудесних дела Његових кроз све векове и векове и кроз сва крлена и колена. Тако ћемо само разумети надчовечанску величину Онога кога славимо и у кога се надамо. Тако ћемо само и ми, као и претци наши, с победничком радошћу остати под Њим као под "заставом", која не зна за поразе.

Потребно је и право је још, да кад Христа славимо, Христом се и надахнемо. То је наша животворна корист од тога слављења. Да иначе наше славље не би било лаж, и наше празновање беспослица! А надахнуће Његовим духом данас је главна и једина потреба васцелог рода људског, свакога народа и свакога појединца. На све стране данас се чују жалбе на завађеност људи и народа. Измирење се проповеда и од званих и незваних. Али ко ће измирити? Који је тај чудотворац, који ће моћи извести измирење међу вуком и јагњетом, и рисом и јаретом, и лавом и волом? Јер нема сумње, да где год је велика завада и омраза и претња ратом ту је и велики број људи зверова, људи вукова, људи рисова, људи лавова. Ко ће се приближити зверовима и укротити их? Ко ће их повести на пашу заједно с јагањцима? Ваистину нико Други до Онај који је и до сада био највећи и најуспешнији Укротитељ, Измиритељ, Калемар и Препородитељ. Нико други осим "малога детета" из Витлејема. Он једини може, ако људи хоће. Ако људи и народи хоће, Он може и хоће. Јер Он једини има сво троје, чиме се изводи укроћење и измирење: велику мудрост, велику моћ и велику љубав. Много је оних који кроје веште планове за измирење људи, али су без мудрости божанске, без моћи и љубави, због чега сви њихови планови пропадају. А Он има сво троје ово у највећој мери, и Он може, ако људи хоће.

Зато вам препоручујем, браћо, да празнујући данас рођендан Христа Миротворца и Спаситеља помолите се искрено из свег срца за мир свих људи и народа на земљи. Помолите се Господу благом и милостивом, с дубоким покајањем и смирењем, да укроти све оне људе који као зверови мрзе и насрћу на суседе своје. Да се отклоне крвопролића и ратови, за које су данас многи водитељи народа и држава спремнији него за вечеру. Да се праведници сачувају а грешници покају. Да се верни утврде у вери, а неверни обрате у веру. Да се земља опет и опет "испуни познањем Господњим као море воде што је пуно". Да безгрешно Мало Дете из хладне пештере Витлејемске надахне сав род људски Својом животворном мудрошћу, силом и љубављу. Да Оно, по свемоћи Својој божанској, поведе род човечији ка Царству Свом бесмртном.

 

На дан Рождества Христова, у Охриду 1928. године.

Ваш смерни молитвеник  Николај, епископ Охридски

„Mисионар“, јануар 1929.

Извор: "Борба за веру"