У интервјуу за Хрватску радиотелевизију HRT лжепатријарх српски Порфирије је најављен као “свеучилишни професор, доктор знаности али и екуменски настројен патријарх”, на питање:
“Да ли су
сада папи Фрањи отворена врата посети Србији, а томе се и председник Вучић слаже?”
Лжепатријарх српски одговара:
“Лично сам
имао прилику чак три пута да се састанем са папом Фрањом, чак сам у једном
тренутку целивао његову руку, наишао сам на многе осудe због тога, многи су ми
говорили да сам издајник Православне цркве, а ја сам имао лични дубоки разлог
зашто сам то учинио. Не сматрам да сам било шта или било кога тим чином издао,
а у исто време сматрам да сам поступио у духу Јеванђеља, нарочито због разлога
којих сам имао”.
И баш тако,
од речи до речи, од слова до слова, одговори
лжепатријарх Порфирије, узурпатор трона Светог Саве , хрватскоме
новинару државне хрватске телевизије.
А шта је о архијеретику
папи писао и беседио отац Јустин Ћелијски:
“Догматом о
непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају
једино Богочовеку – Господу Христу, папа је, у ствари, прогласио себе црквом у
Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је
догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат па-пизма. И папа се њега не
може одрећи ни по коју цену, све док је папа хуманистичког папизма.
У историји
рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин и папин. Суштина грехопада
је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати
савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но тиме се човек несвесно изједначује
са ђаволом…
Екуменизам
је заједничко име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне Европе. У њему
су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на нелу. А сва та
псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је
заједничко еванђелско име: „свејерес“.
Западно
хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека
прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А
да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на Његово
упражњено на земљи место постављен је Његов заменик, папа. Каква трагична
нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова
се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: црква је претворена у државу,
папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали
вође клерикалних партија, верници су проглашени за папске поданике, Еванђеље је
замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика и методика
љубави замењена је казуистиком, језуистиком и „светом“ инквизицијом. А то
значи: систематским уклањањем, уништавањем свега што не клања папи, па чак и
насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу Кроткога и
Благога Господа Исуса!
Господо, све
се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу нема
Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог богочовечанског друштва; друштва, у
коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко хришћанство је
у ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека Христа и свих
еванђелских, богочовечанских вредности и мерила.”
Овоме је
онај љубио руку: Фрањо изјавио да пакао не постоји
Говорећи за
Perfil.com (11. марта), Фрањо је рекао да „пакао није место“. Несвесно говорећи
о себи, он је сугерисао да људи „који стварају свет лоше или болесне
самореференцијалности“ на крају „живе у паклу“.
Пакао је за
Фрању психолошко стање: „стање срца, душе, односа према животу, према
вредностима, према породици, према свему“.
Понављајући
своју погрешну интерпретацију ступца опатије Везелеј [зар се нико није усудио
да каже тиранину?], Фрања је погрешно изјавио да је приказано како Христ носи
тело Јуде, сугеришући да је Јуда спашен јер је „спасење јаче од проклетства“.
Овај закључак је добра вест за црвене, смеђе и зелене социјалисте, као и за аборционисте
и злостављаче деце.
Католичко
учење „потврђује постојање пакла и његову вечност“ тако да „одмах после смрти
душе оних који умиру у стању смртног греха силазе у пакао, где трпе казне пакла,
вечног огња“ (ККЦ 1035).
Христос
описује пакао као вечну муку (Лк 16,23), „мрак спољашњи“ (Мт 25,30), „огањ
неугасиви“ (Мк 9,43), где црв не умире (Мк 9,48), где људи шкргутаће зубима од
бола и кајања (Мт. 13, 42), и са које нема повратка, додајући да је пут у живот
узак и да ће га „мало људи“ наћи (Мт 7, 14).
