Џефри Сакс: Уверен сам да је ковид из лабораторије САД - постоји и тајно опасно истраживање

Чувени економиста Џефри Сакс, који је и члан ковид комисије водећег медицинског часописа “Лансет”, истиче да је “прилично уверен да је ковид-19 изашао из биотехничке лабораторије Сједињених Америчких Држава” и упозорава да постоји опасно истраживање вируса, које се спроводи ван очију јавности.

Он сматра да постоје јасни докази да су амерички Национални институт здравља, као и многи чланови научне заједнице, спутавали спровођење озбиљне истраге порекла ковида-19 и одвраћали пажњу од хипотезе да је могуће да су рискантна истраживања подржана од стране САД-а довела до милиона смрти.

Кроз своја истраживања као председник комисије, професор Сакс је дошао до закључка да постоје веома опасна биотехничка истраживања која се скривају од јавности, а да је велики део ових истраживања подржавала Америка, као и да је врло могуће да је САРС-ков-2, вирус одговоран за ковид-19, настао опасним истраживањем вируса које је пошло по злу.

Уколико је та хипотеза тачна, импликације би биле веома потресне, јер би то значило да чланови научне заједнице сносе одговорност за глобалну катастрофу.

Сакс је позвао на независну истрагу порекла вируса као коаутор чланка у стручном часопису Националне академије наука САД.

У интервјуу за "Current affairs" професор Сакс објашњава како је, као председник комисије за ковид медицинског часописа, дошао до закључка да су моћни актери онемогућавали спровођење праве истраге. Истиче и зашто је важно открити порекло ковида.

„Постоји веома опасно истраживање уз мало одговорности, а јавност има право да за то зна, јер смо ми они чији се животи ризикују без наше сагласности“.

Сакс истиче да постоји много разлога да верујемо да су спровођена истраживања које су се бавила овом групом вируса у оквиру којих је покушана модификација на начин који би их потенцијално учинио смртоноснијим.

„Постоје објављене студије о томе. Постоје и интервјуи. Постоје и предлози истраживања. Али Национални институт не проговара. Не поставља питања. А ни научници никада нису питали. Од првог дана, држали су ову алтернативу подаље од својих погледа. А када дискутују о алтернативи, не дискутују о истраживачком програму, већ о мање битним стварима о лабораторији, а не какво је стварно истраживање било у току“.

Он наглашава да не позива на закључак, већ на истрагу.

„Коначно, након две и по године, време је да се призна да је могуће да је вирус изашао из лабораторије и да постоје подаци које морамо да знамо“.

Сакс прецизира да је постојало више типова експеримената у којима је манипулисано генима опасних вируса. То је подигло узбуну и 2014. године је уведен мораторијум на овај тип истраживања.

„Али заступници овог типа истраживања су настављали, аплицирали и коначно укинули мораторијум 2017. И говорили су како је битно спроводити оваква истраживања, јер, како су тврдили "постоје многи вируси. И не знамо када ће постати високо патогени, и да морамо да развијемо лекове и вакцине против њих“.

Међутим, истраживачи нису циљали само на то да тестирају вирусе које су сакупљали у природи, прецизира Сакс.

„Циљали су на то да их модификују и да тестирају своје лекове и вакцине и теорије против опасних вируса. Можете да чујете снимљене научнике, како објашњавају како није довољно тестирати само један или два вируса и да морају све да тестирају. Онда су схватили, да само вирус сличан САРС-у, ако нема одређен део гена, готово сигурно неће бити тако ефективан. Тако да су се прихватили идеју. „Хајде да га убацимо“. За мене је то запањујуће“.

Сакс прецизира да су на Институту за вирологију у Вухану научници тренирани од стране америчких научника да користе напредне биоинжињерске методологије, преноси портал НСПМ.

Поготово су научници у Северној Каролини, Тексасу били у блиском контакту са Институтом за вирологију у Вухану, и били су део заједничке истраживачке групе. То је финансирала америчка влада, Национални здравствени институт и јединице Тонија Фаучија, НИАИД.

„То су биле године грантова, предлога грантова. Не знамо тачно шта се догодило. Али имамо довољно разлога да знамо да треба да питамо шта се тачно догодило. Засигурно знамо да је од почетка Национални институт бежао од објашњавања шта је урађено. Не говоре нам истину, да су имали разлога да се боје да је ово изашло из лабораторије. Као и да до данас имају разлога да на то сумњају, али они не причају“.

Сакс оцењује да постоје два разлога зашто се актери понашају на овај начин.

„Импликације су огромне. Замислите да је овај вирус изашло из лабораторије. Имамо отприлике 18 милиона смрти широм света узроковане овим. То није званична статистика. Али то је процењена смртност од ковида. Импликације тога – етичке, моралне, геополитичке – су огромне“.

Сакс наводи да постоји и друга ствар која је јако битна.

„Оно што ми је јасно је да постоји велики број опасних истраживања које се спроводе као део програма биозаштите или других ствари које су нам непознате, које нису добро контролисане. И то се дешава широм света. Владе кажу: „Не гурајте нос у то. То је наша ствар, не ваша.“ А заправо је наша ствар. Наша је ствар да разумемо шта се дешава. То не треба да буде тајна. Не верујемо вам“.

Сакс додаје да треба поставити питање: „На којим другим вирусима радите? Шта би требало да знамо? Јер без обзира на то шта је истина о САРС-ков-2, оно што је јасно је да имамо толико технолошких капацитета да пројектујемо опасне патогене

„Зато желим да знам шта се дешава. Желим да знам шта раде друге владе, такође, не само наша. Желим неку глобалну контролу над овим стварима.Морамо добити праве одговоре, сада. Не погрешно усмерење које се дешава од фебруара 2020. Доста глупости! Доста је чланака „Њујорк тајмса“ који говоре „то је, ово је“, без детаљног разматрања веома уверљивих лабораторијских хипотеза“.

Сакс објашњава да је најинтересантнија ствар коју је добио као председник Лансетовог комитета, дошла од тужби Закона о слободном приступу информацијама и процурелим наводима узбуњивача из унутрашњости америчке владе.

„И знате шта су они урадили? Објавили су насловну страну и обрисали 290 страна. Дали су нам насловну страну и 290 празних страница! И то није учинила нека корпорација. То је учинила америчка влада задужена да нас одржава здравима“.

Сакс каже да комисија има много података, које тренутно не открива.

„Не желим да морам да се ослањам на досадашње наводе, мада они могу понудити много информација. Желим јасне, независне научне истраге и транспарентност. Један начин да се ово уради била би двостраначка истрага уз надзор Конгреса која би имала моћ судског позива.Дајте нам лабораторијске налазе, своје записе, своје датотеке са подацима о сојевима вируса.

Сакс закључује да постоји много питања на која нам је потребан одговор независних научника и да тренутно функционишемо у окружењу у којем влада ради да сакрије податке који су потребни да се спроведе права процена.

Извор: "Спутњик"

+++

Атипични ковид. Напад ЦИА-е није искључен, али то не решава проблем
Дигитални Алкатраз Русија
Ватикан је почео да издаје кованице које промовишу вакцинацију
Шокантно откриће грчког хирурга: `COVID-19 вакцине претварају дечије ткиво у желе`
Генерални директор ,,Фајзера" Алберт Бурла оболео од COVID-19

А сад креће кампања вакцинације против мајмунских богиња, содомити и њихова „парада“ биће параван...

Лезбијска и геј солидарна мрежа тражи реаговање због ширења мајмунских богиња

Лезбијска и геј солидарна мрежа тражи од државе хитне мере у циљу сузбијања епидемије мајмунских богиња у Србији, која скоро искључиво погађа геј мушкарце.

- Као што сви светски епидемиолошки извештаји показују, тренутна епидемија мајмунских богиња доминантно се шири кроз популацију геј мушкараца, и то подстакнута праксама геј секс туризма, односно путовања зарад секса, као и учесталом променом сексуалних партнера. По нашим сазнањима, тренутно постоји више од двадесет геј мушкараца у Србији који су заражени мајмунским богињама, што представља алармантан податак и слику веома озбиљне епидемиолошке ситуације. Држава, колико нам је познато, не ради ништа да заустави ову епидемију. Пре свега, не преузимају се никакви кораци да се обезбеде вакцине за мајмунске богиње које би биле понуђене нашој ризичној групи - наводи се у саопштењу и додаје:

- Посебно смо забринути тиме што се медији, па и државни органи, попут Поверенице за заштиту равноправности, уместо да правилно информишу геј мушкраце о ризицима од мајмунских богиња, пре свега баве заташкавањем ситуације, али и цензурисањем и осуђивањем изношења података о тренутној пандемији и чињеници да она скоро искључиво погађа гејеве као наводно хомофобним, чиме заправо правдају своје нечињење. Наравно, ниједан вирус не погађа само гејеве и нико ко је стрејт није заштићен од вируса. Такође, реч је о вирусу који се не шири искључиво полним односима. Међутим, у овој конкретној пандемији сви епидемиолошки извештаји, укључујући и врло детаљне налазе Светске здравствене организације, показују да се вирус скоро искључиво шири међу геј мушкарцима, и то захаљујући сексуалним праксама учесталог мењања партнера и секс туризма. Сматрамо да је права хомофобија управо нечињење и неинформисање о ризицима од ове болести, због којих ће највећу штету имати управо они који су најугроженији, а то су геј мушкарци.

Из ове организације даље наводе:

- Имајући ово у виду, тражимо од државе да:

-под хитно започне набавку вакцине за мајмунске богиње и понуди је бесплатно ризичним групама;

-правовремено и контиуниурано информише јавност о ризицима од мајмунских богиња путем телевизија са националном фреквенцијом;

 

-покрене кампању едукације геј мушкараца о ризику од мајмунских богиња, која ће се спроводити на геј дејтинг мрежама и апликацијама, геј клубовима и журкама, као и неформалним местима окупљања геј мушкараца у сврху проналажења сексуалних партнера, као и кроз одговорајуће институције здравствене заштите;

-оформи стручно тело које ће континуирано пратити епидемиолошку ситуацију и одлучивати о евентуалним потребама за рестриктивним епидемиолошким мерама.

У саопштењу се "истиче да су ово конкретне мере које су потребне како би се заштитило здравље геј мушкраца, и да су као такве много смисленије од симболичких представа, попут еуропрајда, који неће довести до непосредног решавања проблема ни гејева ни лезбејки, те стога позивао државу да у складу са тим рапсореди своје ресурсе".

- Поред тога, позивамо новинаре и медије да објективно и правовремено извештавају о епидемији мајмунских богиња и да се не самоцензуришу у страху да ће бити оптужени за хомофобију. Позивамо све који се сматрају активистима за геј права да активно раде на упознавању геј мушкараца са ризицима од ове болести. Коначно, позивамо све геј мушкарце да се обавесте о тренутној епидемиолошкој ситуацији и ризицима од мајмунских богиња, и да у складу с тим прилагоде своје сексуалне праксе у току ове епидемије - закључује се у саопштењу.

Извор: "Блиц"

+++

СРПСКИ ДОМ, НИКАД СОДОМ!

Пред нашим очима годинама дефилују „поворке поноса“. У либералистичком дискурсу савремене главнотоковске политички коректне хомофилне јавности обично се содомија или еуфемистички речено хомосексуализам или ЛГБТ популација апстрактизују и релативизују, уз сакривање њене патолошке гнусобе и дегенеритета. Свему томе се додаје и перманентна колективна хипноза, безброј пута понављаних мантри о „љубави“, „слободном друштву“, „толеранцији“, „правима мањина“, „дискриминацији“ итд.

Да би заслужио друштвену толерантност, морални бихејвиоризам групе људи која потражује своја права и подршку заједнице, мора задовољити макар и најмањи критеријум здравих психичких и моралних особина илити људскости.

Да би содомију провукли као друштвено прихватљиву и чак пожељну форму тзв. сексуалне опредељености, пред јавношћу се сакрива крајње узнемирујућа природа овог дегенеративног облика полног општења, ако те болесне, перверзне, изопачене и противприродне радње уопште можемо назвати полним општењем, јер полно општење подразумева Богом предвиђено телесно састајање ради рађања деце: „и биће двоје једно тело“ (1.Мој.2:24).   

Без обзира на крајњу гнусност, вулгарност и експлицитност сексуално перверзних радњи које упражњава содомска популација, принуђени смо да их у кратким цртама опишемо како би видели о како болесним људима је реч. Унапред се извињавамо свим читаоцима што морају прљати свој ум овим гадостима, о којима је срамно и говорити (Еф.5:12), али без суочавања са гнусобом содомије, човек, и као појединац и као друштво није у стању да на прави начин сагледа и реши содомско питање.  

Пређимо на ствар. Међу содомитима је најзаступљенији Fellatio илити орални секс (100%). Појаснимо, fellatio је чин где један мушкарац узима у своја уста споловило другог мушкарца. Половина од њих (50%) признају да при том чину гутају сперму.

У аналном односу учествује укупно 89% „гејева“. Иако већина њих користе лубриканте за подмазивање, остаје чињеница да ректум није грађен за полни однос и да је ректална слузница дебљине само једне ћелије. Тако да је повреда слузнице макар и на микро нивоу неизбежна, па је при таквој радњи заступљен високи проценат инфекције полно преносивих болести од којих је најзаступљенији вирус AIDS-а. Саставни део аналних односа све чешће подразумева и „felching” сисање, тј. исисавање сперме из ректума.

Уз анални однос готово увек иде и “rimming”, чмаролизање, при коме се редовно прогута биолошки значајна количина фекалија.

Посебан ужитак „гејеви“ налазе у “golden showers”, што у преводу са „геј језика“ значи уринирање по партнеру, што ради 38% содомита, а њих 20% воле да пију урин свог партнера. Једино је незгодно што има дупло више оних који желе уринирати од оних који желе бити запишани – само 15% „гејева“ узбуђује да буду запишани. У једном „геј“ приручнику стоји упутство под насловом „Водени спортови“, да се током ноћи може ејакулирати само 2 или 3 пута, али се зато може пишати пуно пута.

Ту је и неизбежан “fisting”, гурање свих прстију и целе шаке у анус, што ради 41% „гејева“.

Копрофилију или жаргонски “Scat” упражњава 17% „гејева“, што подразумева једење фекалија, трљање и ваљање по фекалијама, што се у „геј“ жаргону зове “mud rolls”. 20% содомита налазе полни ужитак у примању и пружању клистирања.  

Скотолоштво или зоофилију, секс са животињама практикују 15% „гејева“. Док скоро сви (100%) готово свакодневно угуравају разне предмете у свој ректум као акт самозадовољавања.

При хомосексуалним односима не мали број „гејева“ користи наркотике, а све популарније је анално узимање дроге.

Статистичке податке смо преузели из чувене студије O. R. Adamsa, “As We Sodomise America”, где се још помињу педофилија, садомазохизам, ропско подчињавање (огрлице, поводци, амови...), бруталност и убиства, као појаве нераскидиво везане са хомосексуализмом.

Из свега горе наведеног видимо да се под шареним бојама дуге крију веома опскурни и болесни људи којима на жалост није довољна само психијатријска нега, него често и казнено поправни заводи, а не ретко и затвори.

Зато је разумљиво зашто се вековима у назад на содомију гледало као на гнусни  изопачени и противприродни полни однос.

Вековно хришћанско римско-византијско и европско законодавство содомију је сматрало за злочин против природе и увек је третирано као тешко кривично дело праћено смртном казном (Душанов законик).

Не тако давно, до половине 20. века на хомосексуализам је и медицина гледала као на варијетет парафилије, то јест на психијатриску дијагнозу или психички поремећај сексуалне девијације.

И уместо да разматрамо да се овакве некадашње апсолутно оправдане мере криминализације содомије реактивирају, ми допуштамо да нашим градовима под заштитом државе егзибиционистички дефилују поворке „поносних“ содомита; да се јавно декларисана содомиткиња уздиже у сам врх државне власти; да се афирмација содомије инкорпорира у јавни живот, друштвени светоназор, државне институције, законодавство и у школски програм. И да се овим болесним изопаченицима даје право на тзв. бракове и усвајање деце...

Позивају нас на толеранцију зла, а ми знамо да ко толерише зло са њим се неминовно саживљава и на такав начин губи осећај за разликовање добра и зла и постепено се са њим мири, што на крају резултира трајним прихватањем зла.

Зато је потребна оштра реакција против содомске револуције и најизопаченијег облика прљања и декаденције наше нације, а за повратак некадашњих моралних темељних начела и вредности, да све буде свето и честито и миломе Богу приступачно.

СРПСКИ ДОМ, НИКАД СОДОМ!

ЗА РЕКРИМИНАЛИЗАЦИЈУ СОДОМИЈЕ!

Извор: Блог "Цароставник"

+++

"ДОБРОДОШЛИЦА" EUROPRIDE-у

Као реакцију на Belgrad EuroPride - 2022. (17. септембар 2022.), припремамо цео низ сличних активности, предавања, уличног дељења летака и брошура усмерених на едукацију и подизање јавне свести нације о значају спречавања институционалне афирмације и нормативизације содомије, а све са  циљем враћања содомита у морални и вредносни друштвени талог, "у орман" њихове изопачености - клозетовање  (енг. closeted). 

Док за оне који упорно одбијају да се преуме и деегзебиционизују, следи РЕПАТОЛОГИЗАЦИЈА и РЕКРИМИНАЛИЗАЦИЈА содомије, што подразумева њихово смештање у посебне преваспитне психијатријске установе (опширније у Монархистичком Начертанију - ОВДЕ, поглавље: Породична политика).

+++

Текстови са сајта "Борба за веру":
Отац Дамаскин Светогорац: Пад човечије природе и узрок содомије
Уче ђаке да сами одређују род: Наставници и родитељи незадовољни због лекција у уџбенику биологије

Комунисти и содомија:
Вођа револуције В. И. Лењин - Содомита
СССР = СОВЈЕТСКА СОЦИЈАЛИСТИЧКА СЕКСУАЛНА РЕВОЛУЦИЈА

Акције против содомитске заразе и изопачености - извор сајт "Србска акција":
За Србију без заразе и изопачености!
Вучић о Косову и ,,Европрајду"
Акција у Београду: Стоп ,,Европрајду"

Химера звана Шваб: О мистериозном субјекту светске политике

Интервју: Олег Јановски, политички консултант, предавач на Катедри за политичку теорију и Катедри за регионално управљање и националну политику, МГИМО.  

Разговарао: Сергеј Харцизов („Завтра“)

У садашњој конфронтацији ми се више не бавимо Западом као неком врстом идентификације западних држава. Имамо посла са новим субјектом глобалне политике – организационом структуром која се кристалисала шест векова и на врхунцу капитализма достигла форму коју сада има.

Ово је децентрализовани систем координације управљања вођен једном агендом, то јест, мноштво центара за доношење одлука вођених једном идејом или једним наративом. Треба признати да овај нови субјект глобалне политике постоји, и да процес који он гура, праћен увођењем нових идеја, структура и поретка, не подразумева деглобализацију, већ глокализацију, односно глобализацију локалних индустрија и управљање тим локалним индустријама наметањем конкретне идеје.

– Не тако давно су се одиграла два велика догађаја која се традиционално везују за међународне наднационалне координационе структуре – Светски економски форум у Давосу и састанак Билдерберг клуба. О њима се прича различито. Прозападна јавност верује да су то скупови попут Петербуршког економског форума, и „ништа више“, а људи склони конспиративном размишљању верују да су то конгреси светске владе. Али, на овај или онај начин, то су, с једне стране, полузатворени састанци, на које нису сви позвани чак ни као посматрачи, а с друге стране, ти догађаји се рекламирају, што значи да желе да се чују, и то је, у извесном смислу, комуникација.

Олег ЈАНОВСКИ: У великој мери, и једно и друго је тачно. То је састанак статусних истомишљеника. Генерално, статус је једна од главних ствари која прати све ове догађаје. Шта то одређује? Статусне структуре: ако је наставник, онда са Харварда или Јејла; ако је аналитичар, онда из Брукингс института или Чатем Хауса; ако је представник владе, онда премијер или министар финансија; ако је представник војске, онда шеф или заменик шефа НАТО-а… Што се тиче мишљења да је реч о конгресу одређене глобалне завереничке групе, онда, чак и да је тако, овде нема теорије завере, пошто је много тога снимљено на видео снимку и документовано у аналитичким извештајима.

Јасно је да се тамо не позивају људи „са улице“. Постоји процес усклађивања светске агенде и, наравно, постоје тренуци који нису намењени очима и ушима јавности. Али то се дешава свуда, на било којој конференцији на којој, поред јавних извештаја, људи комуницирају неформално. Важна одлика Давоса је то што се тамо много ствари говори доследно и јасно.

– Баш тако. Злогласни Клаус Шваб увек је отворен за декларисане циљеве и методе.

Олег ЈАНОВСКИ: А након тога, десетине професионалаца из одређених области окупљају се у радне групе и разрађују наведене перспективе. Затим се објављују „најбоље праксе“ које оцртавају, користећи извесну доследност у разумевању ситуације у различитим областима, како са становишта Давоса постићи најбољи резултат што је брже могуће. За нас није проблем у томе што су сакупљени, већ шта је резултат и шта нам се као последица дешава. Сада говоримо о релативно „видљивим“ организацијама, не дотичући се „Боемског гаја“, „Сафари клуба“, Ле Серкла и других затворених клубова.

– Нама је главни проблем што се многе ствари које се причају у Давосу обистине.

Олег ЈАНОВСКИ: Као што сам већ рекао, они делују доследно. Светски економски форум у Давосу постоји од раних 1970-их. Претходио му је Римски клуб, који је био један од суоснивача овог форума. И они настављају да промовишу агенду у новом пакету, који се може назвати еквитизмом, инклузијом, екологизмом. Они предлажу неку прерасподелу онога што смо некада означавали фразом „савремени свет“.

У ствари, у овоме нема ништа ново. Године 1648, при склапању Вестфалског мира после Тридесетогодишњег рата, такође су се окупили шефови држава и кнежевина, који су се такође, само на аристократској хоризонтали, договарали како даље живети ако нема објективних могућности да се подржава отпор према новом систему. Сад је слична ситуација, само не на нивоу аристократије 17. века, већ на нивоу глобалне технократске олигархије. Њен главни ресурс је финансијски капитал, као и контрола идеја кроз контролу институција за креирање ових идеја и њихову промоцију: престижни универзитети, аналитички центри, непрофитне организације, експертске групе и консултантске фирме. Овде се не може занемарити контрола над људским искуством, односно експлоатација људског искуства, понашања као новог капитала, што су савремени интелектуалци више пута помињали у контексту концепта „капитализма надзора” Шошане Зубоф.

– И како ови интелектуални центри контроле оправдавају потребу да се свет преправи?

Олег ЈАНОВСКИ: Кратка предисторија је ово: Од 1972. године, са објављивањем „Римског” извештаја Дениса и Донели Медоуза „Границе раста”, постоји опсесивна идеја о недостатку ресурса, од које су се западне елите тренутно „разболеле”. Радило се о подршци само једној „милијарди“ (како је рекао Денис Медоуз: „ако будемо имали шест милијарди, то ће бити јако лош тоталитаризам“). Дакле, потребно је свести становништво Земље на милијарду, а онда ће се наводно ресурси равномерно расподелити, нафте ће бити довољно за све, живећемо у „зеленом свету“ и слично…

Али испод свих ових фраза крије се полит-економско оправдање – обезбедити експанзију капитала. Познато је да је капитализам, који може да живи само од експанзије, био ограничен на неколико ствари, али главна препрека је држава. Сломивши државе, капитал се раширио свуда. Од тог тренутка је остао без простора за експанзију.

Ту почиње масовни упад капитала у менталну сферу, изградња својеврсног метауниверзума. Светске елите траже начине да дођу до новца и контролишу масе људи како се те масе не би побуниле против елита. Масе су увек против елита, то је нормално. Елиту чини мали број организованих људи, а маса је велики број неорганизованих људи. Ако се организују, елита ће бити у невољи. А сви ти „Давоси” и „Билдербергови” су само платформе за координацију спровођења одређене агенде и проверу часовника, нека врста калибрације акција. Шта је ту главно? Екологија, криптовалуте, геополитички сукоби, ланци снабдевања, последице пандемије, сајбер безбедност, инфлација. А сви се сећамо изјава Алберта Бурле, шефа компаније „Фајзер“, о „пилули са чипом унутра“. Свуда нас плаше темама репресивне контроле, техно-тоталитаризма; иако то траје већ петнаестак година, тек сад се те идеје формализују, исправљају се грешке.

–  А саму перспективу они оцртавају апсолутно отворено.

Олег ЈАНОВСКИ: Да. И видимо, кад учесници Давоса оду, за њима остаје дневни ред. Почињу са хоризонталним везама, а затим прелазе на вертикалну имплементацију. Корпоративна култура, производња, логистика, етика – све је покривено овим упорним приступом, оптималним и њима најатрактивнијим. Појављује се култ слеђења прокламоване идеје, иако то није чак ни идеја, већ оно што је Италијан Гаетано Моска назвао „политичком формулом“. Као што сам већ приметио, елита је увек мали број добро организованих људи који спроводе контролисану масу. Али једноставно присуством чињенице моћи (организације) људи се не могу контролисати. Потребно је и нешто друго, и обично се за то користе моралне или правне премисе. Власт мора бити на овај или онај начин сакрализована.

– Идеја као оруђе за легитимисања самих елита?

Олег ЈАНОВСКИ: Да. Њима је потребна сопствена легитимација. Прво измишљају, онда и сами почињу да верују у то, а за њима и маса.

– Међутим, зашто ова конкретна идеја постаје доминантна у одређеном тренутку?

Олег ЈАНОВСКИ: Постоји теорија тржишта идеја, која каже да најпаметније, најпрестижније, најамбициозније идеје најефикасније освајају присталице. Тај исти Шваб је отворени афериста, али доследно свира исту мелодију више од педесет година. Он узима најрадикалније варијације атрактивних идеја. И људи за њима почињу да посежу. Ово је чиста друштвена физика. Попут оне по чијим законима представнике супротног пола привлаче високи, лепи, витки људи. И овде их привлаче новац и статус. Људи почињу да верују у ову идеју, а организације почињу да је оправдавају на сваки могући начин. У неком тренутку, праћење ове идеје постаје једини начин да се постигне успех и уђе у елитне групе. Тако доминантна идеја постаје инструмент контроле. Као у САД, на пример, где ако не верујете у модерна тумачења нове етике, не само да нећете ући у елиту, већ ћете бити „искључени“, маргинализовани. А ако сте већ ушли, прихватићете само оне који су индоктринирани у вашој вери. То је нека врста изопачене верзије религиозног мишљења, окултне врсте. И то је вероватно једина теорија завере коју видим овде, у ствари…

– Да ли се окултизам овде схвата чисто технолошки? У смислу сличности са одговарајућим праксама?

Олег ЈАНОВСКИ: Да. Овде такође желим да напоменем да нам је прилично тешко све ово да замислимо, пошто смо навикли на све централизовано. Ми претпостављамо да ако неко доследно промовише одређену идеју, онда је сигурно контролисан из неког центра. Живимо у контексту где је држава централизована, друштво централизовано и вертикално. То је наш стални историјски контекст. На Западу није тако. Уосталом, шта је дубока држава? То није држава, већ нека врста дубоке моћи интелектуалаца, штампе и бирократије. Ова моћ се не види, али заиста утиче на све. Бирократе спроводе потребну одлуку, а интелектуалци је оправдавају. Новинари, ослањајући се на оправдања интелектуалаца, некога промовишу или осуђују или чак уништавају, односно медији раде као чувар овог система. „Дубока моћ“ има много центара који раде дуж различитих вектора. Али сви имају исту перспективу. Они иду истим путем не додирујући се.

Перспектива дубоке државе је нека идеја која уједињује, оправдава и објашњава куда даље. Упоредива је са идеологијом, само за разлику од идеологије која поставља крајњу тачку, овај модел има само тачку где смо ми сада, а онда идемо негде. Претпостављамо да ће се нешто добро догодити или желимо да избегнемо нешто лоше. Али ми се не фокусирамо много на ово, јер је наш главни задатак прилагодљивост. Стално морамо да се адаптирамо специфичном контексту, регулишући „приступност“ – адекватност идеје за одређено време. У суштини, изграђен је кохерентан наратив који одражава и промовише одређену тачку гледишта или скуп вредности.

– Другим речима, пред нама се одвија прича, наратив као опис, тумачење ситуације у облику који жели неки субјект жели, или чак мноштво субјеката. Притом, конкретан циљ нам је непознат.

Олег ЈАНОВСКИ: Овде је важно разумети да наративност, за разлику од идеологије, подразумева аутономију од субјекта који је створио оригинални наратив, будући да су све ове приче отворене за тумачење, али у одређеним границама. А решење проблема у начину континуираног приповедања се не претпоставља. Такав текући наратив може бити оправдан неком претњом (као што је еколошка катастрофа) или шансом (као што је децентрализација), али је важно да се не дâ јасно разумевање како се претња може отклонити или постићи жељена прилика.

Истовремено, наглашава се да се препрека мора уклонити или прилика искористити, али исход ситуације зависи од људи који су укључени у овај наратив и дискусију. Као да је избор личности тај који одређује овај расплет. Ево, у ствари, објашњења „стејкхолдерског“ капитализма. „Стејкхолдер“ (енг. stake – удео, holder – држалац, акционар, заинтересована страна) – то је онај који утиче и учествује у дискусији, у наративу, и од њега зависи расплет. Они који су у наративу део су групе, они који су ван наратива су на маргинама историје. Ово је суптилна тачка која се често занемарује.

– Али она не дозвољава да се удаљимо од конспирологије, она то носи у себи.

Олег ЈАНОВСКИ: Слажем се. Швабова књига „Велики наратив“ изашла је ове године. Мало људи је ту књигу прочитало, иако је о њој чак одржан састанак у Дубаију. То је књига интервјуа са лидерима „заинтересованих страна“. Описује какав наратив треба да буде да би се промовисао „стејкхолдерима“. Тиме се бави ментално-материјална олигархија, која делује хоризонтално, али има, као што сам рекао, приступ ресурсима, управљању идејама и људским искуством. Унутар ове олигархије прокламује се својеврсни елитарни социјализам. Швабова идеја претпоставља да људи на овом нивоу треба да буду апсолутно једнаки. Али у чему? У изражавању своје тачке гледишта, у додавању сопствених итерација ономе што се дешава. Овде чак видите готово комуну, по много чему упоредиву са античким полисом и његових неколико стотина грађана.

– Или патрицији.

Олег ЈАНОВСКИ: Да, и ти патрицији одлучују о свему, обезбеђујући привид демократије. У ствари, сви знају ко и како одлучује, али ово није аристократија, већ олигархија са мрежом децентрализованих структура вођених једном агендом, које расправљају о овој агенди. А за то није потребна централизована светска влада. На последњем форуму изговорили су громке речи – „глобална влада”. Али чини ми се да је то намерно урађено да би људи о томе расправљали, и ништа више.

Пажљиво читање нових књига Клауса Шваба открива његову визију будућности. Он каже да државе нису успеле да се позабаве социјалном неправдом, вакцинацијом, кризним управљањем током пандемије, обуздавањем Русије и другим претњама. Односно, постоји наговештај да држава као таква није у стању да обавља своје функције, пошто је централизована. Стога је неопходно увести организациони модел са много центара вођених јединственом агендом, разменом стручности и сталном интеракцијом. Очигледно је да желе да граде неизбежну будућност за свакога по свом моделу. У последњој Швабовој књизи се отворено каже: „С обзиром да се држава не носи са овом идејом, морамо увести нови систем“. Нови систем претпоставља потпуну децентрализацију управљања – постојање многих центара експертизе, које контролишу „просвећени“ технократи, филозофи и краљеви. Сви они имају јасну идеју-доктрину, увек се слажу сами са собом. Ова идеја у оквиру наратива није статична, она се развија и прихвата нове људе. Али главно је да центар … није централан.

Шта се овде има у виду? Пре је црква, католичка, на пример, била центар, интелектуални и морални. Сад замислите да је црква као сабор људи „разбацана“, да су то делови без целине. То је оно што предлажу Давос и Билдерберг – хоризонтална хармонизација кроз ове две платформе.

На врхунцу пандемије, амерички часопис „Foreign Affairs“ објавио је дугачак чланак у којем се наводи да државе нису дорасле изазову и да их треба заменити експертским платформама које воде лидери индустрија и јавног мњења. Чиста олигархија типа Сиракуза. У принципу, нормалним људима је тешко да замисле како такав модел може да функционише. Како олигархат може да води државу? Немогуће је замислити, јер га увек воде сопствени чисто олигархијски циљеви, он размишља олигархијски.

– Шта значи „олигархијски размишљати“?

Олег ЈАНОВСКИ: То значи прилично одређену ствар – одржавање контроле над главним ресурсима: финансијским, информационим (укључујући и област образовања) и људским искуством. Ово је нова врста експанзије и у овој једначини нема државе. Сви њени чланови су транснационални, децентрализовани. Они налазе заједнички језик и преговарају једни са другима. А свима другима говоре: „Погледајте како се државе ‘договарају’: ратови, катастрофе и тако даље. А ми се цивилизовано договарамо, окупљамо се у скупим хотелима, пијемо чај, и све је у реду“.

Зашто то они раде јавно? Зато што намећу свој модел као друштвено најприхватљивији, а већ су започели прелазак на друштвене праксе, преузимајући неке државне функције, као да упијају сферу државе у себе. Овде, заправо, Шваб у својој новој књизи тумачи да елите треба да се позабаве деглобализацијом, децентрализацијом унутар државе и стварањем нове етике која ће заменити стару (нарочито хришћанску). Шваб овде постулира да морамо уклонити индивидуализам и оживети емпатију. Емпатија подразумева групну интеракцију, али Шваб тврди да она не би требало да буде иста као пре пандемије и актуелних догађаја, па предлаже формирање нове етике.

– У ствари, емпатија је саосећање, комуникација на моралном и психолошком нивоу.

Олег ЈАНОВСКИ: Да, безусловно. Али, шта за ову публику значи „саосећати“? Коме? Онима који нису могли да испуне квоту за „зелену” енергију или подрже увођење мноштва „родова”? Или обрнуто? „Зелена алтернатива“, „родови“ и тако даље су тачке нове калибрације стварности, друштвени маркери који одређују припадност новој етици, политичке формуле „наших“ и „туђих“.

Они кажу: „Ево ти идеја, а ако ти не одговара, избацићемо те из приче“. Штавише, уверавају да је та идеја најбоља, јер је тамо све набијено правдом, екологијом и тако даље. Али то ће се остварити ако се „децентрализујемо“. То значи да ће се одлуке доносити хоризонтално, олигархијски.

– А шта значи „деглобализација“ у њиховим обећањима?

Олег ЈАНОВСКИ: То је, иначе, најпроблематичнија ствар… Ми сада много причамо о деглобализацији, регионализацији, о макро-регионима. Али Шваб нема ни регионе ни агломерације, јер то подразумева државну управу. Он уводи нови термин. То је „локална инклузивност“ или „инклузивни локализам“ (енг. inclusion – инклузија, инклузивни – који претпоставља укључивање некога, нечега у велику слику, у неку врсту скупа). Реч је о оживљавању локалне етике, што подразумева ограничавање кретања као непотребног, али истовремено усаглашавање са идејама инклузивности. Инклузивност је, генерално, главни стуб Швабове „нове етике“: живите локално, не идите нигде, али ако желите да будете део локално- инклузивне глобалне економије, придржавајте се наших нових етичких стандарда.

–  Зашто онда причају о деглобализацији, ако је још све глобализовано?

Олег ЈАНОВСКИ: Да подсетим, свет је почео да прича о глобализацији кад су Индија и Кина покренуле своје производне погоне. Појавила се јефтина радна снага, сировине, производи, плус поједностављено кретање капитала. Ако говоримо о деглобализацији, онда је то отклон од глобализације. А сад се глобализација интензивира, иде „на стероиде“, иде дубље. У ствари, не постоји размена између држава, већ између локуса, неких тачака: индијски програмер, афрички текстилни радник, произвођач воде у Курдистану – све су то специфични људи… Ово показује одсуство потребе за државом. Односно, локалне заједнице могу да живе на исти начин као (наводно) у доробовласничком систему. Више бих волео да користим термин „глокализација“ да опишем овај процес. Он означава глобализацију локалне производње.

– Када говоримо о деглобализацији, ми је схватамо као процес рестаурације суверених националних држава, влада, националне културе, етике и традиције уништених глобализацијом. Али испада да ће, по њиховом схватању, државе наставити да се урушавају, а „дивни нови свет“ треба да се гради на аутономним јединицама које деле наметнуту пост-етичку „норму“?

Олег ЈАНОВСКИ: Отприлике тако. Са ове литице, по Ничеу, желе да потисну све државе. На основу чега? Раније је постојао индивидуализам, који је атомизирао друштво и уништио државу. Сад се уклања индивидуализам, дискредитован еклатантном друштвеном неправдом, а на његово место се поставља локализам, и кажу нам: „Шта ће вам држава ако можете све за себе учинити на селу!“ Односно, зашто треба да донесете говедину из Аргентине у Казахстан или обрнуто? Свима је загарантована лабораторија у близини у којој можете узгајати вештачко месо. Јасно је да је ово корпоративна структура и да је спроводе људи који виде да је капитализам достигао свој врхунац или дно и они морају да одрже сопствену моћ. С тим у вези, не треба мислити да их покреће искључиво политичка формула, глобална идеја. Међу њима има много практичних људи и далеко су од глупих прагматика. Генерално, Давос је скуп људи блиских класи који размишљају у истом кључу. Њихов главни циљ је деиндустријализација. Уосталом, шта је, ако боље размислите, „локализација производње“? У ствари, рекламирају нам одлазак у неку врсту села – локализовану платформу. Због чега? Да би она била независна од државе, али истовремено подређена глобалној идеји, односно под њиховом менталном контролом. Класично „завади па владај“.

Јасно је да они који промовишу ову идеју о новом управљању „пољану“ своје будућности чувају и с ње терају туђинце. Они се труде да прошире свој систем контроле на максималан број људи, сугеришући свима да ће они који се не прилагоде бити бачени на маргину или ће морати да их сустижу. Истовремено, они одлично разумеју да имају конкуренте: Кину, Русију, Индију.

–  Бразил?

Олег ЈАНОВСКИ: Још увек не. А све ово је, наравно, борба за ресурсе. Да бисте током ове глобалне махинације ограничили странце, морате смислити своју идеју и сааопштити свима осталима да су је недостојни. Видимо како то већ функционише у пракси: они дођу у било коју земљу, посаветују их и кажу: „Или се прилагођавајте нама, нашим идеалима и еколошким, друштвеним и корпоративним стандардима, или сте заостали варвари који су недостојни нашег великог консултантског искуства“. Сви истраживачки центри и консултантске фирме раде на овај начин.

– И рејтинг агенције говоре о истој ствари: „Ако желите да будете успешни ван своје државе, онда вас молимо да одговарате одређеном рејтингу, а оцењиваћемо вас ми. А да бисмо вас добро рангирали, морате испунити одређене услове“. И долази до потчињавања, потпуно транспарентног…

Олег ЈАНОВСКИ: Наравно. Стога смо се веома обрадовали кад су после фебруара такве западне компаније напустиле Русију. Али, нажалост, многи су се убрзо вратили, преименовани. Сви људи су остали, па самим тим и прикупљање информација, и индустријска шпијунажа, и агенти утицаја… А то су акције типичне метрополе која колонији намеће своју визију. Стога ми морамо развити идеолошку независност од сваке такве праксе. Суочени смо са гигантском децентрализованом институцијом западних елита. Не говоримо више о појединачним државама са те стране. Сви добро видимо да се западне државе распадају, а нови западни пост-субјекат у потпуности спроводи своју агенду. Овај нови предмет међународних односа мора се узети у обзир. Више није могуће размишљати само у класичним терминима суверенитета, реализма, либерализма и тако даље. Пошто је нови субјект и институција и олигархија, постоје само две ствари које одређују њихово постојање. То је статус који им омогућава да доминирају и пројектују, и процес за који је задужена бирократија. Они имају правила, формална и неформална, о томе шта се може, а шта не може учинити, шта се може, а шта не може рећи, сходно сопственој конкретној перспективи. Намећу нам ове праксе, процесе и ову статусност. Ако нисте користили услуге консултантске агенције, не следите праксу ЕСГ-а, онда не одговарате нивоу људи „вишег“ света.

Ово је типично интелектуално поробљавање, ментални или когнитивни рат на нивоу значења.

Постоји још један важан аспект на који заборављамо. Ми имамо централизовани систем, они децентрализовани. То значи да они немају конкуренцију. Постоји једна група као нека врста апстрактног „проспекта“, и нико други не може да понуди ни алтернативну идеју ни алтернативну структуру. Да би спречили саму могућност појаве идеја из других извора, увек узимају у службу левичарске и радикалне идеје – њима је лакше заразити људе. Десничарске идеје су обично уравнотеженије и реалније. Да би се људи заразили харизматичном идејом, на Западу је потребно заголицати мозак нечим „радикалним“. Давосу то успева. Пошто немају конкуренцију на Западу (нико није створио тако велике координационе и аналитичке структуре), они заузимају огромно поље друштвених експеримената: од вакцинације и контроле рађања до криптовалута и ограничења кретања. Уплашени западњаци ће све истрпети. Идеолошке и организационе алтернативе још нема. Стога се тамо ругају људима како хоће.

–  Добро је што је у нашем сећању постојала алтернатива целом том мрачњаштву, самом чињеницом постојања СССР-а. А шта нам предстоји, према предвиђањима на ова два недавна полу-затворена састанка?

Олег ЈАНОВСКИ: Наставак друштвених експеримената, глокализација, увођење нове етике. Ускоро нас очекује, очигледно, још једна пандемија са блокадама. И глобална рецесија са огромном инфлацијом. Прекид у ланцима снабдевања који им је потребан да би прекинули државну контролу над ресурсима.

Једини начин да се нагомилане објективне противречности разреше – то су ратови. Не покушавам овде никога да уплашим, али то је неизбежно. Свет чека нова прерасподела моћи, државе ће се удружити у борби са овом децентрализованом мрежом. Притисак ове мреже расте, видимо примере увођења нових етичких форми, нове верске свести, појаве увек нових секти – армије „тренера”, гатара, астролога, родних субкултура. Све то замењује недостајућу идеологију која би могла да објасни слику света. На Западу у душама људи расте хаос. А Русија се сада супротставља не западним државама, већ овој хоризонталној демонској олигархији.

Видимо да и „Давосовци“ и „Билдербержани“ причају о Украјини. Билдерберг је чисто обавештајна структура, створиле су га амерички и британски обавештајци шездесетих година прошлог века. Видимо како они гледају на своје интересе, не обазирући се на државе, чак их и не помињу. Њихов ниво координације је различит. А нас, по свему судећи, ускоро очекује напета борба руског и кинеског државног модела са западним хоризонталним олигархијским моделом. Исход ове битке ће одредити историју и то како ће тачно изгледати нови свет. И он ће сигурно бити нов.

 

Извор: „Завтра“

Преузето са: "Искра"

Свети Игњатије Брјанчанинов: Слово о јереси

Јерес је реч грчкога порекла која означава било какво посебно, оделито учење. Тако се и Хришћанско учење у доба своје појаве понекад називало јерес (jп. Дјела апостолска 28,22). Касније се овај назив примењивао искључиво на произвољно и лажно учење о Хришћанству, одвојено и различито од учења Једне, Свете Саборне и Апостолске Цркве.

Хришћанство је Божије учење, Откровење Божије. Оно, као Познање које је човеку подарио Бог, мора бити прихваћено и чувано са највећим поштовањем и покорношћу који приличе тој Највишој Светињи. Хришћанство се може прихватити и очувати једино смиреном вером, пошто оно надалеко превасходи људским разум. To је она Духовна, Тајанствена Књига (Откр. 22,18,19), Књига Знања Божијег, коју је написао и издао сам Бог и којој се ништа не да ни додати, нити одузети. Отуда је јасно колико је јерес тежак грех. Јерес је огорчење и побуна твари против Творца, побуна и огорчење ништавног, ограниченог бића човека према свесавршеном Богу. To је грех ума, грех духа, хула на Бога, непријатељство против Бога. И последице пада кроз јерес веома наликују последицама пада одбачених духова: помрачење разума, окорелост срца, разливање отрова по телу и уношење вечне смрти у душу. Јерес није способна за смирење (Св. Јован Лествичник). Она чини човека потпуно отуђеним од Бога. Она представља смртни грех. Као плод гордости, јерес држи у гвозденим ланцима онога који се њоме заробио, и ретко ко се њених окова ослобађа. Упорно истрајавање у јереси својство је јеретика…

Човечанство је падало у јерес масовно, то показује историја многих народа, док се обраћење од јереси у Православље може запазити у малом броју појединачних случајева, и то ретко. О, како је страшан отров јерес! Отров од кога се тешко може исцелити – то је јерес! Jepec je грех ума. Суштина тога греха јесте богохуљење. Како се ради о греху ума, јерес не само што омрачава ум, него и срце заробљава окамењеношћу, убијајући га вечном смрћу. Кроз овај грех човек се највише уподобљава палим дусима, чији је главни грех противљење Богу и хула на Бога.

Гордост је суштинска одлика палих духова; суштинска одлика јеретика такође јесте гордост, која се најочигледније пројављује кроз презрив однос и осуђивање свију који не припадају одређеној секти, непријатељство и снажну мржњу према њима. Али најзначајније пројављење гордости у јеретика и расколника састоји се у томе што они, одбацивши Богопознање и Богослужење, откривене и саопштене људима од Самога Бога, настоје да их замене самовољним, богохулним и богопротивним богопознањем и богослужењима. Онога ко је побеђен грехом јереси и раскола, ђаво не куша другим страстима и очигледним гресима. И зашто би, уосталом, ђаво кушао и борио се са оним ко је смртним грехом јереси већ убијен вечном смрћу и ко је већ доспео у стање демонско? Баш напротив, ђаво подржава јеретика и расколника у уздржању и другим спољашњим подвизима и облицима добродетељи, да би га на тај начин држао у самозадовољству и заблуди и да би том маском светости којом се покрива јеретик привукао правоверне или макар задобио од њих признање, оправдање и извесно одобравање јереси, сумњу у праву веру и равнодушност према њој.

Онај ко поседује благо бива нападан од разбојника, а ономе ко ничега нема неће досађивати разбојници. Ко поседује благо праве вере жестоко је нападан од непријатеља! Непријатељ свим силама напада правоверне, покушавајући да их пред светом представи као поражене са истим циљем са којим настоји да јеретика покаже као човека врлинског живота и достојног сваког поштовања. Са каквим, дакле, лукавством које људски уме не може често прозрети делује зли дух у корист јереси и на штету истинитог хришћанства! Нажалост, ова његова подвала даје веома поразне резултате: њоме бивају уловљене и на пут погибељи поведене хиљаде и хиљаде душа! Многи јеретици и расколници живели су у строгом подвижништву, а када су прихватили Православље, почели су испољавати различите слабости. До каквог нас закључка ово може довести? У првобитном њиховом стању непријатељ није војевао против њих, држећи их за своје, док је у другом устао на њих, објавивши им страшну војну јер су јавно признали и исповедили да су непријатељи његови. Свето Писмо злог духа назива не само непријатељем него и осветником. Лукави не само што се бори против човека него, будући пун најљуће зависти против човека, не може да равнодушно посматра како се човек испуњава врлином и како угађа Богу, па се свети због његових богоугодних дела, наводећи и изнутра, распирујући у човеку пламен најразличитијих страсти.

Страшан утицај има раскол и јерес на тело човеково! Окамењеност духа преноси се и на тело. Нису сви способни да ту појаву запазе за живота јеретиковог, али после смрти тело богоотступника у трену бива скамењено и од њега се одмах почиње осећати страшно злосмрадије. Тако бива нарочито са телима оних јеретика који су водили строги аскетски живот и који су били знаменити учитељи својих секти, заслуживши свеопште уважавање онога света што у тами ходи; од њихових тела после смрти осећа се страшан, језив задах, и из тих исушених лешева почињу тећи реке смрдљивог гноја, тако да је тешко припремати их за сахрану и присуствовати укопу њиховом. На гробовима њиховим појављују се демони, приказујући се људима у разним обличјима да бих устрашили или преластили.

Јеретику је недоступно покајање и познање Истине. Лакше је прељубочницу и криминалцу покајати се и Бога познати него јеретику и расколнику, нарочито уколико је реч о ученом човеку или подвижнику. To доказују грешници и учени секташи, савремени Христови, који се спомињу у Еванђељу: грешници прихватају Господа и Претечу Његовог, док књижевници, фарисеји и садукеји одбацују и Исуса и Јована.

Далеко је покајање од онога ко је собом потпуно задовољан, док око себе уочава све саме недостатке и саблазни. Ономе ко држи да је разумнији од свију, глад и жеђ за бесконачном Божанственом истином која храни и засићује, изазивајући тиме само још већу глад и жеђ за благодатном истином, сувише су далеки и неприступачни. Тешко је одбацити своје богохулство ономе ко то богохулство сматра за „свету Истину“; и тешко му је да позна „свету Истину“ пошто му је само чуло вида, душевно око, ум заслепљен лажима. Обраћење јеретика и расколника, њихово приступање правој вери велика је милост Божија која се по особитом Промислу Божијем пројављује само на изабранима, познатим Јединоме Богу. Људска, пак, средства за обраћење расколника и јеретика су немоћна. Тако, иако су на првом Никејском Сабору против Арија и његових истомишљеника стајали велики учитељи Цркве, светила Васељене Атанасије Велики, Николај Чудотворац, Спиридон Тримифунтски, и иако су они деловали не само снагом своје речи, него и снагом знамења, нису успели да смекшају отврдла срца острашћеног скупа јеретика и јересијарха Арија, који је до краја живота остао упоран и веран својој заблуди, као што сведочи Историја Цркве.

Сучељавање, расправљање представља најслабије оружје против јеретика, оружје које доноси више штете него користи, што је последица самог карактера јереси. Горда јерес не трпи оптужбе, изобличавања, не подноси да буде побеђена. Оптужбе је чине још суровијом, победе исправног учења је доводе до беса. To су показала бројна искуства.

Јерес се да победити само кротким саветовањем; још боље ћутљивим поздравом, смирењем, љубављу, трпљењем и дуготрпљењем, усрдном молитвом, испуњеном саучешћем према ближњем и милосрђем. Човек није у стању да победи јерес, пошто је она изум демонски. Победити је може само Бог, кога човек, смирен пред Богом и испуњен љубављу према ближњем, призива на борбу са њом и победу над њом.

Онај ко жели да се успешно супротставља јереси мога бити потпуно слободан од таштине и непријатељства према ближњима, како не би иронијом, заједљивом или оштром речју изазвао јеретика, узбуркавши страсти у његовој гордој души. Красте и гнојне ране ближњега помазуј, као лековитим уљем, само речима љубави и смирења, како би погледао милостиви Господ на љубав твоју и смирење које имаш, да се дотакну срца ближњега твога, и да се ти удостојиш великог Божијег дара спасења ближњега твога. Гордост, дрскост, инат, занос јеретика само су наизглед енергија; у бити својој то је немоћ која вапије за благоразумним саучешћем. Та се немоћ само умножава и постаје свирепа уколико се против ње поступа са непромишљеном ревношћу, израженом у нападном изобличавању.

Јерес представља прикривено одбацивање Хришћанства. Када су људи почели да одбацују идолоклонство због његове очигледне апсурдности и да долазе ка познању и исповедању Искупитеља, када су сва настојања ђавола да одржи међу људима идолопоклонство остала без резултата, тада непријатељ рода људскога проналази јерес, да би путем ње, чувајући у онима који је исповедају и име и донекле спољашњост хришћанску, не само одузео од њих учење Христово него га и заменио богохулством.

Старије јереси

Шта представља аријанство? To је одрицање од Христа и Хришћанства, одрицање од Бога. Ако је Син твар, као што је тврдио Арије, онда нема истинитога у Три Ипостаси Бога. Ако Син није Бог, онда нема основа да тврдимо да је Бог постао човек, нити људи у својој природи постају причасници Божанске природе (2. Петр. 1, 4), онда нема ни спасења, ни Хришћанства. „Сваки који одриче Сина, ни Оца нема“ /1. Јован, 2,23/, говори реч Божија. Аријанство је, дакле, и безбоштво и богохулство.

А шта је несторијанство? Одбацивање истине да је Бог Слово постао човек. Ако се од Дјеве родио обичан човек, где је ту онда зачеће од Духа Светога /Мт. 1,18/, где је догађај о коме сведочи Свето Писмо да „Логос постаде тијело“ /Јн. 1, 14/, где рођење Сина Божијег /Лк. 1, 31/, где Хришћанство? Несторије понавља Аријеву јерес, само под другачијом маском, али је суштина тих јереси потпуно иста одбацивање Христа, а тиме и отпадање од Бога.

Исто то чине Евтихије и монотелити: сливајући у Богочвеку две природе и две воље у једну и тврдећи да је у Христу човечанско нестало у Божанском као кап вина у бескрајном мору, они долазе до истога циља као Арије и Несторије, само са друге стране: одбацујући наиме, присуство људске природе у очовеченом Сину Божијем, они неизоставно одбацују све што је Господ претрпео као човек, дакле, одбацују и искупљење човечанства страдањима и смрћу Господа Исуса Христа и тиме одбацују Хришћанство у целини.

Овоме теже и иконоборци. Одбацујући могућност да се Христос приказује на иконама, они посредно одбацују и долазак Сина Божијег у људском телу. Ако се Син Божији обукао у тело, онда у потпуности постоји могућност да се Он, Који се не да изобразити у Својој Божанској природи, изобрази као човек. А ако се Он може изобразити, онда се изображења његова иконе морају поштовати.

Новије јереси

Папизам још већма одбацује Христа. Ова јерес, која је захватила Запад и од које воде порекло различита протестантска учења, као гране које полазе из истог стабла, присваја папи својства Самога Христа и тиме одбацује Христа. Неки западни црквени аутори готово су јавно исповедили своје одрицање, тврдећи да је мањи грех одрећи се Христа него одрећи се папе. Папа је идол папистима, он је њихово божанство. Због овакве страшне заблуде благодат Божија напустила је паписте; они су препуштени сами себи и сатани, проналазачу и оцу свих јереси, укључујући и папизам. У том стању помрачења они су искривили неке догмате и Свете Тајне, а Божанствену Литургију лишили њене суштине, избацивши из ње призив Духа Светога и благосиљање предложених хлеба и вина, приликом којега долази до њиховог претварања у Тело и Крв Христову. Тај битни део Литургије био је присутан у свим Литургијама које су Апостоли Христови подарили читавој васељени; он је постојао и у првобитној Римској Литургији. Ниједна јерес не изражава тако отворено и тако безобзирно своју немерљиву гордост, суров презир према људима и мржњу према њима.

Протестанти устају против папистичких заблуда, тачније, устају против наказне власти и „божанствености“ папа; али пошто су они деловали у складу са страсним побудама, тонући у мору разврата, а не подстакнути стремљењем ка светој Истини, не онако како је то чинио капетан из Кесарије по имену Корнилије, показало се да нису достојни да је познају. „Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости“ /Јн. 3, 20/. Од свих папистичких заблуда протестанти одбацују једино нечастиво мишљење о папи, док остале прихватају, многе још више развијају, а ранијим грешкама и заблудама додају и много нових. Тако, рецимо, протестанти одбацују Свете Тајне, свештенство, Литургију, сва црквена предања, дајући за право сваком свом следбенику да произвољно тумачи Свето Писмо, иако се оно, покренуто Духом Светим, може и тумачити једино у Духу Светоме /2. Петр. 1, 21.

У јереси убрајамо и она учења која, не дотичући се ни догмата, ни Светих Тајни, одбацују живот по заповестима Христовим и допуштају хришћанима да живе попут безбожника. Ово учење, за које нам се, споља посматрано, може учинити да није противно Хришћанству, у бити својој са њим је неспојиво, представљајући одрицање од Христа. Сам Господ казао је: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско… И тада ћу им јавно казати: идите од мене ви који чините безакоње“ /Мт. 7,21,23/. Вера је жива само уколико је праћена делима: без дела вера је мртва /Јн. 2, 26/. Уосталом, и најправилније поимање догмата Хришћанске вере губи се кроз живот нехришћански. Још у доба велике снаге и моћи идолопоклонства јеретици су живели попут незнабожаца.

Свети Атанасије Велики приметио је ову појаву код аријанаца, који учествоваху у забавама идолопоклоничким и бејаху им слични по неморалу. У новије време у крилу папизма обновиле су се незнабожачке вредности: незнабожачко осећање и укус паписта пројављује се нарочито снажно у уметности примењеној на предмете култа, у ликовним и вајарским представма светих, у њиховом црквеном певању и музици, њиховој религиозној поезији. Све њихове школе носе на себи печат греховних страсти, пре свега сладострашћа; нема тамо осећања целомудрености и благопристојности, ни осећања једноставности, нити чистоте и духовности. Таква је њихова црквена музика и певање, али то није све. Код њих песник, описујући ослобађање Јерусалима и Гроба Господњег, без зазора призива музу, опева Сион заједно са Хеликоном, од музе прелази ка Архангелу Гаврилу. „Непогрешиве“ папе, ти нови кумири Рима, зашто су били пример развратности, тиранства, безбоштва, хуле на све што је Свето. Незнабожачки живот са својом комедијом и трагедијом, са својим плесовима, одбацивањем стида и пристојности, блудом и прељубочинствима, као и свим другим идолопоклоничким обичајима, обновио се у Риму под окриљем његових богова nana, да би се одатле раширио по читавој Еврпи. Услед јереси и незнабожачког живота сви ти незнабошци који су некад примили Хришћанство оставили су и остављају учење Христово, враћајући се негдашњем потпуном незнању Бога и служењу демонима, иако се то више не дешава у отвореној форми идолопоклонства.

Грех хуле на Духа Светога

Какав је узрок таквог дејства јереси? Тај узрок састоји се у чињеници да овај страшни грех, који у себи садржи хулу на Духа Светога, потпуно отуђује човека од Бога, предајући га под власт сатане. У таквом стању човек није способан ни за какву помисао, или осећање или поступак духовни, па је стога неспособан да пребива у духовном стању. Напротив, у њему се снажно развијају душевна и плотска стања. У таквом човеку обилно се точи премудрост земна, душевна, бесовска, пуна зависти и гордости /Јак. 3,11,15/. Кротости, љубави, смирења које би било другима на корист нема у таквој премудрости: онаје многоглагољива и празноречива, пуна људског и бесовског знања, самообмане и обмане оних који јој се предају. Она и не може бити другачија, пошто се помисли јеретика, далеког од благодати Божије, налазе под непрекидним руководством и насиљем палих духова. Да би помисао, реч, дело бити достојни Господа, на њима мора пребивати благодат Духа Светога; помисли, речи и дела лишени такве благодати својина су старога човека и мрски су Богу, ма колико су спољашношћу својом у очима света чинили мудрима и добрима.

Стање отуђености од Бога, стање самообмане, помрачење ума, киптање најсилнијих страсти одувек су били карактеристични за јеретике, нарочито за јересијархе. Они су се обично налазили под влашћу најразличитијих страсти. Евтихије је, рецимо, био изузетно користољубив, па је, и поред завета сиромаштва, скупио знатну суму новца. Аполинарије је под старе дане имао наложницу. Арије је написао „Талију“ једно дело у стиховима које се није сачувало, али за које је познато да је било испуњено бесрамним развратом. Наиме, тај спис почели су читати Оци окупљени на Првом Никејском Сабору, али су због бесрамности његове престали, бацивши примерак који им је био достављен у огањ. А таква су дела и новијих јеретика: пуна адске хуле, дрских и лажних умовања, језиве бестидности и разврата. Обичном човеку не може ни на крај памети доћи оно што су изговорили и написали јересијарси. Уосталом, сва су дела јеретичка написана под утицајем злих духова, и сва садрже морални отров који душу убија вечном смрћу. Њихове догматске књиге неизоставно садрже лажне догмате и хулу на догмате дароване Светој Цркви Духом Светим; њихове књиге о подвижништву, иако, споља посматрано, излажу учење о највишим хришћанским врлинама и духовним стањима, у суштини нису ништа друго до плодови и израз самообмане и демонске прелести која није очевидна свету; њихови писци који се баве питањима морала излажу схватања својствена старом Адаму, пошто су само таква схватања њима знана, док је хришћанско учење недоступно умовима и срцима њиховим Романи, комедије и други, очигледно греховни, списи такође су плодови јереси, иако су извесна таква дела, испуњена сладострашћем, писала духовна лица /сетимо се Фенелоновог „Телемаха“/. Читање свих тих књига крајње је штетно, иако ћe неискусно око отров приметити само у неким од њих, док је у другима он брижљиво скривен. Неприметност отрова не смањује његову јачину, напротив: најопаснији су префињени отрови, њихова разорна моћ је највећа. Читање догматске, или, нарочито, подвижничке књиге неретко изазива блудне помисли, док читање романа буди помисли неверја, разних недоумица и сумњи у погледу вере. Нечисти духови и греси сродни су међу собом; онај ко се добровољно потчини једном греху без своје воље и по неопходности потчиниће се утицају другог греха, чему је узрок сродност злих духова и страсти. Искуство показује да су јерес и безбоштво људи прихватали најчешће ако су живели развратним животом, као што је и јерес повлачи, са своје стране, морални пад услед међусобног сродства греха.

Почетно дејство свих јеретичких књига састоји се у буђењу помисли сумње према вери. „Чувај се да не читаш јеретичке догмате, јер то наоружава против тебе духа хуле“; саветује Св. Исак Сирин. Делују ли у некоме хулне помисли? Је ли се ко поколебао у поверењу према Православној Цркви, која је једина истинита Црква Христова? Је ли ко постао „универзални“ хришћанин, који, по своме убеђењу, или, тачније, због свога потпуног непознавања Хришћанства, припада ниједној од њих? Знај да је у такво стање он доспео читајући јеретичке књиге и разговарајући са онима који су се и сами заразили тим читањем.

Људи којима је овладало сладострашће најрадије читају јеретичке књиге о хришћанском подвижнштву и савршенству, док се моралних књига Православне Цркве клоне. Зашто то бива? Узрок ове појаве видимо у сродности духа. Овакви људи налазе насладу у читању књиге која је написана у стању прелести и самообмане и која је зачињена перфидним сладострашћем, таштином, високоумљем они се умовима и срцима које још није очистило истинито учење Христово представљају као благодатно. Православне књиге позивају на покајање, на остављање греховног живота, на самопожртвовање, самоосуду и смирење све оно што свет не зна и за чиме не жуди.

Идолопоклонство и све видове јавног одрицања Бога можемо упоредити са нескривеним отровом; од таквог отрова свако се лако може сачувати. Јерес ћемо, међутим, упоредити са храном која прекрасно изгледа, али која је отровна: од таквог отрова тешко је сачувати се како због тога што је он скривен, закамуфлиран, тако и због тога што пријатан изглед и мирис те хране код човека изазивају природну жељу да се засити и да ужива у храни. Јерес је увек праћена лицемерјем и притворношћу; она је многоглагољива, речита, украшена људском ученошћу, и зато лако привлачи људе и одводи их у погибељ. Несравњено већи број људи предат је вечној смрти кроз јереси него кроз непосредно одрицање од Христа. 

Свети Игњатије Брјанчанинов: Слово о прелести

Прелест је повреда човечије природе лажју. Прелест је стање у којем се налазе сви људи без изузетка, а проузроковано је падом наших прародитеља. Сви смо ми у прелести (прихватање лажи за истину). Свест о томе представља најбољу предохрану од прелести. Исто тако, највећа је прелест сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, сви преварени, сви се налазимо у лажном стању, свима нам је потребно да нас Истина ослободи. Истина пак јесте Господ наш Исус Христос (Јн8;32и14;6). Усвојимо ту Истину вером у Њу, завапимо молитвено ка Тој Истини, и Она ће нас извући из понора самообмане и обмане демонске! Горак је наш положај! У тамници смо и молимо се Господу да изведе из ње душе наше да бисмо славили име Његово (Пс142;7). У мрачној смо земљи у коју нас низврже и прогна завидник наш и непријатељ (Пс143;3). Положај је наш – телесно мудровање (Рим8;6) и лажно названи разум (1Тим6;20), којим је заражен васцели свет (козмо) јер неће да призна своје болести него, напротив, проглашује себе здравим као дрен. Положај је наш – тело и крв који не могу наследити Царства Божијега (1Кор15;50). Положај је наш – вечна смрт, а лечи нас од ње и њу сатире Господ Исус, Који је: Васкрсење и Живот (Јн11;25). Ето, такав је наш положај. Сагледамо ли га, имамо нови повод за плач. С плачем завапимо ка Господу Исусу да нас изведе из тамнице, извуче из земаљских провалија и истргне из чељусти смрти! Зато је и сишао к нама Господ наш Исус Христос, вели преподобни Симеон Нови Богослов, зато што је хтео да нас избави из сужањства и из све зле прелести…

Средство којим је пали анђео погубио човечији род била је лаж (Пост3;13). Стога је Господ назвао ђавола лажом, оцем лажи и човекоубицом од искони (Јн8;44). Појам о лажи Господ је, видимо, тесно повезао с појмом о човеко-убиству; јер, ово друго је неминовна последица оног првог. Реч: од искони, указује на то да је ђаво од самога почетка користио лаж као оруђе човеко-убиства и да и сада и стално њоме погубљује људе. Почетак зала јесте – лажна мисао (антилог)! Извор самообмане и бесовске прелести јесте – лажна мисао (лажни умни слог, лажна логичка веза)! Узрочник разноразне штете и погибли опет је тај исти – лажна мисао (лажни лог)! Помоћу лажи ђаво је поразио вечном смрћу сами корен човечанства, наше прародитеље. Јер, наши се прародитељи преластише, тј. признадоше лаж за истину, прихватише лаж под маском истине, и на тај начин смртоносним грехом зададоше сами себи неизлечиву рану, што је засведочила и праматер наша Ева, рекавши: Змија ме превари, те једох (Пост3;13). Од тада наша природа, заражена једом зла, хотимице и нехотице стреми ка злу, а оно опет нашој изопаченој вољи, нашем развраћеном разуму и нашем извитопереном срдачном осећању изгледа као добро и као наслада. Кажем хотимице, зато што у нама још увек постоји остатак слободе да изаберемо или добро или зло. Нехотице пак, велим, зато што тај остатак слободе у нама ипак не дејствује као потпуна слобода, већ дејствује под неизбежним утицајем греховне повреде. А сви смо се родили такви и не можемо бити другачији, па се зато сви без изузетка и налазимо у стању самообмане и бесовске прелести. Из овога погледа на стање човеково у односу према добру и злу, на стање које је нужно својствено свакоме човеку, јасно проистиче следећа, потпуно задовољавајућа одредба прелести: прелест је усвајање лажи од стране човека, при чему човек прихвата лаж за истину. Прелест најпре утиче на начин мишљења и изопачује га; потом се одмах саопштава срцу и развраћује срдачна осећања; најзад, овладавши суштином свега бића човечијега, разлива се и на свуколику његову делатност, те трује и само тело које је Творац спојио са душом у неразориву заједницу. Једном речју, стање прелести није ништа друго до стање погибли и вечне смрти.

Откако је човек пао у грех, ђаво стално има слободан приступ к њему, каже Свети Симеон Нови Богослов. Ђаво има право на тај приступ, јер човек је одбацио послушност према Богу и повиновао се њему, ђаволу, те се на тај начин драговољно потчинио његовој власти. Али, Бог је искупио човека. Искупљеноме човеку оставио је слободу да се повинује или Богу или ђаволу, а да би се та слобода испољила без икакве принуде, допуштено је ђаволу да прилази човеку. Сасвим је природно што се ђаво свим силама упиње да задржи човека у пређашњем сужањству и да га, штавише, још јаче подјарми. Да би то постигао, служи се својим исконским и свагдашњим оружјем – лажју. Стара се да нас превари и обмане рачунајући на наше стање самообманутости. Распаљује наше страсти, те болесне нагоне наше. Одева миловидношћу њихове пагубне прохтеве и усиљава се да нас наведе и приволи да удовољавамо својим страстима. Но онај ко је веран Речи Божијој (Логу Божијем, Слову Божијем), неће себи допустити да им удовољава него ће их обуздавати и тако одбијати непријатељске нападе (Јак4;7); бориће се под вођством Јеванђеља против сопствене самообмане, укроћаваће страсти, тиме ће се мало-помало ослобађати утицаја палих духова, па ће постепено прећи из стања прелести у област истине и слободе (Јн8;32), чију ће пуноћу непослетку добити кад га осени божанска благодат. Онај пак ко није веран Христову учењу равнаће се по својој вољи и памети, потчињаваће се врагу, прећи ће из стања самообмане у стање бесовске обмане, изгубиће остатак своје слободе, и на крају крајева ће се потпуно покорити ђаволу. Стање тих и таквих људи, опхрваних ђавољом прелести, врло је различитих облика, а одговара оној страсти којој је дотични човек прелашћен и засужњен, као и ономе степену до којега је допрло његово робовање страсти. А сви који су се срозали у бесовску прелест, који су развитком сопствене самообмане ступили у општење са ђаволом и подвргли му се, нису друго до храмови бесима и оруђа бесовска, нису друго до жртве вечне смрти или, боље рећи, живота у тамницама пакла.