Шта значи пост за православног верника? Како је правилно да се пости? Да ли су сви постови (једнако) важни?
ОДГОВОР:
Пост за православног хришћанина јесте једно од средстава који му помажу у изграђивању свога спасења „са страхом и трепетом“. Никако циљ сам по себи и сам за себе. Пост, као уздржање од извесне врсте хране на неко време, постоји скоро и код свих других религија и у разним облицима, и то углавном као израз кајања и туге, као средство умилостивљења, чишћења и доласка до вишег степена духовног сазнања и узрастања. О посту се не мало говори и у Старом и у Новом Завету, што показује да је ПОСТ божанска установа и одредба. Стари Завет је препун примера поста и плодова поста. Постио је Мојсије 40 дана на Синају (не једући ништа) и удостојио се да из руке Божије прими Таблице закона (Декалог); постила су три младића и Данило у вавилонском ропству – и остали неповређени у Пећи вавилонској; постили су Ниневљани по проповеди пророка Јоне, и спасили свој град од пропасти која му је грозила; Цар Давид као покајник вапије: „Колена моја изнемогоше од поста…“ (Пс. 109, 24). У Новом Завету, Господ Исус Христос не само да је заповедао пост и говорио на више места о његовом значају него је и лично дао пример поста, постећи и Он, попут Мојсија, 40 дана на Гори Кушања. Постили су и ученици Јованови, као и свети Апостоли, а после њих – сви истински и прави хришћани до дана данашњега.
Отуда Света Црква Православна пост сматра врло важном и значајном установом за духовни живот својих чланова и као моћно средство за постизање пуног назначења (спасења као обожења) које Је Бог поставио пред свакога од нас као крајњи циљ. Пост је не само Божанска наредба и одредба него и божански начин живота. По речима светог Симеона Солунског, „Бог не потребује хране, пост нас приближава анђелима, који не једу нити пију, пост укроћује тело да би душа живела, док угађање телу – убија душу. Постом се чистимо од страсти, које се развијају угађањем телу“.
Телесни пак пост, сам по себи, нити је довољан нити много користи. Њега мора да прати духовни пост, под којим се подразумева уздржавање од свакога греха, с једне стране, и чињење добрих дела, посебно дела милосрђа, с друге стране. Када пости стомак од масних и јаких јела, онда треба и ум да пости од гордих, сујетних и грешних мисли, и срце од страстних и похотљивих жеља, и језик од ружних речи и псовки, и руке од злих дела, и ноге од кривог пута. Јер није могуће делити ова два поста, пошто није могуће телом бити сластољубив, а душом богољубив. Свети Јован Златоуст овако говори о духовном посту: „Не говори ми: Толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си ти од гневнога постао тих, од жестокога добро склон. Ако си ти испуњен злобом, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист према брату и љубав према богатству, да ли је од користи што си пио воду? Ако је душа, господарица у телу, заблудела, зашто кажњаваш слугу њенога утробу? Не показуј телесни пост, јер сам телесни пост не уздиже се на небо без спровођења сестре своје милостиње, која је не само његова сапутница него и његова колесница“.
Црквени богослужбени текстови (стихире и тропари) на много места развијају ову мисао, нарочито током сирне седмице. „Од јела постећи, душо моја, а не очистивши се од страсти, узалуд се радујеш нејелу; јер ако те (пост) не води ка исправљању, као лажна бићеш омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима, који никада не једу“. „Одрекавши се данас хране, пожуримо да се делом достојно покајемо и од грехова“. А у служби једнога дана прве недеље поста каже се: „Пост истинити је: отуђење зла, уздржљивост језика, одбацивање јарости, одлучење од греха, оговарања… и преступа заклетве. То је пост истинити и Богу угодан“. Или на другом месту: „Као што смо се удаљили од меса и друге хране, тако побегнимо и од сваког непријатељства са ближњима, од блуда и лажи и сваке злобе“, и тд.
Исто тако ни фарисејски пост „ради хвале пред људима“ не доноси никакве користи, јер га је сам Спаситељ осудио као лицемеран. Пост треба да нас води покајању, ломљењу гордости, смирености, молитви, богопознању, освећењу и сједињењу са Богом и анђелима, животу светих на небу, као и учешћу у страдањима и смрти Спаситеља, а не да нам прибавља пролазну славу међу људима, што и јесте био циљ фарисејског поста – „да их људи хвале“.
Само такав пост и телесни и духовни има велику вредност пред Богом. Он, удружен са молитвом, представља, по светим Оцима, два крила којима се узносимо на небо. Пост и молитва су два најјача средства у борби против сваког греха и сваког ђавола. Тај зли род ђавољи, по речи самога Господа нашега Исуса Христа, не може се ничим другим истерати из човека, „осим молитвом и постом“ (Мт. 17,21).
По времену трајања пост може бити једнодневни и вишедневни. Једнодневни пост је сваке среде и петка током целе године (сем тзв. трапавих седмица, када се пост разрешава и у те дане), Усековање главе светог Јована Претече (29. августа одн. 11. септембра), Крстовдана (14/27. септембра) и навечерје Богојављења (5/18. јануара). Вишедневни постови су они постови које је света Црква установила пред велике празнике. Има их четири: Свети Велики или Часни пост – Четрдесетница (пред Васкрс – траје 7 недеља), Божићни пост (пред Божић – траје 6. недеља), Госпојински пост (Пред Успење Пресвете Богородице – траје 15. дана) и пост светих Апостола (пред Петровдан – чија је дужина променљива, и траје од недеље Свих Светих до Петровдана).
По строгости, пак, или начину уздржања постови се деле у пет категорија:
1. Потпуно уздржање од (сваке врсте) јела и пића (чак и воде), као прва три дана Великог Поста (тримирје) и Велики Петак
2. такозвано сухоједеније, када је дозвољено једење хлеба и пијење воде једанпут дневно и то после деветог часа (= три сата по подне)
3. једење јела спреманог само на води (код нас познат као строги пост пред причешће);
4. једење јела спреманог са уљем и пијење вина, два пута дневно;
5. једење рибе са пијењем вина (што представља најблажи начин поста). Све што је преко тога (јаја, млечни производи и месо) не спада у посна јела.
Колико је пост важан показује и чињеница да су многи свети Канони посвећени питању поста, почев од 69. Канона светих Апостола, па преко Канона светих Васељенских и помесних Сабора, до Канона и правила светих Отаца, који су признати неким од Сабора. Будући да пост има као непосредни циљ да смири тело, његове страсти и ниже пориве, Канони углавном од поста изузимају телесно немоћне и болесне, говорећи: „када је тело смирено болешћу, чему још пост“? Но треба знати да чак и у болести не може верник сам себе разрешити обавезе поста, него то може учинити само његов Духовник, коме је он себе предао на духовно руковођење. Уколико сами себи допуштамо право да по своме нахођењу и расуђивању нарушавамо пост, чинимо велики грех јер преступамо закон Божји и заповести мајке Цркве. А тиме директно доводимо у питање своје спасење и вечни блажени живот. Не варајмо себе разним изговорима, (као: грех не улази на уста, … Не погани човека оно што улази у уста, и тд.) вадећи често цитате Светог Писма из њиховог контекста и дајући им значење које нам моментално одговара. Чинећи тако само показујемо и сведочимо о себи да нисмо добри верници.
Мир ти и радост од Господа.
Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у четири вишедневна поста која је Црква прописала, све до своје седме или треће године живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца посте као и одрасли хришћани
ОДГОВОР:
Одговор на горње питање (или на горња питања) не може бити заснован на светим Канонима, (као што смо то до сада најчешће чинили), јер нема ни једног Канона који би се директно бавио проблематиком поста код деце. Али одговор се може добити из целокупног нашег сазнања о појму поста, врсти поста и циљу поста, а што је расправљано у ранијим одговорима (види: Одговор на 24-то питање).
Имајући у виду све оно што је тамо речено о посту, можемо одмах и одлучно одговорити на последњи део вашега питања: Деца не посте и немају потребе да посте КАО одрасли хришћани. Из простог разлога што деца још не поседују оне грехе, страсти и навике, за исцелење, укроћење и уништење којим пост представља моћно оруђе у рукама хришћанина, због чега је од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.
Па ипак, ово још не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да не треба НИКАКО да посте. Како ће пак деца постити и колико не зависи више од позитивних црквених прописа (јер њих, као што рекосмо, нема), него од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.
Када о томе говоримо умесно је такође поставити питање: до када је „дете“ дете? Свима је познато да дечије доба има више фаза развоја кроз које дете пролази. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2 -3 године), па је дете предшколског узраста, па је дете ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово је дете „дете“ све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства“ применити један и исти принцип у погледу поста.
У решавању тога питања, постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети“ од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и пагубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, док оно не схвата и не појима смисао истога, може код њега изазвати одвратност и одбојност према посту. Иако ће, као мало, слушати своје родитеље и „постити“, али, ако се у томе претера, када одрасте може задобити аверзију према посту, и потпуно га избацити из свога живота, што бива веома пагубно по његову душу. С друге пак стране, ко из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што никако није мање пагубно.
Избећи обе ове крајности, и провести своје дете између сциле и харибде, заиста је права уметност. То знају само они родитељи, који, пре свега, и сами интензивно живе духовним животом, и свесно се боре како за своје спасење, тако и за спасење душе свога детета. Јер дужност родитеља није само да донесу дете на свет, да га уведу у овај земаљски живот и обезбеде му телесни развој, него да га васпитањем у вери православној учине грађанином царства небескога. То знају у пракси да чине многи родитељи код православне браће Грка и Руса, и ми бисмо се могли од њих много томе научити. Примера ради, ништа нормалније није за младу мајку него да своје вољено чедо сваке недеље и празника доноси у наручју (касније у колицима) у цркву, и да га, одмах после крштења, на свакој светој Литургији причешћује. То у Грчкој многе мајке чине са дететом од месец – два дана, па даље кроз сво његово детињство. Природно, тада нити мајка, нити свештеник и не помишљају на некакав „пост“, који би тобоже требао детету пред причешће. Дете тог јутра, нормално буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. И тако, оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, на светлост воштаница, на мирис тамјана, на свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Тако одгајено дете, тешко ће ико и ишта касније у животу моћи да одвоји од љубави према Христу и Цркви његовој.
Код нас, нажалост, бива све обратно. По неким „бапским“ саветима и мишљењима дете „не ваља“ причешћивати до његове треће или чак пете године. Па када га први пут донесу на причешће, и оно, најчешће, први пут види свештеника, удари у дреку и отимање, око чега често настају веома непријатне сцене, да га је и немогуће причестити. Не ретко, таква деца се враћају кући не причешћена. Тај страх од свештеника (а често га и старији плаше да, ако не пости, „попа ће му одсећи језик“), скоро редовно остаје и даље, и ретки су они који када одрасту промене свој став према свештенику и светом Причешћу.
С друге стране, родитељи који брину о духовној страни живота своје деце неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено од 3-4 -те године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него само ради привикавања да измалена почне да разликује да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцено благо целог живота.
Што важи за пост, важи и за свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси) (по некима до десете године). Али код браће Грка и Руса, родитељи приводе децу од 4 -5 година свештенику на „исповест“, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником.
Тек сада, сматрамо, јасно је свакоме какав треба да је однос деце према посту, и да су сва та различита мишљења изнесена у вашем питању уствари искључива било у једном било у другом правцу. Заиста они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа, и свете тајне покајања и исповести.
Мир ти и радост од Господа.
