Срби се од појаве Турака на Балкану (XIV век) непосредно и непрекидно суочавају са Мухамедовим учењем, из којег је израстао многобројни исламски свет. После вишевековне турске владавине све до данас у Рашкој области и Босни постоје исламизирани Срби, који помоћу исламске вере стварају свест о себи као посебном - муслиманском народу. Њих би данас свакако било много више да у Србији нису постојали списи о Мухамеду и о профаности вере коју је он проповедао. Свети Сава је два таква списа преузео из византијске књижевности и унео их у Законоправило или Номоканон - зборник црквених и грађанских прописа, намењен Српској цркви и држави. На тај начин Срби су, благодарећи Византинцима и светом Сави, теоријски и посредно знали о исламу много пре појаве Турака у Србији.
Оба списа се у целини објављују на савременом српском језику. Да би се лакше схватила њихова садржина, укратко су изложени подаци о Мухамеду, о земаљском а не небесном пореклу исламског веровања и о фанатизму муслимана, који наспрам државних граница предност дају верским границама.
Спис о измаилћанској вери
Свети Сава је у своје Законоправило унео преко сто канонских и законских византијских списа, преведених на српскословенски језик. Међу њима је у 61. глави под бројем 21 догматски, апологетско-полемички спис светог Јована Дамаскина (+ 749/50) о измаилћанској вери, стављен на крају списа светог Епифанија Кипарског (+ 403) "О јересима". Дамаскиновом тексту придодати су, без одређења, одељци из списа Георгија Монаха (ИX век) "О вођи Сарацина - Мухамеду који је и Мухумет". Тако преузет из византијских номоканона, спис о измаилћанској вери, први пут овде објављен у преводу са грчког и српскословенског на савремени српски језик, гласи:
"21. И до сада постоји служба измаилћанска која држи и вара људе, то јест вера срацинска која је претеча Антихриста. А потиче од Измаила, рођеног Авраму од Агаре, због чега се називају Агарани и Измаилћани. Себе називају Сарацинима, јер су од Саре сујетни, будући да рече Агара анђелу: 'Сара мене сујетну отпусти' (1. Мојс. 16). Они, дакле, идолима служаху и клањаху се звезди Даници и Афродити коју су својим језиком и Хавар назвали, што значи велика.
До времена цара Ираклија, пак, отворено идолима служаху. А од тог времена па до сада код њих узрасте лажни пророк по имену Моамед који је, разговарајући са Јеврејима и са хришћанима, тојест са аријанима и несторијанима, одасвуд црпео зло: од Јевреја пак једноначелство, а од аријана Реч и Дух - оба створена; од несторијана човеколатрију. А поштује Стари и Нови завет. Тако, разговарајући и са неким аријанином монахом, створи своју јерес. И под изговором да се држи боговерја, присвојивши срацински народ, проповедаше да је Писмо с неба од Бога снесено на њега. А списи какве је у његовим књигама исписао достојни су смеха.
Веру је њима овако предао: Говори, да је један Бог творац свега, који није ни рођен нити рађа. Говори, да је Христос Реч Божја и Дух његов, створен и слуга, и да се бесемено роди од Марије сестре Мојсијеве и Аронове.Јер, каза да Реч Божја и Дух уђе у Марију и роди Исуса који је пророк и слуга Божји, и да га Јудејци, безаконујући, хтедоше распети. И осудише и распеше његову сенку, а сам Христос нити је био распет нити је умро, јер га Бог узе к себи на небеса. Запита га Бог говорећи: 'О Исусе, јеси ли ти рекао, син сам Божји и Бог'? И одговоривши Исус рече: 'Милостив ми Господе мој, ти знаш да не рекох, нити се стидим бити слуга твој, него људи преступници написаше да рекох те речи и слагаше против мене и у заблуди су'. И одговоривши рече њему Бог: 'Знам да ти ниси изговорио те речи'.
И многе друге измишљотине су достојне смеха у таквом спису, за који надмено каже да је од Бога снесен на њега. А кад ми кажемо - па које тај који сведочи да му је Бог дао спис, или ко је од пророка прорекао да ће се појавити такав пророк, они остају у недоумици. Јер, Мојсије на Синајској Гори наочиглед свих људи, у облаку и у огњу и у мраку и у бури прими Закон од Бога који се јави; јер и сви пророци од Мојсија па наовамо почеше проповедати о Христовом доласку и о томе, да ће се Христос Бог и Божји Син, дошав, оваплотити и распет бити и умревши васкрснути, и да је Он судија живима и мртвима.
И кад ми кажемо још, како ваш пророк не дође тако, да и други о њему посведоче, него не у вашем присуству, не онако како је Мојсију Бог дао Закон док се наочиглед свих људи димила Гора, па да за спис, који рекосте да је њему тако био дао, и ви имате доказ? - одговарајући рекоше да Бог чини онолико колико хоће. То и ми знамо, рекосмо, него питамо - како спис сиђе на вашег пророка? И одговарају: 'Док је спавао спис сиђе па њега'. А ми им са подсмехом кажемо да, пошто је, дакле, спавајући примио спис, није осетио дејство, па се на њему испуни народна прича: Што је баби мило - то јој се и снило.
И кад ми опет питамо - како не запитасте њега, пошто он у вашем спису заповеда да се ништа не чини или прима без сведока, прво нама да се покажеш са сведочанством да си пророк и од Бога изашао, и који спис сведочи о теби? - они ћуте, стидећи се.
Сходно томе, кажемо им: Пошто вам није допуштено без сведока узети жену, ни купити ни стећи, а ни сами ви нећете без сведока да имате магарце или [друге] животиње, дакле помоћу сведока имате и жене и имање и магарце и остало - само веру и писма имате без сведока. Јер, онај који вам је предао веру ниоткуда нема доказа, нити се ико зна за његовог сведока, него је спавајући њу примио.
Нас називају двобошцима, јер кажу да уводимо другог Бога говорећи да је Христос Син Божји и Бог. А ми им кажемо да су то предали пророци и Писмо, а ви тврдите да прихватате пророке. Ако, дакле, погрешно Христа називамо Сином Божјим- то они учише и предадоше нам.
Неки од њих кажу да ми, преиначујући пророке, додасмо такве ствари, а други веле: 'Јевреји који вас мрзе преварише вас да је [тако] од пророка написано, да бисте пропали'.
Ми им опет кажемо: Пошто ви говорите да је Христос Реч Божја и Дух, како нас онда клеветате да смо двобошци, јер је Слово, и Дух, неразлучан од Њега у коме јесте? Ако је, дакле, у Богу као Његова Реч - јасно је да је Бог, а ако је изван Бога, по вашој речи Бог је без разума и без живота. Нисте ли Га, дакле, бежећи од другог Бога, пресекли? Боље би вам било да говорите да имате другог неголи да Га пресецате и као камен или дрво или нешто од нечулних бића уводите. Док ви, дакле, лажно клевећући, нас називате двобошцима, ми вас пресекатељима Бога именујемо.
Клеветају нас да смо идолослужитељи, поклањајући се крсту и икони Христовој и светих. Ми њима кажемо: Како се ви, дакле, тарете о камен, по речима вашег Вахтана, и љубите камен поздрављајући? А неки од њих кажу: 'На њему је Аврам лежао са Агаром'; други опет кажу да је за њега привезао био камилу када је хтео жртвовати Исака. И њима одговарамо: Пошто Спис говори да је Гора била шумовита и [имала] дрва од којих је, исцепавши за свеспалну жртву, Аврам ставио на Исака, и да је са децом оставио магарце, откуда вам, дакле, та из-мишљотина? Тамо нити шумских дрвета има, нити магарци пролазе. Стиде се, наравно. Ипак, кажу, камен Аврамов постоји.
Затим им кажемо: Нека то и јесте камен Аврамов како ви измишљате. Љубећи га, дакле, само зато што је Аврам лежао на њему са женом и што је за њега привезао камилу - не стидите се, него нас окривљујете што се поклањамо крсту Христовом и лику Његовом, којим се бесовска сила и ђавоља превара разруши.
А то, што рекоше да је камен - јесте глава Афродитина, којој се поклањаху и коју називаху и Хавар; на којем камену се и до сада онима који тачно посматрају, уклесотине и знамење јавља.
Тај Моамед многе, како је речено, бесмислице написав, од којих свакој додаде назив, као овај: 'Спис о жени', и у њему отворено озакоњује узимати четири жене и наложница, ако може, тисућу, колико његова рука обујми оних које се повинују. А од четири жене, коју хоће пусти и другу коју хоће узме. Из овог разлога доносећи закон, Моамед имаше помоћника, заправо друга по имену Зид (Зејд). Овај имаше красну жену коју пожеле Моамед. Док су њих двојица седели, Моамед рече: 'Хеј, Бог ми је заповедио да узмем твоју жену!' А Зид одговори: 'Апостол си, чини оно што ти је Бог рекао - узми моју жену!' Чак и више да кажемо - рече му - ' Бог је мени заповедио да отпустиш жену своју!' И он је отпусти. После неколико дана друкчије рече: 'Заповедио ми је Бог да ја њу узмем'. И тако узев, и прељубу с њом учинив, донесе овакав закон: 'Онај ко хоће да отпусти жену своју, па ако се после отпуста њеног врати, други да је узме, јер је недостојно узети је ако не лежи с другим. Ако пак и брат отпусти жену - њу да узме брат његов, ако хоће'. Овакве ствари прописује у том спису: 'Ради земљу коју ти је дао Бог и одржавај је'; чини и ово тако и тако - да не говорим као он све оно што је срамно.
Други, опет, 'Спис о камили божјој'. О њој каже како беше камила од Бога и како испиваше сву реку те не могаше пролазити између две горе зато што се укљешти. А на том месту, рече, бејаху људи и, једног дана, они пијаху воду. А камила другог дана, пијући воду, храњаше их, дајући им млеко место воде. Подигоше се они зли људи и убише камилу, а та беше родила малу камилу. Пошто је мајка убијена, младунче завапи к Богу и Бог га узе к себи. Па им кажемо: Откуда беше она камила? И кажу да је од Бога била. Па велимо: Је ли се та камила парила са другом камилом? И кажу - није. Онда откуда, рекосмо, роди младунче, јер видимо камилу вашу без оца и без матере и неродословну, а родивши веома пострада? Али не види се ни онај који јој је нанео насиље, а младунче се вазнесе.
Зашто, дакле, ваш пророк коме је, како кажете, Бог говорио, није о камили знао, где се напаса и ко су ти што једу млеко дојећи је? Неће ли и она, упавши некако у невоље као и мајка бити убијена? Или је претеча, пре вас у рај ушла, из које ће вама, како маштате, млечна река бити, јер кажете да ће вам у рају три реке потећи: воде, вина и млека. Али ако је ван раја претеча ваш камила, јасно је да се осушила од глади и жеђи. Или се и други наслађују њеним млеком па се узалуд ваш пророк размеће сматрајући да разговара са Богом, јер му тајну о камили није открио. А ако је у рају, опет ће испити воду и, остајући без воде, пресахнуће усред рајске хране. И, у недостатку воде, јер је сву испила камила, жудећете да пијете са винске реке. Пијући само вино, успалићете се и опићете се и заспати са главобољом. И после буђења од сна, заситивши се вина, заборавићете рајске красоте.
Како се, дакле, ваш пророк није присетио јада, да ће вам се тако нешто догодити у рајском изобиљу? Ни о камили се није бринуо где сада пребива. Али ни ви га не запитасте, како вам је о трима рекама казивао сањарећи? Но ми дивну вашу камилу, која испред вас иде, јасно обелодањујемо међу душама магараца, где и ви хоћете да пребивате као животиње. Тамо је тама крајња и мука бесконачна, огањ шумећи, црв који не спава и бездани бесова.
Рече, опет, Моамед: 'Спис о храни' говори да је Христос тражио од Бога храну и дата му је, јер Бог рече говорећи му: 'Дадох теби и твојима храну нетрулежну'. Затим, 'Спис о волу' говори и друге неке речи достојне смеха, које због многих ствари сматрах да треба прескочити.
+++
Из Списа о проклетствима мухамеданства и крштењу обраћеног муслимана
Свети Сава је у Законоправило унео, сем напред изложеног списа о измаилћанској вери и ''Чин који се врши над онима што се од Сарацина обраћају чистој, истинитој хришћанској нашој вери''.
...А постоји и проклетство срацина овако:
Ја тај и тај, рекав име, данас од Срацина приступајући хришћанској вери ни из какве нужде или беде, нити сапреваром или са лицемерјем, него из све душе и срца чиста и искрена, љубећи Христа и веру Његову, одричем се све вере срацинске и проклињем Моамеда који се и Мухумет зове, кога Срацини поштују као апостола и Божјег пророка.
Проклињем Алима зета Моамедова по кћери, и Апупикерта и Вукикера, и Умара и Талхана и Апупакра, Садикина и Мавију и Зупеира и Авделана и Зеита и Изита и Саита и Утмана и све остале сувернике и сараднике и наследнике Моамедове.
Проклињем Задизу и Аисеју и Зејнепу и Омелтуну – прве и најскврнавије од жена Моамедових; и Фатуману кћер његову.
Проклињем звани Куран, односно читав спис Моамедов, који лаже кад говори да га је архангел Гаврило њему снео. И читаво учење и законе и потајена казивања и тајне и предања и хуле његове.
Проклињем рај Моамедов у којем ће, каже, бити четири реке: једна, чисте воде што се не мути; друга, млека што не мења сладост своју; трећа, вина слатка и, четврта, меда процеђена. А доћи ће, [каже], и дан у којем ће одредити да пет хиљада година пребивају у рају Срацини са својим женама, који ће живети телесно и скврно, и под хладовином неких дрвета која се називају сидри и талех јести месо од птица које зажеле, и плод свакојаки; пити чисту воду са извора и потока Зингивер, званог Салсавила; и бити служени вином захватаним са извора званог Стеним. Мушкарци и жене ће растом тада досезати небеса, а срамни удови – 40 лаката, спајајући се ненасито пред Богом, јер се Бог, рече, не посрамљује.
Проклињем анђеле којима је Моамед дао имена: Арета и Варота и Тазафа и Марува, за које измишља да су од частних Божјих.
А уз њих проклињем пророке и апостоле што их је изумео, а то су: Худ и Залет и Салех и Соаип и Едрис и Доалифил и Локман.
Проклињем и сва сведочанства Моамедова, која из Старог писма, тобоже, преузе, изопачавајући их и хулећи и мноштво лажи говорећи против Ноја н Аврама и Исака и Јакова, против Јосифа и Јова и Мојсија и Арона, против Давида и Соломона и Илије и Јоне, против Захарије оца Јована Претече.
Проклињем још све оно што [он] родослови пагански и незналачки о другим Божјим створењима, и о сунцу и месецу, говорећи да су они коњаници.
Проклињем тајно учење Срацина и Моамедово обећање да ће, рече, бити кључар раја и увести у њега седамдесет хиљада праведних Срацина, а грешницима ће судити Бог; на њиховим вратовима биће привезане исписане хартије па ће тако и они ући у рај, назвавши се проштеницима Моамедовим.
Проклињем законодавства Моамедова о браковима и о разрешењу бракова и о очишћењу жена које су учиниле прељубу; и о броју жена и наложница; и сва нечиста учења о томе.
Проклињем Моамедово хуљење које говори да Бог кога хоће вара а кога хоће упућује на добро; и да, ако Бог не би хтео, људи међу собом не би ратовали: него сам Он чини што хоће, и сваком злу и добру он је узрочник, и држи срећу и судбину свих.
Проклињем Моамедову измишљотину која говори да се Господ наш Исус Христос роди од Марије сестре Мојсијеве и Аронове бесемено – од Речи Божје и Духа. И да је, још док је био млад, лепио птице од блата и, дувајући у њих, оживљавао их. И даје слепе исцељивао и мртве подизао; да је, замољен од апостола, испросио од Бога да му спусти са неба трпезу и нахрани их. И да, нити је распет, нити је стварно умро као човек, него само привидно то од Јевреја претрпео. И да се, упитан од Бога да ли је себе назвао Богом у свету, одрекао, говорећи: ‘Па Ти све сазнајеш и знаш да се не назвах Богом ни сином Твојим, јер сам слуга Твој и не стидим се да то кажем’.
Проклињем учење Моамедово, које говори: Христос није син Божји, већ апостол и пророк, јер Бог рече да нема заједничара и сви који Христа чине Његовим заједничарем биће мучени у паклу огњеном.
Проклињем измишљотину Моамедову у којој рече да ће молитвени дом Божји бити онај који су [основали] Аврам и Измаил у месту званом Вакха, које се и Мека зове, што означава поклониште уочавања и наређује да, ма где да буду и моле се, своја лица окрећу на ту страну.
Проклињем и сами тај молитвени дом у месту званом Мека, у којем, каже, лежи по средини велики камен са ликом Афродитиним па га треба поштовати зато што се на њему са Агаром спојио Аврам, или зато што за њега беше привезаокамилу када хтеде жртвовати Исака. Онима, пак, који тамо долазе па молитву, наређује да једну своју руку испруже ка камену, а другом да обухвате своје ухо и тако се врте около непрекидно док пе падну онесвешћени од окретања.
Проклињем и саму Меку и сву околину њену. И седам каменова што су их Срацини тамо бацили на хришћане. И сваку молитву и службу и обичаје њихове.
Проклињем оне који се клањају јутарњој звезди, то јест Даници, и Афродити коју арапским језиком називају Ховар, што значи велика.
Проклињем све заповести Моамедове у којима хришћане, ругајући им се, назива отпадницима и причесницима и двобошцима; и подиже Срацине да их мрзе. А пут Божји назива кланицом и ратом против хришћана, док Срацине који у таквом рату умиру назива синовима Божјим и достојнима раја.
Проклињем прљаве и нечисте заповести Моамедове о молитвама, којима и ово додаје: да, ако не нађу обичну воду, узму ситан песак и њиме потру своја лица и руке.
Проклињем учење Моамедово о саздању човека, у којем каже да је човек био саздан од земље и од капље, од пијавица и од мешавине: и да се човеку, када је саздан био, по наређењу Божјем поклонише сви други анђели, а једино се сотона не покори, не поклони се.
Изнад свега проклињем бога Моамедова за кога каже да је само он бог – један бог искован, који не рађа нити је рођен, нити је ико био сличан њему. Све, дакле, што је речено, и тог самог Моамеда и његовог скованог бога, проклињем и одричем их се. “
Једног дана, пре или касније, нико не зна тачно када –
,,цркве“ и религије ће се ујединити. У том хаосу лажи ће чак и изабрани бити у
опасности да изгубе свој пут. То ће бити доба Антихриста.
Како и када ће Антихрист доћи, нико не може да каже. Не зна
се ни колико њих ће бити у стању да га препознају, јер ће он доћи као добротвор
човечанства. За сада можемо са сигурношћу рећи само једну ствар: сви ови
покрети према уједињењу нација и цркава, сви ови компромиси и сво ово
униформисање човечанства постепено чињено под парним ваљком технолошке културе,
припрема пут за долазак Антихриста. Овакав развој човечанства, према
критеријуму света је диван. Али, према хришћанском критеријуму он води ка
уништењу. Ово не изненађује и не плаши хришћане. Они знају да је свет сам себе
осудио. Зато Христос није хтео да се моли за свет. „Не молим се за свет“. Кнез
овога света је ђаво и он је „човекоубица од почетка“.
Смрт ће затећи свет на врхунцу његове славе, на врхунцу
његове самообмане, на самиту куле вавилонске, када ће човек бити у зениту свога
старог покушаја да постане бог својом личном моћи, без Бога. Када Син Човечији
дође, наћи ће човека у пуној слави своје сатанске опседнутости.
Бог не тражи од хришћана да спасу свет. Сваки покушај од
стране хришћана да промене смер у којем се свет сада креће био би узалудан и
смешан. Свет је брод који тоне и он тоне зато што му је сама структура
покварена. Бог не тражи од хришћана да спасу брод, већ да спасу колико год могу
бродоломника.
Нова Нојева Барка, Христова црква, плови близу места
бродолома. Свако ко хоће да се спасе од воде мора да потражи уточиште у њој.
Али, да би нашао уточиште, човек мора да се одрекне света, не толико
географски, колико суштински. „Зато, изађите из њихове средине и одвојте се,
говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и ја ћу вас примити“ (II Кор. 6,
17).
Али, овде почињу тешкоће. Како можемо да оставимо свет, када
је цео наш живот везан за њега? Међутим, циљ овог текста није да одговори на
ово питање. Одговор се може наћи у Светом Писму и код Отаца. Осим тога, цео
живот у Христу је борба за слободу од света, од „Египта“ страсти, и за
склониште у лађи Цркве.
Када доба Антихриста буде долазило, чак и лађа Цркве ће се
тешко разликовати. Многи ће рећи: „Гле, Христос је овде“ или „Тамо је Христос“,
али ће то бити лажни пророци. Званично ће било шта бити прихваћено за Цркву.
Мало по мало ће се напустити ризнице Вере, и растопити у неописивој, уједињујућој
мармелади, која ће сатанском вештином задржати већину спољашњих знакова Цркве.
Овде и онде ће мале групе верних са понеким свештеником још увек сачувати живим
истинито Предање.
Али, ко ће бити у стању да препозна Цркву Христову у овим
малим групама верних, којима ће недостајати сав светски сјај? Ипак, на крају
времена, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква ће бити управо, ове
заборављене и наизглед неуједињене мале парохије, које можда неће ни знати
једна за другу, али ће бити уједињене између себе тајанственом везом Тела и
Крви Господње, у Духу Светом, заједничком Традицијом коју ће сачувати
непрекинутом.
У те дане ће чак и изабрани бити у опасности од завођења.
Човеку треба много храбрости да би се одвојио са неколицином и ишао против
светских струја, увек исмеван од „паметних“ и малтретиран од јаких. Много
мудрости треба да би се распознала истина управо тамо где цео свет види
бесмислицу и глупост. Осим тога, следбеници лажи ће имати чуда на њиховој
страни; чуда која је ђаво тражио од Христа у пустињи, знаке и чудеса лажних
пророка и лажног христа. „Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци и
показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и
изабране“(Мт; 24, 24).
Колико њих ће моћи да пронађе пут када сви светионици буду
заводили? Тада, „ко претрпи до краја биће спасен“.
Свети Анатолије (Млађи) Оптински Молитва за Православне хришћане последњих времена
Свакодневна молитва
Избави ме, о Господе, од обмана богомрског и злог антихриста
чији је долазак близу, заштити ме од његових замки у тајној пустињи Твог
спасења.
Даруј ми, о Господе, снагу и храброст да чврсто исповедим
Твоје Најсветије Име, да Те не бих напустио због ђаволског страха и да се не
бих одрекао Тебе, Спаситеља и Искупитеља мога, нити Твоје Свете Цркве.
Даруј ми Господе, плач и сузе за своје грехе, и поштеди ме
Господе, у час Твога Страшног суда. Амин
Полазећи од поука Светог Исаака Сиријског, преподобни
Нил Сорски предлаже следећи начин борбе са грешним помислима – разуме се, онда
када та битка не дејствује снажно и кад се повлачи пред тим начином. Тај начин
се састоји у томе да се лукаве помисли преобразе у добре и да врлине, да тако
кажемо, замене страсти.
На пример, ако приступи помисао гнева или злопамћења, ако
приступи помисао и осећање жалости, корисно је да се сетимо силе вере и речи
Господа, Који је забранио да се предајемо страху и жалости. Он нас је уверио и
потврдио нам Својим божанственим обећањем да су нам код Бога и власи на глави
избројане, и да нам се ништа не може догодити без промисла и допуштења Божијег.
Преподобни Варсануфије Велики је рекао: „Оци кажу: ако демони привуку твој ум
ка блуду, подсети га на целомудреност; ако га привуку ка стомакоугађању,
подсети га на пост. На такав начин поступај и у односу на друге страсти.“ Тако
поступај и кад се подигну помисли среброљубља, славољубља и остале грешне
помисли и маштања. Тај начин је, понављамо, веома добар у случају да се покаже
да је довољно снажан. На њега нам је указао Сам Господ (в.Мт4,3,4,6,7).
Међутим, кад се страсти узнемире, кад се ум помрачи и
развеје пред величином искушења, помисли нападају упорно и махнито. Тада је, не
само против блудних помисли, него и против помисли гнева, туге, унинија
(чамотиње), очајања и, једном речју, против свих грешних помисли, најпоузданије
оружје молитва, у којој учествује и тело. И овај пример нам је показао и то нам
је заповедио Сам Господ. Обузет предсмртном жалошћу, Спаситељ света се молио
приклонивши колена у Гетсиманском врту, а ученицима, који нису разумевали
велику невољу што се приближавала, рекао: Бдите и молите се да не паднете
у напаст (Мт 26,41).
У број великих монаха, чувених подвижника египатских припадао је и отац Агатон.Он се нарочито одликовао смирењем и трпљењем. Једном приликом дођоше му у посету неколико браће да дознаду да ли је он заиста смирен и трпљив као што о њему други говораху. Због тога га подвргоше искушавању овако:
Оче Агатоне, ми смо чули да си горд, поносит, да презиреш друге и да си блудник?
Тако је, на жалост, рече Агатон
Браћа: Чули смо да радо оговараш друге?
Агатон: Признајем на себи све те пороке и не могу се ничим оправдати. При овим речима он ничице паде пред ноге њихове с речима: "Молим вас, браћо моја, молите се Господу Исусу Христу за мене оптерећеног небројним гресима, да би ми их Господ преблаги опростио.
Браћа: Оче, Агатоне, чули смо да си ти јеретик?
Агатон живо: "То не! Ја нисам јеретик. Тај грех веома је мрзак мојој души."
Тада му се браћа поклонише до земље и рекоше: "Оче, молимо те кажи нам зашто се ти ни мало не збуни и не узнемири за оне страшне пороке и грехе, а при речи "јеретик" сав си се узбунио и одбио си то од себе?"
Агатон: Прва окривљавања да сам грешан примио сам да смиравам самога себе, а у једно исто време да ви имате о мени мишљења као грешнику. Међутим окривљивање да сам јеретик не могах примити на се зато што је јерес - отуђење од Бога. Јеретик се одлучава од живога и истинитог Бога и ставља се у друштво ђавола. А ја никако не волим да будем одлучен од Господа мога.
Причају о оцу Агатону да је тежио да испуни сваку заповест Божију, па чак и најмању.
Кад је имао госте сам је својим рукама постављао трпезу, јер је био испуњен љубављу према Богу и ближњему.
Колика је била његова љубав према ближњема види се из овог догађаја: Идући једном у варош да прода свој ручни дрводељски рад, наиђе на једног преболнога странца, на кога нико не обраћаше пажњу. Старац се задржа код њега. Новцем од продатих ствари купи му стан, а остатак новца употреби на потребе болесникове. Он ту пробави четири месеца док странац потпуно не оздрави. Тек тада се врати својој ћелији.
Ни један духован ни побожан човек не сме себи ништа допустити ни учинити у чему би га савест укоравала.
Без испуњавања заповести Божијих ни мало се не може успевати у духовном животу.
Старао сам се, вели Агатон, да никада не заспим са нерасположењем и љутњом против мене.
Причали су о оцу Агатону да је три године носио камен у устима да би се научио ћутању. Човек треба тако непрестано да се понаша као да стоји пред Судом Божијим.
Ако би ко чак и мртве васкрсавао а да њиме влада страст гнева такав је туђин према Богу.
"Ако приметим да ме мој најмилији друг или пријатељ или сродник навлаћи на грех, ја одмах прекидам са њим свако пријатељство." (Јединствена поука, јер многи су и душевно и телесно пропали и пропадају што се поводе за другима због тога што неће да му се замере па ма шта он захтевао). Од рђавог друга који те на зло наводи бежи као од живе ватре.
Једном приликом ишао је Агатон са својим ученицима путем, па наиђоше на руковет пасуља. Један од ученика, видећи то, упита Агатона: "Ако благословиш ја ћу то да узмем." Старац га зачуђено погледа па га упита, а јеси ли ти то оставио? - Нисам, одговори ученик.
- Па кад ниси како можеш узети оно што ти сам ниси оставио?"
Упитали су оца Агатона: Шта је корисније за испосника телесни труд или духовни? Старац одговори:
Испосник се може поредити са дрветом: телесни труд је лишће, а духовни је плод. Св. Писмо вели: "Свако дрво које не рађа добра рода сече се и у огањ баца" (Мт 3, 10). Из овога излази да је за испосника, а и за свакога духовника, потребно стећи плод - имати духовни труд. Али као што је дрвету потребно лишће тако је и нама потребан телесни напор и рад. Али ако се човек само на њему задржи он постаје дрво без плода.
Браћа упиташе оца Агатона: Од свих подвига и напора који је најтежи? "Ја мислим да је најтежи и најмучнији подвиг молитва." Кад се човек реши да се Богу помоли тада ђаволи са свих страна навале на њега, јер је молитва најопасније оружје против њих. Сваки други напор духовни има неку олакшицу, а молитва је до последњег издисаја сједињена са напором.
Брат рече оцу Агатону: Мени је дата заповест таква која је везана са тугом: желим да је извршим а међутим борим се против туге." Старац одговори: "Кад би ти имао љубави ти би и заповест извршио и тугу победио."
Када је отац Агатон био на самрти, три дана је лежао без покрета, отворених очију управљених на једно место. Најзад га браћа гурнуше мало, рекавши: "Оче где си ти?" Он одговори: "Стојим пред судом Божијим." "А зар се и ти плашиш?" - упиташе га они.
"Истина, ја сам се из све снаге старао да извршим заповести Божије, али ја сам човек, па не знам да ли су моја дела Богу угодна", рече он.
"Зар се ти ниси уверио да су твоја дела Богу угодна?" Упиташе га опет браћа. На то св. Агатон рече: "Мени је немогуће да се уверим у то док не изиђем на суд пред Бога, јер друго је суд Божији а друго човечији." Браћа хтедоше још нешто да га упитају, али их он замоли: "Љубазно вас молим не говорите више са мном јер сам заузет." Рекавши ово он радосно издахну.
Једанпут отац Агатон пође у град да прода оно што је у ћелији израдио. На путу виде човека узетог који је лежао. Узети га упита куда иде, на што му св. Агатон одговори да иде у град на пијацу. Узети замоли да буде онде где св. Агатон буде продавао своје израђевине. Када св. Агатон продаде једну ствар, узети га упита пошто је продао. Када му старац одговори, узети га замоли да му купи један хлеб. Када старац продаде другу ствар, узети га опет упита пошто је продао и замоли да му купи још хлеба. Старац му купи када је старац распродао све и хтео отићи, узети га поново замоли да га однесе на оно место одакле га је понео. Агатон га однесе. Тада узети рече: "Благословен си Агатоне од Господа на небесима и на земљи". Старац поново погледа на узетога али никога не беше ту. То је био анђео Божији!
Свети оче Агатоне, моли Бога за нас!
Из књиге „Духовно злато којим се небо купује“, стр. 59-63.
Литија са чином Великог освећења воде, обављена од стране архиепископа Атинског и целе Јеладе г. г. Стефана, уз присуство четворице митрополита, десетак свештеника, два ђакона, монаштва и неколико стотина верника Истините Православне Цркве.
Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор чесног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Претече и Крститеља. А такав сабор вршио се по свима црквама у свету, и сада се врши. Но нарочито се свечано овај празник прославља у храмовима, посвећеним Крститељу, као што су: храм на Јордану, где је он Господа Христа крстио; храм у Севастији, где је он од Ирода посечен био; храм у Антиохији, где је свети еванђелист Лука донео десну руку његову; и у Цариграду, где је та света рука из Антиохије пренесена. Нарочито је овај празник прослављен у Цариграду, када је ова рука била пренесена. A то ce десило уочи светог Богојављења, када се врши освећење воде. И чинило се тада као да је сам свети Крститељ невидљиво дошао на освећење воде. Беше то велика радост и за цара и за сав народ. И са великом свечаношћу прославише сабор Крститеља сутрадан по Богојављењу.
Празнујмо и ми с радошћу духовном сабор светог великог Јована, Претече и Крститеља, молећи га да се моли за нас Господу Христу, да се саберемо и у Цркви небеској, у храму нерукотвореном вечном на небу, и да тамо слушамо глас оних што празнују, и да с њима празнујемо вечно Богојављење, наслађујући ce c њима гледањем лица Божјег, који јасно показује себе светима Својим, и славећи са свима небеским хоровима Оца и Сина и Светога Духа, вавек, амин. Тропар, глас 2. Памјат праведнаго с похвалами, Тебје же довљајет свидјетељство Господње, Предтече, показалбосја јеси во истину и пророков честњејшиј, јако и в струјах крестити сподобилсја јеси Проповједанаго, тјемже за истину пострадав, радујасја, благовјестил јеси и сушчим во адје Бога, јавилшагосја плотију, вземљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост. Кондак, глас 6. Плотскаго Твојего пришествија убојавсја Јордан, страхом возврјашесја, пророческоје же служеније исполњаја Јован, трепетом спрјаташесја, ангелстији чини ужахусја, зрјашче Тја во струјах плотију крешчајема. И вси сушчији во тамје озарјахусја, воспјевајушче Тја јавилшагосја, и просвјетившаго всја.
Молитва Светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем
Крститељу Христов, проповедниче покајања, не презри мене
покајника, него, удружен са небеским Војницима, моли се Господу за мене
недостојног, утученог, немоћног и тужног, запалог у многе невоље, измученог
бурним мислима ума мог, јер сам ја пећина злих дела, те нема краја мојој
греховној навици. Ум је мој прикован за земаљске ствари. Шта ћу учинити? Не
знам. И коме да прибегнем, да спасена буде душа моја? Само теби, свети Јоване,
који си имењак благодати, јер знам да си после Богородице највећи између рођених
од жена, јер си се удостојио да додирнеш главу Цара Христа, Јагњета Божјег које
узима грех света. Моли Њега за моју грешну душу, да бар од сада, у једанаести
час, понесем благи терет, и примим плату са последњима. О, Крститељу Христов,
чесни Претечо, последњи пророче, први мучениче, постника и пустињака
наставниче, учитељу чистоте, и присни друже Христов, тебе молим, теби
прибегавам, не одреци ми твоју помоћ, него ме подигни палог многим гресима,
обнови ми душу покајањем као другим крштењем, јер си зачетник и једног и
другог: крштењем спирајући прародитељски грех, а покајањем очишћујући свако
рћаво дело: очисти ме оскрнављеног гресима, и уведи ме тамо где ништа нечисто
не улази, у Царство Небеско. Амин!
Повест о десној руци Светог Јована Претече која је крстила Господа
Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.
Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.
Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин. Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.
Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:
У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.
А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.
А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.
Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа, тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.
Cвето Богојављење Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса
Христа
Синаксар на
Крштење Господње
По свом повратку из Мисира, Господ наш Исус Христос беше у
Галилеји, у свом граду Назарету, где би васпитан, до тридесете своје године
скривајући од људи силу и свемудрост свога Божанства. Јер код Јевреја не беше
никоме допуштено да пре тридесете године има учитељско или свештеничко
достојанство. Због тога и Христос до своје тридесете године не поче са
проповеђу, нити објави да је Син Божји и Велики Архијереј који је прошао
небеса. До тога времена Он живљаше у Назарету са пречистом Мајком својом и са
тобожњим оцем својим Јосифом дрводељом, док је овај био жив. Са њим је и
дрводељски занат радио. А када Јосиф умре, Он сам обављаше тај занат, трудом
руку својих зарађујући хлеб себи и пречистој Богомајци, да би нас научио да не
лењствујемо нити забадава хлеб једемо.
А када наврши тридесет година и стиже време, као што каже
Еванђеље, да се јави Израиљу: рече Бог Јовану, сину Захаријину, у пустињи, да
иде и крштава водом (Лк. 3, 2). И на тај начин учини знамење, по коме ће
познати Месију који је дошао на свет. О томе и сам Крститељ говори у Еванђељу:
Онај који ме посла да Крстим водом, он ми рече: На кога видиш да силази Дух и
стоји на њему, то је онај који ће крстити Духом Светим (Јн. 3, 33). Јован
послуша реч Божју, и дође у сву околину Јорданску проповедајући крштење
покајања за опроштење грехова. Јер он беше о коме Исаија претсказа: Глас онога
што виче у пустињи: приправите пут Господњи, поравните стазе његове (Лк. 3,
3.4; Ис. 40, 3). И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и он их
крштаваше све у реци Јордану, и исповедаху грехе своје (Мк. 1, 5). Тада дође и
Исус из Галилеје на Јордан к Јовану да га овај крсти (Мт. 3, 13). Дође у оно
време пошто Јован беше јавио народу за Њега, говорећи: Иде за мном јачи од
мене, пред ким нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући његовој. Ја
вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим (Мк. 1, 7-8). После дакле
тих Крститељевих речи дође Исус да се крсти, иако My крштење није било потребно
као пречистом и светом, рођеном од пречисте и пресвете Дјеве Мајке, и као
извору сваке чистоте и светости. Али као Онај који је узео на себе грехе целога
света, Он дође на реку да их спере крштењем. Дође на воду, да освети природу
воде; дође да се крсти, да нам устроји купељ светога крштења. К Јовану дође, да
би он био нелажни сведок, пошто је видео Духа Светога где силази на крштаваног,
и чуо глас Очев с неба. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а
ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 14). Јер Духом познаде Онога, због кога пре
тридесет година заигра од радости у утроби мајке своје. И сам захтеваше да га
Исус крсти, јер је у греху непослушности, наведеном од Адама на сав род људски.
А Господ му рече: Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3,
15). Овде под правдом свети Златоуст разуме заповести Божје; као да је Исус
рекао: Пошто сам испунио све друге заповести Божјег закона, а остаде само ова
једна да се крстим, стога треба да и њу испуним. - А и крштење Јованово беше
заповест Божја, као што Јован и каже: Онај који ме посла да крстим водом, он ми
рече (Јн. 1, 33). А ко га посла? Очигледно сам Бог. Јер и стоји написано: Рече
Бог Јовану (Лк. 3, 2).
И крсти се тридесетогодишњи Исус. Јер човек тридесетих
година лако нагиње свакоме греху. Свети Златоуст и Теофилакт кажу: Прво је доба
детињство; оно се одликује незнањем и лакомисленошћу. Друго је доба младићство;
оно се распаљује телесном пожудом. А човек тридесетих година је у зрело доба
живота; тада је човек подложан златољубљу, славољубљу, јарости, гневу и свакоме
греху. И због тога Господ Христос почека са крштењем до то доба, да испуни
закон за сва доба и освети природу нашу, и подари силу да побеђујемо страсти и
да чувамо себе од смртних грехова.
И пошто се Господ крсти, одмах изиђе из воде, тојест не
задржа се у води. Јер се прича да је свети Јован Крститељ, свакога човека кога
је крштавао, погружавао до гуше у воду, и држао га док све грехе своје
исдоведи; и онда га пуштао, и он је излазио из воде. А Христос, пошто није имао
греха, није се задржавао у води, због чега Еванђеље и каже да одмах изиђе из
воде. Кад је пак Господ излазио из реке, отворише My ce небеса, муњелика светлост
сијну одозго, и Дух Божји као голуб сиђе на Исуса који се крстио. Као што у
дане Ноја голубица донесе вест о опадању потопске воде, тако и овде голубије
обличје објави престанак потопа грехова. А Дух Свети се јави у голубијем
обличју, јер је то птица чиста, човекољубива, кротка и незлобива, и не живи у
смраду. Тако је и Дух Свети извор чистоте, пучина човекољубља, учитељ кротости,
и стројитељ незлобивости, а бега од онога који се ваља у смрдљивом муљу
греховном без покајања. А када је Дух Свети силазио као голуб на Исуса Христа,
чу се глас с неба који говори: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи
(Мт. 3, 17). Њему слава и моћ кроза све векове, амин.
Тропар, глас 1. Во Јордање крешчајушчесја Тебје Господи, Тројическоје јависја поклоњеније, Родитељев бо глас свидјетељствоваше Тебје, Возљубљенаго Тја Сина именуја, и Дух во видје голубиње, извјествоваше словесе утвержденије: Јављејсја Христе Боже, и мир просвјешчеј, слава Тебје.
Кондак, глас 4. Јавилсја јеси днес всељенеј и свјет Твој Господи знаменасја на нас, в разумје појушчих Тја: Пришел јеси и јавилсја јеси, Свјет Неприступниј.
+++
Богојављење - Литија Истините Православне Цркве - Пиреј 2018.г.
Богојављење - Литија Истините Православне Цркве - Kалитеа 2019.г.
+++
Реч на Свето Богојављење Светог оца нашег Јована
Златоуста
Хоћу да празнујем, љубљени, и оран сам да светкујем. Јер је
свето Богојављење печат празника и врата светковине. Запечаћује пећину
витлејемску, где Вечни као одојче у јаслима лежаше; и отвара нам изворе
јорданске, где се сада Он исти са грешницима крштава, дарујући свету опроштај
грехова преко својих пречистих удова. Онда, родивши се на земљи из утробе
пречисте Дјеве, јави се одојчадима као одојче, људима као човек, мајци као син,
мудрацима као цар, пастирима као пастир добри који душу своју полаже за овце
(Јн. 10, 11); а сада долази на воде јорданске, желећи да цариницима и
грешницима спере грехе. О великом чуду таквога славља и премудри Павле громко
говори: јави се благодат Божја која спасава све људе (Тит. 2, 11). Јер се сада
свака светлост умножава свету: најпре се радује небо, слушајући глас Очев;
ваздух се освећује летењем Духа; освећује се природа воде и учи да омива душе и
тела; и сва твар заједнички ликује на земљи. Само ђаво плаче, гледајући где се
спрема купељ који ће једино њега удавити.
А шта каже Еванђеље? Дође Исус из Галилеје на Јордан к
Јовану да га овај крсти. А Јован брањаше му говорећи: Ти треба мене да крстиш,
а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 13-14). Ко виде господара где стоји пред
слугом? ко виде цара где војнику главу приклања? ко виде пастира кога овца
објављује? ко виде подвигоположника где прима почасти од страдалника? Ти треба
мене да крстиш, јер сам затворен под прародитељски грех и отров змијин носим.
Ти треба да спереш с мене скверну древног преступа; а Ти, ради каквих си
грехова дошао да се крстиш? Ено пророка који сведочи за Тебе и каже овако: He
учини неправде, нити се обмана нађе у устима његовим (Ис. 53, 9). Како тражиш
очишћење Ти који дајеш избављење? Обичај је да крштавани исповедају грехове
своје; а Ти шта имаш да исповедиш, када си потпуно безгрешан? Зашто од мене
тражиш оно чему се нисам научио? He усуђујем се на оно што је изнад мене: не
знам како да омијем светлост; не умем да осветлим Сунце правде. Ноћ не
осветљује дан, злато не служи олову, лончара не саветује блато, море не
позајмљује воду од извора, река не требује капљице; скверна не очишћава Чисто;
осуђеник не отпушта Судију. Ти треба мене да крстиш. Мртвац не даје живота,
болесник не исцељује лекара: знам немоћ своје природе. Нема ученика над
учитељем, ни слуге над господарем. Мени не приступају Херувими са страхом; мени
се не клањају Серафими, и не певају Трисвето. Мени небо није престо; мене не
показа звезда мудрацима; за мене не сведочи глас из облака. Угодник твој
Мојсије једва се удостоји да Ти види леђа; а како ћу се ја усудити да додирнем
пресвету главу твоју? Зашто ми наређујеш оно што превазилази моје моћи? Немам
руке које могу Бога да крсте. Ти треба мене да крстиш. Старица ме роди, али
пошто си ти био наредио, природа се не успротиви. Док у утроби бејах, спречен
да говорим, ја позајмих уста своје мајке; а сада када си дошао, рођен од Дјеве,
ја Те својим устима благосиљам. Нећу да будем ослепљена ума, као Јевреји, јер
знам да си Господар, а узео си обличје слуге, да би излечио род људски. Знам да
си се јавио, да би нас спасао. Знам да си камен, отсечен од горе не руком; и
који год у њега верује, неће се постидети. Разноврсни облици твога смирења не
сметају ми да Духом познам величину твога Божанства. Ја сам смртан, a Ти
бесмртан; ја сам од нероткиње, а Ти од Дјеве; ја сам први по рођењу, али нисам
већи од Тебе који си после мене рођен. Доћох пре Тебе, да бих проповедао, а не
да крстим таквога. Сазнадох да си Ти секира што код корена дрвету стоји.
Схватих да си Ти сецитељ неродних дрвета, тојест, јеврејског сада. Видех срп
где иде на страсти, и реших да сарађујем извору исцељења. Јер где је место, на
коме неће бити Твојих чудеса? Губаве ћеш речју очишћавати; течење крви ћеш
додиром хаљина Твојих заустављати; заповешћу ћеш раслабљенога дићи на ноге;
мрвицама чудеса твојих кћер ћеш Хананејкину нахранити; блатом ћеш слепоме очњи
вид дати; и како од мене сада тражиш да руку своју ставим на Тебе? Ти треба
мене да крстиш, а Ти ли долазиш к мени? Ти који надгледаш земљу и чиниш да се
она тресе; Ти који по води као по земљи идеш; Ти о коме проповедајући много
пута ускликнух: Иде замном јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се
и одрешити ремена на обући његовој. Једино уздајући се у Твоју неисказану
доброту, ја ћу се усудити, и надајући се на твоје безмерно човекољубље, јер ћеш
и блудници допустити да отре пречисте ноге Твоје, и косне се пресвете главе
Твоје.
А шта Господ рече њему? - Остави сад, јер тако нам треба
испунити сваку правду: као глас послужи Речи, као слуга поради Господару, као
војник, - Цару, као блато - Лончару. He плаши се, него буди смео: крсти ме; јер
ћу ја ослободити свет; предајем се на смрт, да бих умртвљену природу оживео.
Ти, иако ти наређујем, устежеш се да пружиш руку своју, а Јевреји се после
неког времена неће застидети да бестидне руке своје дигну на мене, да би ме на
смрт предали. Остави сад, јер тако треба. Својим предвечним човекољубљем
одлучих да спасем род људски. Ради човека постадох човек. Шта је дакле чудно
што као Син Човечји долазим да се крстим. Јер створење руку својих нисам
презрео, нисам се земне природе постидео; остајем што сам био; и што нисам био
узео сам на себе, а биће моје остаје непроменљиво. Остави дакле сад, јер
непријатељ рода људског, збачен с неба, отеран са земље, гнезди се у води, али
дођох да га и одатле отерам, по речи пророка који о мени каже: Ти си сатро
главе змијама у води (Пс. 73, 13). Остави сада, јер он хоће да ме као човека
искуша; али ја трпим, да бих обелоданио његову немоћ. Ја ћу му рећи: Немој
кушати Господа Бога свог.
О новог чуда! о неисказане благодати! Христос се бори, a ja
венце примам! Он војује против ђавола, a ja односим победу над ђаволом! Он
главу змији размрскава у води, a ja ce као законити страдалник крунишем! Он се
крштава, a ja скверну скидам са себе! На Њега Дух Свети силази, а мени се даје
опроштај грехова! За Њега сведочи Отац да My je Син љубљени, a ja постајем син
Божји због Њега! Њему се небеса отварају, a ja улазим у њих! Јавља се вишње
царство Крштавајућег се, и ја га наслеђујем. Глас Очев би к Њему, а мене
позива! Он му je пo вољи, а мене пригрљује! И ја славим Оца који је одозго
говорио, Сина који се доле крстио, и Духа који је као голуб сишао, Једног у
Тројици Бога, коме се и клањам вавек, амин.
Реч на Богојављење Господње
Празнујући Богојављење Господње које бива на водама
Јорданским, сетимо се, да се Господ Бог наш јављао некада над водама, и то не
узалуд већ да учини нешто знаменито. Мало је указати на то да је, кад се јавио
над водама Црвенога Мора, открио дно морско, и по суву провео људе своје; и
указати на то да је вратио воду натраг када је испод Јерихона Ковчег Завета
прелазио реку Јордан: "Јордан се обрати натраг" (Пс. 113, 3) Него ce
треба сетити овога: Он je y почетку, када се Дух Свети ношаше над водом,
створио небо, земљу, птице, звериње, човека и сав видљиви свет.
Сада се над водама Јорданским јавља Бог у Тројици Један.
Отац у гласу, Син у телу, Дух Свети као голуб. Шта Он овим својим јављањем
чини? Нови свет гради, све обнавља. Тако се у тропару предпразништва каже: Јави
се, желећи да сву твар обнови, тојест да сагради нови свет, друкчији од првог.
Старо прође, вели Свето Писмо, и гле, све ново постаде (2 Кор. 5, 17). Први
свет беше по природи тежак, не могаше се к небу уздићи, захтеваше да се јави
сухо, на чему би стајао као утврђен. Нови свет, изведен из вода јорданских,
тако је лак, да му не треба сухо, не гради се на земљи, нема овде града који
остаје, него тражи оно што је гope, хрли ка отвореним над Јорданом небеским
вратима чим изађе из воде: "Изађе одмах из воде, и гле, отворише му се
небеса" (Мт. 3, 16). Први свет, оптерећен житејским, када би зажелео небо,
биле би му потребне лествице, утврђене на земљи а врх да им досеже до неба. Но
и такве лествице Јаков виде, али свет не узиђе по њима. А нови свет без
лествица има узлаз. Какав дакле? Ето, уместо лествица Дух Свети као голуб лети
над водама. Зашто? Зато што људски род није више гмизавац што гмиже по земљи,
ни животиња што пузи, већ као крилата птица излази из воде крштења. Због тога
се Дух Свети и јави над Крштењем као птица, да би своје тичиће, које бањом
крштења рађа, без лествица узводио за собом к небу. И збивају се овде речи из
песме Мојсијеве: "И диже се над птићима својим", које Јероним преводи
овако: И птиће своје позива летењу. - Својим јављањем на водама јорданским Бог
гради такав нови свет, који се не прилепљује за земљу, него као крилата птица
стара се да лети к отвореним небесима: "Изиђе одмах из воде, и гле,
отворише му се небеса" (Мт. 3, 16).
Овде ћемо подсетити на оно што стоји у Светом Писму
написано: Рече Бог: Нека воде изведу птице које лете по небу (1 Мојс .1, 20). И
погледајмо, како свако Лице Свете Тројице, јавивши се сада при обновљењу света
над водама јорданским, изводи из воде крштења своје посебне духовне птице, и
позива их на летење, да би на потребним крилима врлина узлетале ка отвореним
над Јорданом небесима. Али пре но што то видимо, треба од Учитеља Цркве да
сазнамо како сваки човек, који се роди од воде и Духа, постаје небеска птичица.
Свети Златоуст каже: Најпре је речено, да вода произведе
душе живе што се мичу; а откако Христос уђе у воду Јордана, од тада вода
производи, не душе живе што се мичу, него душе разумне и духовне. Душе, не које
као гмизавци гмижу по земљи, него као птице високо лете. Због чега и Давид
рече: Душа је наша као птица (Пс. 123, 7). Али не птица земаљска већ небеска.
Јер је жнвот наш на небесима, живот који људима даје вода крштења.
А свети Григорије Ниски, корећи оне који се после крштења
враћају на своја зла дела, каже: Тако бесрамници, пошто примише крштење, не
знам каквим безумљем понесени, упропашћују спасење које им је вода крштења
дала. Када се с Христовим телом погребоше, они орловска крила добише, те могу
узлетати ка небеским птицама, тојест бесмртним дусима. - Обратимо пажњу на ове
речи: Крштењем погребени са Христовим телом, добише орловска крила, те могу
узлетати. Тиме овај свети учитељ тачно показује да људи водом крштења постају
птице које лете к небу.
А ево о томе доказа и из историје. Преподобни Нон, епископ
Илиопољски, када је требало да у Антиохији обрати Богу јавну грешницу,
Пелагију, он имађаше ноћу у сну овакво виђење: он је у цркви на литургији, и
гле, једна црна голубица, прљава и смрдљива, лети око њега; он је ухвати, и
када је врже у купељ и окупа, одмах голубица постаде чиста, лепа и беља од
снега, и из воде право узлете к небу. - Ово је виђење показало да ће блажени
отац Нон обратити грешницу Господу, и светим је крштењем просветити. Вода
светог крштења је такође моћна, да човека може начинити птицом небеском. To
чини јорданска вода, природи људској даје крила, да би помођу њих летела у
небеса која се отварају.
Али не само водом јорданском обновљена природа људска
постаје птица, него и Лица Тројичног Божанства која су се јавила, узимају на
себе подобије посебних птица. Знамо да Свето Писмо Бога Оца уподобљава орлу:
Као орао покрива гнездо своје (5 Мојс. 32, 11). У Светом Писму читамо да се и
Бог Син уподобљава кокоши: Јерусалиме, Јерусалиме, вели Господ Христос, колико
пута хтедох да сакупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила!
(Мт. 23, 37). Знамо да се и Бог Дух Свети јави над Јорданом у подобију голуба
(Мт. 3, 16). Ради чега се дакле Лица Пресвете Тројице уподобљавају овим трима
птицама: орлу, кокоши и голубу? Ваистину ради тога, да јата таквих птичица
духовно изведу из воде крштења, тојест да људе начине духовним птичицама,
некога као орла, некога као кокош, некога као голуба.
Црква небеска, оне верне Божје који јој из земаљске Цркве
долазе кроз изванредне подвиге, дели на три посебна лика: на лик Учитеља, на лик
Мученика, и на лик Девственика. Ова три лика, нећемо погрешити када речемо, да
су то она три јата птица, у води крштења рођених и изведених. Лик Учитеља, то
је јато орлова који високо лете и не трепћући гледају у сунчев сјај. Јер свети
Учитељи богопознањем, као крилима, узлећу високо, и светлим умом као оком
гледајући у светлост Тросунчаног Божанства, просветљују се мудрошћу. - Лик
Мученика, то је јато кокошију многопилежних, јер они проливањем своје крви за
Христа умножише децу Цркве. Јер крв Мученика роди прву Цркву, и умножи децу
њену више од звезда на небу, и више од песка на обалама морским. - Лик
Девственика, то је јато безазлених голубова, јер они свецело приносе себе на
живу жртву Богу, и труде се како да угоде, не телу, него јединоме Господу.
Ова три јата духовних птица, као што рекосмо, родише се у
води крштења. А на који начин? Обратимо пажњу: природњаци причају о рађању
птице ноја, да он не изводи своје птиће као остале птице лежањем у гнезду, него
очима. Јер очи те птице имају у себи неку природну еилу: од њиховог гледања
оживљују и изводе се птићи. У Песми над песмама природа наша вапијаше к Богу:
Одврати очи своје од мене, јер ме окрилише (Песма над песм. 6, 4). Као да
говори: Господе, погледај на мене милостивим очима, и не одвраћај их од мене,
јер ме оне чине крилатом птицом која узлеће к небу.
И погледа Бог на природу људску у јављању своме на Јордану:
погледа Бог Отац, отворивши небеса над Сином; погледа Бог Син који је у телу
дошао из Назарета Галилејског да Га Јован крсти у Јордану, погледа, кажем, јер
све блато Адамовог греха, све болести природе наше ту сабра, и донесе да их
спере, и да нас очисти од грехова наших; погледа Бог Дух, силазећи над
Богочовека који се крштавао. Тако погледавши Бог Тројица, зар не окрили природу
људску? Окрили је ваистину, јер од тог божанског погледа, одмах се појавише
јата орлова, кокошију и голубова, тојест лик Учитеља, лик Мученика и лик
Девственика. Разгледајмо ово у Светом Писму. У Откривењу свом Богослов виде
пред престолом Божјим стаклено море, као кристал (Откр. 4, 6). A то море
престављаше собом тајну светога крштења. Јер између престола Божјег и људи који
желе да приђу престолу Божјем посредује вода крштења. И нико се не може
приближити Богу, који седи на престолу на висинама, ако најпре не пређе море
крштења. Свето Писмо каже: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у
царство Божје (Јн. 3, 5). А зашто је то море, што преставља тајну крштења,
стаклено и кристално? Знамо да ће тумачи Светога Писма рећи, да је стаклено
због чистоте која очишћује душу онога који се крштава, а кристално због
крепости која укрепљује срце. Још је и због тога стаклено и кристално, јер као
што кроз стакло и кристал пролази сунчани зрак, тако благодат Божја прожима
тајну крштења, и њоме долази човеку и просветљује дом душе његове. Али ми ћемо
рећи да је море, што пред престолом Божјим преставља тајну крштења, исто тако и
због тога стаклено и кристално, да би се Пресвета Тројица, која седи на
престолу, показала и видела у њему као у стакленом и кристалном огледалу. Јер
је у светом крштењу показан лик Тројице. Идите, рече, и научите све народе,
крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19). Овде, расуђујући по
човечански, могло би се рећи: ако Бог Отац седи на престолу свом као орао, онда
би требало да се у том мору што је пред престолом, као у стакленом и кристалном
огледалу покаже лик орла; ако Бог Син седи на престолу као кокош, јер тако себе
назива у Еванђељу, онда би у том предпрестолном мору, као у огледалу, требало
да се покаже лик кокоши; ако Дух Свети седи на том престолу као голуб, онда би
требало да се и у оном мору покаже лик голуба. Али, расуђујмо духовно. Рекосмо
да море, што се види пред престолом Божјим, преставља собом тајну светога
крштења, у коме наша природа, крштавајући се, очишћава се од сваке прљавштине
тела и духа, а душа се наша као кристал учвршћује и светли. И када Бог у
Тројици гледа у нашем крштењу на то тајанствено стакло и кристал, онда се
ваистину показује у њему лик Тројице. Гледа ли Бог Отац као духовни орао, Бог
Син као духовна кокош, Бог Дух Свети као духовни голуб, онда оно тајанствено
стакло и кристал, када се наша природа крштава, показује у себи подобија оних
духовних птица. Јер постаје птић орла, и кокоши, и голуба, тојест постаје дете
Бога у Тројици Једнога, Оца и Сина и Светога Духа: Даде нам, вели, власт да
постанемо деца Божја, који верујемо у име његово (Јн. 1, 12). Погледа Пресвета
Тројица на природу људску која се у водама јорданских крштавала, и одрази се у
њој, окриливши је духовно као птића крилима орловским, кокошјим и голубијим,
тојест умножила је у Цркви земаљској Учитеље, Мученике, Девственике. Очигледно
је дакле да свако Лице Пресвете Тројице изведе из вода јорданских своје посебне
духовне птиће.
Бог Отац, као орао, изведе из Јордана јато духовних орлова,
тојест црквених Учитеља. Јер свети Кирил Јерусалимски каже: Почетак света је
вода, почетак Еванђеља - Јордан. Од воде поче овај видљиви свет, од Јордана
поче учитељство. Од воде засија светлост дана, јер Дух Божји носећи се над
водом рече да из таме засија светлост. Од Јордана засија светлост светог
Еванђеља. Први учитељ целога света, Божја сила и Божја мудрост - Христос,
одакле поче своје учење? He од вода ли Јорданских? Од тада, каже Еванђелист,
поче Исус проповедати и говорити: покајте се (Мт. 4, 17). И одмах се за Њим
јавише многи учитељи, свети апостоли, које Он слаше на проповед. Тако вода би
почетак и птицама вештаственим и птицама духовним. Јер одакле бише узети за
апостолство и учитељство Петар и Андреј, Јаков и Јован? Зар не од воде? Од
рибара направи апостоле. Одакле Самарјанка постаде у своме граду проповедница
истинског Месије? He од воде ли извора Јаковљева? Одакле и слепац што је
прогледао постаде сведок чудесне силе Христове? He од воде ли бање Силоамске?
Све то беше прасликовање светога крштења, у коме се и слепоћа душевна уклања, и
греховне прљавштине спиру, и учитељи добијају божанску мудрост. Јер се крштењем
даје човеку она благодат, којом он може стећи велики разум, и отуда учитељима
расту духовна крила, као што је написано: Окрилатиће као орлови, трчаће и неће
сустати (Ис. 40.31).
Бог Син, као кокош скупљајући под крила расејану децу,
изводи из воде крштења птиће своје - свете Мученике, сам најпре носећи на муке
тело своје, крштено водом: сам најпре полажући за нас душу своју на крст, да и
ми будемо готови умрети за Њега. Овде ћемо споменути речи апостола: Сви који се
у Христа Исуса крстисмо, у смрт његову крстисмо се (Рм. 6, 3). Апостол као да
каже: сваки који се у Христа крстио, треба да умире за Њега, треба да буде
налик на смрт Његову. А ко се тако у смрт Његову крстио, ако не свети Мученици,
који говоре: Убијају нас за тебе сваки дан? (Пс. 43, 23). Ко је тако налик на
смрт Његову, на коју Он би одведен као овца на заклање, ако не свети Мученици,
који говоре: Сматрају нас као овце које су за клање? (Пс. 43, 23). Зато им се и
пева: Ви који проповедасте Јагње Божје, бисте заклани као јагањци. - У смрт
Његову крстише се: четрдесет и девет светих Мученика, који са светим
Калистратом бачени у језеро[1], постадоше налик на смрт Његову; и десет хиљада
светих Мученика, који са светим Ромилом бише распети у пустињи јерменској у
један дан[2]. Но и сви свети Мученици. који за Христа пролише крв своју,
постадоше налик на смрт Његову, као они који се у смрт његову крстише. Они још
у води крштења свог беху предзначени за мученички венац. Од природе кокош има
обичај да најбоља зрна избира за храну и да, када их пронађе, дозива своје
пилиће. Назовемо ли врлине духовном храном. сваки ће посведочити да нема бољег
зрна, да нема веће врлине од љубави. Љубав је изнад свих. Особито љубав која
душу полаже за љубљено створење: Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју
положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). To зрно љубави пронаће, и показа га
птићима својим, духовна кокош - Господ Христос, који душу своју положи за пријатеље:
Ви сте, рече, пријатељи моји (Јн. 15, 14). Томе зрну слегоше се позвани птићи -
свети Мученици, и почеше из љубави душе своје полагати за Господа. Као што
једно од тих лица говори Господу: Тебе, Жениче мој, љубим, и Тебе тражећи
страдам[3]. - А одакле ти духовни птићи беху позвани зрну љубави? He од воде ли
крштења, у којој се у смрт Његову крстише? Обратимо пажњу на речи светог
Анастасија Синаита, који у благоразумном разбојнику, коме вода што истече из
Христових ребара би крштење, говори овако: Ка оним птицама (тојест к небеским
духовима) излете из животворне воде, што истиче из бока Господњег, прва од свих
птица, свети разбојник, са царем птица Христом летећи по ваздуху у paj.
Бог Дух Свети, као голуб, изводи из воде крштења своje
птиће, чисте телом и душом голубове, тојест девственике. Јер док природа људска
не би у лицу Христовом, силаском и дејством Светога Духа, сједињена са
Божанством, и умивена Јорданским водама, дотле брак беше изнад девствености;
дотле девствена чистота, потпуно чувана Богу, мало се где чула: Што је рођено
од тела, тело је (Јн. 3, 6). Само тело рађаше, а дух беше неродан, те је некада
Бог говорио: Неће Дух мој боравити у овим људима довека, јер су тело (1 Мојс.
6, 3). А када људска природа стаде у Јордану, и осени је Дух Свети, тада се
одмах роди од Духа девственост, која је изнад брака, која мудрује о духовним,
не о телесним стварима. Богослов каже: Што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3,
6). И као што је дух драгоценији од тела, тако је девственост, која сједињује у
један дух с Господом, драгоценија од телесне везе у браку. Наша природа, када у
Јордану ступи у духовни брак са Христом, оспособи се да рађа многе девственике.
A духовни брак не зна друго да роди до девственост. To описа пророк Захарија
говорећи: Вино миомирисно девојкама (Зах. 9, 17). Овде вино означава Духа. Јер
као што вино весели срце човеку, тако Дух Свети жалост нашу претвара у радост и
весеље, због чега се и назива Утешитељ. А девојке означавају девственике.
Пророк каже да то вино Дух Свети излива у девојке. Јер где Свети Дух излива
своју благодат, тамо се мора родити девственост. Добро блажени Јероним у своме
преводу Светога Писма то место преводи овако: Вино које рађа девојке. - To вино
благодати Светога Духа изли се некада на апостоле, и напоји их, тако да се сматраше
да су другим вином напојени; и начини их таквим девственицима, да у њима не
беше никаквог порока, већ беху чисти и безазлени као голубови. На празник
Педесетнице певају се овакве речи: Дух спасења чини апостолска срца чистима. -
Излива се сада то вино на воде јорданске, и ко не верује да вода крштења,
помешана са вином Светога Духа, рађа девственост, према гореспоменутом
пророштву: "Вино које рађа девојке", и то девојке којима апостол
упућује ове речи: Јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред
Христа (2 Кор. 11, 2). Девственост се рађа од Духа у духовном браку наше
природе с Богом. Ту девственост Дух Свети изводи из воде крштења и уводи у
небо.
Тако свако Лице Пресвете Тројице, јавивши се на Јордану,
изведе из воде крштења своје посебне духовне птиће. А извевши их, позива их да
на доличним себи крилима врлина лете и уђу у отворена небеса.
Најпре Бог Отац, као духовни орао, призива летењу птиће
своје, духовне орлове, тојест Учитеље, јер имају нарочита крила, о којима Црква
говори: Крила богопознања прелеташе све крајеве земље и узлетеше на небо. -
Каква су то крила тих птића? то су, осим осталих врлина које су заједничке
свима, зацело ове две: дело и реч. Што Учитељ црквени, што орао небопарни,
друге учи речју, то и сам чини делом. А да су дело и реч крила духовних орлова,
види се из књиге пророка Језекиља: Овај свети пророк виде једном четири
четворокрилне животиње које вуку Божје колеснице. Те животиње пуштаху гласове
из крила својих. Пророк каже: И чујах глас крила њихових кад лећаху, као глас
вода многих, као глас Бога свемогућега; а када хођаху, глас речи њихове беше
као граја војничког табора (Језек. 1, 24). Заиста је то силан глас, необична
песма. Али, гласу се томе није толико ни чудити, колико томе одакле он излази.
Глас не из грда, реч не са језика, песма не из уста, већ из крила оних
животиња. Пророк каже: Чујах глас крила њихових. - Каква је ово тајна? Ево
каква: Животиње што вуку Божје колеснице означавају учитеље црквене, који су
изабрани сасуди да пронесу име Божје по васељени; и они својим учењем вуку
правим путем који води к небу Цркву Христову као колеснице Божје на којима је
хиљаде хиљада душа верујућих. А крила тих животиња, која су глас издавала и
певала, означавају дело и реч учитељску. Крила заморена летењем, означавају
ово: Учитељ црквени треба најпре сам да покаже пример доброг делања, да својим
богоугодним животом као крилат лети испред свих к небу. А глас крила тих
животиња означава учитељску реч, да Учитељ према летењу свом даје глас од себе,
тојест да према животу свом учи стадо своје. Јер је глас учења без утицаја и
ништаван онде, где се не виде крила богоугодног живота. Право ка отвореним над
Јорданом небесима лети онај Учитељ, који не једним крилом речи него и другим
крилом доброга делања лети; који заједно и речју и делом учи. Јер ни виспрена
реч, ни медоточива уста, ни громовито грло, не узносе к небу и учитеља и
ученика тако као крила добрих дела.
Бог Син, као духовна кокош, призива летењу своје птиће -
свете Мученике. А њихова крила, њихове врлине, осим осталих врлина које су
заједничке свима, нарочито су ове две: вера и исповедање вере: Та два крила
Мученика описује апостол када говори: Срцем се верује за правду, а устима се
исповеда за спасење (Рм. 10, 10). Непоколебљива у срцу вера, то је једно крило;
смело исповедање устима имена Христовог пред царевима и мучитељима, то је друго
крило. Таквим крилима, вером и исповедањем, окрилати духовна птица, која пре
свих улете у рај - благоразумни разбојник што на крсту пострада са Христом. Јер
у то време, када је Господ наш страдајући добровољно за нас, био од свију
остављен, и од Петра који My ce клео да ће умрети са Њим, једини је разбојник
веровао у Њега срцем и исповедио Га устима, назвавши Га Господом који царује,
говорећи: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје! (Лк. 23, 42).
Заиста је велика вера разбојникова! Када у свих вера малакса, када се
саблазнише о Христа сви што беху веровали, он се једини не саблазни, него My ce
c вером помоли. Зато и чу: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23,
43). О томе свети Амвросије говори овако: У онај час, у који рај прими Христа,
прими и разбојника. Али ову славу подари разбојнику једино вера. - Видите да та
птица, крсни мученик који је заједно с Христом био распет, узлете у рај не
другим крилима до вером; коју је устима исповедио. Ову славу, вели светитељ,
разбојнику подари једино вера.
Најзад, Бог Дух Свети, који се јавио као голуб, призива
летењу птиће своје, девственике. Јер је његова особина ово: устројити човека да
као птица обилази горње светове. Тако пева свети Дамаскин: Светоме Духу припада
свеузрок спасења; ако кога Он по заслузи надахне, брзо га одваја од земаљског,
окриљује, узраста, устројава к небу[4]. - Он и духовне голубове, свете
девственике, устројава к небу, призивајући их летењу. А врлине - крила ових
голубова су ово: умртвљење тела и духа. Да је умртвљење тела једно крило, које
човека узноси к небу, показује свети Амвросије тумачећи ове еванђелске речи: Ви
сте бољи од много врабаца (Лк. 12, 7). Он каже ово: Ако тело пригрли закон Божји,
и скине са себе грех, оно чистотом осећања прелази у природу душе, и духовним
крилима узноси се к небу. - Овде овај Учитељ под прелажењем у природу душе
разуме умртвљење, помоћу кога природа тела као да прелази у природу душе, када
ce гope подчињава бољем, и тело покорава духу: када човек скида са себе грех, и
очишћује чувства, чега не може бити без умртвљења. A ко умртви себе, постаје
лак и крилат као птица, и духовним крилима узноси се к небу. Дакле, умртвљење
тела је прво крило девствености која к небу лети. Јер, ко хоће да чистоту чува,
треба пре свега да умртви себе, што Дух Свети показује код Давида када Христу
говори ово: Хаљине твоје миришу смирном, алојем и касијом (Пс. 44, 9). Овде
тумачи Светога Писма под смирном разумеју умртвљење, под алојем смирење, под
касијом веру. Смирна је, кажу, због тога символ умртвљења што својом горчином
умртвљује црве; и умртвљење тела умртвљује зле жеље, и чува савест од греховних
терета као од црва који разједа. Алој је нарочита врло мирисна маст, изазива
смиравање, јер се том машћу лечи надимање стомака; а и смирење лечи од горде
надмености. Касија је арабијско биље, означава веру, јер успева по местима где
има много влаге, и расте високо; и вера, добивши свој корен и почетак од воде
крштења, расте чак до неба. - Ти мириси излазе од хаљина Христових, тојест од
Цркве његове, од људи верујућих, у које се Он као у хаљине облачи, узевши на
себе тело, и усељујући ce y оне који чисто и свето живе. Стога Дух Свети говори
Христу Господу овако: умртвљење, смирење и вера, као скупоцени мириси пред
Богом Оцем миришу од Цркве твоје, од чистих и девствених лица, која ове врлине
чувају у срцима својим као у мирохранилницама. Овде ћемо упитати: зашто Дух
Свети, хвалећи Цркву за различне врлине, хвали најпре умртвљење, јер смирну
ставља на прво место? Свакако зато, да покаже да за обуздањем неразумних жеља,
за искорењењем телесног сластољубља, за умртвљењем тела греду све остале
врлине, и иду за њим као за својим вођом. Зато је овим духовним птићима, тојест
Девственицима, који желе да им небо буде гнездо, потребно најпре то прво крило
- умртвљење тела.
Друго крило њихово је умртвљење духа. To je, не само не
чинити грех делом, него ни духом не желети, ни умом не помишљати на грех. Јер
неко може бити чист телом, а духом, тојест вољом, жељом у мислима чинити
неисказане прљавштине наслађујући се нечистотом. He саветује апостол узалуд:
Очистимо себе од сваке прљавштине тела и духа (1 Кор. 7, 1). Овим он очигледно
указује на двоструку прљавштину: прљавштину тела и прљавштину духа. Навикло је
тело да се бави прљавим делима, а дух прљавим мислима и жељама. Узалуд се
девственост хвали чистотом својом, и нада да доспе на небо када само тело чува
непоквареним, а не стара се да очисти душу која скврнави себе мислима и жељама.
Јер као што птица не може летети једним крилом; тако и који ради само на
телесној чистоти, без чистоте духа, неће ући у небеске дворе. А ко брижљиво
чува обе чистоте, полетеће као голуб за Оним који се јавио као голуб.
Ето чусмо шта учини Бог Један у Три Лица, јавивши се на водама
јорданским при обновљењу света, како из вода крштења изведе духовне птиће:
Учитеље, Мученике, Девственике, и призва их у небеса која се отворише. И као
што је од Учитеља, Мученика и Девственика, тако нека буде и од нас грешних, Оцу
и Сину и Светоме Духу, Богу који се на Јордану јавио, част, слава, поклоњење и
благодарност, сада и увек и кроза све векове, амин.
