Просветитељ.
Реч тринаеста
Против
јереси новгородских јеретика, који кажу да се ни јеретик ни отпадник не могу
осудити. Ево сабраних доказа из светих књига о томе да јеретика и отпадника
треба не само осудити, већ и проклети, а цареви и кнезови и судије треба да их
шаљу у тамницу и подвргну љутим казнама.
Новојављени
Новогородски јеретици, протојереј Алексеј, свештеник Денис, Фјодор Курицин и
многи други истомишљеници сада су учинили многа зла, која се не могу изразити
ни језиком, ни речима, ни умом докучити - такву хулу изнели су на Свету
Животворну Тројицу, на Пречисту Богородицу, великог Јована Крститеља и све
Свете и тако оскрнавили свете Цркве Божије, часне и животворне крстове и
свечасне иконе. И учинивши толико зла, уплашили су се ревности православних за
побожност – уплашили су се да их, сазнавши за сва њихова зла дела, сабор не
осуди по Божанским правилима на коначну погибао у садашњем веку, а и у будућем.
Стога
су они на све могуће начине покушавали да се сакрију од православних и
говорили, желећи да својим речима заплаше праве вернике, да није долично
осуђивати ни јеретика ни отпадника. Као доказ су навели речи Господње који је
рекао: „Не судите да вам се не суди“ (Мт. 7,1), и речи светог
Јована Златоустог, који каже да никог не треба мрзети или осуђивати, ни
неверника, ни јеретика, и не треба убити јеретика; а ако треба судити јеретику
или отпаднику, онда нека му суде по царским и грађанским законима, а не да им
суде монаси или чак мирјани, сем ако они не седе у судовима.
Ко хоће до
детаља да сазна шта значе речи Господње: „Не судите да вам се не суди“, нека
прочита сведочанство светих књига које су о томе написане од стране светих
преподобних и Богоносних отаца наших: Светог Јована Златоустог, Василија
Великог, Божанског Атанасијог Великог и многих други отаца наших. Из њихових
списа је наш најдостојнији и највећи пречасни отац Никон направио изводе и
изложио их у свом великом делу, у тридесет деветом слову.
Сада ћемо
објаснити речи Божанског Златоуста, који каже: не треба никога мрзети нити му
чинити зло, чак и ако је грешник или јеретик. Овим речима овај велики и
равноапостолни човек указује на извесна привремена стања, јер није воља Божија
да тако увек буде. Велики Златоусти сведочи да никог не треба да мрзимо нити да
му чинимо зло, чак и ако је грешан човек или јеретик, све док од њега не
примимо душевну штету.
Уосталом, и
пастири то раде: док им звери не сметају, леже испод храста или кедра и свирају
на фрули, остављајући овце да пасу мирно; али када осете приближавање вукова,
одмах одбацују свиралу, зграбе праћку и, заборавивши на фрулу, наоружају се
моткама и камењем, стану испред стада и претећи вичу из свег гласа да отерају
звер, која још није стигла да нанесе штету.
То је оно
што доликује и нама, пастирима и учитељима, да радимо, кад напасамо стадо
Христово. Ако пастири виде неверника или јеретика који не доноси никакву
духовну штету вернима, онда нека, учећи се са ливада написаних књига, поучавају
неверне јеретике смирењем и кротошћу. Али ако виде да проклети јеретици, који
су злији од свих вукова, желе да униште Христово стадо и да га покваре
јеретичким јеврејским учењем, онда им је долично да покажу сву могућу ревност и
бригу да ни једно јагње из Христовог стада не украду дивље звери. Тако каже
свети Златоусти.
Ако неверни
јеретици не заводе ниједног од православних, онда им не треба чинити зло; али
када видимо да неверници и јеретици желе да обману православне, онда је умесно
не само да их мрзимо или осуђујемо, већ и да их проклињемо и наносимо им ране,
освећујући тиме своју руку. Тако заповеда и сам свети Златоусти, који пише:
пошто је реч о хули на Јединородног Сина Божијег, ја сада желим да вас замолим
за један дар – да казните све хулитеље који се појаве у граду.
Ако
чујеш да неко на раскрсници или на пијаци у народу хули на Господа Христа, дођи
и заустави га. Ако мораш да га бијеш, не окрећи се – удари га по образу, туци
га по устима, освети своју руку раном. Ако те ухвате и одвуку на суђење, иди;
ако судија, испитујући, захтева сведочење, смело реци да је хулио на Цара
анђела. Уосталом, ако онога ко хули на земаљског цара треба предати мучењу; тим
пре се ово односи на онога који хули на Цара Небеског.
На свима
лежи грех, ако се хули на истину. Приличи свима којима треба да се објасни, а
нека знају и Јевреји и прљави јеретици, да су хришћани спасиоци државе,
градитељи, заступници и учитељи. Нека знају необуздани и покварени Јевреји и
јеретици да треба да се боје Божјих слугу. Ако икада пожеле да кажу нешто
неприкладно, нека се свуда згледају, нека дрхте и плаше се сенки, пазећи да их
не чују хришћани.
Или не знате
шта је урадио Јован Крститељ? Видевши деспота како одбацује законе о браку,
храбро је рекао насред трга: „Не можеш имати жену брата свога“ (Мк.
6:18). Не говорим о људима, не о судији, и не о браковима безаконика, него о
порузи Господа.
Чак и ако
мораш да умреш, не буди лењ да поучиш брата свога, јер то је мучеништво за
Христа. На крају крајева, Јован је мученик: иако није био дужан да приноси
жртву, ни да се клања идолима, он је видео да се Божански закони газе – и за то
је положио душу своју.
И исти
Златоуст још каже: љубљени, много пута сам вам говорио о безбожним јеретицима и
сада вас молим да се не сједините с њима ни у јелу ни у пићу, ни у
пријатељству, ни у љубави, јер ко то чини, отуђује се од Цркве Христове. Ако
неко води анђеоски живот, а сједињује се са јеретицима везама пријатељства или
љубави, тај је странац Господу Христу. Као што се не можемо наситити љубављу
према Христу, тако се не можемо задовољити ни мржњом према Његовом непријатељу.
Јер Он сам каже: „Ко није са Мном против Мене је“ (Мт. 12:30).
Тако говори
и заповеда свети Златоусти, научивши се од светих апостола, који су управо то
учинили.
Заиста, у
Делима светих Апостола пише: када су свети апостоли Петар и Јован дошли у
Самарију, Симон маг им је донео сребро, говорећи: „Дајте и мени ту
власт да кад положим руке на некога прими Духа Светога.” (Д.А. 8,19),
– и свети апостоли га нису осудили на смрт. Али када је дошао до потпуног
отпадништва, кварећи побожне и заводећи вернике, тада је био кажњен смрћу.
То је учинио
и Свети Јован Богослов (26. септембар). Док је Кинопс живео у свом месту и није
преварио никог од верних, није био осуђен; али када је дошао у град, желећи да
исквари вернике, тада је погубљен.
Исто тако је
чинио и свети апостол Филип (14. новембар): није дошао код епископа, није га осудио;
али кад је видео да епископ није дошао ни због чега другог него да разврати
побожне, онда га је казнио смрћу.
То је учинио
и свети апостол Павле: није тражио Елима врача, није осуђивао, није прекорио;
али када је видео да жели да одврати Антипата од вере, тада га је осудио да
буде слеп и да не види сунце (Д.А.13,6-11). Тачно тако су чинили наши и свети
преподобни и Богоносни оци, свештеници и пастири.
Тако је
свети Јован Златоусти (13. новембра) видео да аријанци који живе у Цариграду
никоме од православних хришћана нису учинили ништа лоше, па им стога ни он сам
није учинио никакво зло; али када су аријанци почели да заводе људе и
састављали извесне црквене песме да би смутили вернике у вези Једносушности
Христове са Оцем, тада је светитељ молио цара да их протера из града.
Тако и свети
Порфирије, епископ Газе (26. фебруара), видећи да јеретици који живе у Гази,
исповедајући манихејство, нису преварили ниједног од православних, није их
осудио; али када су јеретици дошли да заводе хришћане, тада их је свети
Порфирије осудио, прво да онеме, а потом и на смрт.
Тако и свети
Лав, епископ Катаније (20. фебруара), није одмах осудио јеретика Илиодора на
смрт; али када је Илиодор дошао у цркву, чинећи саблазни, да би преварио
побожне, свети Лав је изашао из цркве и сажегао Илиодора огњем, па опет ушао у
цркву и завршио Богослужење.
То је учинио
и свети Теодор, епископ едески (9. јула): иако је у Едеси било много јеретика,
они нису учинили много зла православнима, а ни он сам им није учинио никакву
штету; али када је светитељ видео до каквих су злодела достигли – заводећи
православне и пљачкајући црквено имање – онда је отишао у Вавилон и молио цара
да истреби јеретике.
И много тога
сличног има у светим књигама: кад су се јеретици држали своје јереси, а
православнима нису сметали, онда их свети и пречасни оци наши нису осуђивали;
али ако су наши оци видели да неверници и јеретици желе да преваре православне,
онда су их осудили. Тако треба и ми да поступамо.
Пошто
су јеретици који су се данас појавили донели таква духовна разарања и штету и
намамили у јудаизам толико православних хришћана да их је немогуће побројати,
нека сваки православни хришћанин покуша да препозна и искорени њихово
лукавство, како бисмо на тај начин могли постанемо причасници Царства Небеског.
Хајде да
говоримо о другим речима истог великог црквеног учитеља, светог Јована
Златоустог: не треба да убијамо јеретике, јер када бисмо убијали јеретике, тада
би постојао непрекидан рат у васељени.
Светитељ ово
говори о епископима, свештеницима, монасима и свему црквеном свештенству, а не
о царевима или кнезовима или земаљским судијама. Кад би говорио о царевима,
кнезовима и судијама земаљским, рекао би да не приличи царевимаа, кнезовима и
судијама да убијају јеретике. Али он каже: „Кад бисмо ми убијали јеретике“. То
јасно показује да је реч о епископима, свештеницима, монасима и црквеном
свештенству, јер је и сам био прво црквени духовник и монах, затим свештеник,
па епископ. Стога у име свих њих каже: „Кад бисмо убијали јеретике, онда би био
непрекидан рат“ - али овде се уопште не говори о царевима, ни о кнезовима, ни о
земаљским судијама.
Свети
апостоли говоре о царевима, кнезовима и судијама – да су добили власт од
Господа Бога да кажњавају злочинце и награђују оне који чине добро. Врховни
апостол Петар поучава: „Будите, дакле, покорни сваком реду људском (тј.
људској власти), Господа ради: ако цару, као господару; Ако ли намјесницима,
као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро
чине. Јер је тако воља Божија да добро чинећи ућуткујете незнање безумних
људи “ (1. Петр. 2, 13-15).
Апостол
Павле учи исту ствар: „Јер старјешине нису страх за добра дјела него за
зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње, јер
је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача
узалуд, јер је Божији слуга осветник, да излије гњев на онога који зло чини.“ (Рим.
13:3-4).
То исто
говоре и свети оци.
Свети
Златоусти каже: Дакле, земаљска власт поставља се на корист људима, од Бога, а
не од ђавола, како кажу неки недостојни; постављају се да људи, бојећи се
власти, не прождиру једни друге као рибе. Зато је свети апостол Петар
рекао: „Ово је воља Божија, да чинећи добро зауставимо незнање безумних
људи“.
Свети
Григорије, епископ Акрагански, каже то исто у завештаним му правилима: велики
дар Божији људима, дат одозго из човекољубља, јесте свештенство и царство:
једни Богу служе, други владају, брину о човечанству. Онај ко је примио
заповест од Свевишњега да управља људским родом, мора не само да се брине о
себи и да управља својим животом, него и све, којима влада, да сачува од бриге
и многогрешне смутње, јер нам зли духови прете одасвуд и збуњују наше смирено
тело.
Они могу
рећи да су свети апостоли и преподобни оци заповедили царевима, кнезовима и
владарима да казне злотворе, односно убице, прељубнике, оне који су умешани у
крађу и разбојништво и друга зла, а да јеретици и отпадници немају никакве везе
са тим. Али ако је ово заповеђено о убицама, прељубницима и онима који чине
друга зла, онда је то утолико прикладније чинити у односу на јеретике и
отпаднике.
О томе
сведоче свете књиге. Света правила која се односе на грађанске законе говоре о
неверницима и јеретицима на следећи начин: смртној казни подлежу они који су
били достојни светог крштења, а одступили од православне вере и постали
јеретици или принели жртву јелинским боговима.
Ако
се Јеврејин усуђује да поквари хришћанску веру, подлеже одсецању главе. Ако
манихејци или други јеретици који су постали хришћани тада почну да поступају и
размишљају јеретички, нека им се мачем посеку главе; а ко зна за ово и не погуби
их, такође подлеже смртној казни. Ако било који намесник, или ратник, или вођа
заједнице, дужан да прати да ли неко поступа или мисли јеретички, сазна за
јеретика и не изведе га на суд, чак и ако је сам вођа православан, подлеже
смртној казни. .
Зашто онда тврдити
да није у реду осуђивати ни јеретика ни отпадника? Заиста, из реченог је јасно
да је прикладно не само осудити, већ и подвргнути жестоким казнама, и, штавише,
не само јеретике и отпаднике: већ и саме православне, који су сазнали за
јеретике или отпаднике, али их нису предали судијама, и они подлежу смртној
казни.
Ако ко каже:
„Ово су грађански закони, а не апостолски, а не светоотачки списи“, нека
послуша преподобног оца нашег Никона, који овако говори о грађанским законима у
својим надахнутим списима, наиме у својим посланицама, у речи двадесет првој:
Свети Дух, коме се клањамо, је надахнуо Божанске оце на светим Саборима, и они
су установили Божанска правила – изложили су Божанске законе надахнуте Духом
Светим и речи светих и Богоносних отаца и свете заповести изговорене устима
самог Господа. Међутим, од давнина су се Божанска правила мешала са грађанским
законима и прописима.
Тако
је настала књига Номоканон, односно правила закона. Ова књига, у којој су
Божанска правила, заповести Господње и изреке светих отаца помешане са
грађанским законима, није састављена случајно, већ по Промислу Божијем.
Уосталом, свети оци који су били на Васељенским и помесним Саборима били су
поучени Духом Светим и Животворним, и сабрали су Божанска правила и законе, речи
светих отаца и Његове свете заповести, које је изговорио Сам Господ – и са свим
тим древни свети оци спајали су грађанске законе. Па ко ће се усудити да подели
или похули оно што је примљено од Духа Светога и светих отаца и спојено је са
целим Светим Писмом?
Слично пише
и Атанасије Велики: они који кажу да није у реду судити онима који чине смртне
грехе, служитељи су јереси. Али да је тако, како тврде, онда праведни Ноје не
би осудио злог Хама да буде роб своје браће (Пост.9:20-27). Уосталом, Мојсије
је такође заповедио да се мачем посеку три хиљаде људи који су се клањали
златном телету (2. Мојс. 32, 25-28), а за оне који су купили дрва у суботу је
заповедио да се каменују (Бр.15, 32-36). Исус Навин је уништио Ахара и цео
његов дом због крађе ( Ис.Нав.7:19-26 ). Финес је убио Замврија због блуда
(Бр.25:6-8). И Самуило је убио цара Агага пред Господом (1.Сам.15:32-33). И
Илија је клао лажне пророке као свиње крај потока (1.Цар.18:40,4). Јелисеј је
осудио Гијезија због подмићивања, казнивши га губом (2. Цар.5:20-27).
А
Данило је по Мојсијевом закону осудио развратне старешине и погубио их
(Дан.13:60-62). Свети апостол Петар, који је добио кључеве Царства Небеског,
осудио је Ананију и његову жену што су сакрили део својих прихода, и они су
одмах испустили дух (Д.С.5,1-11). А Павле предаде Александра ковача, Хименеја и
Филета сатани, да се науче да не хуле (1.Тим.1,20; 2.Тим.2,17).
Тако су
праведници судили – и нису били осуђени, него су изабрани посебно за духовну
службу.
Атанасије
Велики говори и учи ово о онима који чине смртне грехе: најтежи и најстрашнији
од свих смртних грехова је пасти у јерес и одрећи се Христа. Тако каже
Божанствени Атанасије.
И велики
Јован Златоуст пише: воља безумних људи који чине смртне грехе и уништавају
душу и тело, обуздава се царским судом и грађанским законима. Тако говоре света
правила светих отаца. Слушајте, цареви и кнезови, и схватите да вам је дата
власт од Бога (ср. Прем. 6,1-3), да сте слуге Божије. Због тога вас је Он
учинио пастирима и чуварима свог народа, да бисте чували његово стадо од
вукова.
Бог
вас је изабрао за своје намеснике на земљи и, узневши вас, посадио вас на ваше
престоле, дао вам је милост и живот, и мач вам је предала највиша десница
Божија. Не скривај истину усред неистине, бој се српа Небеског и не дајте на
вољу људима који чине зло, не дозволите побеснелим псима да насрћу на
праведнике; уосталом, ако би неко дао мач безумнику, он би био крив за
погибију, не само тела, већ и душе.
За кога
можемо рећи да они да убијају не само тело? Убица и онај који пљачка или тлачи
ближњег убија само тело. Када Златоуст говори о људима који „убијају душу и
тело“, мисли на јеретике и отпаднике: управо они убијају душу заједно са телом,
заводећи православне јеретичким учењима.
И шта? Ако
чине зло, онда је грех на души онога ко је то дозволио, односно на цару, на
кнезу и на земаљском судији: дали су слободу злим људима, а Бог ће то тражити
од њих на страшни дан Његовог Другог доласка. И зато, цареви и владари морају
да воде рачуна о кажњавању јеретика који се буне против Христа.
У складу са
тим, свети Златоусти учи и поучава: оно што бива по вољи Божијој, иако може
изгледати зло, највеће је добро; а оно што је против воље Божије и што Му се не
допада, иако изгледа добро, јесте најзлобнија и злочиначка ствар. Ако неко
убије по вољи Божијој, боље је убиство од сваког човекољубља. Ако неко покаже
милост, из човекољубља, а противно вољи Божијој, ова милост је недостојнија од
сваког убиства. Није природа ствари, већ је Божији суд оно што их чини добрим
или лошим.
Да бисте
разумели да је то заиста тако, послушајте неколико примера.
Саул, цар
Израиљев, једном се, против воље Божије, смиловао на Агага, цара Амаличана, и
због овог помиловања био је осуђен од Бога – не само он, него и сви његови
потомци (1 Сам. 15). ).
А Ахав,
ухвативши цара асирског Адера, помилује га, иако је то било противно вољи
Божијој, и отпусти га уз велике почасти; а Бог је Ахаву послао неког пророка
који је рекао: „Овако вели Господ: јер си пустио убицу из руку
својих... душа ће твоја бити уместо душе његове, твој народ уместо његовог
народа“ (Упореди: 1.Цар.20:26-34, 42).
Исто тако,
неки пророк рече свом пријатељу: „по речи Господњој: удари ме“. Али
овај човек није пристао да га туче. А он му рече: Пошто ниси послушао
гласа Господњег, убиће те лав кад ме оставиш. Он је пошао од њега, а
лав га срео и убио. И он нађе другог човека и рече: Удари ме. И овај га
је тукао док му није задао ране“ (1.Цар.20:35-37). Шта би могло бити
чудније од овога? Спасио се онај који је тукао пророка, али је страдао онај
који се смиловао. Схватите, дакле, да када Бог заповеда, није прикладно
размишљати о природи онога што се дешава, већ се само треба покоравати.
Стога су сви
свети, преподобни и Богоносни оци наши, пастири и учитељи, молили благочестиве
цареве и кнезове да истребе јеретике.
Тако
су се свети оци Шестог васељенског сабора обратили благочестивом цару
Јустинијану: „А ти, царе, побрини се за ово: ако у зрело жито падне какав остатак
јелинског или јеврејског јеретичког зла, ишчупај га као коров – нека буду
истргнути и нека се црквена њива очисти жарком љубављу према Богу царева и
владара који су надмашили ревнитеља Финеса и копљем поразили грех.”
А свети оци,
сабрани у Јерусалиму, написали су подужи свитак Теофилу, цару Грка, са следећим
речима: „Ти, царе, послушај молитву смирених, покажи милост према Цркви својој,
смири црквене свађе и, пре свега, заустави зле отпаднике, силом праведног свога
царства, мишицом своје побожности.”
Тако је
ослободитељ православних хришћана, апостол-цар, велики Константин Праведни,
најзад збацио и осудио у тамницу мрачног и безбожног Арија, гневу подобног,
другог Јуду, са његовим проклетим ученицима, као и све који су мислили као и
он. Касније је светла звезда, наследник цара, Теодосије Велики, сазвао Други
Божански сабор светих отаца, против Македонија духоборца, Евномија и аријанаца,
и проклео их и осудио на тамницу са бешчашћем. А његов наследник, умом и
именом, Теодосије Млађи, сазва свети Сабор у Ефесу и свргне Несторија.
Маркијан,
велики по побожности, сазвавши Четврти сабор, наредио је да прокуну Евтиха и
Диоскора, сујетног говорника, и осудио их је на тамницу. Велики цар Јустинијан
је сазвао Пети сабор против Дидима и Евагрија, следбенике Оригенове јереси, и
проклео их и осудио на тамницу. После овога, Константин, унук Ираклијев, сабра
против Маркијана и Стефана, Сергија, Пира и Павла и других злонамерних људи
Шести сабор светих отаца, који победише јеретике, који су достојно осуђени за
своју злу веру. После овога благочестива царица Ирина и њен син, блаженопочивши
цар Константин, сазваше Седми сабор против злих иконобораца, и уништише сву
њихову јерес и потпуно је искоренише.
Тако су
благочестиви цареви коначно градоломним оружјем разорили тврђаву неверних
јеретика, светим Васељенским Саборима, одсецајући главе многоглавим змијама у
страхопоштовању, и учврстили чисту веру православну, непоколебљиви стуб и
тврђаву црквене побожности. Знајући то и повинујући се молитвама и поукама
светих отаца, сви благочестиви цареви заповедише да се проклињу јеретици и
отпадници, поучавајући се из Божанственог Писма, Старог и Новог Завета.
Тако су
поступали пророци, праведници и побожни цареви у време Старог Завета. Видевши
да се неки удаљише од Господа Бога Сведржитеља, једне убише мачем, а друге
поразише молитвом. Тако је Мојсије после молитве наредио да се мачем посеку они
који су одступили од Бога Сведржитеља и поклонили се златном телету (Изл. 32).
Велики међу
пророцима, Илија, учинио је тако да су два педесетника, који су одступили од
Господа Бога Сведржитеља, спалили Божанским огњем, а он је својом руком посекао
четири стотине људи мачем (2. Цар. 1; 3. Цар. 18). ). А Јуда Макавејац, видећи
да су људи одступили од Господа Бога и да се клањају идолима, нареди да се сви
мачем посеку (1. Мак. 3, 1-8). А благочестиви цар Јосија беше толико ревнован
за побожност да не само да је убијао живе који су обмањивали људе да се удаље
од Господа Бога, него је ископао кости мртвих, и спалио их огњем, а пепео
развејао на ветру (2. Цар. 23:16, 19-20, 24).
А за време
Новог Завета, свети апостол Петар је молитвом усмртио Симона Мага, вођу јереси.
Тако је и свети Јован Богослов молитвом удавио Мага Кинопса у мору. Тако је и
свети апостол Филип заповедио земљи да прогута епископа који је хулио на
Господа нашег Исуса Христа. А свети апостол Павле речју ослепи Елиму врачара, и
Именаја и Филита и Александра ковача предаде сатани.
И
исти свети апостол Павле још каже: „Ако онај који одбаци Мојсијев
закон, пред два или три сведока, буде без милости кажњен смрћу, колико мислите
да ће онда бити предан строжој казни онај ко гази Сина Божијег“ (Јевр.
10:28-29). Ово показује да је прикладније подвргнути окрутним погубљењима оне
који хуле на Сина Божијег него оне који су одбацили Мојсијев закон. И свети
апостол Јуда, брат Јаковљев, каже: „И будите милостиви према једнима, а
друге спасавајте страхом“ (Јуд. 1,22-23).
Следећи ове
Божанске пророчке и апостолске списе и предања, најпобожнији православни цареви
и светитељи слали су јеретике и отпаднике у ропство и подвргавали их суровим
казнама. Први велики цар, равноапостолни Константин, поставио је закон у целом
свом царству да они који не верују у Свету и Животворну Тројицу умру злом
смрћу, а куће да им буду предате пљачки. А свети оци Првог Сабора ово нису
забранили.
Свети
Александар, Патријарх цариградски (30. август), својом молитвом учинио је да се
Аријев стомак распадне. По речи великог чудотворца Епифанија Кипарског (12.
маја), јеретик Аетије је занемео, а седмог дана погубљен. Благочестиви цар
Маркијан осудио је на смрт јеретика Диоскора, патријарха александријског, и
није му мачем посекао главу, него га послао на острво Ас, где нико није могао
живети ни годину дана: сви су умирали суровом смрћу под утицајем смртоносних
ветрова. Овде Диоскор и сви његови истомишљеници
предадоше дух у страшним мукама. А свети оци Четвртог Сабора се овоме нису
противили.
Побожни цар
Јустинијан и Тиберије одсекоше главе епарху Адусу и намеснику Елевтерију,
поборницима јереси. И велики чудотворац Евтихије, патријарх цариградски, није
се противио томе.
Велики цар
Ираклије је наредио да се убију Јевреји који нису хтели да се крсте, а многи
патријарси, светитељи и преподобнии који су живели у то време нису се противили
томе.
Свети
Теодор, епископ Едески (9. јула), својом речју онемео је Јеврејина који је
хулио на Господа нашег Исуса Христа, а после тога је умолио цара вавилонског,
који посла војнике у Едес и нареди да се протерају сви јеретици из града и
одузме им се богатство, а другима језике да одсеку; и није се противио томе.
Такође, света царица Теодора и њен син Михаило послаше у заточење јеретика
Анија, патријарха цариградског, и наредише да га муче и истежу и бију
кајишевима. А блаженопочивши Патријарх Методије и многи преподобни оци наши и
исповедници нису се противили томе. А свети Лав, епископ катански, учинио је
тако да јеретик Илиодор буде спаљен огњем.
Свети
пророци и праведници Старог Завета погубише неке који су се одметнули од
Господа Бога молитвом и благодаћу датом им од Бога, друге убијаше оружјем и
подвргаваху их окрутним погубљењима, али у Новом Завету свети апостоли,
Божанствени светитељи и преподобни и Богоносни оци нису убијали јеретике и
отпаднике оружјем, него су их предавали смрти и љутим казнама својим молитвама
и силом која им је дата од свемогућег и Животворног Духа.
Неко
би могао рећи да је једно убити молитвом, а друго убијати осуђене на смрт
оружјем. Одговоримо му овако: то је исто – усмртити уз помоћ молитве или убити
кривца уз помоћ оружја.
Атанасије
Велики у својој беседи пише следеће о онима који чине смртне грехе. Прво помиње
пророке и праведнике Старог завета, који су убијали оружјем и убијали молитвом.
Дакле, Мојсије је победио фараона молитвом, а друге непријатеље победио
оружјем. Велики међу пророцима, Илија, помоливши се, спали два педесетника
небеским огњем и мачем посече четири стотине лоших свештеника. Исус Навин је
молитвом разорио зидине Јерихона, а народ у граду побио мачем (Ис.Нав.6). Затим
свети Атанасије помиње свете првоапостоле Петра и Павла. Тако је Петар погубио
Ананију и Сафиру речју и силом датом апостолима од Духа Светога. Павле је
једном речју предао љутим казнама Елиму врача и Александра ковача, Именеја и
Филита.
Видите,
Атанасије Велики није правио разлику између убијања оружјем и убијања криваца
или предавања казнама помоћу молитве. А да јеретике и отпаднике није требало
предавати смрти и казнама, онда ни свети апостоли, Божанствени светитељи и
пречасни оци не би убијали молитвом и силом датом им од Бога, јер је смрт од
молитве горча од смрти од оружја. На крају крајева, ако смрт долази од молитве,
онда је потпуно јасно да је кривац осуђен на смрт од Бога - „Страшно је
пасти у руке Бога живога!“ (Јевр.10:31) Али смрт од оружја се често
дешава и из људске намере и није тако страшна као смрт од молитве – за оне који
имају разум; јер човек гледа на спољашњост, а Бог гледа на срце.
Зато су наши
преподобни и Богоносни оци, свештенослужитељи и пастири предавали јеретике и
отпаднике на погубљења и љуте казне, не оружјем, него молитвом и силом датом им
од Бога. Ако је који јеретик или отпадник морао бити погубљен, они то нису сами
чинили, него су то поверавали благочестивим православним царевима, постављеним
да казне злотворе, по апостолском писму и по сведочанству светих правила,
сагласно грађанским законима, које су наши преподобни и Богоносни оци
повезивали и сједињавали са светим правилима.
Хајде сада
да кажемо о још једном јеретичком мишљењу: ако, кажу, доликује судити или
осуђивати јеретике или отпаднике, онда ово доликује царевима, кнезовима,
свецима и светским судијама, а не монасима који су се одрекли света и свега у
свету, и који треба да пазе само себе и никога не осуђују – ни јеретика ни
отпадника.
На ово ћемо
одговорити на следеће.
Ако монасима
није својствено да осуђују ни јеретика ни отпадника, како их је онда Антоније
Велики (17. јануара) осудио? Уосталом, он је рекао да су речи јеретика
страшније од змијског отрова, и наредио је својим ученицима да немају никакво
општење ни са Мелетијанцима, ни са аријанцима и другим јеретицима.
И свети
Пафнутије Исповедник, који беше на Првом Сабору, заједно са светим оцима осуди
Арија на тамницу.
А преподобни
Пахомије је увек осуђивао јеретике и говорио да онај ко ступи у општење са
јеретицима и чита списе Оригена, Мелетија, Арија и других јеретика, силази на
дно пакла.
Исто тако,
Макарије Велики (19. јануара) је изашао из пустиње да би осудио јеретика и
зауставио његову јерес, што је и учинио.
А преподобни
Јефрем Сирин (28. јануара), чувши да се јеретичка мудрост Аполинаријева
умножава, остави пустињу и дође у Цариград, и не само осуди Аполинарија, него
га и предаде злој смрти својом ревношћу и расуђивањем.
Чудесни Исак
Далматински (30. маја) се од малена настани у пустињи, али чувши да Валент шири
аријевску јерес, дође у Византију, и не само осуди Валента, него га предаде
огњу.
А Василије
Велики (1. јануара) поживе у Понту, пребивајући у безмолвију, заједно са светим
Григоријем Богословом; али када су чули за мноштво јеретика који су дошли у
Кесарију, оставише своја места тиховања, и отидоше у Кесарију и остадоше тамо
док не протераше све јеретике.
Такође,
велики Јевтимије (20. јануара), иако сам није био на Трећем Сабору, послао је
своје ученике на Сабор и заповедио да се јеретици осуде и проклињу.
Свети
Авксентије (14. фебруар), који због дубоке старости и великих трудова није
могао да оде на Сабор Светих Отаца, када су се окупили да осуде Несторијеву
јерес, наредио је да му доведу пар волова и одвезу га на Сабор, да осуди и
прокуне јеретике.
Тако је и
свети Данило Столпник (11. децембра), који због тешке слабости није могао да
хода својим ногама, заповедио је људима да га одведу на Сабор Светих Отаца да
би проклео и осудио јеретике.
Исто је
учинио и Сава Освећени (5. децембра): видећи да се јерес Северова умножава,
отишао је из Јерусалима у Цариград, к цару Анастасију, и замолио га да осуди и
прокуне јеретике. Велики Теодосије (11. јануара), видећи да се северова јерес
шири по свету, напусти манастир, изиђе из пустиње и обиђе села и градове да утврди
верне, а јеретике осуди и посрами. Затим сакупи све монахе, дође у Јерусалим са
Савом Освећеним, и они уђоше у цркву, а за њима дођоше њихови ученици, многи
монаси, њих око десет хиљада. Теодосије Велики и Сава Освећени узађоше на амвон
и осудише и проклеше Севера и све јеретике.
Исто се
десило и на Шестом сабору: уместо александријског патријарха стигао је монах
Петар са светим оцима и осудио јеретике.
То је
учинила и света мученица дјевица Теодосија (29. маја), која је, родивши се по
обећању свете мученице Анастасије, замонашила се са седам година и од тада
непрестано пребивала у манастиру. Чувши да је цар Лав из Исаврије послао свог
спафарија да баци и разбије икону Господа Христа изображену на бакарним
градским вратима, света Теодосија похита на то место, и видевши да је спафарије
три пута ударио секиром у лик Спаситеља Христа, одмах сруши његове мердевине на
земљу, и спафарије павши, доживе горку смрт.
Затим
је са осталим монахињама отишла у патријаршију, и оне каменоваше патријарха
Анастасија, иконоборца, али је овде светитељку убио зли цар, јер ова ревноваше
за икону Господа нашег Исуса Христа. И да нико не би рекао да је мученица Христова
Теодосија учинила ово дело не по заповести Божјој – јер је она својим рукама
усмртила човека – за то ју је свеблаги Господ Христос после смрти прославио
многим чудесима и дивним знамењима и очувао тело њено цело и нетрулежно, тако
да су сви који су долазили на њен гроб добијали исцељење од свакојаких недаћа.
И свети Божанствени оци јој исказаше част песмама и похвалама, канонима и
тропарима, и подобну великомученицима и мученицима Христовим, заповедише да се
празнује њен спомен 29. маја.
Касније,
заједно са светом царицом Теодором и благочестивим царем Михаилом, сабраше се
свети велики постници и чудотворци: велики Јоаникије, Арсакије, Исакије и
Теофан Исповедник и многи други, који напустише манастире и пустиње и дођоше у
град да осуде и проклињу јеретике. Да, и на све Васељенске и помесне Саборе
долазили су монаси, остављајући манастире и пустиње, хрливши у градове.
Тако су и
кнезови, и намесници, и обични људи, мушкарци и жене – сви православни
хришћани, заједно са светитељима и свештеницима, осуђивали јеретике. И под
дејством Светог и Животворног Духа, написана су Божанска правила. Осим тога,
Божанским правилима су додавани грађански закони како би се јеретици не само
осудили, већ и проклињали и подвргавали љутим казнама.
Дакле, свима
је апсолутно јасно и заиста разумљиво да и светитељима, и свештеницима, и
монасима, и обичним људима – свим хришћанима приличи да осуђују и проклињу
јеретике и отпаднике, а царевима, кнезовима и светским судијама приличи да их
шаљу у ропство и предају љутим казнама.
Богу нашему
слава сада, увек и у векове векова. Амин.
+++
Свети Јосиф Волоцки: Сви треба да осуђују и проклињу јеретике и одступнике
Богује угодан баш свако, само да је „добар човек“?