О литургијском помињању на проскомидији

Колико је важно литургијско помињање на проскомидији те пошто неко може почети да тврди како помињање јеретика није од суштинског значаја, навешћу и следећи случај који је описан у књизи „Атонски подвижници 19. века” у опису живота великог подвижника Илариона Грузина на страни 251. (Хиландарско издање). 

„Негде око 1861. године у Светопавловски манастир је дошао енглески посланик. Треба рећи да су сви монаси тог манастира били родом са Јонских острва која су тада још увек била у енглеском поседу. Посланик је замолио да га помињу у молитвама, и јеромонах који је служио чинио је то не само на јектенијама, него и на проскомидији.Али је касније, поколебавши се, отишао код духовника и рекао му своју сумњу. Духовник га је изгрдио за то што је помињао јеретика и рекао да три године не сме да служи Литургију. Јеромонах није био убеђен да је то исправно, па је отишао до оца Илариона, а овај запрепастивши се када је чуо, одлучно је рекао да не треба да служи читавог живота! После повратка у манастир јеромонах је одбијао да служи. Игуман је тражио да сазна у чему је ствар. И када је чуо да су му оба духовника забранили, почео је да грди обојицу, називајући их људима неразумним, јер због таквих ситница као што је помињање протестанта одлучују од служења. Али, Богу се не можеш наругати без последица. После Литургије јеромонаху је ударила крв на нос, и ничим се није дала зауставити, и он је на уразумљење многих умро. То се прочуло по целој Светој Гори.”

+++

Песудопатријарх Павле је иначе признао за екуменистичку агенцију ЕНИ(информациони орган свесветског(свејеретичког) ССЦ) да на свакој "литургији" вади честицу за здравље архијеретика папе Јована Павла II!

Препоручујем вам да преслушате беседу псеудопатријарха Павла пред Францисканцима("монашким" редом прелешћеног и демонизованог Фрање Асишког кога Павле назива "праведником и истинитим слугом Божијим") у саборној цркви у Београду.

О двојици браће,кујунџија из Сирије

Авва Теодор, игуман Старе Лавре, нам је испричао о двојици браће, пореклом из Сирије, који су у Константинопољу били кујунџије. Једног дана, старији брат рече млађему:
„Хајде да одемо у Сирију да узмемо нашу очевину.”
Млађи му одговори:
„Зашто бисмо обојица напуштали наш посао? Дакле или ти отиди, а ја да останем, или ја да одем, а ти да останеш.”
Онда су се договорили да млађи отпутује. А кад је отпутовао, после кратког времена, брату који је остао у Константинопољу јави се у сну један чесни старац и рече му:
 „Знаш ли ти да ти је брат пао у блуд са женом неког крчмара?”
А овај, када се пробуди, ражалости се веома и помисли да је он узрок братовљевог пада, зато што га је оставио самог.
После извесног времена, опет му се јави онај исти старац са истим речима:
„Знаш ли да ти је брат пао у блуд са крчмаревом женом?”
Брат се опет ражалости. А после кратког времена онај старац му се јави по трећи пут и рече: „Зар не знаш да је твој брат изгубио своју слободу и да се затворио са супругом оног крчмара?” Онда је брат из Константинопља написао брату у Сирију:
„Остави све и одмах, овог тренутка, враћај се у Визант.”
А овај, чим прими писмо, остави све и одмах се врати брату своме. Брат га одмах одведе у Велику Цркву(1) и са великом тугом поче да га заклиње и да му говори: „Зар си морао да блудничиш са крчмаревом женом?” Када је други брат ово чуо, он поче да се заклиње у Бога Сведржитеља говорећи: „Нити знам о чему говориш, нити сам блудничио, нити сам у греху познао другу жену, сем своје законите.” Чим је ово саслушао старији брат рече: „А да ли си можда учинио нешто још горе?” „Не мислим да сам учинио ништа нечасно, сем што сам у нашем селу срео монахе који следе Севирову догму, па сам се, и не мислећи да је то неко зло, причешћивао код њих. Не мислим да сам било шта друго починио.”
Тада је старији брат разумео да је управо ово било братово блудничење, јер је напустио Свету Саборну Цркву и пао у Севирову јерес. Севир је у ствари онај крчмар, који је покушао да упрља и постиди узвишеност Православне вере.

+++

(Ево најречитије потврде још из старих времена како само молитвено општење – а које означава прељубу – тог момента по сагрешењу чини преступника самоотсеченим од Цркве и то без икаквог црквеног суда. Сваки је грешник – а посебно јеретик – осуђен од Бога већ у моменту сагрешења, тако да се узалуд савремени јеретици екуменисти позивају на неопходност црквеног суда како би неко наводно дефинитивно био искључен из Цркве тек тим саборним актом. Саборни суд – свих Васељенских Сабора – просто потврђује факт нечијег отпаништва од Цркве, а не да је тек тада, тј. од пресуде људи – такав ван Ње) (1)Света Софија Цариградска.

Извор: Духовни Луг(Лимонар) Преподобног Јована Мосха

Светоотачко учење о јеретицима и расколницима

Свети Оци јасно уче(за разлику од "ревнитеља изнутра" и разних других јеретика и расколника који,као што рекох, проповедају тзв. јерес кипријанизма "да јеретици бивају одсечени од Цркве тек после Саборне Осуде"...) о томе да они који су јеретици и расколници безблагодатни и ван Цркве:

Јеретик, вршећи смртни грех, отпада од Цркве као мистичког тела Христа и сједињује се с ђаволом, извором сваке лажи и греха. Црквени чин и његова пратећа благодатна дејства пружа и подржава Свети Дух. А јеретик је по својој суштини богоборац и зато благодатни дарови Светог Духа од њега одлазе. Ћутање приликом јереси и помињање јересијарха на црквеним службама значи мистичко сједињавање с богоборцем, што значи отпадање од Цркве и губитак дарова Светог Духа.Пошто ниједан ,,епископ светског православља" није иступио са разобличавањем јеретика унутар њега(што је свако од њих требао да учини пре скоро једног века!) и није се одвојио се од истих,никако их не сматрајући "црквом,благодатнима",што се данас може чути као "расуђивање" појединих лажних ревнитеља,онда су сви они,укључујући и такве "ревнитеље" који по Јеванђелским речима нису ни студени ни врући (Знам дела твоја да ниси ни студен (ψυχρος) ни врућ (ξεστος). О, да си студен или врућ! (Откр. 3:15) ), према правилима црквених сабора (1), рашчињени.Тако да када је у питању ,,светско православље" ту нема ни говора о Цркви.Јер такви су се одавно по (не)делима познали!

Такође,такви "ревнитељи" негирању само Светоотачко учење о томе да јеретици и расколници немају благодати Духа Светога,а самим тим ни Свете Тајне,сматрајући се ,,мудријима од Светих Отаца".

Овако о истоме кажу древни Оци: „Ниједан јеретик не даје освећење кроз тајне“ (Папа Лав). „Ко има општење са јеретицима, отуђује себе од Саборне Цркве“ (Јован Златоуст).
Овако најдревнији и најауторитативнији писани Устав Цркве, Правила Светих Апостола: “Заповедамо да се епископ, или презвитер, који призна тајне јеретика (крштење или евхаристију) свргне. Јер које је сагласје Христа са Велијаром, или који удео верноме са неверним?“, а исто и онај „који не крсти оскврњеног од нечестивих (крштеног њиховим лажним крштењем), као не разликујући свештенике од лажних свештеника (Канон 46. и 47. Светих Апостола)
А овако о томе говори Господ: „Еда ли се бере са трна грожђе и са чичка смоква?“ (Мт. 7:16) А Оци толкују ту Реч (Јован Златоуст): „Чичак и трње су јеретици, слуге ђавола, и то трње и чичак никада не могу дати плодове Цркве“.

+++

(1)Свети Григорије Палама у "Опровргавању посланице Игнатија Антиохијског" директно негира достојанство епископа, кад овај не следи Истину: "Јер Цркви Христовој припадају само они који прихватају истину Цркве, а они, који су непослушни овој истини, ни на који начин не могу да чине Цркву, немају никакве везе с њом. Такви људи се баве самообманом, чак и ако се називају јерејима или архијерејима. Хришћанство, право и истинско, не карактерише се и не одређује личностима, већ неоспоривом истином и непоколобљивошћу у вери: И они, који су од Цркве Христове, су од истине, а они, који нису од истине, ти нису ни од Цркве Христове, колико год они ширили лажи о себи, називајући сами себе светим пастирима и архипастирима, и колоко год их тако називали и други. Па сећамо се да се хришћанство не одређује спољашњим изгледом, већ истинитошћу и тачношћу вере."

*На фотографији су приказни архијеретик Франциско и псеудопатријарх константинопољски Вартоломеј