Свети Иринеј Лионски: Јеретици не следују ни Писмо, ни Предање

Јеретици не следују ни Писмо, ни Предање

(„Против Јереси“, књига III; глава II)

1. Када разобличују (јеретике) из Светог Писма, онда се они обраћају ка оптужби самог Светог Писма, да је оно неправилно, да нема ауторитета, да је различито по излагању, и (говоре) да из њега истина не може бити откривена онима, који не знају Предања. Ако (говоре) да је истина предана не кроз Писмо, већ живим гласом, и зато је Павле рекао: говоримо премудрост међу савршенима, премудрост не од овог света. И ту премудрост сваки од њих сматра својим проналаском, тако што се, по њиховом схватању, истина налази час код Валентина, па Маркијана, Керинта, а затим код Василида, или у ком другом (противречећем) учитељу, који не би могао ништа рећи, што се односи спасења. Јер сваки од њих, будући потпуно изопачене нарави, не стиди се да, изопачујући саму истину, проповеда самога себе.

2. Када их ми опет упутимо ка том Предању, које происходи од Апостола и чува у Цркви кроз прејемство свештеника, они се тада противе Предању, говорећи, да су мудрији не само од свештеника, већ и од Апостола и да су они нашли чисту истину. Јер говоре, да су Апостоли додали речима Спаситеља нешто од закона, и не само Апостоли, већ је и Сам Господ говорио то од Демијурга; па од средине, а понекад и са висине (Плироме), али да они несумњиво, неповређено и чисто знају сакривене тајне: најбестидније богохулство против Творца! И тако, произилази, да они нису сагласни ни са Светим Писмом, ни са Предањем.

3. Са таквим људима смо дужни, љубљена браћо, да се боримо – људима, који, попут змија, покушавају да одсвуда побегну. Зато смо дужни да им се супротставимо са свих страна, да би неке од њих извукли из скровишта и да би их привели у обраћење истини. Јер иако није лако покајати се души, која је опијена заблудом, али није потпуно немогуће ослободити се од заблуде, чим се истина представи.

Свети Григорије Палама: Исповедање православне вере

 

1. (Верујем и исповедам): Један је Бог пре свих и свега и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна:

Отац (је) беспочетан, не само као безвремени, него и као у сваком погледу безузрочни, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовитељни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини једнога Сина Отац и једнога Духа Светога Производитељ (Προβολεύς). Свагда сушти, и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино по томе што је узрочник, а по свему осталоме исти је Њима и равночастан.

2. Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно рађањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства поиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега све постало.

3. Који „будући у обличју Божјем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу“, али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био — Бог истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воље и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио“; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу (τό φύραμα) једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божан- ством (ομόθεον), са којом ће природом опет доћи са славом да суди живима и мртвима и да да свакоме по делима његовим.

4. Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, који од Оца исходи који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, не рађањем него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење и недељиво раздељивање; Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети, самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља, узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан (у свему) Оцу и Сину, осим нерођености и рођења. Послан је пак од Сина Његовим ученицима, то јест јавио је се; јер како би иначе био послан од Њега Онај који се не раздваја од Њега? И како би иначе дошао негде Онај који је свуда присутан? Зато се не само од Сина, него и од Оца, и кроз Сина шаље, и од Себе самога долази јављајући се. Јер је заједничко дело послање, то јест јављање Оца, Сина и Духа.

5. Јавља се пак не по суштини — јер нико никада нити је видео нити исказао природу Божју — него по благодати и сили и енергији, која је заједничка Оцу, Сину и Духу. Јер свакоме од Њих сопствена је своја Ипостас и оно што се односи на њу, а заједничка (им) је не само надсуштаствена суштина, — која је са овим безимена и непројављива и непричастна пошто је изнад сваког именовања и пројављивања и партиципирања — него и благодат и сила и енергија и светлост и царство и бесмртност (αφθαρσία) и уопште све оно чиме Бог заједничари и по благодати се сједињује са светим анђелима и људима, не губећи (притом Своју) простоту нити због дељивости и разликовања Ипостаси, нити због дељивости и разноврсности сила и енергија. Тако је нама Један Свемогући Бог у једном Божанству, јер нити од савршених Ипостаси бива некад сложеност, нити се оно што је моћно, само зато што има и поседује моћ, може икада због те своје моћи стварно назвати сложеним.

6. Уз то још, поклањамо се почасно (σχετικάς) светој икони описанога, јер за нас оваплоћенога, Сина Божјег, побожно преносећи поклоњење на прволик; и Часном Древу Крста и свима символима Његових страдања као божанским победним знацима против заједничког непријатеља рода нашег. Уз то (поштујемо) и знамење Часнога Крста као спасоносно оружје, и божанске храмове и места и свештене сасуде и богопредане речи, ради Бога који у њима обитава. Такође се клањамо и иконама свих Светих из љубави према њима и ради Бога кога су они истински и савршено заволели и служили, узносећи при клањању ум ка њиховим ликовима. Клањамо се и њиховим светим моштима, јер се освећујућа благодат није удаљила од њихових најсветијих костију, као што се ни од Господњега тела није одвојило Божанство у време тродневне смрти.

7. Знамо да нема ништа по суштини зло, нити да постоји неко друго начело зла осим (само) скретање разумних бића, која злоупоребљавају дану им од Бога слободну вољу.

8. Примамо сва црквена предања писана и неписана, и пре свих најтајанственију и свесвештену Службу и Причешће и Сабрање (литургијско), од којег и свим осталим службама долази савршенство, у којој (тајни) у спомен Онога који је Себе неунижујуће понизио и тело узео и ради нас пострадао, по Његовој богореченој заповести и самодејству (αύτουγίαν), бивају свештенодејствовани и обожени најбожанскији дарови, хлеб и чаша, и свршава се оно само живоначално Тело и Крв, и дарује се неизрециво причешћивање и општење са Исусом онима који чисто приступају.

9. Све пак оне који не исповедају и не верују онако како је Дух Свети кроз Пророке најавио, како је Господ јавивши нам се у телу одредио, како су Апостоли послани од Њега проповедали, како су нас Оци наши и њихови наследници учили, него су или били зачетници своје јереси или су злим зачетницима до краја последовали, (такве) одбацујемо и подвргавамо анатеми.

10. Примамо и усвајамо Свете и Васељенске Саборе: Сабор у Никеји три стотине осамнаест богоносних Отаца против Арија богоборца, који је нечестиво низводио Сина Божјег на створење и који је расецао на тварно и нетварно Једно Божанство коме се поклањамо у Оцу и Сину и Светоме Духу; Сабор после овога у Цариграду сто педесет Отаца против Македонија Цариградског, који је нечестиво низводио на створење Духа Светога и ништа мање од онога расецао Једно Божанство на тварно и нетварно; Сабор после овога у Ефесу две стотине Отаца против Несторија патријарха Цариградског, који је у Христу порицао сједињење по Ипостаси Његовог Божанства и човечанства и никако није хтео да Дјеву која је заиста родила Бога назива Богородицом; и четврти Сабор у Халкидону шест стотина тридесет Отаца против Евтиха и Диоскора, који су зло учили да је једна природа у Христу; Сабор после овога у Цариграду сто шестдесет пет Отаца против неког Теодора и Диодора, који су мислили исто што и Несторије и (својим) списима њешво учење подржавали, и (против) Оригена и Дидима и неког Евагрија, који су у давнини живели а покушавали су да неке митове уведу у Цркву Божију; и Сабор после овога у истоме граду (Цариграду) сто седамдесет Отаца против Сергија, Пира и Павла Цариградских поглавара, који су у Христу одрицали одговарајуће двема природама две енергије и две воље; и Сабор опет у Никеји три стотине шестдесет седам Отаца против иконобораца.

11. Примамо и све оне по благодати Божијој у разна времена и места сабране свете (помесне) Саборе ради утврћења побожности и јеванђелског живота, од којих су и ови (недавно) одржани Сабори у овом Великом граду (Цариграду) у славном храму свете Премудрости Божје против Варлама Калабријског и против Акиндина који је после њега исто с њим мислио и лукаво настојао да то спроведе, који уче да је заједничка благодат Оца, Сина и Духа, и светлост будућег века у којој ће праведници засијати као сунце, као што је и Христос то претходно показао заблиставши на гори (Тавору) и уопште свака сила и енергија Триипостасног Божанства и све што се на неки начин разликује од Божанске природе — да је (све) то тварно (κτίσιον = створено), те и они нечестиво расецају Једно Божанство на тварно и нетварно, а оне који благочестиво исповедају да је она најбожанственија светлост и свака божанска сила и енергија нетварна (άκτισιον = несаздана), јер ништа што је Богу по природи својствено није касније настало, они називају двобошцима и многобошцима као што нас називају и Јудеји, Савелијанци и Аријанци. Али ми и ове и оне, као заиста безбожне и многобошце, одбацујемо и сасвим их одсецамо од пуноће благочестиво верујућих, као што то чини и Света Христова Католичанска и Апостолска Црква својим Саборским и Светогорским Томосом, верујући у Једно Божанство, Триипостасно и Свемоћно, које никако не губи јединственост и простоту због сила и Ипостаси (својих).

12. Уз све то (још) чекамо васкрсење мртвих, и живот будућег века. Амин.

Писмо Светог Атанасија епископа Александријског његовој пастви

 

Православне Цркве опустошене у четвртом веку

„Нека вас Бог утеши! ... Шта вас жалости... јесте чињеница да су други освајали цркве насиљем, док сте ви ово време у изгнанству.  Чињеница је да они имају храмове, али ви имате Апостолску веру.  Они могу окупирати цркве, али они нису у правој вери.  Ви останите ван храмова, али у вама обитава вера.  Да размотримо:  шта је битније, храм или вера?

  Очигледно, истинита вера.  Ко је изгубио, а ко је победио у борби – онај који чува цркве, или онај који чува веру?

Да, храмови су добри уколико се у њима проповеда апостолска вера.

 Они су свети уколико све што се дешава у њима је свето.

Ви сте они који сте срећни – ви који остајете у Цркви по вашој вери, који чврсто држите основе вере по апостолском предању.

Чак и ако је гнусна завист покушавала да продрма ваше темеље вере, није успела.

Они су ти који су се одвојили у садашњој кризи. 

Нико неће никад превладати вашу веру, љубљена браћо. 

И ми верујемо да ће нам Бог вратити наше цркве једног дана.

Тако да уколико они што више насилније покушавају до окупирају наше храмове, утолико се они удаљавају од Цркве.

Они тврде да они представљају Цркву, али у реалности, они су ти који сами себе истерују из Ње и иду у заблуду. 

Чак и ако је број Католика (Православних)  умањен у прегршт људи, они су ти који су Истинска Црква Исуса Христа.“

***

Коментар уредништва блога "Наша вера Православна": Као што је то било у време Светог Атанасија епископа Александријског, таква ситуација је и од увођења календарске новотарије и појаве многих других јереси и раскола, укључујући и свејерес екуменизма, практично скоро читав век. Данас је истинско православље оно које је гоњено, док су практично сви храмови у духовној власти оних који нису у правој вери, оних који ревносно газе апостолско предање,било да су у питању они у светском псеудоправослављу или разни "ревнитељи изнутра", који су највеће апологете ових првих и подједнаки гонитељи и клеветници истинског православља, јер и једне и друге спаја мржња према Истини, којим их надахњује њихов бог, отац лажи. Да нас драги Бог, молитвама Пресвете Богородице, Светог владике Матеја и Свих Светих Својих спаси од такве заблуде и нека нам помогне да у овим тешким и смутним временима останемо на путу Истине Његове и спасимо душе своје. Амин, Боже дај!

Свети Јован Златоусти: Васпитање деце

 

Не надимај се ни над ким, не вређај никога, не куни се, не буди свадљив

Како то можемо постићи и од чега да почнемо да их васпитавамо (децу)? Од тога што ћемо пратити шта се дешава са њима, јер дете може лако да буде привучено на такво лоше понашање. Зашто? Зато што оно не ратује са другима за новац и славу, оно нема бриге о жени, деци и дому, пошто је још у детињем узрасту. Према томе, који је код њега (детета) узрок за уображеност (надувеност) и борбу? Код њега су сви сукоби са вршњацима.

Због тога одмах установи закон(за дете: не надимај се ни над ким, не вређај никога, не куни се, не буди свадљив. А ако видиш да се крши закон, казни дете: некад суровим погледом, некад рањавајућим словом (речју), некад и прекором, а понекад хвали га и обећавај награду.

Не злоупотребљавај ударце (батине), да се не би оно навикло на овај начин васпитавања, јер ако се навикне на батине, пошто њега стално тиме васпитавају, научиће се и да занемарује васпитавање, а кад се оно навикне да презире васпитавање, онда је све изгубљено. Него нека се оно све време боји батина, да се не подвргне њима (да не добије батине), нека му прете прутом, али да га не користе и да га не бију.

И нека претње не долазе до дела (да не прелазе у дело), али истовремено да му не буде јасно, да ће се све завршити претњама: јер претња је тада добра, кад њој верују да ће се остварити, али ако преступник схвати замисао (претње), онда ће је занемарити. Него нека оно мисли да ће бити кажњено, али нека се не кажњава, да се не би угасио страх, нека остаје страх као пламен, који расте и сагорева сво трње, као широка и оштра мотика, која продире у саму дубину земље и вади коров из корена. Кад видиш да је страх пошао на корист (на добро), одложи њега, јер нашој природи потребно је успокојење (мир).

Научи дете да буде љубазно и човекољубиво. Нека уста његова буду зашивена (затворена) за свако злословље (за зле речи). Ако видиш да оно грди некога (напада речима), принуди га да ућути и окрени разговор на његове сопствене преступе.

Убеди и мајку, и васпитача, и слугу да тако разговарају са дететом, да би сви заједно били стражари и да не би дозвољавали ни једној лудој речи да се избљује из детета и из уста његових, то јест из златних двери (јер уста су златне двери).

И не доказуј ми, да то дело (та ствар) захтева много времена. Јер ако се од самог почетка заузмеш за то озбиљно и запретиш и поставиш такве стражаре (да чувају дете), два месеца ће бити довољно и да се све исправи и да се да њему тврдоћа (чврстина) природног стања.

И на тај начин сама ова врата (тј. дечија уста) биће достојна Господа, пошто се из њих не изговара ни срамно, ни подругљиво, ни бесмислено, него само оно што приличи Владики (Господу). Јер ако васпитачи телесне војске (плотске) у походима уче своју децу да стрељају из лука, и да носе војничку одећу, и да јашу на коњима, и узраст није препрека том учењу, тим више они, који ратују за вишње царство треба да буду обучени у ову царску одежду, тј. у вишње царско васпитање.

И тако, нека се науче деца да певају псалме у славу Божију, да не би губили време на срамне песме и непристојне приче и разговоре.