Историја
Ипак, истине
ради, треба рећи да ни празновање Србске Нове године нема везе са дубоком
традицијом србског народа. Наиме, старо-римско рачунање нове године од 1.
јануара, као и обичај празновања њеног почетка, хришћанска Европа најпре је
одбацила, а потом га обновила у шеснаестом веку (на Западу, уз увођење новог,
грегоријанског календара), односно осамнаестом веку (на православном Истоку,
где је задржан јулијански календар). По православно-црквеном рачунању времена,
почетак нове године се обележавао најпре 1. марта (као месеца у коме је створен
свет), а од позног средњег века 1. септембра (почетак богослужбеног циклуса).
До осамнаестог века у читавом православном свету нова година је почињала (иако
се није прослављала) овог датума. Руски цар Петар I, који је Русију хтео да
преуреди по западњачком образцу, уводи 1700. године, тачније преузима са
Запада, 1. јануар као почетак нове године (али наравно, за разлику од Запада,
по јулијанском календару), а под утицајем Русије то чине и други православни
народи. Ипак, православни народи тек постепено почињу да празнују сам дан
почетка нове године.
Чувар
србског имена
Код Срба,
ово празновање (по јулијанском календару, наравно) почиње најпре међу
Војвођанима, али не као подражавање римокатоличкој већини у аустријској држави
која је увелико празновала 1. јануар (по грегоријанском календару), већ управо
као реакција на покушаје десрбизације и унијаћења србског народа у аустријској
империји. Дакле, прослављање Нове године (по јулијанском календару) код Срба, у
свом појавном облику, имало је смисао испољавања припадности Србству и
Православљу, а такав смисао имало је свакако и у време богоборног и антисрбског
титоистичког режима, када се празновање Србске Нове године сматрало
„дисидентским“ и „реакционарним“ чином.
Империјално
наслеђе
Хеленски
астроном из Александрије – Сосиген, по налогу Гаја Јулија Цезара, израдио је
46. године пре рођења Христовог нови календар, касније назван – јулијански (по
Цезару). С обзиром на то да је реч о календару који, за разлику од папског и
осталих актуелних светских календара, датира из староримског периода, он нас на
мистичан начин упућује на наше цивилизацијско империјално наслеђе древне
Византије и Старог Рима.
(Не)тачност
календара
Аргументација
по којој требамо прихватити грегоријански или Миланковићев календар, јер су
новији и тачнији, није умесна са православног и традицијског становишта, јер
апсолутно тачан календар не постоји нити може постојати, а нашим прецима и
нашим светитељима није ни најмање сметала „нетачност“ јулијанског
календара (Свети Јован Златоусти: "Ако би Црква чак и грешила у одређеивању дана Пасхе, ни у том случају неби толико похвално било тачно астрономско посматрање времена, колико би то био осуде достојан раскол." - примедба уредништва блога "наша вера православна"). Уосталом, сам календар као одређивање етапа за бележење
протока времена у односу на космичке циклусе, сасвим је релативна ствар, и
поштовање једног или другог календара не треба толико везивати за научно,
колико за културолошко питање. Наиме, иако само по себи питање календара није
црквено (календарско питање је итекако црквено, будући да је календар део Светог Предања Цркве и као такав не сме да се мења. О Светом Предању Цркве и о томе да без Светог Предања не постоји Црква, о анатемама које су Свети Оци бацили на свакога ко се усуди да наруши Свето Предање, јасно је у својим поукама говорио и Свети Нектарије Егински, такође, један од највећих противника келендарске новотарије! - примедба уредништва блога "наша вера православна"), већ космичко, астрономско и математичко, оно је кроз историју добило
карактер цивилизацијског и духовног обележја, јер и сам покушај да се нови
календар наметне Србској Православној Цркви има симболички и психолошки чин
дубљег духовног и политичког позападњачења данашњих генерација Срба. Треба рећи
да би прихватање календара нашег великог научника Милутина Миланковића (који је
тачнији и од јулијанског и од грегоријанског календара) било фактички исто што
и прихватање грегоријанског календара, с обзиром да се у дугом временском
периоду (све до 2800. године), Миланковићев календар поклапа са грегоријанским.
Верност
Православљу
Данас, иако
много Срба овај датум (1. јануар по јулијанском календару) третира пре свега
као још један повод за прославу и журку (по Светом Јовану Златоустиом, нову годину не требамо дочекивати у таквој атмосфери, него у атмосфери која доликује једином истинитом православном хришћанину/ки - примедба уредништва блога "наша вера православна"), празновање Србске Нове године, макар
стихијски, и фактички има у данашњем времену смисао изражавања привржености
нашем православном јулијанском календару, по коме прослављамо Христове и
Богородичине празнике, као и све светитеље Цркве. Такође, овај календар био је
и остао на мети свих антисрба, изрода и вукова у јагњећој кожи, који би да
србски народ и србску Цркву „европеизују“ и поунијате, не би ли постала довољно
приготовљена за новодобске антихришћанске интеграције. Управо у таквим
разлозима, и нарочито у отпору свима који кидишу на наше сопство и наше
Православље, требамо проналазити смисао празновања Србске Нове године, као
празника који указује на духовни и цивилизацијски идентитет наших Старих, јер
под духовним и културним окриљем тог идентитета налази се духовна сила која нас
једина може препородити.
Извор: акција.орг
Данас су
најжалосније од свега, надметања која се одвијају по крчмама, препуним
раскалашности и безбожништва. Кажем безбожништва због тога што они, који се
тиме баве прате (надзиру, означавају) дане, гатају и мисле да ће им, ако први
дан овога месеца проведу у наслади и задовољству, таква бити цела година, и
кажем; раскалашности, због тога што се и жене и мушкарци, напунивши бокале и
чаше вином, све до зоре неумерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без
обзира чините ли ово сами, или допуштате другима – рођацима, пријатељима или
суседима.
Зар нисте
чули речи апостола Павла: Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим
се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас (IVГал.10-11)?
Крајње је
неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да
ће вам цела година бити таква. Такво мишљење не само да је неразумно, него је и
последица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би
требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске
периоде. Неће ти цела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао,
него ако и првог и сваког другог дана будеш творио вољу Божију.
Дан не бива
лош или добар по својој природи – јер се дан од дана ни у чему не разликује –
него услед наше усрдности или немара. Ако си творио правду, дан ти је добар;
ако си сагрешио, онда је лош и обремењен казном. Ако будеш тако расуђивао и
тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти
цела година бити срећна. Радост не долази од пијанства, него од духовне
молитве, она не долази од вина, него од поучне беседе. Вино узрокује буру, а
реч тишину; вино прави буку, а реч зауставља метеж; вино помрачује ум, а реч га
просвјетљује и када је помрачен; вино уноси очајање (тескобу, потиштеност) и
тамо где није постојало, а реч га прогони и оданде где је постојало. Ништа тако
не води у срећу и радост, као истине вере (досл. Догмати философије): презир
према садашњем, ишчекивање будућег, и то, да ништа људско не сматрамо за
постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање. Ако си научен тој
мудрости, онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш
у сиромаштво, то сиромаштво понизити.
На тај начин
ћеш увек моћи да празнујеш. Хришћанину не приличи да празнује одређене месеце,
нити први дан месеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да
проводи у празновању какво му доликује.
Какво је то
празновање? О томе послушајте Павла који каже: „Зато да празнујемо не у квасцу
старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и
истине“ (1.Кор. 5). Према томе, ако ти је савест чиста, ти онда непрестано
празнујеш, јер се храниш добрим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара.
Ако пак имаш грижу савести и ако си крив за многе грехе, онда ти ни хиљаду
празника и прослава неће помоћи да се осећаш боље од оних што плачу. Каква ми
је корист од сунчаног дана, кад је моја душа помрачена прекорима савести?
Према томе,
ако желиш да имаш користи од почетка нове године, онда поступај овако: када
видиш да се навршила година, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи
период. Буди скрушен у срцу, одмери време свога живота и сам себи реци: дани
јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта
смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је
пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости?
Овога се
сећај кад се смењују године; помислимо на будући дан (Суда), да и за нас не би
неко рекао оно што је пророк рекао за Јудејце: „Изчезоше у сујети дани њихови,
и године њихове са хитањем“ (Пс. 77; 33). Онај празник, о којем сам говорио,
постојан је и не ишчекује годишње периоде, и није ограничен на одређене дане.
Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац,
ни богатство, већ само врлина. Немаш новца? Постоји стан Божији, највредније од
свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни изменити, ни потрошити. Погледај
на небо и на небо небеса, на земљу, море, ваздух, разнородне животиње,
различито биље и на читав људски род; сети се ангела, архангела и вишњих сила.
Имај на уму да је све то, богатство твога Господара. Не може бити да је слуга
тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему.
Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској
(незнабожачкој, паганској) прелести…
